Priče

[djenadija]

Paradoks našeg vremena kroz istoriju je da imamo vece zgrade, ali krace
živce, šire puteve, ali uža gledišta. Trošimo više, ali imamo manje,
kupujemo više, ali uživamo manje. Imamo vece kuce i manje porodice,
više pogodnosti, ali manje vremena.


Imamo više diploma, ali manje razuma, više znanja, ali manje
rasudivanja, više strucnjaka, ali ipak više problema, više medicine,
ali manje zdravlja. Pijemo previše, pušimo previše, trošimo nesmotreno,
smejemo se premalo, vozimo prebrzo, previše se ljutimo, prekasno
ležemo, ustajemo previše umorni,citamo premalo, gledamo TV previše i
molimo se retko.


Umnogostrucili smo naše imetke, ali smanjili svoje vrednosti. Govorimo
previše, volimo preretko i mrzimo precesto. Naucili smo kako da
preživljavamo, ali ne i da živimo. Dodali smo godine životu, ali ne i
život godinama. Stigli smo sve do Meseca i natrag, ali imamo poteskocu
da predemo preko ulice da upoznamo novog komšiju. Osvojili smo spoljni
prostor, ali ne i unutrašnji.


Uradili smo velike stvari, ali ne i bolje. Ocistili smo vazduh, ali
zagadili dušu. Savladali smo atom, ali ne i svoje predrasude. Pišemo
više, ali ucimo manje. Planiramo više, ali postižemo manje. Naucili smo
da žurimo, ali ne i da cekamo. Gradimo više kompjutera da sadrže više
informacija, da proizvode više kopija nego ikad, ali mi komuniciramo
sve manje i manje.


Ovo su vremena brze ishrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih
karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa. Ovo su dani dve plate, ali
više razvoda, luksuznijih kuca, ali uništenih domova. Ovo su dani bržih
putovanja, višekratnih pelena, moralnosti koja se može odbaciti,
jednodnevnih predstava, preteških tela i tableta koje cine sve od
hrane, da utišaju, da ubiju.


Ovo je vreme kada ima mnogo toga u izlogu, a ništa u skladištu. Vreme
kada vam tehnologija može doneti ovo pismo i vreme kada možete odabrati
da li cete ga podijeliti s nekim ili samo obrisati.


Zapamtite, provedite nešto vremena sa vašim voljenima, jer oni nece
biti tu zauvek. Zapamtite, recite poneku ljubaznu rec onome koji vas
gleda sa strahopoštovanjem, jer ce ta mala osoba uskoro odrasti i
otici.


Setite se da date topao zagrljaj onome kraj vas, jer je to jedino blago
koje možete dati svojim srcem, a ne košta ni pare. Setite se da kažete:
"Volim te" vašem partneru i vašim voljenima, ali najviše od svega i
mislite tako. Poljubac i zagrljaj ce zakrpiti povredu kada dolaze
duboko iz vas. Setite se držati se za ruke i ceniti momente, jer jednog
dana ta osoba nece biti tu ponovo.


Dajte vremena ljubavi, dajte vremena razgovoru i dajte vremena podeliti vaše dragocene misli s drugima.

 

[nency2]

Kako se cuva ljubav

Otac i dečak hodaju plažom.

U jednom trenutku dečak upita:

Tata kako se čuva ljubav?

...Otac ga pogleda i odgovori:

Zagrabi malo peska i stisni u šaku!

Dečak stisne šaku,i što je više stiskao,to je više peska curilo

iz nje.

Ali tata pesak mi beži!

Znam,ali sad potpuno otvori šaku!

Dečak ga posluša,ali u tom času dunu vetar i odnese sav pesak sa

dlana.

Ni ovako ne uspevam zadržati pesak!?!

Na to otac sa smeškom na licu reče:

Sada uzmi opet malo peska u ruku i drži dlan kao da je u obliku

kašike, dovoljno zatvoren da ga zaštitiš,a dovoljno otvoren da bude

slobodan.

Dečak učini kako mu je rečeno,i pesak mu ostade na dlanu, dovoljno

zaštićen od vetra, i slobodan,a da ne klizi kroz prste.

Eto, tako se čuva ljubav!

 

[markosNS]

I ja sam zedan…

Bilo je to osmog dana posle kvara koji mi se dogodio u pustinji, i dok sam slusao pricu o trgovcu ispio sam poslednju gutljaj svoje zalihe vode.
-Ah! rekoh malom princu, tvoje uspomene su vrlo lepe, ali ja jos nisam popravio svoj avion, a nemam vise nista za pice, i ja bih isto tako bio vrlo srecan kad bih mogao da se uputim sasvim lagano nekom izvoru!
-Moja prijateljica lija, rece mi on…
-Mali moj, nije vise rec o lisici!
-Zasto?
-Zato sto cemo umreti od zedi…
On nije razumeo moju misao, te mi odgovori:
-Dobro je kad covek ima prijatelja, cak i kad treba da umre. Ja sam vrlo zadovoljan sto sam imao lisicu za prijatelja…
„Nije svestan opasnosti, pomislih. On nikada nije ni gladan ni zedan. Dovoljno mu je malo sunca…“
Ali on me pogleda i odgovori na moju misao:
-I ja sam zedan… hajde da potrazimo neki bunar…
Napravih jedan umoran pokret: glupo je traziti bunar na srecu, u beskrajnoj pustinju. Ipak krenusmo.
Posto smo satima koracali, cuteci, pade noc, i zvezde pocese da se pale. Primecivao sam ih kao u snu, jer sam imao malu groznicu zbog zedi. Reci malog princa vrzmale su mi se po pameti:
-I ti si dakle zedan? zapitah ga.
Ali on ne odgovori na moje pitanje. Rece mi jednostavno:
-Voda moze biti dobra i za srce…
Nisam razumeo njegov odgovor, ali ucutah… Znao sam da ga nije trebalo ispitivati.
Bio je umoran. Sede. Sedoh pored njega. A posle kratkog cutanja, on dodade:
-Zvezde su lepe, zbog jednog cveta koga covek ne vidi…
Odgovorih „naravno“ i posmatrah bez reci pescane nabore na mesecini.
-Pustinja je lepa, dodade on…
I to je bila istina.. Uvek sam voleo pustinju. Covek sedne na neku pescanu dinu. Ne vidi nista. Ne cuje nista. Pa ipak nesto svetluca u tisini…
-Ono sto krasi pustinju, rece mali princ, to je sto se u njoj negde skriva bunar…
Iznenada shvatih ovo tajanstveno svetlucanje peska. Kad sam bio mali stanovao sam u jednoj staroj kuci, za koju se pricalo da je u njoj zakopano blago. Naravno, niko ga nikad nije nasao, a mozda ga cak nije ni trazio. Ali je njime bila zacarana cela kuca. Moja kuca je duboko u sebi skrivala jednu tajnu…
-Da, rekoh malom princ, bilo da je u pitanju kuca, zvezde ili pustinja, ono sto cini njihovu lepotu nevidljivo je!
-Milo mi je, rece on, sto se slazes sa mojom lisicom.
Posto je mali princ zaspao, uzeh ga u narucje i ponovo krenuh. Bio sam uzbudjen. Cinilo mi se kao da nosim neko krhko blago. Izgledalo mi je cak da na Zemlji nema niceg krhkijeg. Posmatrao sam, na mesecini, to bledo celo, te zatvorene oci, te pramenove kose koji su leprsali na vetru i govorio u sebi: ja ovde vidim samo ljusku. Najvaznije je nevidljivo…
Kako se na njegovim poluotvorenim ustima ocrtavao osmeh, rekoh jos: „Ono sto me najvise uzbuduje kod ovog malog usnulog princa to je njegova vernost jednom cvetu, to je slika jedne ruze, koja traci u njemu kao plamen lampe, cak i kada spava…“ I cinio mi se jos krhkiji. Treba dobro cuvati lampe: najmanji vetric moze ih ugasiti…
I, iduci tako, pronasao sam pred zoru bunar.


Antoine de Saint-Exupéry

 

[Byk]

Čovek se vratio s' posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-ogodišnjeg sina kako ga čeka na vratima.

SIN: 'Tata, smem li te nešto upitati?'

OTAC: 'Da, naravno, reci, šta je?

SIN: 'Tata, koliko ti zarađuješ na sat?'

OTAC: 'To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?' kaže tac ljutito.

SIN: 'Samo sam želeo da znam... Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?'

OTAC: 'Ako već moraš da znaš, zarađujem 50 dolara na sat.'

SIN: 'Oh,' odgovori dečak,spuštene glave.

SIN: 'Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?'
Otac je bio besan: 'Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu glupariju,okreni se i idi ravno u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečije idiotarije!'
Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.
Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja... 'Kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?'
Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio:

Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara...stvarno ne pita često novac...
Čovek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata.
'Jesi li zaspao, sine?', upitao je.

'Ne, tata, budan sam" odgovori dečak.

'Razmišljao sam...možda sam bio prestrog prema tebi malopre. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.'
Dečak se uspravio, smeškajući se. 'Oh, hvala ti, tata!', uzviknuo je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica.
Kad je vidio da dečak već ima novac,otac se opet počeo ljutiti.

Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.
'Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?', planu otac.

'Zato što ga nisam imao dovoljno, a sada imam.', odgovori dečak.

'Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra ranije kući. Želim večerati s tobom."

Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oprost.

Ovo je samo kratki podsetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smemo dozvoliti da vreme prolazi mimo nas bez da provedemo neko vrijeme s ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu. Seti se podeliti tih 50 dolara s nekim koga voliš.

Da umremo sutra - kompanije za koje radimo će nas lako zameniti. Ali porodici i prijateljima koji ostanu za nama nedostajaćemo do kraja života.

 

[Canopus]

Priča o dva grada

Približavajući se jednom velikom gradu, putnik upita staricu koja je stajala pored puta:
- Kakvi su ljudi u ovom gradu?
- A kakvi su bili u gradu iz kog ideš?, upita ona njega.
- Užasni, odgovori putnik. - Zli, antipatični, nepouzdani...
- Ah, reče starica - iste takve ćeš naći i u gradu koji je pred tobom.
Tek što je prvi putnik otišao, naiđe drugi putnik, zaustavi se pred njom i takođe zapita kakvi su ljudi u gradu. Starica i njega upita kakvi su bili u gradu iz kog dolazi.
- Bili su divni ljudi, odgovori drugi putnik - pošteni, velikodušni, vredni... Bilo mi je jako žao kad sam trebao da krenem.
- Ne brini se, odgovori mu mudra žena - iste takve ćeš naći i u gradu koji je pred tobom.

 

[sendi]

Filozofija Charlesa Schultza

Ovo što sledi je filozofija Charlesa Schultza, tvorca "Peanutsa" i Charlie Browna. Ne morate zaista odgovarati na pitanja. Samo pročitajte tekst do kraja i shvatićete poruku.

1. Nabrojite petoricu najbogatijih ljudi na svetu.
2. Nabrojite zadnjih pet pobednika u golfu.
3. Nabrojite imena zadnjih pet Miss Worlda.
4. Nabrojite desetero ljudi koji su dobili Nobelovu ili Pulicerovu nagradu.
5. Nabrojite dobitnike Oscara za najboljeg glumca i glumicu u zadnjih pet godina.

I, kakav je rezultat?
Stvar je u tome da malo nas pamti jučerasnje senzacije. Ovo nisu gubitnici, radi se o najboljima na svom području. No, pljesak utihne. Nagrade izgube sjaj. Postignuća padaju u zaborav. Pohvale i povelje pokapaju se skupa s njihovim dobitnicima.

Evo još pitanja, da vidimo kako ćete sada proci.

1. Nabrojite par učitelja koji su vam pomogli u školi.
2. Nabrojite tri prijatelja koji su vam pomogli kad vam je bilo teško.
3. Nabrojite petoro ljudi od kojih ste nešto važno naučili.
4. Razmislite o par ljudi koji su učinili da se osećate važnim.
5. Razmislite o petoro ljudi s kojima se rado družite.

Lakše?
Pouka: Ljudi koji vaš život čine drugaćijim nisu oni s najviše diploma, najviše novaca ili najviše nagrada. To su ljudi kojima je stalo.

 

[sendi]

Kada je titan Prometej, prijatelj i zaštitnik čovečanstva, naučio ljude da koriste vatru, služe se spravama, obrađuju polja, grade kuće, leče bolesne, a zatim da čitaju, pišu i računaju, ljudima je svanula zora srećnog života.

Postali su razumniji, ali i toliko moćni da su prestali da se boje svojih bogova. Naravno, to se nije svidelo Zevsu, najvišem bogu. Pošto ipak nije mogao da uništi čovečanstvo, kako je to najpre nameravao, Zevs je umesto toga odlučio da na ljude pošalje zlo i da im bar na taj način zagorča život. Zato je naredio bogu Hefestu da od zemlje i vode napravi predivnu devojku, a kada je Hefest to i učinio, udahnuo joj je život i zamolio sve bogove da je bogato daruju. Bogovi su bili široke ruke, pa su joj pored dobrih darova dali i takve kojih su sami hteli da se reše.

Vrhovni bog Zevs dao je devojci ime Pandora i zapovedio bogu Hermesu da je sa svim tim darovima, zatvorenim u čvrstoj škrinji, odvede na svet Prometejevom bratu Epimeteju. Zevsova namera se na kraju ipak ostvarila. Naime, Epimetej se zaljubio u Pandoru, uprkos Prometejevim opomenama, i njome se i oženio.

Pandorina sudbonosna kutija nije bila dugo pod ključem. O tome kako je došlo do njenog otvaranja postoje dve verzije. Prema jednoj, Pandoru je na to nagovorio Epimetej, a prema drugoj, ona je sama podigla poklopac i u taj čas su iz kutije izletele sve nevolje, sva zla, bolesti, muke i stradanja i razletele se po čitavom svetu. Pandora je brzo zatvorila poklopac, ali u kutiji je ostalo još samo ono što su beda i patnja potisnuli na samo dno - nada.

 

[djenadija]

ševa

[FONT=&quot]Bio jednom jedan stari isposnik i živio je u šumi samo u društvu ptice, koja se zove ševa. Jednog dana dođoše mu dva izaslanika i pozvaše ga da pođe sa njima u zamak njihovog gospodara, koji je ležao teško bolestan.
Starac, u pratnji ševe, pođe sa izaslanicima i odmah bi uveden u bolesnikovu sobu.
Tamo su četiri doktora odmahivala glavama, šapćući nešto među sobom.
- Ne može više ništa da se učini – promrmlja naizgled najugledniji od njih. – Nažalost, on umire.
- Ozdraviće – reče tada isposnik.
- Ma, odakle ovaj prostak može da tvrdi tako nešto! – uzviknuše doktori u jedan glas.
Umirući otvori oči i ugleda ševu koja je zurila u njega, te pokuša da se nasmije.
Malo-pomalo, obrazi mu se ponovo zarumeniše, vrati mu se snaga, i na opšte zaprepašćenje prisutnih, on reče:
- Osjećam se malo bolje.
Poslije nekog vremena, gospodar zamka, već sasvim oporavljen, otide u šumu da se zahvali starom čudotvorcu.
- Nemoj meni da se zahvaljuješ – reče isposnik. – Ova ptica je učinila da ozdraviš. Ševa, – dodade – je vrlo osjetljiva ptica: kada se nađe pred bolesnikom, ako ga ne gleda i okreće glavu na drugu stranu, to znači da više nema nade; ako ga, međutim, gleda, kao što je uradila pred tobom, to znači da bolesnik neće umrijeti. Štaviše, ševa mu svojim pogledom pomaže da se oporavi.[/FONT]
[FONT=&quot]Kao osjetljiva ševa, tako i ljubav prema vrlini ne gleda ružne i tužne stvari, već se saživljava sa onim plemenitim i čestitim. Pticama je dom u šumi, a vrlini je dom u nježnom srcu.
Prava ljubav se pokazuje u nevoljama. Ona je kao svjetlost koja više sija što je noć tamnija.[/FONT]
[FONT=&quot]Leonardo da Vinči [/FONT]

 

[djenadija]

Bila jednom cetvorica po imenu Svako, Neko, Biloko i Niko.
Trebalo je obaviti jedan vrlo važan posao i Svako je mislio da ce ga Neko obaviti.
Biloko je to mogao uciniti, a Niko nije hteo.
Neko se zbog toga naljutio jer je to bio posao za Svakoga. Svako je
opet mislio da bi ga Biloko mogao obaviti, no Niko nije shvatio da ga
Neko ne želi obaviti. Na kraju je Svako krivio Nekoga jer Niko nije
ucinio ono što je mogao napraviti Biloko.

 

[macula]

TRAGOVI U PESKU
Sanjah jedne noci,kako setasmo morskom obalom, moj Gospodin Bog i ja. Pred mojim ocima pojavi se brzinom filma moj zivot. Za svaki odsjek mog zivota, kako mi se cinilo, otkrih tragove stopala u pijesku. Jedan par tragova pripadase meni, drugi mom Gospodinu. Kad i poslednja slika pred mojim ocima je preletela, osvrnuh se natrag i videh, kako je u pesku cesto ostao samo jedan par tragova, a drugi je isceznuo. Ti tragovi oznacavahu odsjeke mog zivota, meni ponajteze. To me zbunilo. Okrenuh se Gospodinu i upitah ga: "Kad sam ti onomad sve sto imah predao, da te mogu slediti, tada si mi rekao da ces uvek biti uza me. A sad vidim da najdublje krize mog zivota prati samo jedan par tragova u pesku. Zasto si me ostavio upravo tada, kada sam te, sav ocajan najvise trebao?" Gospodin me uze za ruku i rece: "Drago dete, nikad te nisam ostavio samog, a pogotovo sam bio uza te u vreme tvojih patnji i boli. Tamo gde vidis samo jedan par tragova u pesku, tamo sam te na svojim rukama nosio."