Pre neki dan me je neko (u privatnoj poruci koju nisam hteo da prijavim)
zbog mog deklarisanja za nacionalistu imenovao kao zadriglog i zadrtog.
Pretpostavljam da svi ljudi koji raspravljaju u vezi sa ovom temom vole svoj narod,
ali i ta ljubav mora da se postavi na zdrave osnove. U potpunosti sam saglasan sa onim što piše Šumadinac. Sakome ko je upoznat sa načelima na kojima počivaju humanističke
discipline, pa i istorija, jasno je da je Jovan I. Deretić potpuni diletant. O tome da li on ima diplomu iz istorije ili ne, ne treba raspravljati: ni jedan Vuk Karadžić nije imao diplomu, pa se ubrojao u najveće evropske filološke umove XIX veka (dobijao i počasne doktorate). Međutim, Karadžić je svoj rad zasnivao na saznanjima i metodologiji već priznatih i učenih filologa. Često su njegova velika otkrića, zapravo, otkrića drugih koja je on zahvaljujući svom dinarskom mentalitetu uspeo da sprovede u delo (Edelung, Luka Milovanov, Savo Mrkalj). Osim toga, uvek je uz imao školovane filologe uz sebe kao arbitre i metodološki korektiv (Jernej Kopitar, Đuro Daničić). Najzad, zahvaljujući izostanku jednog sistematskog obrazovanja, Vuk je pravio i grube greške protiv jezika, kulture i kulturnih radnika, književnosti. Ipak, biće da su zasluge veće.
Jovan I. Deretić je, da ponovim ono već rečeno, sprdnja svih istoričara od struke. Njegova pseudoistorija je hobi, zanimacija ljudi koji postoje na kulturnoj mapi Srbije na vrlo sumnjiv način, pa dodatnu afirmaciju traže u tuđem ataru. Konkretno u mom gradu jedan muzikolog jedan je od glavnih I. Deretićevih "istoričara". On ovako pristupa istoriji (zabeleženo na TV-u): dokaz da su Srbi narod najstariji je reč Atlantida (naziv potonulog kontinenta/ostrva), a ta reč je iz srpskog jezika što znači "na-dlan-ti-dam". Da pojasnim, ovaj istorijski metod ima i svoj naziv - zove se narodno "etimologisanje" ili jezička invencija. To vam je kao kad se naziv grada Kotora tumači u narodu (zabeleženo kod Vuka) kao "kod Tora" ili palanka kao "pala Anka".
Kada pišete o I. Deretiću, uvek upotrebljavajte srednje slovo jer kao Jovan Deretić može da se imenuje samo pokojni redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, vrstan istoričar srpske književnosti i kulture. Na netu možete pronaći i njegove knjige, pa čitajte njih. Makar su pismene.
Da bi se voleo svoj narod, potrebno je voleti i poznavati kulturne vrednosti svog naroda. Jedna od njih je, svakako jezik:
Da bismo bili Srbi, moramo biti verni kulturi i jeziku sopstvenog naroda. Dete treba da dobije jedinicu ako ne zna da se odrična rečca ne piše odvojeno od glagola, uz neke izuzetke, ako ne zna da se usred piše spojeno, ako ne zna da Prvi srpski ustanak počinje velikim slovom, itd. Zaverili smo se mi sami protiv sebe - neznanjem i težnjom da budemo veći katolici od pape (globalisti) i da budemo veći Srbi, nego što objektivno jesmo.
Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporce - reče jednom jedan čovek...wacko2
E, a ovo je tek biser:
I u današnjim jezicima, indijskom i srpskom ima mnogo reci istovetnog znacenja. Evo nekih:
agan - oganj; bagas - bog; brath - brat; bhala - bela; chata - ceta; deti - dete; div - div; dina - dan; dasa - deset; dama - dom; girja - gora; grad - grad; iskra - iskra; kada - kada; kuta - kuca; lip - lep; lot - ljut; laghi - laki; ljubhva - ljubav; matr - mater; mala - mali; more - more; mil - mili; nabas - nebo; nava - novi; paraha - prah; prati - protiv; panca - pet; pena - pena; rabh - rob; rosa - rosa; sa - so; sila - sila; sas - sest; stan - stan; sabha - soba; stala - stol; tata - tata; ta - taj; tvar - stvar; trasti - tresti; trang - trag; tamas - tama; tri - tri; trijdosa - trinaest; tada - tada; vrt - vrt; vicur – vece; vatara - vatra; vi - vi; vas - vas; viva - živi.
Poređenje sadašnjeg jezičkog stanja kod Srba i Indijaca je potpuna smejurija. Ti jezici su u međuvremenu toliko evoluirali, trpeli uticaje drugih naroda i jezika da je to kao da poredite dve bliznakinje (ako pretpostavimo da jesu, kao što se pretpostavlja) u poznim godinama, pri čemu je jedna provela život u visokom društvu i lagodnom životu, a druga na dnu društvene lestvice. Te dve žene sigurno neće ličiti jedna na drugu. Ovo je jedan potpuni istoričarski i filološki idiotizam. Recimo rob se ranije kod Srba izgovaralo kao rAb, što je još bliže indijskom stanju, ali se tama izgovarala kao t'ma (nedostaje mi specijalan znak za poluglasnik koji je iščezao u srpskom, osim u nekim dijalektima) otuda reči kao što su tmina i tmica i pojava tzv. nepostojanog A. Nije li ovo viva bliže latinskom i romanskim jezicima? Nije li ovo matr/mater prisutno u gotovo svim evropskim jezicima danas (mother, mutter)? Šta je ovo - vas? Koji je to padež. Ima li kod Indijaca padeža i koliko? Nije li bugarsko bjala bliže ovome bhala? Ljudi, sve su to indoevropski jezici i sličnosti (ovakve) su neminovnost.
Evo jednog primera: sanskrtsko vithava označava udovicu, a vrlo je slično engleskom withow. Naše starije jezičko stanje bilo je vdova. Fakat je, a to je ono što I. Deretić i kompanija ne znaju da najviše ovih "čudnih" sličnosti srpski, ali i svi slovenski jezici pokazuju sa litvanskim i celom porodicom tzv. baltičkih jezika. E to je već nesumnjiv dokaz da je pre slovenske zajednice naroda, postojala jedna prethodeća baltičko-slovenska.
zbog mog deklarisanja za nacionalistu imenovao kao zadriglog i zadrtog.
Pretpostavljam da svi ljudi koji raspravljaju u vezi sa ovom temom vole svoj narod,
ali i ta ljubav mora da se postavi na zdrave osnove. U potpunosti sam saglasan sa onim što piše Šumadinac. Sakome ko je upoznat sa načelima na kojima počivaju humanističke
discipline, pa i istorija, jasno je da je Jovan I. Deretić potpuni diletant. O tome da li on ima diplomu iz istorije ili ne, ne treba raspravljati: ni jedan Vuk Karadžić nije imao diplomu, pa se ubrojao u najveće evropske filološke umove XIX veka (dobijao i počasne doktorate). Međutim, Karadžić je svoj rad zasnivao na saznanjima i metodologiji već priznatih i učenih filologa. Često su njegova velika otkrića, zapravo, otkrića drugih koja je on zahvaljujući svom dinarskom mentalitetu uspeo da sprovede u delo (Edelung, Luka Milovanov, Savo Mrkalj). Osim toga, uvek je uz imao školovane filologe uz sebe kao arbitre i metodološki korektiv (Jernej Kopitar, Đuro Daničić). Najzad, zahvaljujući izostanku jednog sistematskog obrazovanja, Vuk je pravio i grube greške protiv jezika, kulture i kulturnih radnika, književnosti. Ipak, biće da su zasluge veće.
Jovan I. Deretić je, da ponovim ono već rečeno, sprdnja svih istoričara od struke. Njegova pseudoistorija je hobi, zanimacija ljudi koji postoje na kulturnoj mapi Srbije na vrlo sumnjiv način, pa dodatnu afirmaciju traže u tuđem ataru. Konkretno u mom gradu jedan muzikolog jedan je od glavnih I. Deretićevih "istoričara". On ovako pristupa istoriji (zabeleženo na TV-u): dokaz da su Srbi narod najstariji je reč Atlantida (naziv potonulog kontinenta/ostrva), a ta reč je iz srpskog jezika što znači "na-dlan-ti-dam". Da pojasnim, ovaj istorijski metod ima i svoj naziv - zove se narodno "etimologisanje" ili jezička invencija. To vam je kao kad se naziv grada Kotora tumači u narodu (zabeleženo kod Vuka) kao "kod Tora" ili palanka kao "pala Anka".
Kada pišete o I. Deretiću, uvek upotrebljavajte srednje slovo jer kao Jovan Deretić može da se imenuje samo pokojni redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, vrstan istoričar srpske književnosti i kulture. Na netu možete pronaći i njegove knjige, pa čitajte njih. Makar su pismene.
Da bi se voleo svoj narod, potrebno je voleti i poznavati kulturne vrednosti svog naroda. Jedna od njih je, svakako jezik:
Tragično je to što se u našim školama uči lažna istorija.Naši prepisivači koji sebe nazivaju istoričarima,nisu se udostojili da nešto istraže.Ponavljaju kao papagaji zapadne laži koje su servirane uz pomoć odabrane ekipe iz Vatikana.Naše dete u školi dobija jedinicu ako nezna kada je bila francusko-buržoaska revolucija,a blagu opomenu ako nezna kada je bio kosovski boj ili kada je bio prvi srpski ustanak.Velika je međunarodna zavera protiv srpskog naroda.Ako samo spomenemo Srpstvo u nekoj zvaničnoj instituciji,odmah cela Evropa i Amerika skaču na noge i govore o velikosrpskom nacionalizmu.Ali ako to radi neko drugi,onda je sve u redu i to je zaštita nacionalnih interesa.Nas je " narodna milicija " hapsila u sred Srbije samo zato što smo pevali " OJ VOJVODO SINĐELIĆU SRPSKI SINE OD RESAVE RAVNE ".To je bio srpski nacionalizam i mi nismo mogli biti Srbi već Jugosloveni ,verni bratstvu i jedinstvu svih naših naroda i narodnosti.Postoji mnogo nepobitnih dokaza da su Srbi ovde živeli odvajkada.Mnogi strani naučnici su došli do tih otkrića,pa su neki od njih prosto sklonjeni.Pitanje je samo zašto? Šta se to desilo u davnoj prošlosti da bi se napravila ovakva zavera? Često sam se pitao zašto car Dušan nije krenuo na zapad da povrati Hum i osvoji ostatak Bosne,nego je krenuo u osvajanje Vizantije.Razmišljajući o tome i čitajući staru srpsku istoriju,shvatio sam da je Dušan hteo da povrati južne srpske oblasti,a onda da krene na zapad i povrati zapadne oblasti.Zbog toga je i otrovan.
Da bismo bili Srbi, moramo biti verni kulturi i jeziku sopstvenog naroda. Dete treba da dobije jedinicu ako ne zna da se odrična rečca ne piše odvojeno od glagola, uz neke izuzetke, ako ne zna da se usred piše spojeno, ako ne zna da Prvi srpski ustanak počinje velikim slovom, itd. Zaverili smo se mi sami protiv sebe - neznanjem i težnjom da budemo veći katolici od pape (globalisti) i da budemo veći Srbi, nego što objektivno jesmo.
Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporce - reče jednom jedan čovek...wacko2
E, a ovo je tek biser:
I u današnjim jezicima, indijskom i srpskom ima mnogo reci istovetnog znacenja. Evo nekih:
agan - oganj; bagas - bog; brath - brat; bhala - bela; chata - ceta; deti - dete; div - div; dina - dan; dasa - deset; dama - dom; girja - gora; grad - grad; iskra - iskra; kada - kada; kuta - kuca; lip - lep; lot - ljut; laghi - laki; ljubhva - ljubav; matr - mater; mala - mali; more - more; mil - mili; nabas - nebo; nava - novi; paraha - prah; prati - protiv; panca - pet; pena - pena; rabh - rob; rosa - rosa; sa - so; sila - sila; sas - sest; stan - stan; sabha - soba; stala - stol; tata - tata; ta - taj; tvar - stvar; trasti - tresti; trang - trag; tamas - tama; tri - tri; trijdosa - trinaest; tada - tada; vrt - vrt; vicur – vece; vatara - vatra; vi - vi; vas - vas; viva - živi.
Poređenje sadašnjeg jezičkog stanja kod Srba i Indijaca je potpuna smejurija. Ti jezici su u međuvremenu toliko evoluirali, trpeli uticaje drugih naroda i jezika da je to kao da poredite dve bliznakinje (ako pretpostavimo da jesu, kao što se pretpostavlja) u poznim godinama, pri čemu je jedna provela život u visokom društvu i lagodnom životu, a druga na dnu društvene lestvice. Te dve žene sigurno neće ličiti jedna na drugu. Ovo je jedan potpuni istoričarski i filološki idiotizam. Recimo rob se ranije kod Srba izgovaralo kao rAb, što je još bliže indijskom stanju, ali se tama izgovarala kao t'ma (nedostaje mi specijalan znak za poluglasnik koji je iščezao u srpskom, osim u nekim dijalektima) otuda reči kao što su tmina i tmica i pojava tzv. nepostojanog A. Nije li ovo viva bliže latinskom i romanskim jezicima? Nije li ovo matr/mater prisutno u gotovo svim evropskim jezicima danas (mother, mutter)? Šta je ovo - vas? Koji je to padež. Ima li kod Indijaca padeža i koliko? Nije li bugarsko bjala bliže ovome bhala? Ljudi, sve su to indoevropski jezici i sličnosti (ovakve) su neminovnost.
Evo jednog primera: sanskrtsko vithava označava udovicu, a vrlo je slično engleskom withow. Naše starije jezičko stanje bilo je vdova. Fakat je, a to je ono što I. Deretić i kompanija ne znaju da najviše ovih "čudnih" sličnosti srpski, ali i svi slovenski jezici pokazuju sa litvanskim i celom porodicom tzv. baltičkih jezika. E to je već nesumnjiv dokaz da je pre slovenske zajednice naroda, postojala jedna prethodeća baltičko-slovenska.
Poslednja izmena: