Povrtarstvo

[Nostradamus]

Središte porekla ovog roda je u Južnoj Americi, u Peruu, a proizvodnja je, verovatno, počela u Meksiku, od divljeg paradajza L. Esculentum var. cerasiforme, koja je i sada rasprostranjena, kao korov, uz kanale za navodnjavanje i na vlažnijim terenima. U mnogim jezicima, paradajz je dobio ime od acteckog imena „tomathe“, što znači „nabubreli plodovi“.
Sve vrste roda Lycopersicon imaju 2n-24 hromozoma, pa su, manje ili više, interfertilne. U kasnijim razdobljima oplemenjivanja paradajza, za unošenje otpornosti na bolesti i štetočine, korišćene su još i vrste Lycopersicon.

 

[Nostradamus]

Paradajz je donet u Evropu za vreme drugog Kolumbovog putovanja, ali se, još dugo, gajio samo u botaničkim baštama, jer se pretpostavljalo da je otrovan, analogno njegovim evropskim srodnicima. Kao povrće, počinje se više uzgajati, tek početkom dvadesetog veka.

 

[Nostradamus]

Hranjiva i zdravstvena vrednost
Paradajz je vrlo rasprostranjena namirnica u celom svetu zbog višestrukog načina upotrebe. Najviše se koristi svež, za salatu, sama, ili u kombinaciji s drugim povrćem, a u poslednje vreme, sitnoplodni kultivari, koriste se kao voće. Paradajz je nezaobilazni sastojak mnogih kuvanih jela: supa, sosova, variva s drugim povrćem, punjenja – sa sirom, ili mesom - na picama i slično, naročito u mediteranskoj kuhinji. U prerađivačkoj industriji, paradajz je jedna od glavnih sirovina. Prerađuje se u koncentrat, sokove, pelate (sterilisane, oljuštene cele plodove), a zeleni plodovi mogu da budu sastojak mariniranih mešanih salata. Sitniji plodovi mogu se zamrzavati, a ponegde se sok paradajza konzerviše liofilizacijom. Pošto je potrošnja paradajza srazmerno velika, naročito u letnjim mesecima, on je, istovremeno, jedan od važnijih izvora vitamina. U zelenim plodovima paradajza prisutan je alkaloid solanin, koji se tokom zrenja razgradi, a plodovi dobijaju žutu, ružičastu i crvenu boju od likopena, ksantofila i karotena. Ukus paradajza zavisi od količine i odnosa šecera i kiseline, ali na emocionalnu ocenu ukusa utiče, takođe, i čvrstina strukture. Reduktivni šećeri i organske kiseline čine 60 do 70% topivih materija u soku paradajza. Kultivari za potrošnju u svežem stanju, obično imaju više šećera od kultivara za preradu

 

[Nostradamus]

U suvoj materiji fruktoza je više zastupljena (1,7%), od glukoze (1,5%), a saharoze nikad nema više od 0,5%. Maksimalnu količinu šecera imaju samo plodovi koji su sazreli na biljci. Kiseline postignu najveću vrednost pre pune zrelosti ploda.
Do pune zrelosti, koncentracija jabučne kiseline se smanjuje, a koncentracija limunske kiseline se povećava. Pored slatkog i kiselog, na ukus paradajza utiče i komponente arome - više od 400 pojedinačnih supstanci.
Poznata je i zdravstvena vrednost paradajza, naročito za bolesti srca i krvnih sudova. Koristan je za snižavanje krvnog pritiska i izlučivanje vode iz organizma. Preporučuje se za različite dijete, kod šećerne bolesti, bolesti jetre i bubrega. Povoljno deluje na kožu, posebno na opekotine od sunca, ali se preporučuje i, kao oblog i maska, za osetljivu kožu.

 

[Nostradamus]

U poslednje vreme, došlo je do boljeg razumevanja likopena iz plodova paradajza . Likopen je glavni karotenoid u ljudskoj krvi i tkivima. Dnevna potreba likopena, za odraslog čoveka, je oko 3 mg. Pradajz, i proizvodi od paradajza, glavni su izvor likopena, i čine 90% likopena u ljudskoj ishrani. Sveži plod paradajza ima oko 30 mg/kg likopena, dok od paradajza do 150 mg/l, a kečap oko 100 mg/kg. Paradajz, i proizvodi od paradajza, sadrže još alfa, beta i gama kartotene i lutein. Na količinu likopena u plodovima paradajza utiču: zrelost plodova, kultivar i način prerade. Kuvanjem se poboljšava bioaktivnost karotenoida, a naročito likopena. Delovanje likopena tumači se različitim biohemijskim mehanizmima, posebno kao antioksidans i regulator delovanja rasta ćelija. Istraživanja delovanja likopena, u prevenciji različitih tipova raka, pokazala su da, u krvi i tkivima bolasnika, ima znatno manje likopena i selena, u odnosu na zdravu grupu

 

[Nostradamus]

Proizvodnja u svetu i privredna vrednost
Od početka 20. veka, proizvodnja paradajza u svetu stalno raste i već, po površinama, zauzima deseto mesto u proizvodnji hrane. U svetu se proizvodi na 3.169 hiljada hektara, a prosečni prinos je 28,3 t/ha.
U Evropi se proizvodi na 670 hiljada hektara, a prosečni prinos je, iznosi, 28,9 t/ha. Najveća proizvodnja je u mediteranskim zemljama: Italiji, Španiji, Grčkoj i Francuskoj, gde su klimatski uslovi povoljniji. Proizvodnja na otvorenom je moguća, i donekle proširena, sve do 50 stepeni severene geografske širine. U severnim zemljama najviše se proizvodi u zaštićenim prostorima.

 

[Nostradamus]

Morfološke i biološke osobine
Paradajz je jednogodišnja, a u povoljnim uslovima može biti i dvogodišnja, zeljasta biljka. Glavni koren može doseći do 1m dubine, ali grananje počinje vrlo rano, a korenov sistem može doseći i do 1,5 m, ali glavnina je u površinskom sloju, do 30 cm. Paradjaz ima sposobnost stvaranja adventivnog korena na stabljici, što je redovna pojava kad se sadi dublje, nego što je bilo u zaštićenom prostoru. Ako stabljika leži na zemljištu, adventivni koren razviće se na delu stabljike koji dodiruje zemljište.
Veličina korenovog sistema zavisi od naslednih osobina, ali i od uslova zakorenjivanja – fizičkim osobinama zemljišta i vodnom režimu. Kod dobre snaddevenosti zemljišta vodom, masa korena je manja, a kod slabije snabdevenosti, veća. Nije još dovoljno istraženo koja bi optimalna masa korena bila potrebna za dobro snabdevanje biljke.

 

[Nostradamus]

Stabljika je zeljasta, u osnovi prečnika do 2 cm, pokrivena dlačicama. Većinom nema dovoljno sklerenhima, pa kad je opterećena lišćem i plodovima, bez potpore, poleže. Dva su osnovna tipa stabljike: indeterminantan i determinantan. Kultivari prvog tipa često se nazivaju visoki, a kultivari drugog tipa niski, ili grmasti. Indeterminantna stabljika može narasti nekoliko metara. Vegetativni vrh je aktivan sve dok ima povoljne uslove. Posle prve cvasti razvije, najčešće, 3 lista, zatim druga cvast, zatim 3 lista i treća cvast, i tako redom. Iz pazuha listova razvijaju se sekundarne grane, koje se obično odstranjuju. Ako se ne odstrane, na njima je isti raspored listova i cvatsti.

 

[Nostradamus]

Determinantna stabljika obično ima kraće internodije, a glavna stabljika naraste 0,5 do 1 m, zatim prestaje da raste, a na vrhu je, često, cvast. Posle prve cvasti, razviju se jedan ili dva lista, zatim druga cvast, koji može biti i poslednji na glavnoj stabljici, ili se, posle njega, razvije još jedan, ili dva lista, i rast završava trećom cvasti. Iz pazuha listova, brzo se razvijaju sekundarne grane, koje imaju isti raspored listova i cvasti kao i glavna stabljika, pa tako cela stabljika ima grmast izgled. Pošto se, istovremeno, razvija nekoliko sekundarnih grana, cvetanje i plodonošenje, srazmerno je udruženo. To je prednost za paradjaz namenjen konzervnoj industriji, jer omogućuje jednu berbu. Postoje i prelazni oblici koji se nazivaju semideterminantni.

 

[Nostradamus]

List paradajza je neparno perast na dugoj peteljci. U povoljnim uslovima, može doseći do 50 cm. Liske su nejednake veličine, romboidnog oblika, nazubljene, manje ili više naborane, i dlakave. Kod nekih kultivara, listovi su slični lišću krompira.

Prva cvast se pojavljuje na internodiju posle 5 do 9 listova, što delimično zavisi od genotipa, a delimično od temperaturnih uslova u vreme zametanja cvasti. Cvast je jednostavni, ili sastavljeni, grozd. Jednostavni grozd može imati 7 do 12 cvetova, a sastavljeni višestruko više. Zabeležena je cvast od 300 cvetova. Grananje cvasti mogu izazvati niže tempretaure (oko 13 0C) u vreme zametanja. Cvetovi na cvasti se razvijaju sukcesivno, akropetalno (od dna, prema vrhu cvasti), pa tako, na jednoj cvasti može biti već razvijenih plodova i tek otvorenih cvetova.