Paranormalna bića i pojave

[D3nza]

Sto se tice vanezmaljaca meni je nekako nelogicno vjerovati da smo sami u ovolikom svemiru.Price o duhovima su sra.nja cista

 

[VanjaMace94]

Razumem da ne delimo svi isto mišljenje o paranormalnim stvarima. Ovde smo da bi podelili iskustva (ako ih imamo, naravno), ne da pisemo kako ne postoji i tome slično, a da pritom ni sami nismo sigurni u to..

Ovako, nisam nešto naročito verovala u takve stvari, pojave...upravo, sve dok mi se nije desila jedna od istih..

Priča počinje owako..
Bilo je Badnje veče. Posvađala sam se sa roditeljima i bratom. Nisam vise mogla da ostanem kući. Jecajući , pozvala sam dečka, jer sam oduvek pronalazila podršku u njemu.. Nakon par minuta, videli smo se. Međutim, morali smo negde da odemo, jer je napolju bilo previše hladno da bi ostali. Odlučili smo da odemo u kući njegove bake i deke (odavno nisu među živima), jer bismo tamo bili sami i mogli na miru da pričamo. Pružio mi je utehu, oraspoložio me. Kako u kući već neki duži period ne živi niko, odlučili smo da talaškamo po starim stvarima. Bilo nam je interesantno. Našli smo stare košulje, haljine, kravate...Šalili smo se, smejali.. Aa onda sam spazila jedan prenatrpan kutijama mali regalčić. Zanimalo me šta je u njemu. Sklonili smo sve one silne kutije sa njega i pronašli crnu, kožnu aktovku. Otvorili smo je i videli hrpu papira u njoj. Zanimalo nas je kakvi su to papiri. Odneli smo je u kuhinju, gde bi smo mogli da ih detaljno pogledamo. Dok smo prelazili u kuhinju, svetlo iza nas se ugasilo. Nismo tome pridavali značaja. Mislili smo da je pukla sijalica ili da je došlo do nekog manjeg kvara. Kako god... Widewši papire shvatili smo da to zapravo nisu obični papiri- to su umrlice! Bilo ih je previše. Počeli smo da ih listamo. Uhvatila sam se za jednu, zbog čudnog imena. Rekla sam dečku da jako lepo zvuči to ime Nestor i šalila se da bi moglo dete tako da nam se zove. Na to, on je odgovorio u besu kako je on bio jako zao čovek, kako nije voleo njegovu majku, kako nije hteo da ga vidi dok je bio mali. Počeo je da ga kune, proklinje, wređa.. U tom trenutku, zagledala sam se u njegov lik. Čovek je imao nekako zao pogled, pun gorčine, nekao jeziv, mračan. Pomislila sam u sebi da je loš i da nije ni čudo što ga vređa. Ubrzo nakon toga. Počelo je nešto da lupa, čaše i tanjiri u kuhinji su počele da se tresu. Znala sam da u kući nema nikog, osim nas. Mislila sam da je u pitanju neka njegova šala.....mislila, sve dok nisam videla njegov izraz lica kad sam ga pitala da li je on to uradio. Klimnuo je glavom, pogledao oko sebe...i samo izustio " Mislim da je vreme da krenemo". Prošli smo kroz prostoriju bez svetla, ostavili aktovku i izašli iz kuće. Kako nismo imali ključ od kapije, morali smo da je preskočimo... Nakon toga, dečko me je jako zagrlio i rekao.. " Moram nešto da ti kažem. Ne znam ko je, ali nisam ja "
I tek onda, od straha počeli smo da trčimo...

Nakon dva dana. Otišli smo na romantičnu večeru. Sve je bilo fenomenalno, dok nismo počeli da pominjemo Nestora. U toj nekoj priči, dečko je počeo ponovo da ga vređa...Kao prošlog puta, ubzo nakon toga, počelo je nešto da lupa. Ovog puta sa malim promenama, nije bilo iza dečka, bio je to stub koji se nalazio iza mene...i ne, nije lupalo tri puta, lupalo je više puta i mnogo snažnije. Pogledali smo ostale ljude. I prosto nam je bilo neverovatno. Svi su se smeškali...Jednostavno, kao da niko nije čuo osim nas. Nakon samo par sekundni, nestalo je struje u restoranu. Privila sam se uz dečka a suze su mi same tekle, jer oboje smo znali ko je i o čemu se radi.
Srećom, pa se struja ubrzo vratila. Dečko je otišao u WC, kako bi telefonirao tetki i pitao je nešto u vezi toga. Tetka je rekla da se ne plašimo i da ne zna ništa o tome.. Vratio se bez ikakvih vesti. Nije prošlo ni 5minuta, zazvonio je telefon. Bila je to tetka! Sva zadihana, mu je rekla da je počelo nešto da lupa u zid posle njihovog razgovora...Zanemeli smo. Spakovali se.. i otišli iz restorana...

Kad sam došla kući, neprestalno sam razmišljala o tome šta nam se izdešavalo. Sadela sam u sobi...i razmišljala. Još uvek sam bila pod utiskom. Kako su vrata od moje sobe gledala na mračan hodnik, tek tad, kad sam se okrenula, shvatila sam da sam "zaboravila" da zatvorim vrata.. Odjednom sam videla nekog bledog čoveka sa crnim brkovima. Sledila sam se.... Pomislila sam na Nestora, ali u tom trenutku nisam mogla da kažem da li je on ili ne. Ipak, prelistali smo previše čitulja. Sve mi je bilo pomešano. Pozvala sam dečka i ispričala mu. Odgovorio mi je da nemam čega da se plašim, jer Nestor nema brkove. Nakon nekoliko dana, otišli smo kod njegove tetke i pričali o svemu. Naravno, dotakli smo i ovu temu. Međutim, njen odgovor je bio drugačiji. Potvrdila mi je sumnju..Rekla mi je da je imao brkove... Sledila sam se..

Saznali smo nešto više o tom Nestoru od dečkove majke.
Nestor je bio zatvoren u Nemačkom logoru za vreme rata, iz kog je uspeo da pobegne vozom za Poljsku. Pronađen je. Pošto nisu mogli da ga vrate u logor, jer je postojala mogućnost da pobegne iz istog, prebačen je kao radnik u Nemačkoj fabrici tepiha. Međutim, ćerka vlasnika se zaljubljuje u njega...Napravio joj je dete...i pomaže mu da umotan u tepih dospe u kamion i pobegne iz Nemačke u Srbiju...
Ne zna se da li je njegov sin među živima, kao ni da li ima potomke. Ali, po priči dečkove majke koja mu je zajedno sa sestrom slala pisma, postao je milijarder i nije hteo da bude u kontaktu ni sa kim sa očeve strane. Što je i u neku ruku razumljivo, jer je ostavio njega i njegovu majku na cedilu...

To je moja priča...Moje iskustvo..