Ove se stvari nikako ne mogu stavljati u istu ravan. Štrajk prosvetara ili bilo koje profesije ima sasvim drugi cilj. Verovatno veće plate, bolji uslovi rada itd. Što je inače univerzalna potreba većine, jer su većina radnici ili poljoprivrednici, penzioneri itd. Svi imaju potrebu za boljim standardom. Na kraju krajeva to je potreba i homoseksualaca i heteroseksualaca. Dakle bezmalo svih građana. To je bunt za bolje uslove života, bez razlike da li je neko homoseksualnih shvatanja, druge nacije ili vere itd. Naravno da protest može biti ocenjen kao neopravdan ako se preteruje u zahtevima ili ne postoje objektivni elementi da se stanje popravi.
Protest ili parada homoseksualaca ima sasvim drugi cilj i karakter. Kakav cilj ima, već je navedeno u nekim prethodnim postovima pa ne bih da to ponavljam. Ali da pođemo od banalnih zahteva, koje su po pravilu samo paravan za one zahteve koji će posle nastupiti i koji su krajnji cilj.
Eto vidiš, to je ono o čemu ja govorim. Ako dopustimo da ljudi odabiru i daju pravo ovima na proteste zato što im se to sviđa ili smatraju opravdanim; a ne daju pravo onima na proteste zato što im se to ne sviđa onda dolazimo do situacije kakve vladaju u totalitarnim državama i kakva je nekada vladala i na ovim prostorima. Ja znam ljude koji su bili žestoko protiv prosvetarskih protesta i smatrali su da ih sve treba otpustiti. Siguran sam da postoji nemali broj takvih ljudi; ako dopustimo da oni samo na osnovu svog mišljenja imaju mogućnost da zabrane takve proteste, ili otpuste prosvetare koji su štrajkovali, onda mi gušimo slobodu. Šta ako jednog dana invalidi rada odluče da protestvuju? Bilo koji razlog može biti u pitanju. Naći će se sigurno veći broj ljudi koji bi bio protiv toga. Znači, treba da zabranimo takve proteste jer njihovi ciljevi nisu u interesu većine stanovništva? Ako uzmemo za pravo da odlučujemo ko može a ko ne može da protestvuje, mi onda gušimo slobodu i stvaramo društvo netrpeljivosti, straha i represije. PAZI, ja nisam rekao i NE kažem da ciljeve koji se na tim protestima traže treba da prihvatimo kao društvo, i država sa pravosuđem, ja samo kažem da im treba dopustiti da neometano traže ono što žele.
Prvo: pravo da osobe istog pola sklapaju brak. Pa neka sklapaju. Kome to smeta. Brak inače kao institucija je u defanzivi. Običan papir koji reguliše neke pravne odnose i ništa drugo. Nije sigurno garancija da će te osobe živeti do kraja života zajedno.
Mislim da u našem pravnom sistemu (Srbija) nije ozakonjen homoseksualni brak. Oni to pravo traže s ciljem regulisanja pravnih odnosa koji nikako nisu sitnica.
Drugo: Usvajanje dece. E tu se već pitaju i drugi ljudi a ne samo homoseksualci. Primer: Bračni par (muškarac i žena) nemaju više sredstava da izdržavaju dete, ne svojom krivicom, već usled katastrofalne politike najcrnje političke garniture zabeležene u istoriji čovečanstva. Šta se dešava? Dete im se oduzima i daje homoseksualnom paru na usvajanje. Roditelji su nemoćni i trpe to stanje koje bi za mnoge bilo veoma bolno. Postoje određeni kriterijumi ko može i u kakvim okolnostima da usvaja decu, a za sada homoseksualna zajednica se u tom pogledu smatra nezdravom za psihički razvoj deteta.
Ovde su otvorena vrata svim mogućim zloupotrebama. Naše društvo nije baš imuno na njih.
E ovde se zadire u prava heteroseksualaca i oni tu treba da imaju završnu reč, jer se radi o njihovoj deci. Neka homoseksualci odgajaju svoju decu. Ovde je potrebno izjašnjavanje građana a ne nametanje koje postoji u ovom društvu. Za sve elementarne stvari, više niko ne pita građane (referendum), već se nameće volja EU, NATO pakta i ko zna koga još. Dakle jasno je da manjina teroriše većinu.
O ovom pitanju treba da odlučuje pravosuđe u saradnji sa naukom. Takva odluka mora biti donešena imajući u vidu jedan osnovni kriterijum - dobrobit dece. I tu nauka mora da ima glavnu reč, a ne religija, političari, laici, "moralna većina" ili "nemoralna manjina". Nisam mnogo upoznat sa dosadašnjim istraživanjima na tu temu, ali znam za nekoliko koja su utvrdila da detetov razvoj u homoseksualnom braku nije ništa lošiji od onog u heteroseksualnom. No, složiću se da su ovde potrebna dalja istraživanja.
Treće: ubacivanje u sistem obrazovanja norme po kojoj je homoseksualnost izraz neke uzvišene ljubavi. Niko nema prava da nameće drugome da li je to ispravno ili ne. O tome se može govoriti u predmetu kao što je Biologija. Čisto sa aspekta seksualnosti. Da li je to prihvatljivo meni i mom detetu u socijalnom smislu? O tome ćemo imati ili već imamo svoj stav. Niko nema prava da nam nameće svoj.
Bitno je da nikome ne osporavamo pravo da to smatra prihvatljivim.
Nisam baš siguran da se homoseksualnost smatra uzvišenom ljubavlju, a još manje verujem da neko nešto pokušava da nameće. Školski predmeti treba da budu objektivni, zasnovani na naučnim činjenicama. Što se tiče socijalno prihvatljivog, tu se slažem sa tobom. Ti i tvoje dete imate svako pravo da smatrate homoseksualce bolesnicima, perverznjacima, manje vrednim ljudima ili da ih jednostavno ignorišete i ne razmišljate o njima. Ono što društvo traži od vas jeste da ne vršite nikakve agresivne akcije protiv njih.
Kao što vidite nema spora. Čemu onda parade. Par zakona koji će biti usklađeni sa napretkom ljudske svesti i koji će poštovati i prava heteroseksualaca i problem je rešen. Međutim rešenja nema, jer nema iskrenog dijaloga. Sa jedne strane se nameće stav bez pitanja druge strane da li se slaže sa takvim promenama u potpunosti, a sa druge strane dolazi do veoma imulsivne reakcije.
Svako ko mi nameće svoj stav u meni će probuditi netoleranciju i otpor. To je prirodna reakcija. Bez obzira o kakvom se pitanju radi.
Opet kažem, ako oni smatraju da ima, neka protestvuju. Tih "par zakona" koji bi im omogućili da sklapaju brakove tvoj život nikako ne bi ugrozili, pa je manje bitno da li se ti, ja ili Juri slažemo sa tim ili ne. Što se tiče prava na usvajanje, o tome sam već rekao.
Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Ovo su tvoje riječi: "Ko smo mi da dajemo kritike ko sme a ko ne sme javno da se izražava, kome su prava ugrožena a kome nisu..." A sada znaš ko si, pa tako i znaš da to nije nikakav oblik mentalne torture. Budi bar dosledan. Ko si ti da sudiš da li je to oblik mentalne torture ili nije. Ako neko osjeća tako, misliš li da ćeš ti to precrtati time što ćeš mu reći idi psihijatru? Ovdje je zaista veliko pitanje ko bi se trebao naći kod psihijatra. Uostalom, dok političkom odlukom nije rečeno da homoseksualnost nije devijacija, takvi su i išli kod psihijatra.
Hmm, ne znam zašto si pomislio da mislim na psihijatra jer nisam. Mislio sam na psihoterapiju, što uopšte nije loša stvar. Inače i potpuno "zdravi i normalni" ljudi idu na psihoterapije kako bi unapredili sebe.
Mentalna tortura je vrlo diskutabilna stvar; a da poznaješ način funkcionisanja ljudi, odnosni njihove kognitivne, konativne i emotivne komponente znao bi zbog čega je to diskutabilno.
Daću ti primer: Ako na ulici naiđeš na poznanika i on te dobrano izvređa; da li si ti sada pretrpeo mentalnu torturu? Da li "počinitelj" treba da ide u zatvor ili na električnu stolicu? I da li bi sto drugih ljudi reagovalo i doživelo istu situaciju na isti način?
