'Vatikan je homoseksualiziran, cijela institucija je izgrađena na laži, dvostrukom životu, shizofreniji, licemjerju...': nakon četiri godine istraživanja francuski novinar izdaje knjigu o Svetoj Stolici
извор
Istorija Hrvata, veliki Vatikanski falsifikat
Naš istoričar iz Amerike, Dr. Stevan Tomović, u paramparčad razbija takozvanu državu Hrvatsku dokazujući da iza njenih kulisa stoji moćna vatikanska ideologija uništenja srpkog pravoslavlja.
Кroatsku državu je formirao Vatikan, sačinivši je od srpske biološke, etničke, kulturne i jezičke građe. Horor!
Nakon otkrića iz 15. veka i priznanja od strane Rima, dokazano je kako je srednjovekovni dokument poznat kao „Konstantinova darovnica” bio falsifikat, kojim su rimske pape htele da opravdaju težnju ka svetovnoj i ka duhovnoj vlasti nad drugim državama i crkvama. U samoj Katoličkoj enciklopediji navodi se da je papska neuspela prevara bio zaista falsifikat, što niko od savremenih istoričara više i ne dovodi u pitanje. Ta darovnica se pripisivala vizantijskom caru Konstantinu Prvom, koji je vladao u 4. veku, i koji je zaslužan za osnivanje Konstantinopolja (Carigrada). On je takođe doneo čuveni Milanski edikt 313. godine, kojim su prestali progoni hrišćana u Rimskom carstvu, a hrišćanstvo izjednačeno sa svim politeističkim religijama. Smatra se za prvog hrišćanskog vladara.
На једном зиду у Београду стоји графит: „Од свих Срба, најгори су Хрвати“!
Као и обично, народна мудрост је оно за што би историчарима, социолозима и психолозима требале бројне књиге изрекла у само једној реченици. Свакоме ко је икад проучавао постанак хрватске нације јасно је да овај графит погађа саму суштину. Хрват није националност, то је стање свијести, а злобници би рекли и дијагноза. Зато су многи другосрбијанци једино по именима Срби, али су у потпуности усвојили ментални склоп Хрвата.
Недавно је уважена хрватска научница у својој докторској дисертацији рађеној у Немачкој врло добро примјетила да је хрватска нација изграђена на лажима и стога ју је оправдано назвати културом лажи. Идеологија хрватства постоји само као анти-теза, као негација српства, никад независна, никад сама за себе. Хрвати свој идентитет изграђују негирајући српство, негирајући своје поријекло. Исти такав ауто-шовинизам краси и другосрбијанце. У којој је другој земљи на свијету могуће наћи центре за деконтаминацији осим у Србији? Другосрбијанци свој сопствени народ, културу, вјеру и насљеђе сматрају радио-активношћу, нечиме што треба константно деконтаминирати. Ауто-деструктивност доведена до савршенства.
Ако проучимо настанак хрватске нације уочићемо да су на сцени врло слични процеси, идентични ментални обрасци и готово исти социолошки феномени као и код другосрбијанаца. Главна разлика је у томе што је хрватство прво као идеологија, а касније и вјестачка нација настало у другој половини 19. вијека и почетком 20. вијека, док је настанак другосрбијанаца новијег датума у понешто измјењеним околностима.
Све почиње у 17. и 18. вијеку. Мјесто радње Далмација, Крајина, Славонија, Хрватска. Српско село, гладна година. Католички попови нуде брашно, со и др. свима који прихвате унију. Могу остати православни, наставити литургију по својим обредимна, али морају признати папу. Првих дана се не јавља нико, али након пар дана глади неколико породица се јавља, а онда све више. Помаже што је један локални мјештанин неколико година раније током студија у Бечу прешао на католичку вјеру и постао свећеник, па добро познаје менталитет Срба. Сваке гладне године, а оне су посебно у Далмацији и Лици биле честе, по неколико хиљада српских породица пређе у унију, а многи из уније у католичанство. Међутим, тај прелаз није искрен, многи у себи мрзе католичанство и папу, многи и даље славе славу и два Божића, јавно католички, потајно православни. И данас се на многим гробовима и старим црквама у Далмацији могу наћи ћирилични натписи, а и славске иконе скривене на таванима.
Али католичка црква је сурова и сирова, на подручју данашње Хрватске инквизиција је укинута последња у Европи. У генима тог становништа је инквизицијски страх, програмирани су стравом, не дижу устанке јер је Ватикан немилосрдан. Мучења су звјерска, таква да се и најтежа смрт чини као излаз. У свијести тих бивших Срба је утиснута страва са једне стране, а мржња на своје окупаторе и ту нову вјеру. С временом, та мржња се усмјерује према онима који су остали Срби.
Пребацивање кривице. Нисам ја крив што сам издао српство, него он што је остао Србин. Његов останак у српству, његов морални живот, његова храброст и јунаштво, пркос и непоколебљивост су укор за моју савјест, за мене конвертита, слабића, кукавицу, биједника, слугу, који је за џак брашна издао и дједове и народ и вјеру. Он мора нестати да ме више никад не подсјећа на моју издају. Зато Јасеновац, зато Олуја, зато су Хрвати са толиком мржњом клали Србе јер су их подсјећали на истину о себи, јер су Срби сами постојањем изазивали хрватске фрустрације и мржњу.
Постоји још један елемент психо-патологије која се назива хрватство. У 19. стољећу Аустро-Угарска схваћа опасност од тек ослобођене Србије која ће кад тада ослободити све земље гдје живе Срби под страним завојевачима. Беч заједно са Ватиканом одлучује створити од Срба неколико нација инсистирајући прије свега на регионалним разликама (свака сличност са Војводином је намјерна).
Као центар нове нације која се ради од Срба католика и Срба унијата изабире са провинцијски градић Загреб. Беч ради цијели тзв. „Доњи град“ све установе, позориште и сл. Изабире се име Хрвати, по једној од негдашњих српских регија (Далмација, Хрватска, Славонија, Лика). Хрватска народна странка постаје оно што је у другој Југославији била комунистичка партија. Ако је и један Србин хтио посао и било какав напредак у друштву морао се изјаснити као Хрват и учланити у „Хрватску народну странку“. Многи сиромашни Срби са села долазили су у Загреб, у којем је живјело пуно Немаца, Мађара, Јевреја… углавном несрпског, неславенског становништва. Срби су покушавали бити као ти новопечени грађани, чиновници и трговци, лажна елита која се на брзину обогатила, прихваћали су њихово лицемјерје, малограђанштину, заборављали су своје српско и сеоско поријекло, мрзили су га, постајали су покондирене тикве. Према свему српском имали су аверзију, а највећи страх имали су од тога да им се на вратима не појави неки рођак са села. И опет, свака сличност са другосрбијанцима је намјерна.
Тако је хрватски идентитет од почетка до краја изграђен на лажи. На лажном вјерском конвертитсву и на лажном малограђанству, на лажној историји писаној у Бечким кухињама и Ватиканској школи фалсификата, на одрицању од своје аутентичности, културе, вјере, предака. Зато се на енглеским и амерчким универзитетима хрватска нација изучава као примјер успјешно створене вјештачке нације. Геноцид над Србима извела је колација две Хрватске, оних који су Хрвати постали из малограђанских побуда и оних који су српство напустили под притиском Ватикана. Те две Хрватске се међусобно мрзе, а уједине се једино кад заједно мрзе Србе. Не чуди што су другосрбијанци заговарали НАТО-агресију на Србију. Као што смо видјели, ауто-шовинситичка мржња на све српско природна је посљедица процеса расрбљивања и у свом крајњем облику завршавама геноцидом, Јасеновцем и Олујом.
Maте Лукић
