Osvetoljubivost

[death row]

Sada se postavlja pitanje, da li se osvetoljubivost može kontrolisati ? Imamo primere, gde je osvetoljubivost realizoavana kao nameravani čin, ali vrlo često je i spontana reakcija. Pa čak šta i oni ljudi koji tvrde da nisu osvetoljubivi, vrlo često odreaguju osvetoljubivo, a da to u suštini nisu želeli...yes3
Može se reći, da se želja za osvetom gubi mirenjem sa realnošću, ali ne u potpunosti...Šta ako je čovek doživeo nepravdu i kada je ta nepravda očigledna i od strane drugih ljudi (znači nije umišljena nepravda), da li to znači da je on mirenjem sa realnošću izgubio i da li je tako mirenje sa realnošću bežanje od iste i povlačenje u sebe?

Ako neko tvrdi da nije osvetoljubiv ne mora da znači da je to tako
Mirenje sa realnošću ne potire osvetu...zavisi od primera, može da znači skretanje na put linije manjeg otpora ili izbegavanje nalaženja satisfakcije u negativnoj energiji

I kao što rekoh negde, tebi nišra na promiče yes3
Pa može se reći da je to osveta sa ’’stilom’’...Međutim, ja se ne trudim da uzvratim, čak šta vrlo sam opuštena i spadam u one ljude koji se ne opterećuju. Verovatno mi takav stav ili pristup pomažu da vrlo lako ostvarim ono što bi drugi ljudi morali bar malo da pripreme ili isplaniraju..To mi se najviše dešava u profesionalnom životu...

yes3
E pa ti su najgori, ne nerviraš se, ljutnja te pecne taman toliko da te ne zaslepi i u stvari ti samo ubrza mozak da možeš...kvalitetnije da reaguješ
A u privatnom životu...?

Moj ujak je ’’izgubio’’ sina na ratištu...Moj rođak je poginuo na samoj granici (bio je u regularnoj vojsci, pozvan kao rezervista, odličan student, rocker, snimio ploču u norveškoj...ovo samo da otkrijem kakva je bila osoba)...Neki kažu da su ga ubile paravojne formacije...Nikada nismo saznali šta se zaista desilo...Ali moj ujak se nikada nije pomirio sa tom činjenicom...I dan danas traži krivca i dan danas, želi da se osveti...Sudio se i sa vojskom i neke stvari je uspeo i da dokaže...Bilo je tu svega...Njega nema, pa nema...Međutim, nezadovoljena pravda je najgori osećaj...
E sad, ovo gore što si naveo dugogodišnjem kovanju plana...Može se raći da takav čovek nije ’’čist u glavi’’, ali poneki slučajevi kao ovaj što sam navela upravo žive na toj želji za osvetom....To ih održava...

To je sad već tema o gubitku...o kojoj su govorili besherat i nuala ali svejedno, kao što rekoh više puta...negativna energija ne može i sme biti glavni oslonac u nalaženju sreće i zadovoljstva yes3
Ne mora da znači...kovanje plana se može objasniti na razne načine i iz više uglova...jedinim načinom za postizanje trajnijeg mira ili npr jedinom mogućom reakcijom, da bi se postigla pravda kojoj se teži... Nije dovoljno nekoga ubediti da dugo i kontinuirano trošenje energije u realizovanju osvete nije dobro već mu treba objasniti i zbog čega je tako yes3

Nekada čovek mora i da odreaguje...
Ponekad je poželjno ’’uzvraćanje udarca’’

:acute:

 

[Eric Cantona]

Evo, kako ja ovo teoretski kontam.
Svaki čovjek ima neki svoj prag tolerancije na uvrede, podmetanja, šikaniranje i slično. Pa nakon „proboja“ reagira.

Po meni postoje dvije vrste reakcije:
1. Trenutna, nazvao bi ju „milo za drago“.
2. S odloženim djelovanjem, nazvao bi ju „osvetoljubivost“.

Za prvu mislim da je ljudska i da joj se nema što zamjeriti.

I druga je razumljiva. Ali može postati opasna i za osobu koja ju provodi, a još više za osobu na koju se odnosi. I u svojim težim slučajevima prelazi u psihički poremećaj opsjednutosti osvetom.


Što se mene osobno tiče imam ovaj stav.
Mogu me uvrijediti i povrijediti samo postupci osoba do kojih mi je stalo. Takve situacije nastojim ODMAH svim srcem riješiti prije no što po potrebi vratim „milo za drago“, ako drugačije ne ide. Nema osvetoljubljivosti.


Mišljenje nevažnih osoba u mom životu me u principu ne zanima. Za takve imam alternativu. Ako procijenim da nisu loše osobe, i da su se očešali o mene više-manje slučajno, ne reagiram.
Ali ako procijenim da su loše i zlobne osobe, tada vraćam s kamatama. I s guštom. Najvećim. I to ne zbog neke osvete, već čisto iz edukativnih razloga. Da im pokažem da tako ne smiju. Jer takve osobe se hrane svojim “uspješnim vrijeđanjem“. I nakon svakog, gdje ne dobiju po prstima, postaju sve gore i podmuklije.yes3

 

[Tito Pulo]

Prvo, hvala što si karakteran i što si obećanje ispunio...thnks (cenim to iako si ’’buva’’ :mrgreen
Ovaj gore primer koji si naveo je i drastičan i realan. yes3 Moj ujak je ’’izgubio’’ sina na ratištu...Moj rođak je poginuo na samoj granici (bio je u regularnoj vojsci, pozvan kao rezervista, odličan student, rocker, snimio ploču u norveškoj...ovo samo da otkrijem kakva je bila osoba)...Neki kažu da su ga ubile paravojne formacije...Nikada nismo saznali šta se zaista desilo...Ali moj ujak se nikada nije pomirio sa tom činjenicom...I dan danas traži krivca i dan danas, želi da se osveti...Sudio se i sa vojskom i neke stvari je uspeo i da dokaže...Bilo je tu svega...Njega nema, pa nema...Međutim, nezadovoljena pravda je najgori osećaj...
E sad, ovo gore što si naveo dugogodišnjem kovanju plana...Može se raći da takav čovek nije ’’čist u glavi’’, ali poneki slučajevi kao ovaj što sam navela upravo žive na toj želji za osvetom....To ih održava...

Imao sam tako neke primere u glavi kad sam ono pisao. yes3 Pazi, naravno da postoji potreba da se krivac (krivci) nađu i da na neki način plate za ono što su uradili i naravno da ne može čovek tek tako da se pomiri sa ovakvom situacijom. Međutim, da li je i šta prava mera za ispravljanje situacije? (koja se ne može nikada ispraviti na pravi način, jer se mrtvi ne mogu vratiti). Da li bi čovek u ovakvoj situaciji bio spreman na vigilantizam ili bi se zadovoljio onim što se zove pravda koja se dobija kroz "zvanične kanale"? Ovo prvo bi bila krajnje subjektivna primena pravde (osveta), a ovo drugo često ne idelana, ali neka društveno-prihvatljiva mera pravičnosti (nije osveta).

 

[Delija 10]

Živimo u nekom pokvarenom i podmukolom dobu. Nažalost, trenutno zlo dominira u svetu u odnosu na dobro. Prema dobrim ljudima sam duplo bolji, ološima koji su spremni na razne pakosti, vraćam duplo. Da se povlačim i saginjem glavu pred takvim ljudima ne želim. Puno je ljudi koji su spremni, da te bez ikakvog razloga gurnu u nevolju. Takvi ljudi nisu čisti u glavi, nisu više ni za posmatranje, nego za urgentno vezivanje. U ovom pokvarenom svetu, velikom broju dobrih ljudi je teško da se prilagodi. Tito je u pravu, za ljude koji dugo planiraju osvetu. Verovatno zato što su u pitanju kolebljivci, koji nisu imali snage i hrabrosti, da odmah reše problem, mada i oni, vrlo lako tokom dugog planiranja osvete, mogu da se pretvore u pobesnele ludake. Citiraću Njegoša: Strah čoveku, često obraz kalja.

Ne mogu da kažem da sam do sada imao potrebu da se nekome žestoko svetim. Bilo je tu nekih podvala, problema, ali od njih nikad nisam bežao, niti ih odlagao i okretao leđa. Uvek sam bio spreman da im odmah izađem u susret. yes3

 

[mena7]

naravno da je nemoguce izbeci uplive loseg..ponekad smo prinudjeni da budemo u kontaktu sa negativnim svetom..i ja jesam za reakciju,potiskivanje nije dobro po sebe..ali isto tako mislim da takvim ljudima treba staviti zid,na tu vrstu izolacije mislim...moje reakcije znaju da budu veoma burne na bezobrazluk..ali trudim se da posle stavim do znanja da mi se ne moze na taj nacin vise prici..o toj zastiti sam mislila...jednostavno,po meni je ignorisanje jako dobar recept za te takozvane emotivne vampire:???:

 

[Tito Pulo]

naravno da je nemoguce izbeci uplive loseg..ponekad smo prinudjeni da budemo u kontaktu sa negativnim svetom..i ja jesam za reakciju,potiskivanje nije dobro po sebe..ali isto tako mislim da takvim ljudima treba staviti zid,na tu vrstu izolacije mislim...moje reakcije znaju da budu veoma burne na bezobrazluk..ali trudim se da posle stavim do znanja da mi se ne moze na taj nacin vise prici..o toj zastiti sam mislila...jednostavno,po meni je ignorisanje jako dobar recept za te takozvane emotivne vampire:???:

Potpuno se slažem. yes3 Za takve je ignorisanje najbolja "osveta", jer pod jedan štitiš sebe od nepotrebnog stresa, a pod dva, ignorisanje im najviše smeta tako da na jedan fin način (u stilu naše Dum) izlaziš iz potencijalno neugodne (a bespotrebne) situacije. yes3

 

[mena7]

a sto se tice krupnih zivotnih zlodela..ne znam,nisam bila u kozi tih ljudi..osetila sam delimicno nesto sto je uradjeno na nesvesnom nivou,ali je jako bolelo...i isto je bio u pitanju zivot bliske osobe....bes je u meni postojao,ali sam shvatila da ne mogu da uticem na ishod..da se svetim,mrzim tu osobu,ne dobijam nista...bitno je ispoljavanje besa,ali ne podhranjivanje mrznje i osvete...niko ne moze da utice na tudja dela ili na zalost zlodela..znam da zvucim mozda pasivno,ali realno mislim da je tako.mi nismo ti koji sudimo...

 

[dumspirospero]

Ako neko tvrdi da nije osvetoljubiv ne mora da znači da je to tako
E pa ti su najgori, ne nerviraš se, ljutnja te pecne taman toliko da te ne zaslepi i u stvari ti samo ubrza mozak da možeš...kvalitetnije da reaguješ
A u privatnom životu...?

Ja nemam potrebu da tvrdim da nešto jeste, ako nije...Znači, ne spadam u neke osvetoljubive likove, koji ne mogu da se smire dok ne uzvrate ’’veći udarac’’od onog što su dobili da bi zadovoljila sebe i svoju pravdu...Ali jesam neko ko će da odreaguje, ne baš ’’milo za drago’’, ali sigurno ću staviti do znanja, da me ne shvata olako...Mislim da je u prethodnim postovima neko to i obrazložio...I ne mislim da je to osvetoljubivost...Pre mislim da to govori o meni da sam čovek od stava i da držim ’’do sebe’’ i ''nedam'' na sebe...Eto tako nekako...
A što se tiče privatnog života, i tu imam ’’stila’’ :lol:

Evo, kako ja ovo teoretski kontam.
Po meni postoje dvije vrste reakcije:
1. Trenutna, nazvao bi ju „milo za drago“.
2. S odloženim djelovanjem, nazvao bi ju „osvetoljubivost“.
Za prvu mislim da je ljudska i da joj se nema što zamjeriti.
I druga je razumljiva. Ali može postati opasna i za osobu koja ju provodi, a još više za osobu na koju se odnosi. I u svojim težim slučajevima prelazi u psihički poremećaj opsjednutosti osvetom.

Slažem se sa ovom tvojom konstatacijom yes3...

. Međutim, da li je i šta prava mera za ispravljanje situacije? (koja se ne može nikada ispraviti na pravi način, jer se mrtvi ne mogu vratiti). Da li bi čovek u ovakvoj situaciji bio spreman na vigilantizam ili bi se zadovoljio onim što se zove pravda koja se dobija kroz "zvanične kanale"?

Ti i ja ovako ’’trezveni’’ znamo da to nije prava ’’mera’’...Za ljude koji su doživeli ogromnu nepravdu, pa čak kada i te ’’krive drine’’ ne mogu ispraviti, jeste prava mera...’’oko za oko, zub za zub’’...Ono što je interesantno, poznajem osobu koja drugoj osobi želi na sve načine da se revanšira...Ali osaba kojoj želi da se osveti je sa mnogo boljim statusom u društvu i svaki njen pokušaj da joj se osveti, uvodi je u još teže probleme, ali ne vredi...Ona ne odustaje...Znači, ne miri se sa osećanjem nepravde, ali i sa poniženjima koja su mu učinjena...

Bilo je tu nekih podvala, problema, ali od njih nikad nisam bežao, niti ih odlagao i okretao leđa. Uvek sam bio spreman da im odmah izađem u susret. yes3

To je ono što je Kantona rekao, da neka trenutna reakcija ’’vraćanje milo za drago’’, ne može biti osvetoljubivost u pravom smislu te reči...Normalno je da čovek odreaguje...

Još veći problem je, kada je u pitanju osvetoljubivost, što pojedini ljudi ne žele da uzvrate ’’istom merom’’...Već njihova nepravda, uvređenost...može jedino biti zadovoljena, ukoliko je mera takva da on mora zadati ’’veći udarac’’, nego što ga je zadobio...Može malo glupo zvučati, ali ponekad se u osvetoljubivosti može osetiti i ’’takmičarski duh’’...Ko će veći udarac da zada...yes3

 

[Delija 10]

Samo još da dodam, da je pitanje da li ignorisanje pomaže? Da li je to lek ili možda hrana za ološe, jer će možda smatrati da si slabić, pa će nastaviti sa još većim pakostima.

 

[Tito Pulo]

Ti i ja ovako ’’trezveni’’ znamo da to nije prava ’’mera’’...Za ljude koji su doživeli ogromnu nepravdu, pa čak kada i te ’’krive drine’’ ne mogu ispraviti, jeste prava mera...’’oko za oko, zub za zub’’...Ono što je interesantno, poznajem osobu koja drugoj osobi želi na sve načine da se revanšira...Ali osaba kojoj želi da se osveti je sa mnogo boljim statusom u društvu i svaki njen pokušaj da joj se osveti, uvodi je u još teže probleme, ali ne vredi...Ona ne odustaje...Znači, ne miri se sa osećanjem nepravde, ali i sa poniženjima koja su mu učinjena...

Doživeo sam i ja ogromnu nepravdu tog tipa, ali nikakva osveta meni lično ne bi bila dovoljna satisfakcija, jer kao što malopre rekoh, mrtve ne možemo vratiti. Da se nadam i želim da će odgovorne jednoga dana stići zaslužena kazna, to da, ali opet, meni to neće pomoći da se osećam bolje. Jednostavno, u takvim situacijama čovek mora što pre da raščisti sam sa sobom, da mu ispravljanje krivih drina ne bi postalo svrha življenja i postojanja. Ne mogu da se stavim u kožu roditelja koji je na takav način izgubio dete (moguće da oni misle da će im osveta doneti mir i imaju pravo da tako misle), ali čvrsto verujem da se mir osvetom ne može povratiti. Iz ugla "deteta" koje je izgubilo roditelja pod još uvek "nerasveteljenim okolnostima", želim da se jednoga dana sve to rasvetli, obelodani, da se odgovornima sudi i da na taj način "plate". Da li želim ja da budem "egzekutor"? Ne, ne želim. Da li o svom "slučaju" razmišljam svaki dan i da li me to vodi kroz život? Naravno da ne, jer da je tako, odavno bih izgubio razum (i ovo malo što mi je ostalo). :mrgreen: