Mislim da, koliko zavisi od coveka do coveka toliko zavisi i od situacije kada smo povredjeni. Ne mozemo uvek znati nase reakcije, cesto se desava da nase ponasanje odstupi od uobicajenog.
Isto tako mislim da se zelja za osvetom gubi mirenjem sa realnoscu.
Sada se postavlja pitanje, da li se osvetoljubivost može kontrolisati ? Imamo primere, gde je osvetoljubivost realizoavana kao nameravani čin, ali vrlo često je i spontana reakcija. Pa čak šta i oni ljudi koji tvrde da nisu osvetoljubivi, vrlo često odreaguju osvetoljubivo, a da to u suštini nisu želeli...yes3
Može se reći, da se želja za osvetom gubi mirenjem sa realnošću, ali ne u potpunosti...Šta ako je čovek doživeo nepravdu i kada je ta nepravda očigledna i od strane drugih ljudi (znači nije umišljena nepravda), da li to znači da je on mirenjem sa realnošću izgubio i da li je tako mirenje sa realnošću bežanje od iste i povlačenje u sebe?
Znači kad se svetiš to radiš sa stilom
I kao što rekoh negde, tebi nišra na promiče yes3
Pa može se reći da je to osveta sa ’’stilom’’...Međutim, ja se ne trudim da uzvratim, čak šta vrlo sam opuštena i spadam u one ljude koji se ne opterećuju. Verovatno mi takav stav ili pristup pomažu da vrlo lako ostvarim ono što bi drugi ljudi morali bar malo da pripreme ili isplaniraju..To mi se najviše dešava u profesionalnom životu...
Lično, ja osvetoljubivost najviše vezujem za neku nameru za osvetom, koja nije spontana već kreirana. Osvetoljubivost je teška ’’kategorija’’ kod onih ljudi, koji sve vreme čekaju kako da uzvrate udarac...Čak šta, sve podrede toj želji da ’’vrate milo za drago’’...U tom slučaju osvetoljubivost prelazi u bolest...
Kakva osveta recimo može zadovoljiti čoveka kome je pobijena porodica (drastičan, ali realan primer)? Nikakva. Mislim da tu ne bi pomoglo ni ono iz "Maratonaca": Odveo bi ga u šumu, sek'o bi ga mesec dana.
Ma koji da je razlog, ma koja da je nepravda, onaj koji je u stanju da mesecima, da ne kažem godinama, kuje plan za osvetu, ne može biti čist u glavi. yes3
Prvo, hvala što si karakteran i što si obećanje ispunio...thnks (cenim to iako si ’’buva’’ :mrgreen
Ovaj gore primer koji si naveo je i drastičan i realan. yes3 Moj ujak je ’’izgubio’’ sina na ratištu...Moj rođak je poginuo na samoj granici (bio je u regularnoj vojsci, pozvan kao rezervista, odličan student, rocker, snimio ploču u norveškoj...ovo samo da otkrijem kakva je bila osoba)...Neki kažu da su ga ubile paravojne formacije...Nikada nismo saznali šta se zaista desilo...Ali moj ujak se nikada nije pomirio sa tom činjenicom...I dan danas traži krivca i dan danas, želi da se osveti...Sudio se i sa vojskom i neke stvari je uspeo i da dokaže...Bilo je tu svega...Njega nema, pa nema...Međutim, nezadovoljena pravda je najgori osećaj...
E sad, ovo gore što si naveo dugogodišnjem kovanju plana...Može se raći da takav čovek nije ’’čist u glavi’’, ali poneki slučajevi kao ovaj što sam navela upravo žive na toj želji za osvetom....To ih održava...
nisam osvetoljubiva,ne mrzim..osecanje prezira imam prema negativnim ljudima,koji su svojim delima,recima uticali da podstaknu taj prezir..ali sam taj osecaj odbojnosti mi muti misli i prlja dusu..mislim da je resenje zastita,izolacija od loseg...jer ulaziti u borbu sa losim i sami postajemo takvi.
Slažem se Mena velikim delom, sa ovim što si rekla
...Međutim, isto mislim kao i Tito...Ne može se uvek bežati i sklanjati...Nekada čovek mora i da odreaguje...Naravno, ne mislim u smislu ’’kovanja paklenog plana’’..., ali ponekad moramo staviti do znanja, da smo i mi ličnosti, a ne ’’krpe’’ sa kojima se može kako ko hoće...Ponekad je poželjno ’’uzvraćanje udarca’’, jer time ukazuješ nekome da umeš da reaguješ, a ujedno se i štitiš od nekih eventualno budućih poteza...Ne mislim da bi to bila ne znam kakva osveta...To su neke reakcije, koje svakodnevni život ''nosi''...
