FIKCIJA, MASONSKO UCENJE, ILI ISTORIJSKE CINJENICE O INFILTRIRANJU MNOGOBOSTVA U ZAPADNU I ISTOCNU CRKVU
2. Ка космичком хришћанству
Мирча Елијаде, са истанчаним смислом за разумевање источних култова и религија, не робујући схематима европске теологије и конзервативизму западне евроцентричке науке о духовним феноменима, установио је с правом следеће: ''на теолошком језику могло би се рећи да су бројна архајска предања интеграцијом у хришћански сценарио и сама доживела своја 'искупљења'. Реч је, у ствари, о феномену усаглашавања различитих и разноликих религијских светова. Аналоган процес се уочава - већ крајем античког периода, а нарочито у раном средњем веку - у преобраћању митолошких богова и хероја у хришћанске свеце''.12 Арон Ј. Гуревич је поновио гледиште многих филозофа религије да је ''црква с временом адоптирала и адаптирала многе паганске верске представе''13. Када смо већ код презентације теоријских ставова, доследности ради, наводим да је овој идеји сасвим близак руски персоналистички филозоф Берђајев који каже да је бесмислено и чак ''немогуће негирати паганство, лудост је у њему видети злу саблазан; паганство је билоистинско откровење, али првобитно, непотпуно''; дакле, својеврсна апсолутно истинита хијерофанија. Коначно, ''паганска култура, паганска философија и уметност нису пропали; они су постали темељ светске хришћанске културе; они су надахњивали учитеље Цркве и градитеље Цркве''.14
Од нарочитог је значаја идеја М. Елијадеа о томе у ком је правцу водила ова симбиоза древних култова и вере са раним хришћанским идејама. У III веку широм Римске империје могле су се запазити разне тенденције за ''аутархијом и аутономијом које прете јединству римског света''. Реч је о феномену који је веома значајан јер карактерише верску креативност фолклорног типа. Има се у виду стваралачка инвенција народа која се паралелно развијала и ишла раме уз раме са изградњом теолошког система у хришћанству. Та велика продуктивна синтеза древне вере и монотеизма нагнала је антропологе религије да у томе сагледају рађање једног занимљивог феномена ''космичког хришћанства''. Реч је о томе што се сада ''христолошка мистерија пројектује на Природу у целини, а историјски елементи хришћанства занемарују''. Није ли одвише смело устврдити да је управо православна црква развијала своју теологију у овом правцу, устајући, тако у одбрану једне значајне духовне традиције - античке грчке филозофије, која је поникла на балканском тлу и која се темељи на успостављању равнотеже, својеврсне coincidentio oppositorum Духовног или антрополошког, с једне, и Чулног или космолошког чиниоца, с друге стране. Идеја о Христу као Богочовеку, на филозофском језику, управо говори о овој симбиози, о укључивању партикуларног у Биће у Опште, а то значи и афирмацију саме Личности и елана Субјективности верника, могућност остваривања његове духовне пунине без порицања егзистенције.
5. Мит о чистим религијама. Православље и древна вера
Велика је заблуда сматрати како постоје тзв. ''чисте религије''! Овај став се понајмање може применити на хришћанство као најмлађу религију. У свакој религији има знатних остатака ранијих веровања, о чему је већ било речи поводом дијалектике Светог и његове хијерофаније у мноштву појавних форми. ''А садашња религија ни једног европског народа није никада била чисто хришћанска нити чиста у било ком смислу. Увек постоје остаци и трагови ранијих вера, мање или више апсорбованих; увек постоји тенденција ка паразитским веровањима''.25
Шта се догодило када су Срби прешли на хришћанство? Све оно што је постојало у паганизму, у древној српској религији, по природи ствари, није ишчезло, а и оно што је постало ствар прошлости, споро је нестајало из званичног веровања. У томе су, уверава нас Чајкановић, ''нарочито отпорни култни обичаји и веровања. Када су Срби примили хришћанство, продужило је све ово да живи и даље, само је сада добило хришћанску интерпретацију, и везало се за поједине личности из хришћанског круга. Ми, дакле, имамо разлога веровати да су култови и традиције, који су некада били везани за старинске богове, пренесени сада (...) на друге натприродне личности, у првом реду на данашње свеце. Према томе, у нашим настојањима да о тим старим српским боговима што сазнамо, морамо ми најпре поћи од култа данашњих наших светаца, и од традиције о њима. У тој области са највећом вероватноћом можемо рачунати да ћемо наћи остатке старинског пантеона и успомена на њ''27.
Izvodi iz knjige: Сретен Петровић - ХРИШЋАНСТВО И ДРЕВНА СЛОВЕНСКА РЕЛИГИЈА /Прилог дијалектици светог у ликовима паганске и хришћанске религије/
-----------------------------------------------
KRSNA SLAVA
Krsna slava je prastari narodni običaj proslave domaćeg zaštitnika. On je često bio personifikovan u liku pretka, čiji je dobri duh čuvao kuću od zlih duhova i pomagao porodici u svakodnevnom životu. Do skora su ovaj običaj imali svi Sloveni, pa i Indoevropljani (Tračani, Grci, Dačani, Iliri, Rimljani), ali do danas su ga zadržali samo Srbi. Poslije primanja hrišćanstva crkve su htjele iskorijeniti mnogobožačka vjerovanja i običaje, ali je prvi srpski Arhiepiskop Sava reformama svetosavske crkve u 13. vijeku povjerio sveštenstvu da ne progoni vjerovanja i običaje već da im da hrišćansko obilježje. Unošenjem hrišćanskih i jednobožačkih elemenata u mnogobožačka vjerovanja i običaje i spajanjem nekoliko srodnih običaja u jedan nastale su razlike u proslavljanju prehrišćanskih običaja, pa tako i Krsne slave. Stara srpska crkva prihvatila je Krsnu slavu kao spomen predaka i u tom smislu je sastavila najstariju molitvu za blagosiljanje krsnog kolača i koljiva. Zahvaljujući tome običaji i obredi o Krsnoj slavi opstali su i najbolje su održani kod Srba.