Član
- Učlanjen(a)
- 29.10.2009
- Poruka
- 1.416
ВИДОВИ СЛАВЉЕЊА СЛАВЕ
ВИДОВИ СЛАВЉЕЊА СЛАВЕ
Евхаристијски огранак није урастао само у породицу, па зато не постоје само породичне славе, него постоје и други видови слава. Пре свега, видели смо да је кућна или породична слава израсла из црквенога обреда. Поред храмовне славе постоји градска и сеоска слава, код нас заветина што значи дан и обред завета. Обичајна страна, односно рухо тих свечаности разликује се зависно од места и времена; али обредна страна је иста.
У старом Дубровнику су постојала братства и њихове славе. По угледу на то, а са ослонцем на заветине и храмовне славе - домаћа слава се развила у још један облик, односно више видова славе. Тако, на пример, зна се да је Светог Саву увео као школску славу кнез Милош тек 1841. године, али се исто тако зна да су у Сремским Карловцима још у претходном веку на Дан светога Саве ђаци били слободни од школе и "имали су рекреацију".
У овим славама обред је исти као и код породичних, односно црквено-храмовних. У јектенији се помињу имена чланова породице: оних који су домаћини славе за ту годину и оних који прихватају припрему славе за идућу годину, а помену се уопштено и сви учесници славе. Стари домаћин предаје кумство своме наследнику - домаћину за идућу годину тако што му предаје половину, негде четвртину, славског колача.
Исто тако отац предаје сину славу, а то бива онда кад се син издваја у посебно домаћинство, било да ће живети у другом граду било да ће живети у том истом месту. Потпуно је погрешна пракса која се понегде код нас усталила после Другог светског рата, да синови не славе док им је отац жив, или пак да славу преузима само најстарији син. Дужност је оца да свом сину преда славу, тако да и он слави. Ако то отац не жели да учини, из ко зна којих разлога, потребно је обратити се свом надлежном свештенику и са њим се договорити о преузимању крсне славе. Син тада никакав преступ није учинио против свог родитеља и крсне славе.
Када је Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину 1878. године, забрањена је употреба ћирилице, певање уз гусле... чак је забрањено и слављење крсне славе. Пошто се Срби нису славе одрицали, влада је донела одлуку по којој је дозвољена слава, али се претходно морало добити одобрење, за шта се морао платити порез на славу. Дозвола гласи: "Дозвољава се да Н. Н. може светог Ивана славити 24 часа." Под светим Иваном подразумева се свети Јован Крститељ.
Једна заједница обично почиње да слави те године кад се оснива, а некад и нешто касније. Храм почиње да слави кад се заврше радови и изврши његово освећење - али има и друга праксе: да слава новога храма почиње да се прославља још у изградњи - спомен храм Светога Саве у Београду на пример слави своју славу, а још није завршен.
Крсна слава, гледана и схваћена изнутра и квалитативно, представља појаву у којој се види да је српско Православље, светосавље, правилно и дубоко појмило смисао и биће Цркве и најадекватније изразило своје схватање и свој доживљај Цркве као вечне необухвативе заједнице Бога и људи.
Тако се о крсној слави дом - породица показује као минијатурна слика Цркве, пуна стварне животности: њена материјална присутност у одређеном простору је евидентна и она је само символ духовне стварности која даје смисао. То у ствари чини душу целога поретка ритуала крсне славе.
После Другог светског рата, све је чињено да се крсна слава укине, забрани, искорени, а кад то није пошло за руком, онда се ишло на то да се она што више испрофанише, обесвети. Кренуло се од тога да није потребан колач, жито и свећа. Него би се спремио богатији ручак. Није се водило рачуна о посту.
Има и оваквих примера, када домаћину објасните шта је крсна слава, онда он покушава да се брани, па каже: "Ја сам овако наследио, а кажу ми да није добро да мењам досадашњи обичај." Са овим су се срели и оци Првог васељенског сабора 325. године у Никеји, па су 15. каноном прописали: "Уништити обичај који се противу апостолскога правила у појединим местима укоренио..." Српском народу је свети Сава оставио како се слави. Због тога смо ми дужни, на основу горе наведеног канона, искоренити ружне, лицемерне и неХришћанске обичаје, који су се на штету Цркве уобичајили. Да ли смо се запитали, да ли су светитељи Божји, од којих је велики број био испосника, задовољни са нашим начином слављења њиховог имена. Да ли ће они нама оваквима бити заштитници пред Богом или не? Крсна слава није јело и пиће. Још је свети Петар Цетињски чудотворац проклео сваког оног у Црној Гори ко дуже слави славу од једног дана. Разлог је тај да би сачувао храну сиротињи, јер су још тада многи славу претварали у јело и пиће.
Увукла се понегде и још једна крајње погрешна пракса. Догоди се да у породици неко умре или погине у току године. Долази свештеник за славску водицу, онда домаћин каже: "Ја ове године нећу славити славу, имао сам смртни случај у породици. Дођите идуће године." Ово је парадоксално. Када је 1934. године погинуо краљ Александар у Марсељу, многи су у знак жалости за краљем отказивали славу. Због тога је Свети архијерејски синод Српске Православне цркве изашао у јавност са једним саопштењем, којег се морамо присетити и по њему владати. Крсна слава се никада не прекида. Позвани су тада верници, да удвоструче своје молитве за покој душа упокојених, с посебним позивом да се за крсну славу помогну они којима је помоћ потребна. Да се уместо богатих гозби, исте смање, а разлика у новцу да сиротињи. То је Хришћанско схватање крсне славе. У неким српским крајевима ако се догоди да се у породици неко упокоји, колач се не шара, већ се само на средини направи печат са знаком крста. То је свештенику и свим присутнима у храму знак да се у том домаћинству неко у току године упокојио.
Евхаристијски огранак није урастао само у породицу, па зато не постоје само породичне славе, него постоје и други видови слава. Пре свега, видели смо да је кућна или породична слава израсла из црквенога обреда. Поред храмовне славе постоји градска и сеоска слава, код нас заветина што значи дан и обред завета. Обичајна страна, односно рухо тих свечаности разликује се зависно од места и времена; али обредна страна је иста.
У старом Дубровнику су постојала братства и њихове славе. По угледу на то, а са ослонцем на заветине и храмовне славе - домаћа слава се развила у још један облик, односно више видова славе. Тако, на пример, зна се да је Светог Саву увео као школску славу кнез Милош тек 1841. године, али се исто тако зна да су у Сремским Карловцима још у претходном веку на Дан светога Саве ђаци били слободни од школе и "имали су рекреацију".
У овим славама обред је исти као и код породичних, односно црквено-храмовних. У јектенији се помињу имена чланова породице: оних који су домаћини славе за ту годину и оних који прихватају припрему славе за идућу годину, а помену се уопштено и сви учесници славе. Стари домаћин предаје кумство своме наследнику - домаћину за идућу годину тако што му предаје половину, негде четвртину, славског колача.
Исто тако отац предаје сину славу, а то бива онда кад се син издваја у посебно домаћинство, било да ће живети у другом граду било да ће живети у том истом месту. Потпуно је погрешна пракса која се понегде код нас усталила после Другог светског рата, да синови не славе док им је отац жив, или пак да славу преузима само најстарији син. Дужност је оца да свом сину преда славу, тако да и он слави. Ако то отац не жели да учини, из ко зна којих разлога, потребно је обратити се свом надлежном свештенику и са њим се договорити о преузимању крсне славе. Син тада никакав преступ није учинио против свог родитеља и крсне славе.
Када је Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину 1878. године, забрањена је употреба ћирилице, певање уз гусле... чак је забрањено и слављење крсне славе. Пошто се Срби нису славе одрицали, влада је донела одлуку по којој је дозвољена слава, али се претходно морало добити одобрење, за шта се морао платити порез на славу. Дозвола гласи: "Дозвољава се да Н. Н. може светог Ивана славити 24 часа." Под светим Иваном подразумева се свети Јован Крститељ.
Једна заједница обично почиње да слави те године кад се оснива, а некад и нешто касније. Храм почиње да слави кад се заврше радови и изврши његово освећење - али има и друга праксе: да слава новога храма почиње да се прославља још у изградњи - спомен храм Светога Саве у Београду на пример слави своју славу, а још није завршен.
Крсна слава, гледана и схваћена изнутра и квалитативно, представља појаву у којој се види да је српско Православље, светосавље, правилно и дубоко појмило смисао и биће Цркве и најадекватније изразило своје схватање и свој доживљај Цркве као вечне необухвативе заједнице Бога и људи.
Тако се о крсној слави дом - породица показује као минијатурна слика Цркве, пуна стварне животности: њена материјална присутност у одређеном простору је евидентна и она је само символ духовне стварности која даје смисао. То у ствари чини душу целога поретка ритуала крсне славе.
После Другог светског рата, све је чињено да се крсна слава укине, забрани, искорени, а кад то није пошло за руком, онда се ишло на то да се она што више испрофанише, обесвети. Кренуло се од тога да није потребан колач, жито и свећа. Него би се спремио богатији ручак. Није се водило рачуна о посту.
Има и оваквих примера, када домаћину објасните шта је крсна слава, онда он покушава да се брани, па каже: "Ја сам овако наследио, а кажу ми да није добро да мењам досадашњи обичај." Са овим су се срели и оци Првог васељенског сабора 325. године у Никеји, па су 15. каноном прописали: "Уништити обичај који се противу апостолскога правила у појединим местима укоренио..." Српском народу је свети Сава оставио како се слави. Због тога смо ми дужни, на основу горе наведеног канона, искоренити ружне, лицемерне и неХришћанске обичаје, који су се на штету Цркве уобичајили. Да ли смо се запитали, да ли су светитељи Божји, од којих је велики број био испосника, задовољни са нашим начином слављења њиховог имена. Да ли ће они нама оваквима бити заштитници пред Богом или не? Крсна слава није јело и пиће. Још је свети Петар Цетињски чудотворац проклео сваког оног у Црној Гори ко дуже слави славу од једног дана. Разлог је тај да би сачувао храну сиротињи, јер су још тада многи славу претварали у јело и пиће.
Увукла се понегде и још једна крајње погрешна пракса. Догоди се да у породици неко умре или погине у току године. Долази свештеник за славску водицу, онда домаћин каже: "Ја ове године нећу славити славу, имао сам смртни случај у породици. Дођите идуће године." Ово је парадоксално. Када је 1934. године погинуо краљ Александар у Марсељу, многи су у знак жалости за краљем отказивали славу. Због тога је Свети архијерејски синод Српске Православне цркве изашао у јавност са једним саопштењем, којег се морамо присетити и по њему владати. Крсна слава се никада не прекида. Позвани су тада верници, да удвоструче своје молитве за покој душа упокојених, с посебним позивом да се за крсну славу помогну они којима је помоћ потребна. Да се уместо богатих гозби, исте смање, а разлика у новцу да сиротињи. То је Хришћанско схватање крсне славе. У неким српским крајевима ако се догоди да се у породици неко упокоји, колач се не шара, већ се само на средини направи печат са знаком крста. То је свештенику и свим присутнима у храму знак да се у том домаћинству неко у току године упокојио.
