Spasioci klasične muzike
26. 06. 2011
PRESS
Spasioci klasične muzike
Članovi međunarodnog orkestra „Spira mirabilis", koji nemaju dirigenta, menadžera niti nose odela , govore za Pressmagazin kako uspevaju da približe klasiku „običnim" ljudima... :: Njihov pristup ozbiljnoj muzici naišao je na veliki odjek u celom svetu, pa stoga ne čudi da vrhunski muzički kritičari prognoziraju da su oni ogledalo budućnosti moderne klasične muzike...
Koji je najbolji način da poboljšate svoj orkestar, privučete pažnju svetske javnosti i učinite da vas kritičari najuticajnijih listova, poput „Njujork tajmsa" i „Gardijana", nazovu „ogledalom budućnosti moderne klasične muzike"? Otarasite se dirigenta.
Možda zvuči kao vic koji bi razumeli isključivo studenti muzike (ili, čak, ni oni), ali upravo je ova odluka vinula među zvezde međunarodni orkestar po imenu „Spira mirabilis" (Zlatna ili Čudesna spirala). Njih tridesetak - uglavnom mlađih od trideset leta - skupljenih po zemljama od Slovenije do Engleske, donosi revoluciju koja nije baš uobičajena za „dosadnu" muziku poput klasične. Osim što nemaju dirigenta, oni nemaju ni solistu, ne sviraju u uštogljenim odelima, biraju samo mesta na kojima se skupljaju mladi, a kada završe izvođenje jednog dela, razgovaraju sa publikom o tome šta im se svidelo, a šta ne.
Timoti Frenji, violinista i član „Spire mirabilis", kaže za Pressmagazin da im nikada neće pasti na pamet da postanu konvencionalni.
- Mi godišnje imamo između šest i deset projekata i svi smo profesionalni muzičari koji sviraju u „normalnim" orkestrima, sa dirigentom, menadžmentom i svim ostalim. A ono što radimo u „Spiri" nije samo oslobađajuće, već i mnogo teže, jer svi preuzimamo odgovornost i obaveze koje inače ima dirigent. Ali, to u isto vreme ne znači da bismo ih se mi potpuno ratosiljali jer nam mnogi pomažu da budemo bolji - kaže Frenji.
Osim što sviraju nekako drugačije od drugih, muzičari iz „Spire" i izgledaju potpuno drugačije. Nema nervoze ili napetih lica, niti ozbiljnih odela... Ako ikada dođu u Srbiju, verovatno neće svirati na „Kolarcu" nego u Domu omladine. Šalju li to, oni, i neku političku poruku?
- Svi naši klipovi koje možete da vidite na Jutjubu su amaterski i ne treba od njih praviti neku veliku famu. Ali, jako je lepo što nas ljudi snimaju jer je to znak da imamo sa slušaocima dobar odnos. Naša poruka možda jeste pomalo politička, ali poenta je što ponekad sviramo koncerte u crnim odelima, ponekad sviramo u „normalnim" koncertnim salama (i to nam je super), smešimo se ili se ne smešimo u zavisnosti od toga šta sviramo, i uvek izvodimo samo jedno delo kako bi slušaoci mogli da se usredsrede na muziku.
Frenji će reći da „Spira" ima još jednu ulogu: približavanje klasične muzike ljudima koji su pomalo uplašeni od nje. Posebno ako, poput prosečnog Srbina, volite da čujete dobar orkestar tu i tamo, ali vas nervira što nikada ne znate kada je dozvoljeno da aplaudirate, a kada će vam prenašminkana dama iz trećeg reda, sa roze šeširom na glavi, uputiti oštar pogled i nazvati vas „seljačinom"...
- U doba Mocarta ili Betovena publici nije bilo samo dozvoljeno da tapše, nego je to bilo i poželjno. To je dobar primer kako i najkulturnija publika dolazi u opasnost da očekuje neke stvari, bilo od muzičara ili od drugih slušalaca, i da učestvuje u nečemu što više liči na sahranu nego na izvođenje muzičkog dela. S druge strane, lepo je kad se znaju stvari, tako da ne mora da znači da je jedna publika bolja od neke druge. Mi nismo u sve ušli da bismo što više ljudi „navukli" na klasične koncerte, naš jedini cilj je da damo sve od sebe, pred kime god da sviramo. U malim gradovima u kojim se zateknemo, gde većina ljudi nikada nije išla ni na jedan koncert, ljudi su slušali simfonije gotovo bez daha.
Dobro je, kažu u „Spiri", što muzika stiže do mnogih, ali ne treba to raditi po svaku cenu, niti žrtvovati kvalitet. Njihova jednačina je jednostavna.
- Što više ljudi na koncertu je dobra stvar. Što više ljudi na lošem koncertu je loša stvar - jasan je Frenji. - Zato se mi uvek fokusiramo na svoj rad. Bez obzira ko će doći da nas sluša. Zato ne sviramo samo u uobičajenim, „formalnim" salama, već i gde god naša sloboda može da dođe do izražaja. Na početku smo bili sakriveni u jednom malom italijanskom gradu, sada nas zovu sa svih strana, i zaista nemamo ništa protiv.
Kada se izvođenje dela završi, muzičari iz „Spire" ne idu u garderobu. Umesto toga, ostanu da razgovaraju sa publikom. Tako se muzičko veče često pretvori u debatni klub. Frenji priča sledeću anegdotu:
- Nedavno smo svirali na Aldeburg festivalu i izveli smo čitavu Betovenovu Četvrtu simfoniju. Onda smo, na bisu, odsvirali uvertiru Rosinijevog „Seviljskog berberina". Na kraju koncerta jedan čovek je zatražio mikrofon i rekao: „Znate šta, ljudi, danas sam po prvi put u životu imao priliku da slušam Betovenovu Četvrtu simfoniju, koju obožavam i koju nikada neću moći da čujem integralno negde drugde. Vi ste je odsvirali maestralno, a onda ste sve upropastili!" Posle smo sedeli i shvatili da je čovek možda u pravu. Sad razmišljamo da ukinemo bis!
Kritika ih ne štedi - kako dobra, tako i loša. Jedni ih nazivaju „spasiteljima klasične muzike", mustrom koju će morati da preuzmu svi orkestri koji misle da prežive. Drugi, ipak, govore da „različitost samo radi različitosti nije uvek dobra" i da je neka komplikovana dela jednostavno nemoguće izvesti bez dirigenta.
- Nama je teško da ispunimo sopstvena očekivanja, ali to je jedino što radimo. Nikada nećemo pokušavati da ispunimo tuđa - govori Frenji. - Iskreno, ne znam da li će našom stazom krenuti još neko. Verovatno neće. Ali, mislim da muzičari moraju da budu bolji i da više znaju jer je sviranje „mrtve" muzike čudno i nimalo istorijski. Betoven nikada ne bi pristao na to. Meni je jasno zašto ljudi ne dolaze na koncerte: kao muzičari, mi moramo da se zapitamo zašto smo postali klasični muzičari u 21. veku. I publika će to da razume. Što se tiče kritičara, ne razmišljamo mnogo o njima. Nemamo pritisak da odsviramo „Posvećenje proleća" od Stravinskog samo da bismo dokazali da možemo to da uradimo bez dirigenta. Biramo repertoar na osnovu onoga što se nama dopada. Ako to počne da liči na cirkus, onda zaista nema poente.
Dva Slovenca - Nismo ovde samo zbog para
Broj muzičara koji čine „Spiru" menja se u zavisnosti od repertoara. Jednom ih je bilo samo pet, dok je drugi put u oblik školjke stalo svih 51. Zasad nema nikoga iz Srbije, ali jedan flautista i jedan klarinetista su iz Slovenije. Orkestar je mlad, ali je sve stariji...
- Kada smo počeli, nismo imali nikakvu podršku i sami smo plaćali za sve. Onda se za nas čulo, pa nas ljudi zovu i od ovoga smo počeli da se izdržavamo. Kada novac presuši, vratićemo se tamo odakle smo krenuli: „Spira" je iskustvo koje je samo po sebi toliko vredno da niko od nas to ne radi zbog novca.
Marko Prelević
