Doktore i bolnice nemogu smisliti. Zadnji put sam bio kod doktora 1996, uvaženog stručnjaka ortopeda zbog problema s koljenom. Pacijentica prije mene je donijela pršut. Ja na tašte, raspametio sam se sjedeći kraj tog pršuta u čekaonici. Kad sam ja ušao dao sam mu viski (platio ga 30 eura). Kraj stola, na podu, veličina 100 cm x 80 cm sve puno vrećica. To ni dvojica nisu mogla odnijeti do auta.
Znam da njih boli k.... za mene i ne slušaju, a ja sam tamo "u stanju šoka". Zato sam tokom godine dana koliko je trajala ta zajebancija vodio dnevnik sa svim simptomima, lijekovima i terapijama. To je sa zanimanjem prelistao i stekao pravu sliku o mom problemu (k.... bi mu ja to lijepo ispričao). Što mi je rekao, to sam i sam znao. Nikakva pomoć.
I dan danas se ja i to koljeno družimo, malo zajebava, malo ne. Nikad nisam saznao pravu dijagnozu.
A na jednoj temi sam već napisao da se ovih mladih doktora i pogotovo anesteziologa bojim. Jer tko zna na koji su način došli do diplome.
