Ne samo o poslu (poznate ličnosti iz sveta kulture)

Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
39.023
Ne samo o poslu: Ivanka lukateli

NE SAMO O POSLU: IVANKA LUKATELI

Balerina i jogina se perfektno razumeju

Baletski pedagog se može dugo biti, njegov vek znatno je duži nego igrački. Najvažnija u tom poslu je glava i ono što tu držite. Pedagogija se, kao i nova ljubav ove primabalerine – joga, uči celog života. Nema tome kraja, i jedan život je premalo za to, uverena je naša sagovornica

1.jpg
Foto Željko Jovanović


Balerinama je posao prosto takav – lep, za slikanje kao naručen. A na važnosti samo dobija ako ispred zanimanja stoji i onaj prefiks „prima”. Zbog ove priče „ne samo o poslu”, i zbog malo slikanja, primabalerinu Ivanku Lukateli potražili smo na proverenoj adresi: Narodno pozorište, peti sprat, sala za probe. Već dugo je ona u nekoj drugoj baletskoj ulozi, pedagoškoj: penzionisani igrač, vidimo, priprema mlađe, prvake iz nove generacije – svoju nekadašnju učenicu Anu Pavlović i Jovana Veselinovića – za otvaranje nove baletske sezone u beogradskom teatru. Biće to još jedno „Labudovo jezero”, ono koje je nekad sama valjda trista puta odigrala. Ne zna baš tačno, nikad nije precizno brojala.
Oni koji su penziju stekli na baletskoj sceni, čini nam se, kao da nemaju dovoljno albuma za sve svoje fotografije. Ivanka Lukateli nudi nam jedan svoj, ne preveliki, izbor slika za malu galeriju na ovim stranicama. Pretežno crno-belih, jer njena igračka karijera se poodavno završila. Nažalost, nema ovde mesta za sve te slike kojima, imamo utisak dok ih gledamo, kao da je već ispričano skoro pola one priče po koju smo došli. Idemo njihovim tragom i... – pred očima nam promiču gradovi, predstave, partneri, koreografi... A svaka slika ima neku svoju priču...
– Moji su prozori, volim da kažem, na sve četiri strane sveta. U Beogradu sam se rodila (1948), godinu dana sam živela u Moskvi, nešto manje u Japanu, dve godine sam igrala u Minhenskom baletu, radila sam i u Istanbulu, Panami, na Siciliji... Preko umetnosti, a umetnost igre svi razumeju, moj život je vezan za ceo svet. Svuda gde si, najvažnije je da sebi napraviš okruženje i tako si svagde našao svoje prebivalište – savetuje Ivanka Lukateli.
Još smo među njenim slikama i ona se možda najviše zadržava na onima gde je sa partnerima kojih više nema. Jedan od njih je Rade Vučić, njen vršnjak, divni partner još iz školskih dana, za koga kaže: „Kada sam igrala sa njim uvek sam znala da sam u sigurnim rukama”. Seća se i nešto mlađeg Aleksandra Izrailovskog, koji joj je, posle premijere „Kineske priče”, poslao, u garderobu, buket kao iz bajke. A ona mu se, kakve li slučajnosti, već divila videvši ga u cvećarskoj radnji za nekog upakovanog. I zapitala se kome li je to divno cveće namenjeno.

Kad se naljuti Nurejev...

Zanimljiva je i epizoda sa velikim Rudolfom Nurejevim, sa kojim je takođe imala čast da igra – i u pozorištu i u filmskoj „Žizeli”, koju je on i režirao za Bi-Bi-Si. Dok se to radilo, priča nam, ponekad je bio nezadovoljan, ljut, i sebi je oduška davao mrmljajući štošta na ruskom misleći da ga niko ne razume. A to su bile nimalo lepe reči o igračima koji bi ga razljutili. Kad je posumnjao da ga neko ipak razume, počeo je da je obasipa komplimentima. I zato što je tako mislio, ali i radi malo šale samo za njih, na ruskom.
Seća se i čuvenog minhenskog prvaka Pitera Brojera koji joj je pre podne saopštio kako uveče mora biti njegova partnerka u „Ščelkunčiku”. Noge su joj se odsekle! Ali, to je već naučila: ako takav igrač ima poverenja u tebe – moraš skupiti hrabrost kako znaš. Priča nam i kako se, radeći na beogradskoj predstavi „Abraksas”, u koreografiji čuvene pariske zvezde Žanin Šara, koja joj je poverila glavnu ulogu, zaljubila u francusku baletsku školu. Preko slike nam predstavlja i veliku rusku zvezdu Galinu Ulanovu. To poznanstvo joj je, kaže, veoma uverljivo pokazalo da su najveći umetnici često jako skromni, prijatni i normalni ljudi. Takvi su jer vrlo dobro znaju koliko vrede.
Igra i pedagogija su, inače, prilično različite stvari. Zbog toga je išla u Moskvu, da malo prikupi znanja iz metodike, pre svega. Pedagog se može dugo biti, njegov vek znatno je duži nego igrački. Najvažnija u tom poslu je glava i ono što tu držite. I pored velikog iskustva, sebe i danas smatra mladim pedagogom. Pedagogija se, kao i njena nova ljubav – joga, uči celog života. Nema tome kraja, i jedan život je premalo za to.
– Pedagogija vam je rad u senci. Onaj pljesak pripada igraču. Nema tu isticanja a odgovornost je velika. Od igrača nikako ne smeš da praviš drugog sebe, već moraš da podstakneš njegovu umetničku individualnost. Za mene je pedagogija pre svega kontinuirana ljubav prema baletu iskazana preko igrača. Postoji uživanje u procesu rada i, opet slično jogi, tu se ne juri rezultat. Jako mi je žao što još kao igrač nisam otkrila jogu koja pomaže da raščistiš neke stvari u sebi, jer ona te upravo vodi ka „dubinama” . Balet je ljubav koja te dobro izmuči a ostavi i određene fizičke posledice. Ja sam lek za to pronašla u jogi.
Ivanka Lukateli, danas kao instruktor joge, praktikuje je i među igračima, baš kao što se to sve više radi u svetu. To je ovde tek krenulo, dvaput nedeljno, a sala je otvorena i za glumce i pevače Narodnog pozorišta. Tu su i disanje, i koncentracija... Stvari i za njih jako korisne. Uostalom, kao i za svakog. Nije slučajno ona leto provela na Goču u velikom društvu onih koji vladaju ovakvim znanjima.

Joga i „Moj stan – to sam ja”

Slušamo i priču o jogi Ivanke Lukateli:
– Jedan od važnih trenutaka u mom životu bio je susret sa Međunarodnom akademijom za školovanje instruktora joge. Od svog učitelja joge naučila sam da ne postoji sutra, da ne postoji juče, da postoji samo danas u kojem kreiramo i budućnost i ostavljamo tragove prošlosti. Ja sam danas diplomirani jogin, sa sertifikatom Joga saveza Srbije, koji je priznat u čitavom svetu. Moj put je dobrota, misli usmerene na razvoj a emocije negovane svakodnevnim novim kreativnim druženjima. Moj život je bio kreativni udah, sada učim da izdišem lepotu, mudrost i stvaralaštvo. Ljudski život je naš najveći dar. Ako se to ne prepozna, uludo ga rasipamo, poput peska među prstima. Naše nam misli mogu doneti i blaženstvo i paklene muke.
Dok nam priča o jogi povremeno pravi paralele sa baletom, jer velike sličnosti su očigledne.
„Bez samodiscipline nema kontinuiteta, a bez kontinuiteta nema uspeha. Disciplina je ključ, a nestrpljivost može mnogo toga da uništi. Zato treba vežbati strpljivo i mudro. Usredsredite se na rad (dužnost) i ne brinite za ishod! – poručuje ova balerina-jogina. – Najviši oblik odricanja je unutrašnje odricanje, kao što su loše osobine – ljutnja, pohlepa, mržnja. To su prepreke i ako se ne prevaziđu spoljno odricanje biće uzaludno. Vežbanjem joge dovodimo u sklad, jačamo i uravnotežujemo energiju. Fizičko stanje tela određuje životna snaga iz naših krvnih zrnaca i ćelija. Što više ćelija izumire čovek je slabiji i brže stari. Što smo zabrinutiji, potišteni i obeshrabreni protok energije je slabiji i mi smo podložniji bolestima i bržem starenju. Posebno je štetan samodestruktivan i neprijateljski način razmišljanja, jer takvim mentalnim stavom trujemo sami sebe”.
Glavni ciljevi joge su podseća: 1. fizičko zdravlje; 2. mentalno; 3. društveno; 4. duhovno; 5. samorealizacija. Reč joga, treba i to znati, znači povezati, sjediniti.
„Što se baleta tiče, još uvek živim onako kako sam oduvek osećala i realizovala kroz povezanost i sjedinjenost, upravo onako kako kaže joga. Zbog toga sam sada zaokružila svoj put i uživam u tim krugovima koji se, praveći spiralu, stapaju u jednu tačku – centralnu onoga što sam ja”.
Mogla bi ona o tome još dugo... Ali, na red je došao još jedan „tajni život” ove primabalerine. Da li je posredi nekakvo porodično nasleđe, tek baviti se profesionalno unutrašnjom dekoracijom njena je neostvarena želja iz mladosti. Tiha patnja druge vrste, san koji je nije nikad napustio. Njen omiljeni enterijer je njen stan. Malo-malo, pa ona tu nešto menja, preuređuje, kreira... „Moj stan – to sam ja”, kaže. „Ko zna možda upišem i studije za to. Joga vam je čudo koje i takve stvari čini realnim”.
U svom malom stanu okružena je očevim slikama. Na mnogima je upravo ona. To su često bili rođendanski pokloni. Otac je, kada je bila mala, imao običaj da je pita šta želi da joj kupi za rođendan. Odgovor je obično glasio: „Ništa”. Onda bi je on malo nagovarao da se predomisli..., da joj ipak nešto pokloni, a ona bi na kraju rekla: „Dobro, naslikaj me”. I nakupilo se tih slika. Jedna „dekoracija” koja se uvek čuva. U stanu – i u srcu!

------------------------------------------------------------

Baronesa, ali prava


Primabalerina dugo nije znala da je i baronesa. Kao dete, znala je samo da joj se ime baš nešto i ne dopada. Otac Anton, slikar koji se bavio i filmom, fotografijom, scenografijom i žurnalistikom, nikad nije ni pričao mnogo o porodici Lukateli iz Herceg Novog. Uzgred, čak je, iz protesta, malo promenio njihovo prezime, pa je originalno Locatelli postalo Lukateli. A sve zato što su njegovu majku, jer je bio u partizanima, italijanski fašisti odveli u poznati logor na ostrvu Mamula, na ulazu u bokokotorski zaliv.
– Dok sam bila mala meni se moje ime zaista nije naročito sviđalo, a prezime mi se činilo neobičnim. Kad sam to rekla ocu, odgovorio mi je da radim šta hoću sa imenom i prezimenom, ali kada njega više ne bude bilo. Naravno, to su bile detinjarije, a kada njega zaista više nije bilo ja sam počela da malo istražujem po tim našim korenima. Znala sam da je naš prvi predak došao u Boku kao mletački oficir, plave krvi, i da mu je nagrada za zasluge u borbama protiv Turaka bilo imanje koje je dobio u Herceg Novom. On na Balkanu nije samo ratovao nego se i zaljubio, oženio, zasnovao porodicu čiji sam ja, eto, poslednji potomak. Hvala Internetu, pomogao mi je u mojoj potrazi za onim još daljim precima, a trag je vodio do jednog naselja u blizini Milana. Tako sam otkrila da je iz naše šire porodice i jedan papa, i poznati kompozitor Pietro Antonio Lokateli, i poznati fudbaler... Kopala sam i po porodičnoj zaostavštini i crkvenim knjigama. Našla sam i naš porodični grb, u kome su labud i sova.
Zaista je to zanimljiv detalj iz porodične istorije, o kome dosad nije ni razmišljala. U pomenutom grbu kao da je zapisana sudbina dalekog potomka –Ivanke Lukateli. Pa, zar u baletu P. I. Čajkovskog, u kojem je toliko puta igrala, osim jata labudova nije i onaj tvorac sveg zla u ovoj najslavnijoj baletskoj bajci, čarobnjak Rotbart, obično predstavljan kao nekakva ogromna sova.
– Počeću da verujem kako je to stvarno nekakav prst sudbine – kaže primabalerina koja priznaje da kao dete baš i nije ludovala za baletom, čak je u početku i bežala sa časova.

Muharem Šehović
Objavljeno: 12.09.2011.
Izvor: Politika magazin



 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
39.023
Ne samo o poslu: Slobodanka rakić-šefer


NE SAMO O POSLU: SLOBODANKA RAKIĆ-ŠEFER

Nisam vila da zbijam oblake

Na akademiji se nije slagala sa profesorima jer su nastojali da njen stil svedu u kruta pravila, sada voli da planinari i jedna je od retkih koja je prošla i prašumu. Tema za razgovor na pretek…

74924836.jpg


Njenih 2.200 slika nalazi se na svim kontinentima, u muzejima, domovima kolekcionara. Njene stolice, pčele, čipka, paunice, delfini, trešnje... udobno su smeštene između Van Goga i Šagala, ali i njenih nekadašnjih profesorki Ljubice – Cuce Sokić i Mare Lukić-Jelesić. Kroz njene zapi-se prošli su Tapi, Rada Đuričin, Petar Lalović, Ratko Božović...
Ona je poznata po „belim slikama” kakvih nema ni u jednom kutku planete i kaže da su joj bile potrebne godine da počne da upotrebljava boju u kojoj su sve boje – crnu. Nije se na Akademiji slagala sa profesorima koji su pokušavali da njen stil svedu u kruta pravila, ali je ona ostala svoja, čak i kada su joj uskraćivali glas za nagrade, a kasnije se javno kajali. Ona zna da pokloni sliku, ali i da za nju dobije dve kese para...
Planinari, zna šta se sme brati a šta je zaštićeno. Jedna je od retkih osoba koja je prošla prašumu Lobnica u Sloveniji dugu sedam kilometa-ra, u kojoj je priroda netaknuta, kako šta padne – tako i ostane. Trudi se da se hrani zdravo i u stanju je da satima gaza po beogradskim pijacama ne bi li našla babe koje uzgajaju „trčeće, nehranjene piliće”.
Dok sedimo u ateljeu Slobodanke Rakić-Šefer na Banjici, okruženi slikama koje svakom posetiocu šalju drugačiju emociju, jedna od naših najpoznatijih slikarki priča nam zašto je nije bilo u medijima više od dve godine.

34131289.jpg


– Od najranijih dana, nažalost, znala sam da ću da se bavim slikarstvom. Teško je, čak i mučno biti slobodni umetnik u ovom trenutku u Srbiji. Bez obzira na to koliko sam privrednih kriza prošla, koliko reformi, evo 35 godina sam slobodni umetnik, nikada mi umetnici nismo bili bespotrebniji državi, politici, institucijama, a umetnost je danas najpotrebnija narodu.
Država bi da nas se odrekne, jer joj predstavljamo balast, ne zna šta će ni sa mnogim drugima, a kamoli umetnicima. Ali uprkos i u inat svemu ja ću da radim – kaže dok nam pokazuje slike koje priprema već godinu dana iz najnovijeg ciklusa „Nisam vila da zbijam oblake”. Izložba je planirana kao novogodišnji poklon za 2013. godinu.
Žena, loza, šljiva, ćurke, pratimo pogledom slike naslagane u potkrovlju ateljea...
– Za moje slike se možda i najviše interesuju naši ljudi iz dijaspore, valjda zato što na njima osećaju mirise i zvukove detinjstva i zavičaja. Na njima imate i starinsku kolevku i bicikl i imate ralo, kondir sa fresaka i ikona, figure sa stećaka. Iz mojih slika progovaraju svi krajevi bivše Jugoslavije, jer ja sam u njoj rođena – priča nam Slobodanka.
Pred raspad zemlje, televizijske emisije o njenom radu je gledalo tri miliona ljudi, nakon kojih je dobijala na hiljade pisama koje i danas čuva. Pored slika je veliki muzički stub, ce-de i kasete. Jasna Zlokić, Oliver Dragojević, Marija Kalas, koptska, pa persijska, naša stara, srednjove-kovna muzika... Pokazuje nam i sveske u kojima zapisuje stihove, opise susreta sa raznim ljudima, komentare na radijske emisije u kojima gostuju političari, ekonomisti... Slikarstvo je usamljenički posao kaže i „ume-sto dijaloga sa nekim, ja napravim dijalog u svesci”.
Pored stihova su i crteži, neka vrsta skice za portret slike u nastajanju. Na naše iznenađenje kaže nam da ne ide to tako kako se misli – staneš za štafelaj i slikaš.
– Baš mnogo čitam, za svaki ciklus je potrebno mnogo pretraživanja po istoriji umetnosti, po enciklopedijama... Kada sam odlučila da presečem sa belim slikama, a slikala sam ih najduže, više od 15 godina, dugo sam razmišljala šta bi to bilo u čemu ću opet biti drugačija, originalna, a da ne budem dosadna. I pošto jako volim insekte i dete sam pčelara, izbor je pao na pčele. Jesam o pčelama mnogo znala, ali sam opet krenula po literaturi, išla na Poljoprivredni fakultet, Pera Lalović mi je dao svoja dva dokumentarna filma o pčelama, čak sam fotokopirala i trilo-giju belgijskog Šekspira Morisa Meterlinga koji svi moraju da pročita-ju „O pčelama, mravima i termitima” ... Jer znate, to što sam uz pčele od-rasla pomoglo mi je da ih doživim, ali opet, jedno je emocija, a drugo znanje – priča Slobodanka Rakić-Šefer.
Rođena je u Mačvi, u Duvaništu. Najranije detinjstvo provela je kod babe Katarine i dede Dragoslava u Lipolistu, petnaestak kilometara od Šapca. Tu je već u petoj godini počela da slika… Priče iz detinjstva pune slava, vašara, prela, koje su formirale njenu ličnost i trajno odredile njenu umetnost, sabrala je u knjizi „Ispod streje dedine kolibe”, koju je nakon mnogo godina muka objavila uz pomoć Ministarstva kulture.

97714214.jpg


Majka Dobrinka bila je domaćica, a otac Aleksandar je ostao upamćen po tome što je u Mačvu uveo uljane kulture. Držao je predavanja po zadruga-ma, išao od sela do sela i ubeđivao seljake da su u posleratnoj zemlji neophodni suncokret, soja i uljana repica. Od njega je naučila šta znači marketing, ali i vrednost novca.
U školi niko nije bio brži od nje na sto ili dve stotine metara. A kasni-je, kad je došla na Akademiju, sport nije bio u modi. Ali, već tada je ose-tila koliko joj je sport potreban posle dugog sedenja i stajanja pred slikama. Zato je, nešto kasnije, prihvatila poziv da bude aktivan planinar u društvu sa poznatim hirurgom Marjanom Bervarom, kolegom njenog supruga Stevana.
– U međuvremenu smo obišli skoro sve planine u celoj eks-Jugoslaviji. Svaka ima svoju čaroliju, ali postoje samo tri planine na kojima moj boravak liči na preporod – Durmitor, Mitrovac na Tari i Zlatar – priča nam slikarka. Kada je malo ljudi i kada pada kiša voli da se odmara u manastiru u Rakovici koji je samo četiri kilometra od njene kuće.

44460839.jpg


Sa drugim suprugom, lekarom Slobodanom Šeferom (79), uz obostrano veliko razumevanje, živi tridesetak leta. Iz prvog braka sa poznatim voj-nim novinarom Petrom Damjanovim ima sina Dejana (36), poljoprivred-nog inženjera. Od pre godinu dana je baka, a Teodor je već sa devet meseci počeo da crta, doduše, po zidovima za početak.
– Teško je biti umetnik u Srbiji danas, a pogotovu žena. Žena je u svakoj oblasti na drugom mestu, teško se izboriti. Meni je još Mića Popović osamdesetih govorio da ću imati muka još dobrih 10 godina da dokažem svoj talenat, jer muškarci bolje prodaju, bolje su vrednovani na tržištu, bez obzira na to što to nije bolje. Zašto je to tako otkad je sveta i veka da žena bude samo uz varjaču, nisam uspela da shvatim. Ja se borim i hvala svim onim ženama koje su uspele. Ali je veliki broj darovitih žena koje nisu uspele, koje su započele posao a nisu ga završile, da li zbog braka, da li zato što su se udale za umetnika pa ih on potisnuo, da li zbog dece...

21421713.jpg


Uz osmeh nam kaže da će sad čitaoci pomisliti da ona nikad ne kuva. Priznaje da to baš nisu recepti naših baka, jer je ta ishrana bila bazi-rana na mnogo brašna, a da se ona trudi da sprema što zdravije. Na naše pitanje da li je zdrava hrana i posebno bundeva, zaslužni za njen tako do-bar izgled, ona odgovara da je glavni sastojak – ljubav, ali i što više kretanja i boravka u prirodi.
Za kraj je pitamo šta planira posle izložbe? Kaže da u sebi ima još mnogo toga što mora da iznese, da želi da pomogne sinu koji je poljoprivredni inženjer da podigne voćnjak trešanja, da oplemeni Avalu sa što više zumbula i visibaba i da vidi ono što još nije videla, a što se ne nalazi ni u jednom muzeju na svetu – freske na Kritu koje su stare 5.000 godina.
..............
I „Magazin” kao inspiracija
U njenoj kući oduvek su se čitala sva Politikina izdanja. „’Politiku’ čitam redovno, otac je voleo ’Ekspres’, a prvo što pročitam nedeljom je dodatak ’Magazin’ koji čuvam. Otkriću vam i da mi pojedine fotografije baš iz ’Magazina’, posebno ptice, služe za slikanje”, kaže Rakić-Šefer i dodaje da čuva i „Putovanja” i „Potrošač”. Uz radio je od jutra do mra-ka, posebno voli radio-drame, koji je odslušala na hiljade.
Vodolija iz Mačve
Rođena je 27. januara 1953. godine u Duvaništu. Gimnaziju je završila u Šapcu, a Fakultet likovnih umetnosti 1976. godine. Postdiplomske studije završila je dve godine kasnije. Učestvovala je na oko šest stotina kolektivnih i stotinak samostalnih likovnih izložbi kod nas i u svetu, dobitnik je brojnih nagrada, a nedavno je u okviru projekta Uspešne žene Srbije u parlamentu dobila priznanje kao „biznis dama”.

Poklon za diplomu i godišnjicu braka

– Danas ljudi kada počinju da se kuće obično kupe jednu veliku sliku, ne skuplju od hiljadu evra i onda nadograđuju neke manje. Ali većina uzima manje za rođendan, upis na fakultet, za diplomu, godišnjicu braka... i to će ostati njihovoj deci, sestrinoj deci, jer slika je uvek kapital. Ljudi su danas zbunjeni, ne znaju gde da ulažu ako na primer imaju stan, a slika ni-kada neće ići nadole, u najgorem slučaju ćete dobiti ono što ste za nju i platili – kaže ova umetnica čije slike koštaju od 200 do 2.000 evra, ma-da priznaje da je čula da „Šeferka iz osamdesetih godina kod preprodavaca dostiže i daleko višu cenu”.

Sandra Gucijan

Objavljeno: 25.09.2011.
Izvor: Politika magazin



 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
39.023
NE SAMO O POSLU: Aleksandar Baljak


NE SAMO O POSLU: Aleksandar Baljak

Majstor za sumnjivo okupljanje reči

Proglašen je za najboljeg „živog satiričara” na prostoru bivše Jugoslavije, i trećeg u svetu. Inače, veći deo života ide uz nos vlastima svojim britkim aforizmima za koje kaže da su – književnost budućnosti

baljakdanas.jpg

Aleksandar Baljak


Dobio je skoro sve nagrade koje se kod nas za satiru mogu dobiti, objavljivan je, čitan i hvaljen na celom prostoru bivše Jugoslavije, gde su ga pisci humora i satire proglasili za najboljeg živog satiričara na „srpsko-hrvatsko-bošnjačko-crnogorskom kulturnom području”, a na osnovu ankete međunarodnog časopisa za humor, satiru i karikaturu „Nosorog” – trećim na svetu! Nedavno je osvojio i jednu nagradu u Libanu (zajedno sa kolegom i imenjakom Čotrićem), a sad je u jeku priprema za ovogodišnji tradicionalni međunarodni festival humora i satire „Satira fest”, koji će se 6. oktobra održati u Beogradu, što je i povod za ovaj razgovor.
– Očekujem da će opet Beogradski aforističarski krug zablistati! – kaže Aleksandar Baljak, inače rodonačelnik ovog pokreta koji je, kako objašnjava, nastao spontano pre tridesetak godina.
– Priznanja srpskim aforističarima svakodnevno dolaze iz sveta, a ignorisanje je domaći specijalitet – jetko primećuje.

Na udaru cenzure

Kako je, uopšte, postao majstor ove kratke, ubojite književne forme?
– Izvanredna, beskrajno duhovita knjiga Brane Crnčevića „Govori kao što ćutiš” bila je prva zbirka aforizama koju sam pročitao. Uživajući u njoj zaljubio sam se u aforizme, koji od reči traže maksimum, a od pisca i više od toga. Naravno, na mene su uticali i drugi autori: britki Rastko Zakić, filozofski nastrojeni Pavle Kovačević, mudri i dobronamerni Duško Radović...
Kada sam u aprilu ove godine, nakon tužne vesti da je preminuo Crnčević, odlučio da objavim desetak njegovih aforizama u rubrici koju sam uređivao u NIN-u, to se nekome u redakciji nije svidelo. Tako je rubrika „Aforizmi” već u sledećem broju ukinuta, bez najave, bez obrazloženja, tiho, kako je to već uobičajeno u našem novinarstvu – zapaža pisac.
Što oštriji aforizam – to veća šansa da se zamerite vlastima. To je na svojoj koži osetio i Baljak. Naime, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, oni koji su knjige čitali „po službenoj dužnosti” prosto su se utrkivali ko će bolje i brže da zaštiti„lik i delo” velikog vođe.
– U svakom aforizmu koji je govorio o diktatoru i samodršcu su cenzori, a i mnogi „savesni” građani, prepoznavali Tita. I sam sam tada bio meta verbalnih napada političara, boraca i režimskih novinara. O mojim aforizmima raspravljalo se i na visokim političkim forumima, posle čega su neke rubrike bivale naprasno ukidane, a iz policije su stizale pretnje urednicima koji su sporne aforizme objavljivali. Listovi i časopisi u kojima sam radio ili sarađivao bili su redovno cenzurisani, a neretko i zabranjivani. U čuvenoj Šuvarovoj „Beloj knjizi”(1984) našlo se i pedesetak mojih aforizama jer su, kako je navedeno, sadržali „politički neprihvatljive poruke” – navodi čovek koji je napisao da je „knjiga sumnjivo okupljanje reči”.
U to vreme, sistem „upozorenja” bio je uobičajen oblik komunikacije između vlasti i urednika. Urednik časopisa „Književne novine”Miodrag Perišiću više mahova je bio oštro „upozoravan” zbog objavljivanja Baljakove rubrike „Afokalipsa”. A 1987. godine u beogradskoj „Prosveti”, na zahtev partijske organizacije te izdavačke kuće, sprečeno je objavljivanje njegove knjige „U granicama demokratije” tako što je u štampariji rasturen već pripremljeni slog. Oni koji knjige čitaju po službenoj dužnosti pronašli su u rukopisu te knjige ni manje ni više nego dvesta „nepodobnih” aforizama.
– Knjigu je sledeće godine, bez ikakvih izmena, objavio Predrag Marković, sadašnji ministar kulture – priča Baljak.
Na naše pitanje da li je lakše, ili teže pisati u (ne)slobodnim režimima, on odgovara da je dobru satiru jednako teško pisati i u totalitarizmu i u tzv. demokratskom uređenju. Netolerantna sredina, nema sumnje, nudi satiričarima veći broj tema, ali u takvoj sredini i cenzura je oštrija.
– U prošlosti, vladajuće garniture su prezale od svake javne reči, pa su dežurni cenzori, po zadatku, a oni revnosniji i na svoju ruku, „prepoznavali” jeres i u najbezazlenijim kritičkim osvrtima. Danas gotovo sve može da se kaže, ali kritička reč više nema onu težinu – primećuje poznati aforističar koji je, inače, u detinjstvu imao sasvim drugačije planove...

Šahista, matematičar i pecaroš

Još kao mali je zavoleo šah, a posle bio prvak škole u ovom sportu. Išao je i na razna takmičenja iz matematike. Kao član pionirskog šahovskog tima Beograda je u Zagrebu „pregazio” svoje vršnjake. „Prvi sam završio partiju i bio presrećan što je Beograd poveo sa 1:0. Ubedljiva pobeda naše ekipe ne čudi kada se zna da je za naš tim igrao i Stefan Đurić, danas čuveni velemajstor i svetski šahovski putnik”, seća se aforističar.
Iako je odrastao u Beogradu i tu proveo veći deo života, još pamti rodnu Crvenku u koju, kako kaže, nažalost retko odlazi.
– Pošto kroz Crvenku prolazi Veliki bački kanal, svako dete u tom mestu rano nauči da peca. Mene je toj veštini naučio deda, strasni pecaroš. Kao svi dečaci, i ja sam rado igrao fudbal, a danas najviše volim brzo hodanje. Svakog dana prepešačim desetak kilometara. I posle tih šetnji osećam se kao preporođen – navodi Baljak.
Godine 1928. njegov otac Nikola došao je sa svojim roditeljima i sestrom iz Obrovca (Hrvatska) u malo bačko mesto Lipar. Za vreme rata, cela porodica je odvedena u logor Šarvar u Mađarskoj.
– Otac je nekako uspeo odatle da pobegne i sve do kraja rata bio je na ruskoj strani. U Crvenku se vratio jako narušenog zdravlja. U tridesetoj godini postao je direktor šećerane (1951). Ali, posledice vremena provedenog u rovovima i zemunicama bile su kobne, razboleo se i umro kada sam ja imao svega sedam godina. Ne znam kako bi moj otac, da je živ, reagovao na to što sam aforističar, ali vidim da je majka ponosna što sam izabrao, kako kaže, časnu profesiju. Majka se svakom mom uspehu raduje više nego ja – kaže Baljak.
Svi njegovi rođaci sa očeve strane, uključujući i starijeg brata Nikolu, danas žive u Kanadi, a u Crvenki su mu ostali rođaci sa majčine strane, potomci dede Janoša Šafranja (Mađara) i babe Elizabete Šefer (Nemice). Aleksandrov ujak Janika imao je samo 17 godina kada je poginuo na Sremskom frontu.

Uz Jelenu i Cicka

Kakva je budućnost aforizama u svetu blogova, tvitera, fejsbuka...?
– Dolaskom „demokratije” mnogi kritičari i teoretičari proricali su smrt satiri, pa samim tim i aforizmu, ali bilo je i mudrih, temeljnih i lucidnih tumača koji su govorili upravo suprotno. Ovaj minijaturni književni rod najviše pogoduje modernom dobu, koje traži brzinu i ekonomičnost. U tom smislu aforizam je književnost budućnosti. Ja ne koristim fejsbuk, ali ga koristi moja žena, i preko nje znam da su aforizmi za njega skoro idealna forma, samo se tamo zovu statusi. Aforizam i elektronska komunikacija se jako dobro slažu, što je još jedan dokaz njegove moći i vitalnosti – smatra Baljak, koji dnevno napiše 20 do 30 aforizama, dakle dosad više od 350.000 (doduše, tek mali broj njih i objavi).
Najstroži Aleksandrov kritičar (ali i najveća podrška) je supruga Jelena Lengold, književnica, sa kojom je u braku pune dve decenije.
– Sjajno se slažemo i ne možemo jedno bez drugog. Pišemo različite stvari, pa i pisanju pristupamo na sasvim drugačiji način. Ona krene od jedne ideje, koju širi u priču ili roman i u stanju je da zaboravi na sve oko sebe dok je ne završi, a onda tome nema šta da se doda a kamoli oduzme. Ja neprekidno ponešto beležim i menjam, da bih to obilje na kraju sveo na nekoliko detalja odakle uobličim aforizam – objašnjava Baljak.
Kad ne smišlja kako da svet i događaje oko sebe sažme u tih nekoliko duhovitih, otrežnjujućih reči (koje će posle završiti u nekoj antologiji humora i satire), Aleksandar Baljak na terasi svog stana u prizemlju jednog novobeogradskog solitera pravi društvo svom kućnom ljubimcu, velikom crnom mačoru. Od Cicka, kaže, i lokalni psi zaziru! Da je tako mogao i sa književnim cenzorima...

Aleksandra Mijalković

-----------------------------------------------------------

Aforizmi lične prirode...

* Roditelji nisu stigli da me vaspitaju. Kasno su me dobili.
*Da nisam smotan, gde bi mi bio kraj!
* Dao bih vam časnu reč – da mi nije draga uspomena.
* Jedva čekam da pročitam novine. I mene zanima šta sam izjavio.
* Ako vas žena vara, ne očajavajte, jer ste svoju nesreću podelili sa drugima.
* Iza svakog uspešnog čoveka stoji žena koja se dobro udala.

-----------------------------------------------------------

Iz života

* Aforizam je dribling duha na malom prostoru
* Šamar je informacija iz prve ruke.
* Istina ne može da se sakrije – nigde nije dobrodošla.
*Pravog srpskog domaćina poznaćete po tome što nikad nije kod kuće.

-----------------------------------------------------------

Rodoljubivi

* Moja zemlja je mala, ali rastresita!
* Srbija je mnogo lepa zemlja. Koji god deo da uzmete, nećete se pokajati.
* Gubimo bitku protiv bele kuge, jer nismo od onih koji odmah skidaju gaće.
* Lako je Srbinu da udari na Srbina kad mu svi u tome pomažu.
* Mi smo bili pod Turcima još u ono vreme kada mnogi za Turke nisu ni znali.

-----------------------------------------------------------

Politički

* Biraćemo ih dok im ne dosadi. Ne mogu ni oni večno.
* Konačni rezultati izbora su sve bolji i bolji.
* Kad su revolucionari dobili krila, narodna imovina je dobila noge.
*Svaka vlast je od Boga, samo je naša plač Majke Božje.
*Smešna je optužba da su Srbi planirali genocid. Kad su Srbi nešto planirali?

-----------------------------------------------------------

Biografija

Aleksandar Baljak rođen je 1954. godine u Crvenki. Predsednik je Upravnog odbora Beogradskog aforističarskog kruga i predsednik Sekcije satiričara Udruženja književnika Srbije, sekretar Zadužbine „Radoje Domanović”, glavni i odgovorni urednik satiričnika „Danga”, urednik u izdavačkoj kući „Gutenbergova galaksija”, osnivač i selektor Satira FEST-a. Bio je urednik lista „Student” (1985–1986), i urednik satire u „Književnoj reči”, „Večernjim novostima”, „Berekinu”, „Beogradskim novinama”... Jedan je od osnivača Demokratskog foruma (1990), a bio je i narodni poslanik u Skupštini Srbije (1993). Autor je nekoliko knjiga, zbirki i antologija aforizama. Ima sina Vojislava (22).

-----------------------------------------------------------

Može li se živeti samo od aforizama?

Od pisanja može da se živi, ali ne svaki dan. Na piscu je da odabere dane u kojima će živeti. Ostali su mu potpuno slobodni. Ni znake života tada nije obavezan da daje! – odgovara Baljak.
-----------------------------------------------------------

Dospeo u pesmu „Galije”

Kultna pesma grupe „Galija” – „Korak do slobode” – počinje stihom „Čitala si aforizme Aleksandra Baljka/ Sanjala o zemlji nasmejanih ljudi/ Pitala si zašto ribe odvode iz vode/ Dva koraka do pobede, korak do slobode”), što je, priznaje Baljak, više doprinelo popularizaciji aforizma i njegovog imena, nego stotine objavljenih aforizama.

Objavljeno: 02.10.2011.
Izvor: Politika magazin



 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
39.023
Ne samo o poslu: đakon nenad ilić

NE SAMO O POSLU: ĐAKON NENAD ILIĆ

Ljubav je važnija od sreće

Režira, piše knjige i scenarija za stripove sa religioznom tematikom, a uz to je i otac četvoro dece koja se uvek pomuče kad popunjavaju školske obrasce jer nikada ne znaju šta tačno da napišu kao tatino zanimanje

74225395.jpg

Beograd - snimanje kod Svetosavske crkve



Sredinom osamdesetih godina prošlog veka Nenad Ilić bio je daleko od crkve i vere. Roditelji, lekari, živeli su na Hadžipopovcu, blizu Novog groblja, slavili su krsnu slavu, ali tek da nastave tradiciju i ispoštuju običaj, a on je ulazio u crkvu ili u kakav manastir samo kao turista.

Krajem osamdesetih počele su da se dešavaju krupne društvene promene pa je i on tada promenio stav prema životu. Imao je trideset i nešto godina kada je, kako kaže, postao svestan Hristovog poziva.
– Nisam bio borbeni ateista, imao sam neku nejasnu svest o Bogu koja me nije obavezivala, ali to nadolazeće nacionalno buđenje mene je odvelo na put vere. Bilo je devedesetih godina jako mnogo stradanja i nesreće, mnogo glupih stvari, ali ono što je u tom nacionalnom osećanju bilo najbitnije jeste pravoslavna vera– kaže naš sagovornik, beogradski đakon.
Nenad Ilić je potomak zidara Srba iz zapadne Makedonije, koji su još u 19. veku gradili zgrade po Beogradu. Sa majčine strane bilo je nekoliko prosvetara u lozi, a deda je bio profesor matematike u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Nenad se veoma uspešno bavi režijom kao slobodan umetnik, a pre Fakulteta dramskih umetnosti studirao je arhitekturu. Pošto je diplomirao upisao je i poslediplomske na Filološkom fakultetu. Međutim filologiju nije priveo kraju, odustao je posle nekog vremena, a kratko se zadržao i na istoriji umetnosti. Studije teologije je shvatio mnogo ozbiljnije iz nekih svojih unutrašnjih potreba, pa je još kao apsolvent Bogoslovskog fakulteta rukopoložen u čin đakona.
– U 34. godini otišao sam kod mog parohijskog sveštenika na razgovor i sa njegovim preporukama upisao teologiju na Bogoslovskom fakultetu. Nije bilo lako da se, kao što kaže jevanđelje, odreknem svega i predam Hristu, ali sam uspeo da u tome nađem skoro sve odgovore na pitanja koja su me mučila. U to vreme sam se zabavljao sa budućom suprugom, glumicom Vesnom Lončarević, koja se kasnije krstila i dobila kršteno ime Anastasija. Upisala se na isti fakultet, a nedavno je na teologiji položila i master – kaže nam đakon.
U međuvremenu porodica Ilić je neko vreme živela u Vranju. Nenad je u Vranjskoj eparhiji i rukopoložen je 1996. godine. Tamo je sa grupom mladih verujućih ljudi osnovao ilustrovanu pravoslavnu reviju „Iskon”, planirao je da otvori i radio-stanicu ali je posle nekoliko godina morao da se vrati u Beograd.
Uz sve to trebalo je podizati decu. Najstariji Pavle sada je na studijama softverskog inženjeringa na Elektrotehničkom fakultetu, Jelisaveta je u trećem razredu gimnazije, Bogdan u prvom Muzičke gimnazije, a Natalija sedmi osnovne. Anegdotski zvuči priča da deca imaju najviše problema kada treba da popunjavaju školske obrasce i da upisuju zanimanje oca. On sam ističe da je najbolja odrednica „slobodan umetnik, reditelj i pisac”. Mada se oprobao i u oblasti stripa (pisao je scenario za „Svetitelje”, a najpoznatiji je „Vladar”, o životu prepodobnog Simeona Mirotočivog, vladara Srbije Stefana Nemanje). U beogradskom Odboru za versku nastavu, koji vodi vladika Atanasije Rakita, rukovodi medijskim timom.
On kaže da se poslednjih godina najviše bavi televizijskom režijom, dok je njegova supruga dala veći doprinos u maloj porodičnoj manufakturi pisanja zanimljivih knjiga sa religioznom tematikom za decu i odrasle.
Pre nego što je postao vernik radio je najviše za pozorište, od dvadesetak predstava najefektnija je „Neuspeli doček Nove ’54”, a najpoznatija „Zakleti spasilac davljenika”. Za „Strah od vernosti” dobio je nagradu „Ćuran”. Bio je i asistent na FDU. Premijera njegove diplomske predstave „Laža i paralaža” igrana je u beogradskom Narodnom pozorištu, što je za jednog studenta bio veliki uspeh.
Karijeru pozorišnog reditelja nastavio je u Beogradskom dramskom, JDP-u, Ateljeu 212... ali od klasičnih pozorišnih predstava više ga je privlačio novi talas, i disidentska energija koju je nosio Studentski kulturni centar.
Sada, kao verujući čovek, učestvuje u televizijskim projektima Srpske pravoslavne crkve. Uz podršku i blagoslov vladike niškog Jovana završio je seriju „Ikona” koja će uskoro početi da se emituje na Drugom programu RTS-a, i već je, takođe sa vladikom Jovanom, započeo sledeći projekat, dokumentarnu seriju o pravoslavnoj kulturi, a povodom obeležavanja jubileja hrišćanstva, pod nazivom „Konstantinovo nasleđe”.
– U seriji govorimo i o današnjem čoveku i njegovim kulturnim potrebama koje nisu zadovoljene nego su iskrivljene, o problemima doživljaja fenomena vremena, prostora, telesnosti, zdravlja, mladosti i starosti, životnih priča. Ranije je život bio predvidiv: idem u školu, pa na fakultet, oženim se, dobijem decu, kupim automobil... Danas takve priče više ne postoje, sve je u neprekidnoj promeni, ukidanju, prekvalifikacijama, uskraćenosti, više se ništa ne može planirati – kaže naš sagovornik, i navodi primer jedne epizode u kojoj se govori o fenomenu sreće, koju danas doživljavaju kao vrhunsku vrednost.
– Naravno da svako hoće da bude srećan, ali ako samo sreću imamo na umu, ako nismo u stanju nečega i da se odreknemo u životu, nešto da istrpimo i da se ponekad žrtvujemo, onda nećemo ni biti u stanju da budemo srećni. Ako se sreća istakne kao najviša vrednost onda se iz toga nužno rađa osećaj neispunjenosti i praznine. Ljubav je važnija od sreće, iako nije uvek sa njom povezana. Ljubav je božansko stanje čoveka. Čovek je najbliži Bogu upravo kad voli, kad je pun ljubavi tad je Božji – ističe đakon.
Žao mu je što je nedovoljan broj ljudi iz kulture prišao crkvi. Umetnost je kaže, u jednom trenutku preuzela od vere tron kulture, ali je danas dosta izgubila od svoje snage, svi vidovi umetnosti, od književnosti do slikarstva. Zato se nada da će doći vreme da se umetnici i ljudi iz kulture više bave religioznim temama, da pronalaze inspiraciju u duhovnosti i tako potpunije doprinose i sebi i zajednici.

------------------------------------------

Nova religija:
Razmišljajući o fenomenima današnjice đakon Nenad Ilić posebno ističe nekritičko prihvatanje takozvanih novih vrednosti koje se serviraju današnjem čoveku. Od individualizma, stranačke demokratije, tolerancije, stvara se nova religija kao što se to u komunističkom sistemu činilo od samoupravljanja, bratstva i jedinstva, partije...

Individualizam: „Najgore je što se ljudima danas u vreme individualizma usađuje da su oni jedini i u potpunosti krivi za svoje neuspehe. Znači, čovek ni kriv ni dužan ostane bez posla, pa još ima i grižu savesti jer je navodno neuspešan. To je sad, zaboga, vreme kad sam sebe kreiraš. Kako, na primer, može čovek koji je završio fakultet da sam sebe kreira kad ne može da dobije posao, zašto je stotine hiljada njih otišlo u inostranstvo? O tome niko neće da priča. Individualizam te vrste je u stvari prevara. Trebalo bi da se on koriguje zajedništvom crkve, vere, porodice. Danas se propoveda da sve možete da birate, čak i pol, ništa ni od roditelja ni od Boga ne zavisi, sve ću ja sam da izaberem. Sve mogu sam, a na kraju se ispostavi da sam izgubio sve i da sam bespomoćan od silne prividne slobode. Takvo stanje duha je neodrživo, ili će se desiti neki apokaliptički polom ili će takve stvari morati da se isprave.”

Tolerancija:
„Ta naša ranija poslovična ružna želja da ’komšiji crkne krava’ ipak je izražavala neki naš emotivni odnos prema drugome. Komšija me nervira, možda ga čak i mrzim, ali ja se bavim tim komšijom, on je meni važan i ja želim da njemu crkne krava... A sad je došla tolerancija koja kaže ma baš me briga i za komšiju i za njegovu kravu, gledam ja svoja posla. Pogrešno je verovati u toleranciju kao apsolutnu kategoriju koja može da zameni ljubav”.


Lažna verovanja:
„Kao društvo ponekad reagujemo histerično i to bismo morali da korigujemo. Ili smo za „Zvezdu” ili za „Partizan”, za četnike ili partizane, socijalizam ili kapitalizam... Trebalo bi još u školi da učimo decu da ih kroz život ne vodi histerija. Ona ima malo šarma i deo je neke nacionalne odlike ali štete su velike. Dok se Đoković trudio samo da šarmira na svojim mečevima nije bio prvi reket, najbolji je postao kada se odrekao šarmiranja po svaku cenu, kad je podneo neku žrtvu svoje prirode. Tako ni mi ne možemo kao nacija dozvoljavati sebi mnogo tih takozvanih spontanosti jer nam se to posle obije o glavu. To nekritičko prepuštanje čas komunizmu, čas kapitalizmu je opasno. Sve su to stvari izmišljene da traju neko vreme, i mnogo je smešno imati u društvu radikalne vernike tih pojava. Kad pogledamo unazad danas su nam smešne te priče iz komunizma, mada su neke i strašne...

I danas je stvarno komično verovanje u nešto što je zapravo ugovor, jer i demokratija i kapitalizam su ugovor. Vera u prolazni ugovor, bilo da je to stranačka demokratija, bilo da je ovakav kapitalizam je komična. Dostojnije je čoveka verovati u Boga i Bogočoveka, i na osnovu te suštinske vere biti recimo i demokrata, zašto da ne, ali ne da to postane vrhunska kategorija, to je onda opasno i smešno, to je gorko-smešna priča. Jer i danas kao nekada, opet neki pioniri i aktivisti vršljaju, ali oni pioniri su to makar ponekad radili iz naivnosti, ili zato što su morali, nisu svi odmah dolazili iza scene da uzmu pare što su recitovali, a ovi novi sada odmah traže keš. Ako danas stvarno ima nekih iskrenih vernika novog, nakaradnog doba – onda mi ih je iskreno žao”.

Dragoljub Stevanović

Objavljeno: 31.10.2011.
Izvor: Politika magazin



 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
39.023
NE SAMO O POSLU: Jovan Prokopljević

NE SAMO O POSLU: Jovan Prokopljević

Majstor šahovske karikature

Arhitekta, nesuđeni fudbaler i ljubitelj igre na 64 crno-bela polja, sve svoje ljubavi i interesovanja sjedinio je u karikaturi, i to, pokazalo se, mnogo uspešnije nego što se mogao nadati…

25solistaca.jpg



Od mnogih nagrada, priznanja i pohvala koje je Jovan Prokopljević sakupio otkako se bavi karikaturom – a bilo ih je barem osamdesetak u protekle četiri decenije – ipak mu je draži, kaže, neobičan susret pre nekoliko godina, na najvećem međunarodnom šahovskom turniru u Filadelfiji. U pauzi između mečeva prišao mu je jedan od učesnika takmičenja, mladi šahista iz Ohaja, i rekao da bi voleo da se slika sa njim i njegovom karikaturom „Pion sa senkom”. Pomalo začuđen, ali i dirnut, Prokopljević je pristao. U sledećem trenutku, mladić je zavrnuo rukav, i na njegovoj mišici karikaturista je ugledao istetoviranog – svog „Piona sa senkom”!
– Nisam uspeo da se istaknem kao šahista, ali sam, eto, uspeo da moje šahovske karikature steknu poštovaoce i preko okeana – primećuje poznati „majstor humorističkih crteža” (da upotrebimo izraz koji koriste Španci). Najviše zapažen upravo po svojim radovima nadahnutim „crno-belim” sportom, Prokopljević, naime, već deceniju i po svake godine učestvuje na velikoj međunarodnoj izložbi karikature u SAD na temu šaha, a 2004. je dobio i posebno priznanje za najbolju šahovsku karikaturu po oceni američkih novinara.

Partija s kumom

U igru na 64 polja uveo ga je otac Dragutin, koga je samo čvrsta odanost krojačkom zanatu zadržala podalje od velemajstorske titule i, ko zna, možda i svetske slave.
– Tata je bio zaista vrhunski šahista. Sa 14 godina je došao u Zemun iz Petrovčića, a već sa 15 je pobeđivao sve protivnike, i posle je dugo godina bio prvak Zemuna u šahu. Sećam se da je jednom u očevu krojačku radnju, baš preko puta nekadašnjeg Zemunskog pozorišta (današnjeg „Madlenijanuma”) svratio Pero Smederevac, koji je tada bio na čelu naše Šahovske federacije. Kaže: „Hajde, Dragutine, doveo sam ti kuma da odigrate partiju šaha”. Sedoše, u početku je bilo izjednačeno, na kraju taj čovek ipak pobedi. Pita tata: „Pa, ko ti je ovaj kum?”. A Smederevac odgovara: „Mihail Talj, sovjetski velemajstor i svetski prvak u šahu”. A stvarno mu je bio kum… – ozbiljno dodaje Prokopljević.
Jovanovu majku Dragicu i mlađu sestru Ružicu šah nije mnogo zanimao, ali je Jovan učio od oca, čak je kao osnovac bio i najbolji u Zemunu među vršnjacima, samo što među crno-belim poljima ipak „nije našao sebe”. Privukao ga je – fudbal. Igrao je u FK „Radnički Beograd”, posle je nekoliko godina trenirao u zemunskom „Jedinstvu”, ali je, zbog oticanja kolena sa 25 godina odustao od karijere golmana i zauvek napustio ovaj sport. I danas se sa nostalgijom priseća vremena kad je, kao klinac, jurio za loptom…
„Crtačku” karijeru započeo još 1960, kao dvadesetogodišnjak, objavljivao je u „Zemunskim novinama”, „Studentu” i „Ježu”, a od 1992. pa sve do penzionisanja 2005. godine bio zaposlen kao stalni karikaturista „Politike”.

Arhitekta u novinama

Ali, šta se dešavalo u tom međuvremenu od pune tri decenije?
– Upisao sam Arhitektonski fakultet u Beogradu, diplomirao 1967, bio kratko šef gradilišta u „Bežaniji”, posle toga se zaposlio u građevinskom preduzeću „7. juli”, napredovao do upravnika gradnje (prvo „zaduženje” mi je bio blok 61 u Bežaniji) , zatim radio na izgradnji palate „Beograđanka”, onda u Kursulinoj ulici kod Kalenićeve pijace (to su one lepe zgrade od crvene cigle, sa neobičnim prozorima, 14 objekata A kategorije). Jedan od tih stanova sam i projektovao, nadao se da ću se tu i useliti sa suprugom Mirom i ćerkama, ali… Nije mi se dalo. Ostao sam u Zemunu, i tu sam i danas – priča naš sagovornik.
Bio je on i upravnik gradnje novog doma zdravlja u Zemunu, a onda je 1982. prešao u „Beograd film”, gde je radio kao šef investicija, uređivao enterijere... Seća se sa koliko se pažnje i truda angažovao na rekonstrukciji bioskopa „Balkan”.
– Voleo sam arhitekturu, i pomalo žalim što sam otplovio iz tih voda, ali ipak je prevladala ona moja druga „žica”: kad su me pozvali iz „Politike”, našeg najstarijeg i najuglednijeg dnevnog lista, da budem njihov karikaturista, odmah sam prihvatio. Nekako je bilo i logično da se posle toliko godina i tolikih nagrada u celini posvetim mojoj najvećoj ljubavi, karikaturi – kaže Prokopljević, da bi se odmah zatim ispravio i dodao: „Naravno, posle moje supruge Mire, starije kćeri Tanje, mlađe Irene, i unuka – šestogodišnje Maje i četvorogodišnje Satje”.
Miru je upoznao i zavoleo u rodnom Zemunu, bila je po struci ekonomista, a po životnom opredeljenju atletičarka, čak je postavila i opštinski rekord u trci na 800 metara. Tanja (rođena 1971) je književnica i pesnikinja, dok dve godine mlađa Irena, koja živi u Los Anđelesu, radi kao tonac u filmskoj industriji i ponosna je majka dve pametne i lepe devojčice.
– Otkako su se rodile imam razlog više da češće putujem u Ameriku i duže se tamo zadržavam, ne samo da bih prisustvovao šahovskim turnirima i organizovao izložbe svojih karikatura – kaže Prokopljević.
Mada, istini na volju, ni to što je dvostruki deda, i što je već zakoračio u osmu deceniju života, ne odvraća ga od crtaće table. Napuštajući redakciju „Politikinog Magazina”, uputio nam je onaj svoj prepoznatljivi široki osmeh i tiho, gotovo pokajnički prozborio: „Izvinite što žurim, ali poslednji je dan da predam radove za Pjerov konkurs”.
-----------------------------------------
U počast pajacu
Vedri i vitalni Zemunac, čije su karikature ušle i u muzeje, dosad je imao 45 samostalnih i 470 grupnih izložbi, dobitnik je nekoliko nagrada „Pjer” – najvažnijeg domaćeg priznanja za novinsku karikaturu – i mnogih drugih koje je doneo kući iz Japana, SAD, Australije, Brazila, Francuske, Kine, Italije, Ukrajine, Portugalije, Belgije, Poljske, Sirije, Rumunije, BiH, Crne Gore… Ovih dana Jovan Prokopljević je osvojio „zlato, srebro i bronzu” u tri kategorije na 16. međunarodnom salonu „Diohenes Taborda” koji organizuje Muzej karikature u prestonici Argentine Buenos Ajresu, a upravo je obavešten da je za svoju „Nojevu barku” dobio i nagradu u Kini.
Neumorni Prokopljević je svoje najnovije radove, inspirisane operom „Smej se, pajaco”, izložio u zemunskom „Madlenijanumu”, gde ih posetioci mogu pogledati do 16. novembra, a u katalogu je njegov prijatelj i nekadašnji kolega iz „Politike” Muharem Durić napisao:
„Stounhendž, piramide, Kip slobode, Kineski zid, Akropolj, Tadžmahal, pored ostalog i Krivi toranj u Pizi i ostala čuda ukomponovao je u svoje radove Jovan Prokopljević. On je na svoju scenu izneo i muziku i sport i poroke, đavolje žene, ali i ekologiju, sport, epidemiju gripa, od bajkovitih careva i njihovih paževa do dvorskih luda, od Nojeve bajke do Krika, od prestola do cirkuske arene…”.

Aleksandra Mijalković
Objavljeno: 07.11.2011.
Izvor: Politika magazin



 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
39.023
Ekskluzivno: primabalerina Svetlana Zaharova

Ekskluzivno: primabalerina Svetlana Zaharova

Najveća balerina današnjice i jedina primabalerina – asoluta u svetu, nastupa pred beogradskom publikom sledeće subote, a ekskluzivno za „Politkin Magazin” govori o svom životu

1.jpg
Svetlana Zaharova

Neponovljiva Svetlana Zaharova, najveća balerina današnjice i jedina primabalerina – asoluta u svetu nastupiće sledeće subote 3. decembra u beogradskom „Sava centru ” nakon godinu dana odsustva sa scene zbog rođenja ćerke Ane, u braku sa velikim svetskim violinistom Vadimom Rjepimom.
Zaslužna umetnica Rusije, dobitnica najviših nacionalnih i međunarodnih priznanja, prvakinja Boljšog teatra, Milanske skale i Tokijskog baleta, česta gošća njujorškog Metropolitena, Pariskog baleta i Engleskog kraljevskog baleta, „primabalerina nad primabalerinama”, „najsjajnija zvezda u baletskoj galaksiji” i „kraljica pokreta” – kako o njoj pišu mediji – vratila se svojim obožavaocima u velikom stilu. Nedavno je oduševila publiku u Londonu, Tokiju, Rimu i Barseloni, a poseban događaj bilo je Svetlanino pojavljivanje u Moskvi, na novembarskom otvaranju obnovljene zgrade Boljšog teatra, njene matične kuće.
– Svi smo nestrpljivo čekali da se otvori istorijska scena Boljšog teatra posle restauracije, i bila sam srećna što se vraćam na nju u baletu „Uspavana lepotica” u novoj postavci Jurija Grigoroviča – kaže slavna umetnica u ekskluzivnom intervjuu „Politikinom Magazinu”,
uoči „baletskog događaja sezone” u Srbiji.

Pred beogradskom i srpskom publikom Zaharova će zaplesati sa svojim kolegama, vrhunskim baletskim igračima Rusije, Srbije i sveta, na gala koncertu organizovanom uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, Skupštine grada Beograda i ambasade Ruske Federacije u Srbiji. A predstaviće se u nekim od svojih omiljenih klasičnih i modernih izvođenja, kao što su „Smrt labuda” Sen Sansa (u kojem je letos maestralno igrala u pozorištu Koloseum u Londonu), adađo iz „Labudovog jezera” Čajkovskog, „Prolećne vode” Rahmanjinova...
Prvo smo je, naravno, pitali kako to da je, dok joj pozivi za nastupe stižu iz svih krajeva planete, odabrala da sa svojim kolegama, takođe vrhunskim umetnicima baleta, gostuje upravo u Beogradu?
– Volim srpsku publiku i zato uvek sa zadovoljstvom prihvatam poziv „Sava centra”. Tu se osećam kao kod kuće – kaže Zaharova.

2.jpg

Gotovo da nema velike baletske uloge u kojoj ova lepa umetnica nije briljirala, bilo da su u pitanju klasičan balet ili savremena koreografija, niti prestižne svetske scene na kojoj nije nastupala. Da li, ipak, ima neke predstave i nekog mesta koje je želela na svojoj listi, ali to još nije ostvarila?
– Ima mnogo mesta gde još nisam igrala i uvek mi je interesantno da se susretnem sa novim scenama i novim gledaocima – skromno odgovara balerina, koja ljubomorno čuva svoju privatnost, zato u javnosti nema njenih porodičnih slika, pa ni bebe Ane. Ipak, razmišlja da u Beograd doputuje sa ćerkom, možda i sa suprugom Vadimom. Danas čuvenog violinistu upoznala je i zavolela na Konzervatorijumu, i u braku sa njim dobila devojčicu.
Kako se snalazi u novoj ulozi majke? Da li joj je bilo naporno da se vrati u stari režim? Da li se nada da će i Ana krenuti njenim stopama ili bi, radije, poželela da njen profesionalni život krene nekim drugačijim tokom?
– Bilo je teško vratiti se u formu, tim pre što sam ja već tri meseca posle rođenja kćerke počela da izlazim na scenu. Želela bih da moja kćerka postane balerina, ali biće kako ona odabere – obećava mama.
Neke balerine se u slobodno vreme bave muzikom, neke filmom ili slikanjem, druge vole da kuvaju ili se posvete nekom drugom hobiju, a Svetlana se opredelila za – politiku. U parlamentarnim izborima 2007. izabrana je za deputata u ruskoj Dumi. Jednom prilikom je čak izjavila da bi rado prihvatili i mesto ministarke kulture. Da li i dalje tako misli? Šta bi prvo uradila da zaista postane ministarka?
– Ja se nisam bavila politikom u pravom smislu te reči. I kao član parlamenta ostala sam balerina, i bavila se pitanjima vezanim za umetnost i balet – objašnjava naša sagovornica.
Svetlana Zaharova je imala prilike da više puta sretne i bolje upozna ruskog premijera Vladimira Putina, koji ima dosta simpatizera u Srbiji. Kakvi su njeni utisci o njemu?
– On je pravi lider i čovek sa velikom harizmom! – smatra balerina.
Svetlana je, inače, rođena 1979. godine u Ukrajini, tamo je načinila svoje prve baletske korake, već sa šest godina. Talenat je, kaže, nasledila od majke, koja je igrala u folklornom ansamblu. Otac je bio vojno lice, a brat je lekar.
Šta bi bila njena poruka talentovanim devojčicama iz Srbije koje joj se dive i želele bi takođe da postanu čuvene balerine?
– Veoma je važno shvatiti da balet nije samo cveće i lepi kostimi, već i težak rad. Zato treba pohađati dobru školu kako bi se postavio temelj svoje profesije – ističe Zaharova.

Aleksandra Mijalković


.................................

Baletsko savršenstvo


„Priroda je obdarila Svetlanu Zaharovu svim onim što samo može poželeti devojka koja mašta o baletu, upravo ju je vajala prema kanonima klasične lepote, u kojoj su se organski preplele sve neophodne predispozicije za savremeni balet. Pa onda, šta je Svetlana Zaharova?

"Savršenstvo!”, kaže za Svetlanu Vladimir Vasiljev, legendarni ruski i svetski koreograf.

Objavljeno: 28.11.2011.
Izvor: Politika magazin



 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
39.023
Životna priča koja bi zasenila i film

11. 03. 2012.
Press


Sudbine

Životna priča koja bi zasenila i film

Župnik Tumpej nije mogao ni da pretpostavi da je spasavajući sestre Kalef ujedno spasao i beogradske žive legende, poslednje izdanke porodice koja u njemu najduže živi. Skoro puna četiri veka

1.jpg

Zima je bila na izmaku, te davne 1942. godine, kada se pred očima Rahel Kalef odigrao prizor koji nikada neće zaboraviti. Ispred beogradske Jevrejske bolnice, tog 18. marta, zaustavio se kamion neobičnog izgleda. Iz njega su izašli nemački vojnici i ubrzo ga dupke napunili pacijentima koje su zatekli u bolnici. Na put bez povratka, između ostalih, krenuli su i njen otac Avram i baka Mazal. Nikada ih više nije videla.

Rahel je imala deset godina i nije znala šta je to dušegupka, specijalno vozilo sa gasnom komorom. Nije znala ni da će upravo tih dana, tokom prve godine okupacije, izgubiti sve muške rođake. Ponajmanje je znala da se u tom trenutku prekida spokojno detinjstvo i da započinje životna drama čija bi radnja bila dostojna svakog romana ili filma. Istina, majstori pera ga se još nisu latili, ali kinematografi jesu. Krajem sledeće nedelje, tačno 70 godina nakon užasa koje su preživele Rahel, njena majka i dve godine starija sestra Matilda, održaće se beogradska premijera filma „Tri obećanja", istinita priča o stradanju beogradske porodice Kalef i njihovom izbavitelju, župniku Andreji Tumpeju, koji je rizikovao svoj život da bi spasao njihov.
- Samo zahvaljujući tom časnom čoveku, katoličkom župniku koji se sažalio na našu sudbinu, porodica Kalef je preživela - priča nam Breda Kalef, penzionisana operska diva, koja je svetsku slavu doživela pevajući i sa takvim tenorima kao što su Plasido Domingo ili Hoze Kareras.

2.jpg
Breda, Zubin Mehta i Borislav Paščan

- Neposredno po okupaciji, Nemci su nam zapečatili kuću Ulici gospodara Jovana i ostavili nas na ulici bez igde ičega. Jedno vreme smo se krile po Košutnjaku, da bi nas kasnije prihvatile časne sestre katoličkog manastira na Banovom brdu. Našu sudbinu su ispričali svom starešini, župniku Tumpeju, koji nas je prihvatio, nabavio lažna dokumenta i upisao u školu gde nas niko nije poznavao. Zbog nas je stavio glavu u torbu, a da nas nikada ranije nije video.Devojčice su tada dobile dokumenta i nov identitet. Rahel je postala Breda, a Matilda Lidija, da bi ta imena, u znak zahvalnosti prema ovom plemenitom čoveku zadržale i po oslobođenju. Breda ne voli da pominje, a župnik Tumpej verovatno nije mogao ni da pretpostavi da je spasavajući sestre Kalef ujedno spasao i beogradske žive legende, poslednje izdanke porodice koja u njemu najduže živi. Skoro puna četiri veka!
- Činjenica je da je naša familija veoma stara - priča nam Breda dok sedimo u njenoj botaničkoj bašti na terasi sedmog sprata zgrade u Ulici kneginje Zorke. - Naši preci su živeli na Iberijskom poluostrvu, u Španiji, odakle su ih krajem 15. veka proterali inkvizitori. Najpre su se zadržali u Solunu, a onda su se izdanci najbrojnije sefardske porodice razmileli po celom Balkanu, gde su ih Osmanlije, kao dobre trgovce i zanatlije, prihvatili oberučke.

Nažalost, za razliku od Aškenaza, Jevreja sa severa Evrope koji su bili majstori pisane reči, njihovi rođaci Sefardi bili su veliki pripovedači koji su vekovima prenosili narodne umotvorine, pesme i legende, na osnovu kojih se pouzdano moglo utvrditi trajanje na određenim mestima. Nažalost, većina sefardskih Jevreja pobijena je tokom nacističke okupacije.

- Mnoga sećanja su nestala sa nestankom dvadeset i šest članova moje porodice u Drugom svetskom ratu - kaže Breda. - Ipak, znam da najstariji pisani trag o trajanju Kalefa u Beogradu potiče iz 1800. To je grob, kameni sarkofag, sa imenom Eve Kalef.
Izvesno je, međutim, da Kalefi u Beogradu traju najmanje 300 godina. Mahom su se bavili trgovinom i bankarstvom, ali pravo da poseduju zemlju stekli su tek sredinom prve polovine prošloga veka, kada im je to odobrio Aleksandar Karađorđević. Upravo zbog toga je, kao znak zahvalnosti, posađena šuma u najlepšem delu Izraela, na putu od Tel Aviva prema Jerusalimu, koja i danas novi njegovo ime.

- Kao i većina Jevreja, i Kalefi su živeli na siromašnom Dorćolu, oko današnje Jevrejske ulice - priča Breda. - Znak da je neko uspeo u životu bio je to da je uspeo da se nastani iznad Dušanove ulice, a to što smo sestra i ja rođene i odrasle u Jovanovoj ulici, značilo je da smo pripadali sloju dobrostojećih. Otac Avram imao je nekoliko trgovinskih radnji, bio je vlasnik tri kuće u Jovanovoj ulici i imanja preko Save, na Babinoj gredi, na mestu gde se sada nalaze Sava centar i Beogradska arena. Ono što nacisti nisu zapalili ili zaplenili, komunisti su posle rata oduzeli. Do današnjeg dana ništa nije vraćeno.

Kalefi su prvu manufakturnu radnju otvorili u Višnjičkoj ulici, početkom prošloga veka, a zatim po jednu i u Vasinoj, Kolarčevoj i Ulici kralja Petra. U Gospodar Jovanovoj podigli su tri zgrade, na brojevima 1,3 i 5, dok su na području današnjeg Novog Beograda imali golemo imanje. Otac Avram je tamo kupovao zemlju jer je verovao da će se Beograd širiti upravo na tu stranu. Posle rata, jedine preživele naslednice ove stare porodice, sestre Lidija i Breda, vratile su se u mali deo stana nekadašnje kuće u Gospodar Jovanovoj ulici.

3.jpg
Breda Kalef i Plasido Domingo

U Bredinom sećanju naizmenično prolaze slike srećnog detinjstva u predratnom Beogradu i prizori užasa tokom rata.
- Pre rata, Beograd je bio
najlepše mesto na svetu - kaže. - Išla sam u školu „Kralj Petar". Posećivali smo poslastičarnice, splavove i kupališta. Kupali smo se i tokom rata, na Adi Ciganliji. Sve dok pored nas nisu počeli da promiču leševi koje je Sava nosila.

4.jpg
Milka Stojanović, Radmila Bakočević i Breda Kalef

Breda podseća da ih je strašna sudbina zadesila i pred kraj rata, na Čukarici, tokom savezničkog bombardovanja. Bačene su tepih bombe koje su sravnile zgrade.- Sestra i ja smo u poslednjem trenutku utrčale u jedan rov koji je, nakon pada bombe, bio delimično zatrpan - seća se. - Kada je Beograd konačno oslobođen vratile smo se u našu praznu kuću koju su Nemci opljačkali, a oslobodioci već zauzeli. Od čitave kuće dobile smo na korišćenje samo dve prostorije.

5.jpg
Breda i Oskar Danon

Stanje se popravilo docnije, kada je poodrasla, završila Muzičku akademiju i započela karijeru na sceni Narodnog pozorišta. U međuvremenu, udala se za arhitektu Branislava Simonovića, dobila ćerku Simonidu, koja danas živi u Kanadi i radi kao savetnik vlade. Sestra Lidija je i dalje živa, takođe ima ćerku i unuku.- Trebalo je da moja Simonida preuzme prezime Kalef i spase ga od zaborava - kaže sa setom. - Nažalost, to nije učinjeno jer se i prezime Simonović polako gasi. Kako stvari stoje, Kalefi koji su ispisivali istoriju Beograda, uskoro će i sami postati deo nje.

Vlada Arsić




 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
39.023
Ne samo o poslu: Bisera veletanlić

LAFICA UVEK IDE TEŽIM PUTEM

Otresita, šarmantna, emotivna, svojim glasom obojila je mnoge kompozicije i doprinela da postanu muzika za sva vremena

Sve čega se dotakne Bisera Veletanlić pretvori u ever green. "Kad mi istekne vreme i krenem lagano... lice ti je mirno kao jezero, ploviš sam... nikad više onog leta..."

Ti setni, vanvremenski stihovi obojeni njenim glasom kao da nas neprestano opominju "da se ljubav ne može uzvratiti", kako je napisao jedan od njenih fanova na "Jutjubu".

Sa našom najboljom pevačicom zabavne muzike i džeza u poslednjih desetak godina, razgovarali smo u jednom kafiću na uglu Cvijićeve i Ruzveltove. Pojavila se u haljini veselih, cvetnih dezena, ali pomalo namrgođena. Odbila je piće govoreći da žuri "za desetak minuta poslaću ove dosadne novinare kući" i dodala da stanuje blizu, u Dalmatinskoj, i da je već popila sve što je trebalo da popije, šaleći se na svoj račun, kako misli na lek za pritisak i kafu.

"Pa koliko vi mislite da ja ovde sedim sa vama, to sam već toliko puta pričala" — bili su često njeni komentari na naša pitanja, propraćeni ponekad i grimasama, koje su odavale njen smisao za glumu, a kako je razgovor odmicao sama je, kad oceni za potrebno, isključivala naš novinarski diktafon, da ne bi slučajno ostalo zabeleženo na traci nešto što nije želela. Nije bila za to da nam da fotografije iz privatnog albuma, karikirajući našu molbu rečima da ne želi sebe da gleda dok je bila mala "šta će vam moje slike iz detinjstva, ja sa cuclom, ja na noši".

■ To što sam temperamentna ne znači da nisam fina — branila je svoje ponašanje koje je naizgled neprijatno, a u stvari bilo simpatično. Iako je devica u horoskopu i voli čistoću i red, ona je zapravo, prava lafica naše muzičke scene, a takav epitet je prati i među kolegama. Otresita, šarmantna i emotivna.

Puna života, a ipak, nekako zarobljena u ovom našem, današnjem svetu koje nema dovoljno sluha za ljude predane poslu.

■ Ja sam odmah prihvatila ovaj razgovor, a trebalo je da odlažem, da kažem ne mogu ove nedelje, pa ne mogu one... tako bi mnogi radili, to se danas i očekuje, ali ja nisam u toj priči. Muzika je najveći deo mene, uvek sam tražila teži put, kad je teže onda je slađe. Mogla sam i ja da pevam gluposti pa da budem odmah "vau", ali nisam, isuviše poštujem muziku.

Bila je nadomak velike internacionalna karijere, pre nego što se za stalno preselila u Beograd. Pevala je u Nemačkoj, u američkim klubovima, i za njene jako uspešne nastupe čuo je i čuveni džez pijanista, kompozitor i producent Horst Jankovski. Ponudio joj je saradnju, i to vrlo ozbiljnu, turneje po celom svetu, Amerika, Japan, Afrika...

Bila je zbunjena i uplašena, na brzinu je izmislila da ima zakazana snimanja u Beogradu i odbila više nego primamljivu ponudu.

Senka je već živela u Beogradu, a i Bisera je sve češće navraćala. Beograd joj je bio jako lep i primamljiv, kao da ju je začarao, predala se i ostala. Poslovno gledano ta odluka i nije bila baš najbolja, u početku je išlo dobro, a onda je prestalo interesovanje za nju "bila sam u velikoj pevačkoj formi a deset godina nisam zinula".

Onda je ponovo napravila veliki povratak sa albumom koji je 1997. godine za nju komponovao Bata Kovač na kojem se našla i kompozicija "Zlatni dan". Zanimljivo je da je ta pesma tek u poslednje tri godine napravila "haos" i postala jedan od najvećih domaćih hitova ikada. Dodatni vetar u leđa donela joj je saradnja sa grupom "Darkwood dub" u kojoj je od pre nekoliko godina svira i njen sestrić Vasil. Prošle godine snimila je hit singl "Nešto sasvim izvesno."

■ Nastupi sa Vasilom su moji najlepši trenuci u muzici. Ne govorim tako zato što sam mu tetka, ali on je ne samo vanserijski muzičar, već i neverovatno ljudsko biće. Na kraju krajeva, to i nije tako čudno, Senka i Zafir su jako cenjeni ljudi i umetnici, ali Vasil je otišao korak dalje — kaže Bisera.

Sa Vasilom i bendom "Darkwood dub" u septembru planira turneju po Srbiji, a kada smo prošle nedelje razgovarali upravo se spremala da im bude gost na koncertu u Banjaluci. Kao rođenoj Zagrepčanki smeta joj što je hrvatska muzička scena prilično zatvorena za umetnike iz Srbije, čak i za Vasila i njegov bend što smatra velikom štetom, posebno ako se zna da su baš muzičarima iz Hrvatske ovde širom otvorena vrata.

BiseraVeletanlicPolitikinMagazin1a.jpg

Sa sestrićem Vasilom Hadžimanovim i grupom "Darkwood dub" planira turneju u septembru

Krajem prošle godine održala je solistički koncert na Kolarcu, tek drugi solistički koncertu u svojoj u karijeri.

■ Imam puno energije, ali nikome ne treba dobar pevač, umetnik, ovakvi kao ja samo smetaju, kad se pojavim kažu "daj makni nju". U redu, hoće ljudi da vide silikone, ali dajte malo mesta i onima koji umeju — predlaže Bisera.

I kad je nema na sceni peva, i kad je sama i u društvu. Peva čak i dok se vozi taksijem. Kad taksista pusti neku dobru muziku zapeva sa zadnjeg sedišta. Nekoliko puta joj nisu dali da plati "ne, ne i ne, taman posla, pa meni je Bisera pevala u taksiju". Peva i kad temperatura ne prelazi trideset stepeni, i kad su svi oko nje dobro.

■ Drugi su se bavili svojim životima, svojim porodicama, decom i muževima. Da li bih volela da sam sve to imala, da, volela bih, ali nije moglo, ne na način kako ja funkcionišem. Ja volim beskrajno svoj posao, meni je muzika sve. Ali, istovremeno muzika je i jako osetljiva priča, često se dogodi da mnogo više date nego što dobijete — kaže Bisera.

Možda su i zato toliko uverljive njene balade o ljubavima koje se ne mogu uzvratiti.

CRTICE IZ BIOGRAFIJE

Bisera je detinjstvo provodila u Zagrebu i Sisku. Kao i njena sestra Senka počela je da peva rano, već sa osam godina stala je na binu, a prvi javni nastup imala je u tada jako popularnom programu "Mikrofon je vaš". Sedamdesetih godina postala je zvezda domaćih festivala. Njene melodije nisu osvajale publiku "na prvu" ali je zato često dobijala nagrade stručnog žirija na festivalima "Vaš šlager sezone", "Beogradsko proleće", "Split", "Opatija", "Mesam", "Zagrebfest". Jedna od najomiljenijih nagrada joj je "Ruža Portoroža" za najbolju interpretaciju koju su joj dodelile kolege. Nastupala je i na domaćim izborima za "Pesmu Evrovizije", ali je jedna od retkih u to vreme, možda i jedina domaća pevačica koja je dobila poziv od jedne strane države (Švajcarske) da je predstavlja na ovom popularnom kontinentalnom takmičenju.

MEŠAVINA POPA, ROKA, DŽEZA...

U svojoj bogatoj karijeri Bisera Veletanlić je najuspešniju saradnju, ostvarila sa Kornelijem Kovačem i drugim beogradskim autorima, a snimala je i sa Arsenom Dedićem.
Osim muzikom, Bisera se bavi i slikarstvom i glumom, igrala je u filmu Srđana Karanovića "Sjaj u očima" i seriji "Grlom u jagode". Njen muzički stil se može opisati kao mešavina popa, roka, soula, džeza, hip hopa... Snimilaje veliki broj pesama "Milo moje", "Misli o tebi", "Ti si obala ta", "Ti si čovek moj", "Baj, baj, baj", "Volim te", "Ti nisi sam", "Zlatni dan", "To je ljubav", "Jedno leto kasno", sa Arsenom "Ne plači"...

D. Stevanović
Izvor: Politika Magazin 29.07.2012.




 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
39.023
Petričić: Olovka najdraža igračka

NE SAMO O POSLU

Petričić: Olovka najdraža igračka

Njegova sposobnost da crtežom pronikne u srž teksta, pojave ili lika, učinili su da od ilustratora i karikaturiste bude promovisan u „karakteristu” koji poslednje dve decenije živi u Kanadi

HYsa9.jpg

Dušan Petričić (foto arhiva Politike)

Zgasli svetionik, kojim je Dušan Petričić nedavno u „Politici” obeležio smrt poznatog humaniste i stručnjaka za međunarodno pravo, profesora dr Vojina Dimitrijevića, jedan je od najboljih primera kako jednostavan crtež, može nepogrešivo da pogodi suštinu.
Upravo ovo umeće je proslavilo srpsko-kanadskog ilustratora i karikaturistu, u čijim „likovnim komentarima” naše svakodnevice redovno mogu da uživaju i čitaoci najstarijih novina na Balkanu. Neki od njih, oni srednje generacije, imali su tu sreću i zadovoljstvo da uz Petričićeve duhovite, vedre crteže i odrastaju.
Sticajem okolnosti, posle malih Jugoslovena i kanadski mališani su stekli priliku da ulepšaju svoje detinjstvo posredstvom njegovih radova, kad se Petričić pre dve decenije trajno nastanio u Torontu.
– Celog života sam ulagao ogroman napor i izuzetnu energiju da složen i ozbiljan svet u kojem živimo predstavim na jednostavan i detinjast način. Ja sebi ličim na onu moju davnu karikaturu o Sizifu, zapravo, na oba lika sa te karikature: i onoga koji gura kamen uzbrdo, i onoga ko ga kotrlja nizbrdo. Težak zadatak sa, naizgled, lakim rešenjem. Svaki dan koji sam proveo u Kanadi iznova je potvrđivao ovu moju konstataciju – kaže Petričić.

2.jpg

Rođen 1946. u Zemunu, odrastao je, studirao i profesionalno se kalio u Jugoslaviji, da bi zatim objavljivao (i pobirao nagrade) širom sveta.
Iz beogradskog perioda Petričićevog opusa (1965–1991), ostao je veliki broj grafičkih rešenja, od oprema za dečje knjige, plakate i kalendare, preko karikatura i ilustracija objavljivanih u „Večernjim novostima”, „Književnim novinama”, „Vidicima”, NIN-u, „Ekonomskoj politici”, „Poletarcu”, „Kekecu“… do crteža za animirane filmove, pozorišne kostimografije i špica ili scenografija za televizijske emisije, a kao koautor ili ilustrator kreirao je tridesetak knjiga za decu koje su objavljene na prostoru bivše Jugoslavije i u Severnoj Americi.
Nakon odlaska u Kanadu 1993. počeo je ili pojačao saradnju sa nekima od najuglednijih svetskih novina i časopisa, kao što su „The New York Times Book Review”, „Wall Street Journal”, „The Toronto Star”, „Scientific American”… Oduševljeni njegovom zadivljujućom sposobnošću da pronikne u srž nekog teksta, pojave ili lika, Petričića su od karikaturiste promovisali u – „karakteristu”, zanimanje izmišljeno da tačnije opiše šta on to, u stvari, radi.
A radio je i družio se mnogim uglednim novinarima, publicistima, piscima, pesnicima, aforističarima, muzičarima, glumcima... Pored ostalih, sa Ljubivojem Ršumovićem, Duškom Radovićem, Džonom Timotijem Bajfordom, Arsenom Dedićem, Draganom Lakovićem i Brankom „Kockicom”.

3.jpg

Nadaleko su čuvene Petričićeve ilustracije za Ršumovu knjigu „Još nam samo ale fale” i za publikaciju „Beograd i Beograđani”, na kojoj je, u promociji srpske prestonice, sarađivao sa Duškom Radovićem. Istim povodom je 1983. godine Petričić nacrtao i svoj neprevaziđeni „ekološki” poster „Bitka za Beograd”, na kojem „plavi” ugrožavaju a „crveni” spasavaju grad od buke, zagađenja, ružnoće… Četvrt veka kasnije, likovi sa postera su postali deo istoimene kolekcije suvenira u „Beogradskom izlogu” Kulturnog centra Beograda.
– Bilo je lepo i uzbudljivo sarađivati sa ljudima čija je uloga bila nemerljiva u odrastanju tolikih generacija. Posle mnogo godina, Ršum i ja ponovo radimo knjigu zajedno na „Vidovitim pričama” u izdanju „Lagune”. Da nastavimo tamo gde smo nekada davno stali sa „Alama”, „Nevidljivom pticom” i „Košem” – kaže Petričić.
Među ličnostima koje su na njega posebno uticale Petričić pominje i profesora muzike iz zemunske gimnazije Miletu Sajića koji mu je, kako kaže, prvi „odškrinuo vrata u svet ozbiljne umetnosti” i sjajnog Bogdana Kršića, profesora grafike na Akademiji za primenjene umetnosti, velikog majstora dizajna i ilustracije knjiga.
– Događaj, ili preciznije, niz događaja koji mi je, nažalost, odredio dobar deo života, jeste ono što se zbivalo na ovim prostorima pre dvadeset godina. To me je odvelo u Kanadu i, uprkos izuzetno lepim stvarima koje su mi se dogodile na profesionalnom planu, u dobroj meri zbunilo i rastužilo – kaže naš sagovornik.

4.jpg

Nesuđeni mornar
Da li je još kao dete „znao” da će crtanje biti okosnica njegovog budućeg života?
– Od malih nogu estetika je određivala moja odluke o budućoj profesiji. Sa pet godina čvrsto sam verovao da ću biti mornar ili pop. Mornari su imali prelepe prugaste majice i bele kape sa teget trakama, a pravoslavni sveštenici raznobojne pojaseve, koji su tako zanosno drečali na njihovim crnim mantijama. Kasnije sam otkrio olovku i papir koji me kao najdraža igračka prate do dana današnjeg i ne sećam se bilo kakvih prepreka ili kolebanja na tom uzbudljivom putu između realnosti i mašte – priznaje umetnik.
U opredeljivanju za budući životni poziv nije se mnogo obazirao na mišljenje porodice i okoline, ali se barem potrudio da roditeljima to prenese na najbezbolniji način.
– Otac Ilija je bio predratni i posleratni oficir, vojni pilot, ja volim da kažem avijatičar, pošto taj izraz mnogo tačnije opisuje profesiju kojom se bavio. Majka Nevena je, kako se to kaže, bila domaćica, sa ozbiljnim zadatkom podizanja dva sina, mog starijeg brata Aleksandra i mene. Kako to često biva, starija deca, izložena striktnijem sprovođenju roditeljskih ideja o vaspitanju, opredeljuju se za ozbiljne profesije, inženjere, lekare ili, kao u slučaju mog brata, arhitekte. Ja sam iskoristio za nijansu liberalnije vetrove i šmugnuo u rizične umetničke vode. Zapravo, da ne bih previše sekirao oca i majku, prvo sam se upisao na odsek unutrašnje arhitekture na Akademiji za primenjene umetnosti. To im je verovatno zvučalo ozbiljnije. Već posle mesec dana prebegao sam na grafički odsek i tu diplomirao. Tek tada sam im saopštio čime ću se baviti u životu – priznaje Petričić. Na Grafičkom odseku beogradske Akademije za primenjene umetnosti diplomirao je 1969. godine.
Poziv kojem se posvetio nije mu doneo samo nemerljivo zadovoljstvo i veliku slavu, već i mnogobrojne nagrade (u Beogradu, Skoplju, Montrealu, Torontu, Njujorku, Tokiju, Budimpešti, Amsterdamu, Lajpcigu, Moskvi, Ankari…). Šta on lično smatra svojim najvećim profesionalnim postignućem? Ima li i nekih neispunjenih želja, neostvarenih ideja, skrivenih talenata?
– Nema većeg priznanja od rečenice koju čujem od nekih nepoznatih, odraslih, diskretno osedelih osoba, koje mi ponekad priđu u Torontu ili Beogradu: „Znate, vi ste mi ulepšali detinjstvo. Odrasla sam (ili odrastao sam) sa vašim crtežima!” Neostvarenih ideja imam mnogo. Ostvarujem ih ili odrađujem kada i kako se okolnosti slože. A ozbiljnost sa kojom sam radio posao kojim se bavim i količina energije i vremena koju sam na to potrošio nisu mi dozvolili luksuz da otkrivam skrivene talente i hobije – priznaje Petričić.

5.jpg

Četvoro dece i šest unučića razlog su da svaki čovek bude srećan, ali za Petričića, kao ilustratora i karikaturistu, to može biti i inspiracija...
– Karikature sam, doduše, počeo da crtam još na Akademiji, ali kad mi se 1968. rodio prvi sin Miloš, nacrtao sam, obeležavajući taj događaj, brkatog oca koji gura kolica sa bebom, na način koji će nedugo posle toga postati moj prepoznatljivi stil u ilustracijama za dečje knjige. Dakle, moja deca su mi bila najdirektnija i najdugotrajnija inspiracija u svemu što sam kreirao za mališane, od knjiga do animiranih špica za televiziju – navodi Petričić.
Njegovi sinovi Miloš i Gordan i kći Irena, kao i njihova deca Lara, Rastko, Andrej, Katarina, Irma i Uroš žive u Beogradu. Gordan se bavi grafičkim dizajnom, što je najbliže očevoj profesiji. Miloš je filmski reditelj, a Irena filmski i televizijski montažer, dakle, i oni su na neki način nasledili umetnički talenat i ljubav prema likovnom izražavanju.
A najmlađa ćerka Mihaila, iz braka sa Draganom Varagić, trenutno radi doktorat iz oblasti engleske i italijanske književnosti u Bolonji, u Italiji, gde je i magistrirala.
Unuci su, primećuje Petričić, još na putu da biraju svoje sklonosti i talente.

„Politički idiotizam” kao inspiracija
Za vrhunskog karikaturistu nije dovoljno da bude duhovit i da ima savršenu tehniku. Mora posedovati i onaj redak „politički nerv” i sposobnost da prepozna pravu stvar...
– Svoje najbolje i najubitačnije političke karikature nacrtao sam onda kad sam bio lično duboko pogođen, povređen, ražalošćen, iznerviran, isprovociran nekim teškim političkim idiotizmom, kojih je, na nesreću svih nas, a na sreću moje profesije, sve više i više. Ne mogu da tvrdim da imam istančani „politički nerv”, ali umem da gledam, precizno da mislim, da razlikujem dobro od lošeg, pametno od glupog, da osećam i da budem logičan. Valjda je to dovoljno – skromno će Petričić, dodajući da upotreba karikature kao ubojitog oružja, naravno, zahteva izvesna pravila fer-pleja. On je uvek vodio računa da ne pređe granicu dobrog ukusa.
Pored umetničkog rada, posvetio se i prosvetnom. Bio je profesor opreme knjige i ilustracije na beogradskoj Akademiji primenjenih umetnosti i profesor animacije i ilustracije u Kanadi. Sad predaje dva kursa u „Ontario koledžu za umetnost i dizajn” (OCAD – Ontario College for Art and Design) u Torontu.
– Verujem da je, pored zanata kome ih učim, najvažniji savet koji mogu da dam svojim studentima, da u svom kreativnom radu budu različiti od drugih. Ta različitost je bitan kvalitet koji će ih izdvojiti, pomoći da budu uočeni i pokazati da, pored ostalih osobina, umeju i da misle.
Nažalost, sredina u kojoj živim poslednjih 20 godina ne ohrabruje taj pristup: organizovanom kapitalističkom sistemu odgovara beskrajno more solidnih istih. Što „istijih”! Da svi budu upotrebljivi i zamenljivi – nevoljno primećuje poznati karikaturista.
Pa, kako se onda on snalazi u takvom svetu?
– Tako ja, svojim savetom, štrčim i uporno idem uz nos postojećem obrazovnom modelu, verujući duboko da, iako možda na kratke staze ne pomažem studentima da se brzo i lako uklope u sistem, dugoročno onima koji će preživeti ovo nemilosrdno tržište otkrivam nešto što je neprocenjivo i što se ne meri samo dolarima – smatra Petričić.

6.jpg

Dušan i Duško
Prijateljstvo i saradnja Duška Radovića i Dušana Peričića legendarni su. Duškov duh i danas je uz Dušana, koji to ovako opisuje:
„Namćorasti i stidljivi Duško sigurno je najznačajnija osoba u formiranju mojih profesionalnih, a mogao bih reći i privatnih uverenja. Ni pre ni posle njega nisam sreo nikoga ko bi sa takvom matematičkom preciznošću umeo da formuliše svaku misao ili komentar na pojave koje ga okružuju. A sve je zvučalo tako jednostavno i obično. Naša dugogodišnja saradnja počivala je, pretpostavljam, na istim talasnim dužinama.
Bio je spontan i iskren kao dete. Jednom smo bili na fudbalskoj utakmici, grickali semenke, a on je svaku lepu akciju ili potez na terenu propraćao zvučnim gukanjem i mumlanjem, izrazom čistog i neskrivenog fizičkog uživanja u lepoti igre. Duška odavno nema među nama, a ja ga i dan-danas potpuno logično i prirodno svrstavam među žive! To je jedina osoba čiji odlazak nikada nisam prihvatio kao nešto što je realnost. Ne umem da objasnim taj fenomen.”

Aleksandra Mijalković
Izvor: Politika




 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
39.023
Желим да гледам филмове срећније од мог живота

ИНТЕРВЈУ: ДОБРОСАВ БОБ ЖИВКОВИЋ

Желим да гледам филмове срећније од мог живота

Илустратор и дизајнер прича о учењу уз књигу о Тарзану, цртаћима, емотивним цртежима, музици и Ђорђу Балашевићу, интернету као слободи, посебном вредновању људи...

Bob-Zivkovic-02.jpg

Илустратор Добросав Боб Живковић припрема једанаесту књигу вицева која ће у издању „Креативног центра” бити у продаји од октобра, на Сајму књигу.
Рођенје 7. маја 1962. у Пироту. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду. Стални је илустратор„Политикиног забавника” и „Креативног центра”.
Опремио је едиције „Кентаур”, „Монолит”, часописе „Тик-так”, „Јуниор” и више од 200 књига. Једна од њих је „Секс за почетнике” која је освојила Европљане. Живисам у Београду.

Ко вас је увео у свет уметности?

Први је један Горан који ме је малтретирао, па сам бежао од њега и од друге деце. А кад сте сами, цртање је једино што можете да радите. Други је Едгар Рајс Бароуз и његове књига о Тарзану. Имао сам две од десет. Провео сам детињство смишљајући остатак приче о Тарзану и покушавао то да илуструјем. Ипак, пресудни смо били моји родитељи и ја. Са тугом смо констатовали да нисам ни за шта – сем за цртање!

И остали сте сами?

Уметност је комуникација. Цртеж ми служи за разговор са аутором текста. Кад се слажемо, онда је цртање сусрет пријатеља. Текст почиње причу, а цртеж је завршава. Али, понекад је илустрација свађа. Текст каже једно, а цртеж друго. Ипак, такве књиге су често занимљивије, него оне у којима писац и ја причамо исту причу.

За кога радите?

Увек за себе. Цртам док се мени не свиди то што сам урадио. Између дечје приче и фантастике, између бајке и свемирских путовања не постоје разлике. Цртам причу све док ме не изненади и не насмеје.

Шта не волите?

Књиге које се баве озбиљним темама не умем да илуструјем. Као ни драме, трагедије и животне дилеме. Њих боље илуструје ТВ Дневник.

Да ли сте ви и дете у човеку?

Сви смо ми деца, ја сам само имао среће да ме пазе и мазе, па нисам морао да се уозбиљим и одрастем. Посао ми је да се играм и смејем.

Колико сте емотивни?

Књиге и часописе које сам урадио резултат су мојих емоција. Цртежи су мој одговор на текст. Идеја о томе шта цртам је спонтана и јавља ми се док читам причу. Цртам оно шта осећам.

Чему тежите кроз цртеже?

Трудим се да сваки има јасан став и да се увек види шта мислим о тексту и о теми. У томе сам отворен и јасан. Далеко сам од најбољег цртача на свету. Ипак, људи воле моје цртеже, не зато што су најбољи и савршени, него због онога шта „говоре” и шта се види у њима.

Какви сте у дружењу?

Када неко има „300 кила” као ја, и кад му је глас као „буре пуно камења које се котрља” тешко је да будем уздржан и обазрив. Отворен сам и бучан као сеоска свадба. Имам непримерена питања, прекидам људе док говоре. Не умем да возим кола, не пратим спорт, не памтим живот. Никад се не бих дружио са собом да не морам. Моји пријатељи су много бољи људи од мене.

Шта је још ваша љубав?

Филм. Као код књига тако је и код филмова – мој избор је фантастика. Кад идем у биоскоп не тражим да ми редитељ открије неку тајну коју нисам схватио за ових 50 година. Желим да се забавим, да доживим неку авантуру: чуднију, већу, шаренију, бучнију и срећнију од мог живота. Нећу да одвојим два сата за ауторски филм да бих гледао како човек дубокоумно гледа у зид зато што га је оставила девојка.

Какви су „цртаћи”?

Цртани филмови више нису јурњава мачке и миша који једно друго трескају маљем у главу, већ осмишљене приче. „Хепи фит” је филм о малом пингвину. Заплет је: како да га прихвате родитељи и заједница? И кад се разумеју то је – срећан крај. „Кунг-фу панда” је филм о детету које не жели да испуни очеве амбиције већ – своје.

А где вам је музика?

Немам осећај за ритам. Немам слух. У ресторану седим док не почне музика. Ни у компјутеру ни у телефону немам музику. Једино кад се сетим нечег тужног, пронађем на „Јутјубу” Ђорђа Балашевића, па заједно кукамо...

Шта вам је најважније?

Одушевљен сам интернетом. Он је слобода и правда. Од када постоји тешко је да неко задржи информације и монопол над културом. У галеријама, на интернету, милиони посетилаца гледају цртеже младих људи, који немају ни везе, ни новац. Интернет игнорише систем у коме владају корупција и негативна селекција. Брига га за везе које су потребне да би се објавила књига или направила изложба. Интернет има своје писце, уметнике, звезде...

Колико цените лепоту?

Лепота је субјективна категорија. Кошуља коју ви волите мени је, може бити, ружна. Не верујем у универзалне естетске критеријуме. Посебан проблем је питање физичке лепоте. Сјајно је ако је неко леп, али, за живот, мора да буде и забаван, паметан, вредан...

По чему вреднујете људе...

По људима око њих. То је мој мали трик. Када се „сретнемо” на „Фејсбуку” прво погледам ко су вам пријатељи. Кад се видимо у граду посматрам људе који вас окружују, колико вас воле, како се дружите. Ценим људе и по љубавима. Желим да сретнем људе који воле некога или нешто. Људе који имају хоби, који су посвећени нечему. Ценим их и по постигнућима.

Шта сте научили у „Сексу за почетнике”?

Кренуло је тако што сам желео да направимо књигу вицева о сексу, пародију на опсесију сексом. Али, Јасминка Петровић и Љиља Маринковић су ме убедиле да је секс озбиљна тема с којом нема шале.Од моје идеје о секси вицевима њих две су направиле паметну и најчитанију књигу за децу у Европи.

Како су реаговали купци?

Књига „Секс за почетнике” је једина моја цензурисана књига. Синдикат француских проститутки је био бесан зато што сам курву у књизи представио као прасе у халтерима. И да не бих кварио своје односе са синдикатом француских курви – тај цртеж је замењен!
-----------------------------------------------------------
Уредница тражи „Секс” у суботу

Чега се посебно сећате?

У току рада на књизи „Секс за почетнике” догађало се да многи буду збуњени мојим разговорима са уредницом о влажним сновима, ерогеним зонама... Још чујем крик и речи моје уреднице: „Тишина тамо! А ти, Бобе, ’Секс’ у суботу!”

Славко Трошељ
Објављено: 14.07.2013
Извор: Политика

 
Natrag
Top