- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
NE SAMO O POSLU BOBAN MARKOVIĆ
Akademik Guče
Posle osvojenih nagrada na Dragačevskom saboru trubača, vrata međunarodne karijere bila su mu širom otvorena. Nekrunisani kralj balkanske trube” sarađivao je i sa Kusturicom i Bregovićem
Boban Marković je prvu trubu dobio sa pet godina
Orkestar Bobana i Marka Markovića proteklih meseci imao je nastupe širom širom Evrope. „Nekrunisani kralj balkanske trube” i njegov sastav nastavljaju muzičko putovanje Starim kontinentom, sviraće na brojnim festivalima, ali kruna letnjeg dela turneje i ovoga puta je Sabor trubača u Guči.
Boban je počeo da se takmiči 1984, a od 1988. do 2001. godine (kada se povukao kao takmičar) osvojio je sve postojeće nagrade u Guči. Najznačajniju koja se tu može dobiti, Majstor Trube, Boban je osvojio 1995. godine, a nosilac je i titule počasnog građanina Guče, zatim titule Akademika Sabora i Ambasadora Guče u svetu.
Svoju virtuoznost Boban ne duguje muzičkom školovanju, već urođenom talentu za ritam i muziku, posvećenosti instrumentu i stalnom vežbanju i napredovanju. Kao mladog trubača pozvali su ga u London da bude u međunarodnom orkestru sa još 20 trubača. Kada je dobio note Boban je bio zbunjen, nije smeo da prizna da ne ume da čita note. Najzad je objasnio u čemu je stvar i zamolio da čuje kompoziciju nekoliko puta, a potom je bez greške ponovio. Drugi majstori trube su bili zapanjeni.
Pa kako se čovek oseća sa tolikim titulama?
– Osećam se ambasadorski (smeh)... Velika je to čast biti ambasador i akademik Guče. Guču doživljavam kao drugu kuću. Prvi krupni koraci ka internacionalnoj karijeri su u stvari napravljeni na Saboru. S druge strane, to je i velika obaveza. Uvek se trudim da na najbolji način predstavim i sebe i Guču i Srbiju uopšte. Čovek mora da vodi računa da ostane u formi. Moram da održim kvalitet i da uvek budem dostojan dobijenih priznanja –kaže sagovornik „Magazina”.
Mezimac sa pet sestara
Boban Marković proslavlja dve slave, porodičnu Svetog Arhanđela, ali pošto je rođen 6. maja 1964. na dan najveće romske slave, u Vladičinom Hanu – malom mestu na jugu Srbije, Đurđevdan se proslavlja rođendanski.
Rođendan proslavlja uz muziku, nekad uz trube i orkestar, nekad uz harmoniku, a neretko i radno. Nekada svirajući na nečijoj slavi, a nekad na bini. Maj je mesec u kojem dosta radi i često je sa orkestrom na putu. Nekada rođendan proslavlja na putovanju samo sa članovima orkestra, nekada sa brojnom publikom na festivalima – zavisi kako kad i gde stigne.
– Odrastao sam u porodičnoj kući u Vladičinom Hanu. S obzirom na to da sam se rodio kao šesto dete, imam pet starijih sestara, bio sam apsolutni porodični mezimac. Svi su me jako voleli, bio sam mažen i pažen i imao jako srećno detinjstvo pored mojih roditelja i sestara. Moj otac bio je poznati šuster u gradu. Pored toga, radio je i u firmi „Delišes” i veoma smo pristojno živeli. Mnogo mi znači što sam odrastao u takvoj porodici. Uz sve to moj otac je i svirao. Sigurno mu nije bilo lako jer je, kao što vidite, jako mnogo radio. Bilo nas je puno, ali je on uspevao da nama priušti sve što je potrebno. Majka je bila više posvećena kući i podizanju dece, brinula da izrastemo u poštene i dobre ljude – ističe naš sagovornik.
Njegov otac, Dragutin, bio je muzičar kao i deda sa majčine strane, čuveni trubač Pavle Krstić. Bobanova majka Julijana često mu je govorila:„Mnogo dobro sviraš, ali još nisi dobar kao moj pokojni otac”.
Prvu trubu je dobio kad je napunio pet godina, ali Boban muziku nije uzeo za ozbiljno sve dok nije bio malo stariji. Više je voleo da se igra sa drugom decom u selu, čak bi se desilo da zaboravi trubu u pesku gde je pravio tvrđavu sa svojim drugarima.
– Kao mali sam želeo da budem fudbaler. Siguran sam da je to san mnogih dečaka u tom uzrastu. Maštao sam o velikim klubovima i važnim fudbalskim utakmicama, stadionima, reflektorima... više sam voleo da šutiram loptu nego da sviram trubu. Često bih se zaigrao sa drugarima pa kasno došao kući, a onda bih morao da vežbam dugo... do poslednjeg atoma snage. Moj otac bio je svestan da je moj talenat, a samim tim i potencijal za muziku daleko veći od fudbalerskog. Meni je to tada teško padalo i naravno da nisam tako gledao na stvari... – priznaje muzičar.
Nesuđeni fudbaler
Nije mu, međutim, žao što ga je fudbalerska karijera zaobišla.
– Biti muzičar zaista je posebna stvar. Kada se osvrnem na sve što sam prošao, i na dobro i loše u životu, ponovo bih krenuo putem muzike. Ljudi kada gledaju sa strane misle da je naš život samo zabava. Putovanja, nastupi, publika, festivali... malo ko je svestan rada i truda koji stoji iza toga – veli Boban.
Nije postao fudbaler, ali je ostao navijač Crvene zvezde.
– Od svega ostali su samo reflektori, ali na koncertnom podijumu umesto onih na stadionu – priča nam Marković.
Kada je napunio 10 godina počeo je ozbiljno da vežba i upoznaje nove tonove, a nekad je morao da svira do iznemoglosti.
Već sa 16 godina Boban počinje da zarađuje od muzike. Prvinovac od muzike zaradio je svirajući na nekoj svadbi u Vladičinom Hanu. U to vreme svirao je svadbe i proslave u svim selima u okolini rodnog mesta, a kada je počeo da svira u gradu već je bio priznati muzičar. Normalno daje to donosilo sve više poziva i sve više angažmana... svadbe i druge proslave, a nakon toga Guča. Takmičenja i nastupi u Guči svakako su doneli sasvim nove okolnosti u njegov profesionalni život. Čini mu se, kaže, da je životu više vremena proveo svirajući nego ne svirajući. Svoj orkestar osnovao je sa svega 20 godina.
Izlet u filmsku muziku
Svirao je pred mnogim poznatim ličnostima, ne samo iz Jugoslavije i Srbije već iz raznih zemalja. Bilo je među njima državnika, političara, glumaca, sportista, kolega muzičara i drugih javnih ličnosti. Teško mu je da izdvoji neku zemlju ili grad gde su koncerti bili najurnebesniji, ali kaže da je Mađarska jedna od zemalja u kojoj je atmosfera naročito dobra...
– Umnogome to zavisi i od nas. Kada si na bini pred publikom koja je došla da te čuje moraš da budeš spreman i da ti slušaš i pratiš publiku. Koncert je zajednička stvar i publika tu igra veoma važnu ulogu. Ukoliko ti ne vraća ništa, moraš nešto da menjaš dok se ne uspostavi veza, a kada se to jednom desi, onda ste na zajedničkom muzičkom putovanju u kojem smo mi, muzičari, neka vrsta iskusnih vodiča koji im otkrivaju skrivene kutke koji bi im mogli promaći
– kaže Boban Marković.
Ako Guča predstavlja prvi krupan korak ka internacionalnoj karijeri, onda saradnja sa Kusturicom i Bregovićem svakako predstavlja sledeći... a isto tako je i došla kao rezultat prvog visokog statusa kojeg je stekao sa svojim orkestrom.
– Sarađivali smo devedesetih godina, u vreme kada je i film „Andergraund” dobio nagradu u Kanu. Pored toga sarađivali smo i na filmu „Arizona drim”... Bilo je to jedno sasvim novo iskustvo. Cela filmska ekipa, snimatelji, glumci. Bilo je zanimljivo prisustvovati svemu tome i upoznati Kustine specifične metode disciplinovanja ekipe... On je veliki profesionalac, jako dobar za saradnju, ali ume da ispolji i drugu stranu kada prilike zahtevaju. Sećam se da se jednom desilo da se sedam dana nijednom nije pojavio na snimanju, a cela ekipa dolazi i spremno čeka da on dođe i da se radi, a njega jednostavno nema... – seća se trubač.
Lepo je, kaže, sarađivao i sa Kusturicom i sa Bregovićem. Voli da radim sa takvim ljudima. Provodili su dosta vremena i lepo se družili kod Ace Devetke u Košutnjaku.
– Tu je dolazilo puno stranih glumaca, režisera, mnoge sam ljude upoznao i mnogima svirao. Često smo ostajali do jutra uz pesmu i muziku. Tu su čak nastale i neke pesme za Kustin film. U dvehiljaditim saradnja se nastavila tako što sam sa orkestrom svirao na Kustendorf festivalu. Bilo je jako teško probiti se kroz veliki sneg, ali kada smo došli ogrejalo nas je sunce iznutra – ističe Marković.
Ozbiljna međunarodna karijera za njega je počela 1999. godine. Od tada sa svojim orkestrom, koji uključuje i sina Marka, svirao je širom Evrope, SAD, Kanade, Meksika…
– Muzički magazin „Songlajns” napravio je listu sto najboljih instrumentalista sveta. To je njihova lista, niko se od muzičara koji su se našli na toj listi nije prijavljivao ili konkurisao za to priznanje, već su urednici pravili selekciju. Naravno da je to velika čast, naročito ako imamo u vidu da je u tih sto muzičara bilo više onih koji su svirali isti instrument, a ja sam bio jedini trubač. Pitate me kako je do toga došlo: pa to je rezultat višedecenijskog rada i truda, puno vežbanja i sviranja, hiljada odsviranih koncerata, miliona pređenih kilometara, brojnih saradnji sa muzičarima iz različitih krajeva sveta... – priča Boban.
I odmah dodaje: čitanje nota sa time nema nikakve veze.
– Muzika nisu note, muzika je doživljaj iznutra i mi muzičari pokušavamo da taj naš lični, unutrašnji doživljaj prenesemo onima koji muziku slušaju. Od toga koliko dobro to radiš zavisi koliko si dobar muzičar... Note su samo zapis. Muzika dolazi iz srca, ne sa notnog lista – kaže muzičar.
I pored velike međunarodne karijere Guča mu je i dalje u srcu na posebnom mestu, zato i završava ovaj naš razgovor rečima:
– Ja ću Guču voleti uvek, kakva god da je. Ona zauvek ima posebno mestu mom životu!
--------------------------------------------------------------------
Saradnja sa Justinom i Kamenom
„Budućnost je u znaku novih saradnji. Upravo smo završili rad na zajedničkom CD-u koji objavljujemo sa poljskom divom Justinom Stečkovskom, zove se „Boban i Justina i orkestar Bobana i Marka Markovića”. Mi smo autori muzike za ceo album na kojem se nalazi po pet mojih i pet Justininih pesama i dve obrade za koje sam ja radio aranžmane. Album je u fazi postprodukcije i već se sada radujem zajedničkim koncertima naredne godine.
Pored saradnje sa Justinom, sarađujemo i sa jednim od najpoznatijih bugarskih glumaca Kamenom Donevom za kojeg smo radili muziku za pozorišne predstave. U novembru nas očekuje veliki zajednički nastup u Areni u Sofiji. Marko je radio muziku za film „Zauvek“, a ako budemo uhvatili dovoljno vremena za sebe uradićemo i naš novi CD. Pesme su već napravljene, aranžmani su gotovi, ali jednostavno ne stižemo da uđemo u studio i to završimo. Nakon prošlogodišnje uspešne turneje u Severnoj Americi sa preko 30 nastupa spremamo se za još dužu i intenzivniju turneju u Americi i Kanadi na proleće 2016. godine.”
Dragoljub Stevanović
Objavljeno: 19.08.2015.
Izvor: Politika magazin
Akademik Guče
Posle osvojenih nagrada na Dragačevskom saboru trubača, vrata međunarodne karijere bila su mu širom otvorena. Nekrunisani kralj balkanske trube” sarađivao je i sa Kusturicom i Bregovićem
Boban Marković je prvu trubu dobio sa pet godina
Orkestar Bobana i Marka Markovića proteklih meseci imao je nastupe širom širom Evrope. „Nekrunisani kralj balkanske trube” i njegov sastav nastavljaju muzičko putovanje Starim kontinentom, sviraće na brojnim festivalima, ali kruna letnjeg dela turneje i ovoga puta je Sabor trubača u Guči.
Boban je počeo da se takmiči 1984, a od 1988. do 2001. godine (kada se povukao kao takmičar) osvojio je sve postojeće nagrade u Guči. Najznačajniju koja se tu može dobiti, Majstor Trube, Boban je osvojio 1995. godine, a nosilac je i titule počasnog građanina Guče, zatim titule Akademika Sabora i Ambasadora Guče u svetu.
Svoju virtuoznost Boban ne duguje muzičkom školovanju, već urođenom talentu za ritam i muziku, posvećenosti instrumentu i stalnom vežbanju i napredovanju. Kao mladog trubača pozvali su ga u London da bude u međunarodnom orkestru sa još 20 trubača. Kada je dobio note Boban je bio zbunjen, nije smeo da prizna da ne ume da čita note. Najzad je objasnio u čemu je stvar i zamolio da čuje kompoziciju nekoliko puta, a potom je bez greške ponovio. Drugi majstori trube su bili zapanjeni.
Pa kako se čovek oseća sa tolikim titulama?
– Osećam se ambasadorski (smeh)... Velika je to čast biti ambasador i akademik Guče. Guču doživljavam kao drugu kuću. Prvi krupni koraci ka internacionalnoj karijeri su u stvari napravljeni na Saboru. S druge strane, to je i velika obaveza. Uvek se trudim da na najbolji način predstavim i sebe i Guču i Srbiju uopšte. Čovek mora da vodi računa da ostane u formi. Moram da održim kvalitet i da uvek budem dostojan dobijenih priznanja –kaže sagovornik „Magazina”.
Mezimac sa pet sestara
Boban Marković proslavlja dve slave, porodičnu Svetog Arhanđela, ali pošto je rođen 6. maja 1964. na dan najveće romske slave, u Vladičinom Hanu – malom mestu na jugu Srbije, Đurđevdan se proslavlja rođendanski.
Rođendan proslavlja uz muziku, nekad uz trube i orkestar, nekad uz harmoniku, a neretko i radno. Nekada svirajući na nečijoj slavi, a nekad na bini. Maj je mesec u kojem dosta radi i često je sa orkestrom na putu. Nekada rođendan proslavlja na putovanju samo sa članovima orkestra, nekada sa brojnom publikom na festivalima – zavisi kako kad i gde stigne.
– Odrastao sam u porodičnoj kući u Vladičinom Hanu. S obzirom na to da sam se rodio kao šesto dete, imam pet starijih sestara, bio sam apsolutni porodični mezimac. Svi su me jako voleli, bio sam mažen i pažen i imao jako srećno detinjstvo pored mojih roditelja i sestara. Moj otac bio je poznati šuster u gradu. Pored toga, radio je i u firmi „Delišes” i veoma smo pristojno živeli. Mnogo mi znači što sam odrastao u takvoj porodici. Uz sve to moj otac je i svirao. Sigurno mu nije bilo lako jer je, kao što vidite, jako mnogo radio. Bilo nas je puno, ali je on uspevao da nama priušti sve što je potrebno. Majka je bila više posvećena kući i podizanju dece, brinula da izrastemo u poštene i dobre ljude – ističe naš sagovornik.
Njegov otac, Dragutin, bio je muzičar kao i deda sa majčine strane, čuveni trubač Pavle Krstić. Bobanova majka Julijana često mu je govorila:„Mnogo dobro sviraš, ali još nisi dobar kao moj pokojni otac”.
Prvu trubu je dobio kad je napunio pet godina, ali Boban muziku nije uzeo za ozbiljno sve dok nije bio malo stariji. Više je voleo da se igra sa drugom decom u selu, čak bi se desilo da zaboravi trubu u pesku gde je pravio tvrđavu sa svojim drugarima.
– Kao mali sam želeo da budem fudbaler. Siguran sam da je to san mnogih dečaka u tom uzrastu. Maštao sam o velikim klubovima i važnim fudbalskim utakmicama, stadionima, reflektorima... više sam voleo da šutiram loptu nego da sviram trubu. Često bih se zaigrao sa drugarima pa kasno došao kući, a onda bih morao da vežbam dugo... do poslednjeg atoma snage. Moj otac bio je svestan da je moj talenat, a samim tim i potencijal za muziku daleko veći od fudbalerskog. Meni je to tada teško padalo i naravno da nisam tako gledao na stvari... – priznaje muzičar.
Nesuđeni fudbaler
Nije mu, međutim, žao što ga je fudbalerska karijera zaobišla.
– Biti muzičar zaista je posebna stvar. Kada se osvrnem na sve što sam prošao, i na dobro i loše u životu, ponovo bih krenuo putem muzike. Ljudi kada gledaju sa strane misle da je naš život samo zabava. Putovanja, nastupi, publika, festivali... malo ko je svestan rada i truda koji stoji iza toga – veli Boban.
Nije postao fudbaler, ali je ostao navijač Crvene zvezde.
– Od svega ostali su samo reflektori, ali na koncertnom podijumu umesto onih na stadionu – priča nam Marković.
Kada je napunio 10 godina počeo je ozbiljno da vežba i upoznaje nove tonove, a nekad je morao da svira do iznemoglosti.
Već sa 16 godina Boban počinje da zarađuje od muzike. Prvinovac od muzike zaradio je svirajući na nekoj svadbi u Vladičinom Hanu. U to vreme svirao je svadbe i proslave u svim selima u okolini rodnog mesta, a kada je počeo da svira u gradu već je bio priznati muzičar. Normalno daje to donosilo sve više poziva i sve više angažmana... svadbe i druge proslave, a nakon toga Guča. Takmičenja i nastupi u Guči svakako su doneli sasvim nove okolnosti u njegov profesionalni život. Čini mu se, kaže, da je životu više vremena proveo svirajući nego ne svirajući. Svoj orkestar osnovao je sa svega 20 godina.
Izlet u filmsku muziku
Svirao je pred mnogim poznatim ličnostima, ne samo iz Jugoslavije i Srbije već iz raznih zemalja. Bilo je među njima državnika, političara, glumaca, sportista, kolega muzičara i drugih javnih ličnosti. Teško mu je da izdvoji neku zemlju ili grad gde su koncerti bili najurnebesniji, ali kaže da je Mađarska jedna od zemalja u kojoj je atmosfera naročito dobra...
– Umnogome to zavisi i od nas. Kada si na bini pred publikom koja je došla da te čuje moraš da budeš spreman i da ti slušaš i pratiš publiku. Koncert je zajednička stvar i publika tu igra veoma važnu ulogu. Ukoliko ti ne vraća ništa, moraš nešto da menjaš dok se ne uspostavi veza, a kada se to jednom desi, onda ste na zajedničkom muzičkom putovanju u kojem smo mi, muzičari, neka vrsta iskusnih vodiča koji im otkrivaju skrivene kutke koji bi im mogli promaći
– kaže Boban Marković.
Ako Guča predstavlja prvi krupan korak ka internacionalnoj karijeri, onda saradnja sa Kusturicom i Bregovićem svakako predstavlja sledeći... a isto tako je i došla kao rezultat prvog visokog statusa kojeg je stekao sa svojim orkestrom.
– Sarađivali smo devedesetih godina, u vreme kada je i film „Andergraund” dobio nagradu u Kanu. Pored toga sarađivali smo i na filmu „Arizona drim”... Bilo je to jedno sasvim novo iskustvo. Cela filmska ekipa, snimatelji, glumci. Bilo je zanimljivo prisustvovati svemu tome i upoznati Kustine specifične metode disciplinovanja ekipe... On je veliki profesionalac, jako dobar za saradnju, ali ume da ispolji i drugu stranu kada prilike zahtevaju. Sećam se da se jednom desilo da se sedam dana nijednom nije pojavio na snimanju, a cela ekipa dolazi i spremno čeka da on dođe i da se radi, a njega jednostavno nema... – seća se trubač.
Lepo je, kaže, sarađivao i sa Kusturicom i sa Bregovićem. Voli da radim sa takvim ljudima. Provodili su dosta vremena i lepo se družili kod Ace Devetke u Košutnjaku.
– Tu je dolazilo puno stranih glumaca, režisera, mnoge sam ljude upoznao i mnogima svirao. Često smo ostajali do jutra uz pesmu i muziku. Tu su čak nastale i neke pesme za Kustin film. U dvehiljaditim saradnja se nastavila tako što sam sa orkestrom svirao na Kustendorf festivalu. Bilo je jako teško probiti se kroz veliki sneg, ali kada smo došli ogrejalo nas je sunce iznutra – ističe Marković.
Ozbiljna međunarodna karijera za njega je počela 1999. godine. Od tada sa svojim orkestrom, koji uključuje i sina Marka, svirao je širom Evrope, SAD, Kanade, Meksika…
– Muzički magazin „Songlajns” napravio je listu sto najboljih instrumentalista sveta. To je njihova lista, niko se od muzičara koji su se našli na toj listi nije prijavljivao ili konkurisao za to priznanje, već su urednici pravili selekciju. Naravno da je to velika čast, naročito ako imamo u vidu da je u tih sto muzičara bilo više onih koji su svirali isti instrument, a ja sam bio jedini trubač. Pitate me kako je do toga došlo: pa to je rezultat višedecenijskog rada i truda, puno vežbanja i sviranja, hiljada odsviranih koncerata, miliona pređenih kilometara, brojnih saradnji sa muzičarima iz različitih krajeva sveta... – priča Boban.
I odmah dodaje: čitanje nota sa time nema nikakve veze.
– Muzika nisu note, muzika je doživljaj iznutra i mi muzičari pokušavamo da taj naš lični, unutrašnji doživljaj prenesemo onima koji muziku slušaju. Od toga koliko dobro to radiš zavisi koliko si dobar muzičar... Note su samo zapis. Muzika dolazi iz srca, ne sa notnog lista – kaže muzičar.
I pored velike međunarodne karijere Guča mu je i dalje u srcu na posebnom mestu, zato i završava ovaj naš razgovor rečima:
– Ja ću Guču voleti uvek, kakva god da je. Ona zauvek ima posebno mestu mom životu!
--------------------------------------------------------------------
Saradnja sa Justinom i Kamenom
„Budućnost je u znaku novih saradnji. Upravo smo završili rad na zajedničkom CD-u koji objavljujemo sa poljskom divom Justinom Stečkovskom, zove se „Boban i Justina i orkestar Bobana i Marka Markovića”. Mi smo autori muzike za ceo album na kojem se nalazi po pet mojih i pet Justininih pesama i dve obrade za koje sam ja radio aranžmane. Album je u fazi postprodukcije i već se sada radujem zajedničkim koncertima naredne godine.
Pored saradnje sa Justinom, sarađujemo i sa jednim od najpoznatijih bugarskih glumaca Kamenom Donevom za kojeg smo radili muziku za pozorišne predstave. U novembru nas očekuje veliki zajednički nastup u Areni u Sofiji. Marko je radio muziku za film „Zauvek“, a ako budemo uhvatili dovoljno vremena za sebe uradićemo i naš novi CD. Pesme su već napravljene, aranžmani su gotovi, ali jednostavno ne stižemo da uđemo u studio i to završimo. Nakon prošlogodišnje uspešne turneje u Severnoj Americi sa preko 30 nastupa spremamo se za još dužu i intenzivniju turneju u Americi i Kanadi na proleće 2016. godine.”
Dragoljub Stevanović
Objavljeno: 19.08.2015.
Izvor: Politika magazin