Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Ne samo o poslu (poznate ličnosti iz sveta kulture)

  • Začetnik teme crvendac_011
  • Datum pokretanja
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Не само о послу: ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН

Не само о послу: ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН


Професор који не зна ништа о промаји



Био је члан „банде” из Капетан Мишине улице, пео се на пешчане дине поред Дунава, истраживао Калемегданску тврђаву, а данас истражује психолошке феномене и одговара на разноврсна новинарска питања


(Фото Латиф Адровић)


Дрога, криминал, млади… само су неке од тема о којима се говори и пише у нашим медијима, а један од честих саговорника је професор др Жарко Требјешанин. Новинари га зову и постављају разна питања, а понекад и претерују у томе очекујући да „као из рукава”, кратко и јасно објасни читаоцима психолошки профил неког убице, силоватеља, али и успешног спортисте као што је то Новак Ђоковић, или тренутно актуелног Џулијана Асанжа, оснивача „Викиликса”, који је уздрмао светску дипломатију. Признаје да се једно време носио мишљу да бележи све „бисере” типа: „Зашто је пас најбољи човеков пријатељ?” или оно чувено „Зашто се Срби највише плаше промаје?”. Пошто је тада признао да не зна одговор, сутрадан је у новинама осванула његова фотографија са потписом да професор Требјешанин не зна ништа о промаји.

– И ја сам се понекад питао зашто сам тако рад саговорник многим медијима. Претпостављам да је то зато што имам разумевања за новинаре. Некада сам и сам уређивао „Психолошке новине”, знам какав је то посао, шта су рокови, штампарија, имам неку врсту саосећања према „седмој сили”, а имам можда и неку врсту друштвене одговорности. Не можете само да гледате своја посла и да кажете „то мене не интересује, зовите неког другог”. Код нас има доста добрих стручњака, али не схватају сви шта су медији, не воде довољно рачуна о томе да ли ће оно што кажу јавност разумети – каже др Требјешанин.
У сваком случају, увек воли да нагласи да психологију не треба прецењивати, не могу се све друштвене појаве њоме објаснити, већ само у садејству са другим наукама. Нису сви криминалци или педофили исти, па тако ни за феномен „Викиликса” нису битне психолошке карактеристике Асанжа, већ је битније шта је тиме хтео да постигне, који су му политички циљеви, да ли нека организација стоји иза њега. Предрасуде нису само новинарске, има их у свим професијама, религијама, нацијама…
– За Србе је, рецимо, карактеристично колебање, умемо и да величамо себе, а кад се разочарамо, одемо у другу крајност. Нико не може тако лоше да говори о Србима као ми сами – објашњава наш саговорник.
Када смо га упитали да нам открије неку своју предрасуду, кратко се замислио и одговорио:
– Дуго сам веровао да психолог може врло брзо и поуздано да оцени другу особу, али што сам више упознавао ову науку постајао сам све опрезнији. Наравно да и први утисак може бити тачан, али уопште немора. Што сам више сазнавао, и хајде да кажем, бивао бољи психолог, то сам био скептичнији према тој првој импресији – каже психолог.
Требјешанин је старином пореклом из Црне Горе, са Требјеса, а мајчини преци су из Јагњила код Младеновца, па је имао два завичаја.
Сећа се да је још у детињству волео да посматра људе, да прати промене у изразима њихових лица и да открива шта осећају, шта намеравају, размишљао је и о себи, пратио сопствена преживљавања, и све то интересовање је долазило сасвим природно и спонтано.
Доста времена проводио је уз баку са мајчине стране, Милеву, којој је посветио књигу „Представа детета у српској култури”, јер му је она била жива веза са традицијом. Она га је највише васпитавала сопственим примером, а не причама и забранама. Касније, када је полазио на испите просипала је воду за њим и не може се рећи да то није помогло, будући да је факултет завршио са просеком 9,7.
Није се лако одлучио за студије психологије на Филозофском факултету: у средњој школи занимала га је и књижевност, али и физика, чак је и матурски рад спремао из теорије атома. Уписао је и психологију и књижевност, али на крају се одлучио за психологију, књижевност може и без дипломе, али психологија је нешто друго, занат који се мора савладати.
Наш саговорник се делимично слаже са оценама да је данашња цивилизација саможива и да се људи све више окрећу себи, али наглашава да упркос томе, или баш због тога, велику експанзију доживљава социјална психологија. Она се бави човеком као друштвеним бићем у социјалном контексту и та изучавања дају добре резултате.
– На једном месту Јунг и каже да је психологија наука будућности. Од свих катастрофа које би нас могле задесити најопасније су психолошке епидемије. Фундаментализам и екстремне политичке идеологије које изазивају насиље опасније су и од вируса и нуклеарних претњи – наводи Требјешанин, који се доста бавио и Фројдовим делом, па налази и код себе ту Фројдову склоност ка помало фанатичној посвећености послу. Али не мисли за себе да је фанатик. Воли дружења с пријатељима, породицом (из два брака има четири сина – Ивана, Вука, Небојшу и Вељка, и два унука – Огњена и Луку), воли музику (изворне, прастаре балканске песме које пева Павле Аксентијевић, староградске, рок музику), воли да кува, а није заборавио ни средњошколску љубав – књижевност. Писао је о меланхолији у Чеховљевом делу, то му је један од најомиљенијих текстова, а недавно је у Градској библиотеци учествовао на скупу посвећеном стогодишњици Толстојеве смрти, који је, како каже, у причи „Смрт Ивана Иљича” дао најбољу анатомију смрти која је икада написана.
Изучавао је и дела наших врсних афористичара, написао је доста предговора за њихове књиге, а и сам је написао књигу о афоризмима „Мач, штит и мелем”.
Познато је да су његови Дорћолци некада били главни београдски мангупи, „табаџије са витешким ореолом”, али примат су ипак преузели Земунци, који су много суровији. Али не предају се ни Дорћолци, бар је тако у вицу који нам је испричао за крај разговора. Кад се у истим колима нађу Земунац и Дорћолац, шта мислите, ко је за воланом? Тачан одговор је – полицајац.
-----------------------------------------------------------------------------
Каријеру почео у Нишу

Рођен је у Београду 1950. године, а дипломирао 1974. године на Филозофском факултету на одсеку за психологију. На истом факултету магистрирао је 1982. године са тезом „Фромово схватање утицаја друштва на формирање личности” и докторирао 1990. са тезом „Схватање детета и развоја личности у традицијској култури Срба”. Од 1995. године је редовни професор на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију (бивши Дефектолошки факултет).
После студија провео је годину дана у Нишу као асистент приправник а затим се вратио у Београд, јер је те 1975. године основан Дефектолошки факултет. Предаје Општу психологију и Психологију личности, а наставу држи и на Учитељском факултету.
Објавио је десетак књига и више од стотину научних и стручних радова, а уредио је и написао бројне предговоре за књиге. Међу најпознатијим делима су: „Шта Јунг заиста није рекао”, „Лексикон психоанализе”, „Речник Јунгових појмова и симбола”, „Политика и душа”, „Фројдово завештање” и друге.
---------------------------------------------
Детектив и истраживач

Обично повучена деца имају више склоности ка психологији, али др Требјешанин није био тихо дете. Није био много заинтересован за фудбал и сличне спортове, али волео је да се дружи. Одрастао је у Капетан Мишиној улици, која се од Капетан Мишиног здања спушта према Дунаву. Шездесетих година било је мало аутомобила на Дорћолу, па је зими деци из краја омиљена забава било санкање. И сада се понекад догоди да се у овој улици организује скијање, али врло ретко и то на неколико сати, промотивно, па се у тим ретким тренуцима и наш саговорник подсети бајковитог детињства које је проводио између Студентског парка, Калемегдана и дунавских пешчаних дина које су деци изгледале велике као планина.
– Играли смо се каубоја и Индијанаца, детектива, истраживали Калемегданску тврђаву, оснивали смо разне банде по Дорћолу, и звали смо се по улицама: „Капетан Мишина”, „Јевремова”, „Јованова”. Често смо групно одлазили у биоскопе што је тада било нешто незаменљиво: у „Стари град” у Скендербеговој, „Балкан”, на Коларац, па у „20. октобар” где су се приказивали акциони филмови. Сећам се да су за филм „Зоро осветник” били редови као за Језду и Дафину.


Драгољуб Стевановић
Објављено: 26.12.2010.
Извор: Политика



 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Не само о послу: ДОБРОСАВ – БОБ ЖИВКОВИЋ

Не само о послу ДОБРОСАВ – БОБ ЖИВКОВИЋ


Илустратор са аждајиним репом



Његове ликове свакодневно можемо „уживо” да сретнемо на улицама, испред шалтера, по београдским сплавовима, у школама... али самог аутора је тешко одвојити од компјутера и извући из куће, где само црта, црта, црта...


Аутопортрет



Ко жели да види како Добросав – Боб Живковић заиста изгледа, мораће да потражи његову фотографију на Фејсбуку, јер се познати илустратор никад не појављује на телевизији, не воли да се слика и нерадо даје интервјуе, па је и на овај пристао под условом да његов лик представимо – цртаним аутопортретом. Одабрали смо један на којем је „позајмио” реп од аждаје, своје омиљене јунакиње. Сретали смо је у многим књигама које је илустровао, као крилату црну „злоћу” (из грчких митова и научнофантастичних романа) или као зелену „добрицу” (у бајкама за децу и одрасле).

– Сваки лик који нацртам, од застрашујућих чудовишта, набилдованих мафијаша и силиконом напумпаних „спонзоруша” па до крупнооких малишана и њихових измучених мајки са шерпом у рукама, део је неке „приче” у коју сам ушетао било зато што ме је заинтересовала, било по поруџбини... Али свака је била изазов и велика забава!
Цртање у мом животу није љубав…више је нека врста несрећних околности. Пробао сам да играм фудбал и био најгори. Последњи сам се пењао уз конопац, и то само допола. Забрањивали су ми да певам. Једино што сам могао јесте да седим код куће и читам, а књиге које сам читао нису имале ниједан цртеж у себи. Тако сам ја сео и почео да цртам. Цртао сам да бих допунио и оживео приче које сам волео…те 1967.кад сам имао пет година, а то исто радим и сада.
Негде крајем средње школе почели су да ми плаћају за моје цртеже, али и онда и данас то ми је као нека мала превара, чињеница да ми плаћају за оно што радим за себе и што бих радио и да нема новца – каже Боб.
Никад није пао у искушење да се бави политичком карикатуром.Радије покушава да прикаже и „рекламира” живот, ствари и приче које воли.
– Ваљда сам превише слабог вида да бих у политици „ишчачкао” нешто лепо, што би вредело нацртати – додаје.
Како би представио своје цртеже?
–Нема ту посебног коментара. То би било као објашњење вица, јер моји цртежи и јесу то. Сваким исказујем своје мишљење о одређеним појавама и догађајима. Њима као да „упадам у реч” у разговору, то је оно „Јесте, јесте!..ал’ није то ништа, да ли знаш кад сам ја оно…” и онда то доцртам, на свој начин, како ја видим ствари. Увек мало претерано, смешније и апсурдније него други. Ствари које ме нервирају или плаше ретко цртам. Ваљда сам још негде у души дериште, па ми је лакше да их игноришем, да им поручим: „Нећу да се играм са тобом!” – објашњава наш саговорник.
Цртање, које га чини толико срећним, приуштило му је и задовољство да, радећи као илустратор књига, упозна „сродне душе” међу писцима и пропутује светом (да би открио „да су сви људи у основи исти”). Поред осталог, и да га „Сачи & Сачи” пошаље у Њујорк... Никада, каже, у животу није пожелео да се бави ничим другим. Зар ни као дете?
– Провео сам ноћи и ноћи плачући у покушајима да замислим себе као спортисту и муке које бих имао са знојавим чарапама, будио сам се у потпуној паници замишљајући себе као доктора, или са ужасом слушао своју мајку, професорку, како прича шта јој се догодило на послу. Већ сам имао двадесетак година стажа и редовно објављивао у „Политикином Забавнику” кад ме је отац, лекар и војно лице, тужно упитао: „Хоћеш ли ти, сине, икада почети да се бавиш нечим озбиљним?”. Плашим се да је одговор на то питање још увек „не” – признаје Боб.
Ради код куће. Устане и укључи компјутер. И онда црта (кратко). Или укључи компјутер и погледа шта има ново на Фејсбуку, како су му пријатељи. Или укључи компјутер и уђе у игрицу Wоrd оf Wаrcraft (овога пута дуго). Па све то опет укруг, по цео дан.
– Ту негде нађем и времена да се угојим. Наравно, понекад и излазим. За празнике. А са собом понесем и свој лаптоп, никад се не зна кад ће наићи нека добра идеја…
На наше питање ко је на њега највише утицао одговора: „Сви и нико”.
– Волим и илустрацију и стрип, и обожавам гомилу цртача и њихових стрипова које су објављивали док сам био мали, али их срећем и данас. Искрено им се дивим и отворено завидим. Бленем до дуго у ноћ у оно што су нацртали, и како су нацртали. Полудим …а онда одбацим све то и нађем начин да испричам односно исцртам сопствену причу. Јер, ја цртежима приповедам. Надахњује ме све што видим и доживим, а посебно текстови у књигама које илуструјем. Они ме понесу и натерају да се укључим, да им додам оно што писац није могао речима да искаже.
Да ли је икада био у ситуацији да му прете или негодују због његових илустрација? Како на све гледају његова породица, девојка и пријатељи?
– Никада ми нико није претио, мада је било оних којима се неке моје илустрације никако нису свиђале, нарочито оне у „Националном парку Србија” Драгољуба Љубичића Мићка, ваљда су се препознали (додуше, да будем искрен, десило се и да ме је извесна позната певачица јавно похвалила, иако цртеж који сам смислио по њеном лику није нимало ласкав). Колико се сећам, имам само једну пријатељицу која тврди да се види да ли сам љут на њу или је волим – зависи како сам је нацртао (мада је мени Маца лепа како год да је цртам).
У ствари, постојала је једна таква ситуација. У књизи „Секс за почетнике” Јасминке Петровић (издавач „Креативни центар”) поред осталог сам илустровао и текст о проституцији. Књига изашла на бар 40 језика, један од њих је био и немачки. Стиже замерка да се удружење проститутки Немачке побунило због тога како сам представио њихову професију!
А моја породица и пријатељи су навикли на моје стално „црткање” и то посматрају као начин на који ја „губим време”, и као препреку због које се ређе виђамо. Срећом, трпе ме и таквог. Пријатељи ме воле и више него што заслужујем, зато су ми ваљда и пријатељи. Непријатељи ми често замерају. И ја сам себи понешто замерам: било би лепо кад бих био мало тањи. Мало тиши. Да ме има мање кад уђем у собу – самокритичан је Боб.
Наш духовити и (морамо признати) корпулентни саговорник тврди да је главна ствар у његовом послу – смишљање идеја. Остало је техника. Ипак, неки задаци су лакши, други тежи...
– Највише сам се намучио око „Секса за почетнике”, јер је тема најшкакљивија, велика је одговорност обратити се деци различитог узраста на прави начин, да оним млађим буде све јасно, а да старијима не буде досадно. Бринуло ме како бити смешан, а не вулгаран, информативан а ипак забаван. И најважније – како никога не повредити.
Помогла ми је сарадња са ауторком књиге Јасминком Петровић, постојало је међу нама сјајно разумевање, једва чекам њену нову књигу „Породица”, опет у издању „Креативног центра” (очекујем да буде паметна као „Секс...“ а блесава као „Школа” и друга писанија из едиције „Без длаке на језику”). Савршено се допуњујем и са Војом Жанетићем („Бића о којима мало знамо“) и Александром Милајићем („Лети, лети прабаба” а у припреми су и урнебесни „Љубавни рецепти”)... Ту је и мој пријатељ Бобан Кнежевић, писац научне фантастике и издавач „Монолита”, он је на неки начин крив што сам почео да илуструјем и дечије књиге (била је у питању опклада) – набраја Боб, који никада о својој најмлађој публици не размишља као о „деци”, ваљда што и сам себе доживљава као велико дете.
Шта припрема за наступајућу годину?
– У ствари, ако ме у међувремену не убију издавачи и аутори због кашњења, многа дивна дела чекају да их завршим. Нови аутор је Весна Софреновић, новинарка „Политикиног Забавника”,са својом „Зубатом књигом”. Радујем се, наравно, и новим „Забавницима”, наставку рада у „Максиму” и „Плејбоју”, и на „Хорор вицевима”, из серијала „Креативног центра” који сам илустровао ….Ма, посла преко главе. Боље да ме питате кад ћу да дишем!

---------------------------------------------

Пироћанац у Београду


Иако живи и ради у Београду, где је завршио Факултет примењених уметности, Добросав – Боб Живковић је пореклом Пироћанац. Прве илустрације објављивао је у „Студенту”, „Видицима” и „Тик-таку”. Илустратор је легендарних едиција „Знак Сагите” и алманаха научне фантастике „Монолит”. Дуже време радио је као арт директор студија „Сачи & Сачи” у Београду. Илустровао је текстове у „Великом дворишту”, „Дневном Телеграфу” и „Европљанину” и преко 200 књига. Редовно објављује илустрације у „Политикином Забавнику”, „Максиму” и „Плејбојy”, стални је илустратор Креативног центра, а повремено и „Лагуне”. Четири пута је освојио награду „Невен” за најбоље илустровану дечју књигу, два пута је награђиван „Златним пером”, а добитник је и награде „Лазар Комарчић” 1988. за најбоља дела из области фантастике.

----------------------------------------------

Шта нисмо питали


– Чуди ме да ми нисте поставили уобичајено питање, које ваше колеге изгледа не могу да избегну, а ја због њега новинара одмах замишљам као СС официра, у кожи и са бичем (што нема везе са сексуалним склоностима): да ли ми је неопходан компјутер, или још цртам оловком на папиру. Сигуран сам да би следеће питање било „да ли илустратор може да црта на једној нози”, па „без прстића...”. Наравно да се може цртати и без компјутера, па и без оловке, урезивати у стену, брљати по песку...али технологија је ту да ми помогне да оно што се роди у мојој глави што лакше, брже и верније пренесем читаоцима. И ја зато све техничке новотарије с радошћу и захвалношћу прихватам! – каже Живковић.


Александра Мијалковић

Објављено: 02.01.2011.
Извор: Политика Магазин



 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
НЕ САМО О ПОСЛУ: ЉИЉАНА ХАБЈАНОВИЋ-ЂУРОВИЋ

НЕ САМО О ПОСЛУ: ЉИЉАНА ХАБЈАНОВИЋ-ЂУРОВИЋ


Нису јој покрали снове и наду



„Вода из камена” је њена десета књига, иако је уписујући студије економије мислила да никада неће постати писац




Има у њеној биографији нечег „филмског”. Службеница у банци и путничкој агенцији постаје новинар а онда и тиражни писац који остварује свој давнашњи сан. Први пут смо се среле, причале дуго, као да се знамо годинама, толико да изговорено стане у бар три оваква текста, не рачунајући списак награда које је примила, земље где има читаоце, језике на које су њене књиге превођене, а опет нисам стигла да је питам много тога. Нека повод, ипак, за разговор буде „Вода из камена”, десети роман Љиљане Хабјановић-Ђуровић, мада је прву књигу држала у рукама 1988.

– Од најранијег детињства сам желела да будем писац, као девојчица сам писала песме, освајала награде и маштала како ћу бити писац. Будући да сам расла без родитеља (отац напустио породицу а пет година касније мама је умрла), када је дошло време да се опредељујем за будуће занимање које би те 1972. године могло да ми донесе посао и сигурну плату, избор је био: економија или право. Јер, за технику нисам била талентована. Уписала сам Економски факултет, тужна и несрећна што никад нећу постати писац – сећа се Љиљана времена „покрадених снова и без наде”. Тако је сама називала године када ништа није писала, срећом пренула се и настао је роман „Јавна птица”.
Послала га је поштом Драгошу Калајићу, који је у то време био уредник едиције „Суперроман” у „Књижевним новинама”. Сматрала је да за анонимног аутора нема бољег избора, јер ће скренути пажњу на себе. Стигло јој је писмо да се јави издавачу, али је она оклевала два месеца.
– Сакупљала сам храброст, не знајући да се онима који су одбијени одмах јасно каже. Дакле, одем тако код Калајића, он почне да хвали књигу. Ћутала сам, ћутала, да би ме он у једном тренутку питао значи ли мени уопште шта он говори. Наравно узвратила сам да те лепе речи из основа мењају мој живот – описује своје прве кораке у свет издаваштва.
Наравно, данас је све другачије. Пре свега Љиљана ради под кровом своје издавачке куће „Глобосино Александрија ”, не чека као за Калајићевог мандата – годишње планове, а онда и још три године да дође на ред за штампање.
– Ипак, „Јавна птица” се појавила на Сајму 1988. Какав осећај! Ту своју књигу сам стално носила уз себе, у ташни и под руком. Не знам шта би сада требало да ми се деси у професионалном раду па да осетим толику срећу и радост. Када сам је први пут угледала у излогу књижаре „Геца Кон”, вриснула сам од усхићења да су се неки људи који су се ту затекли окренули и зачудили. Још поврх свега, сазнала сам од директора Видака Перића, директора да је неко украо са сајамског штанда моју књигу, дакле изложио се и том ризику… Па мом задовољству није било краја – додаје моја саговорница.
Биле су то, дакле, догодовштине у животу једне службенице у „Путнику” која је још плату зарађивала у одељењу за инострани туризам, доводећи госте из далека. Данас она у радној соби сваког дана напише по две странице књиге. Најмање, некад и више када је понесе инспирација. С обзиром да су компјутер и њен супруг („Само њему првом дајем да чита оно што напишем!”) привилеговани да први „посведоче” о доприносу новој књиге, питам како је некада писала.
– Руком и то до 1996. а онда све прекуцавала на машини. Наравно сада ми компјутер много значи, јер мисли ми често бивају брже од руке, а рачунар ми уз то дозвољава да одем на дно текста и напишем поглавље које ће доћи на ред тек за месец дана – објашњава Љиљана Ђуровић.
Не грешим, јер приликом удаје она је прихватила само презиме супруга Милована и тако јој стоји у свим званичним документима. За оно Хабјановић, крив је већ поменути Драгош Калајић, који је посаветовао да остави и девојачко, јер је необично и „памтљиво”. Као створено да читаоцима остане у глави. А како прво у њеној глави настају романи, наслови, зна ли унапред шта је крај, почетак?
– Док сам писала свој исповедни циклус, што значи од „Ана Марија ме није волела” и завршно са „Пауновим пером” имала сам пред собом истините приче. Следила сам основну нит, додајући све што треба да настане књижевно дело. Литература, ипак, није дневник – открива Љиљана. – На другој страни је духовни циклус, почев од романа „Петкана” и даље до „Воде из камена”, када сам стварала истините приче о истинитим догађајима и ликовима, где такође имам контуру коју морам да следим. Недопустиво је измишљати о историјским личностима, без обзира да ли припадају српском или неком другом народу .
– Читам пуно шта су писали историчари. Рецимо „Игру анђела” сам осмислила тек пошто сам проучила шта су турски и српски хроничари оставили, а у „Запису душе” се појављује Скендер-бег, па сам зато дала да се са латинског преведе рукопис објављен у 15. веку у Далмацији, да бих имала истиниту грађу. Упоредо са тим читам и светоотачку литературу јер духовна порука мора да буде у складу са хришћанском догмом, јер ни ту не правим импровизације. Верник сам и не бих се усудила да измишљам што није по Јеванђељу, што нису признали свети оци – искрена је наша саговорница.
„Петкана” је ипак нешто посебно, сложиће се сви они који су књигу прочитали. Међу њима је и Амфилохије Радовић, који је, уз свој благослов, са факсимилом одштампан на почетку, написао „да је наискап прочитао оно што је Љиљана принела Светој Петки и Христу Богу”.
– Знала сам да она постоји, али никада ми није била посебно важна. У јесен 1995. године почела сам да пишем „Женски родослов” а радила као новинар и узела неплаћено одсуство да бих завршила ту књигу. Ишло ми је врло лоше и почела сам да плачем јер нисам била задовољна и помолила сам се Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском и Светом Николи, дакле свим свецима везаним за мој црногорски род – враћа слику од пре готово једне деценије.
У једном тренутку се, каже, запитала: „А зашто се не помолиш Светој Петки?” Видела је пред собом икону Свете Петке, али не у црном како је увек до тада замишљала светитељку, него у црвеној одежди са малим црним огртачем преко рамена, као на икони која је касније стављена у медаљону на насловну страну књиге. И помолила се око 11 сати пре подне, у српском народу врло поштованој светици, да лакше заврши започет посао.
– Тог дана јавила ми се кума која је крстила мог сина и рекла да је службено, јер се бавила социјалном заштитом, посетила манастир Свете Петке у Извору, где постоји дом за децу ометену у развоју о којима бригу воде монахиње. Питала ме је да ли да ми донесе икону Свете Петке јер јој је у једном тренутку дошло да уђе у њихову малу капелу и купи ми је. Била је то светица коју сам видела док сам се молила да завршим књигу – прича заиста необичну епизоду из свог живота Љиљана Хабјановић. Тада, у јесен 1995. почела је Свету Петку да сматра својом заштитницом.
Неколико година касније док је чекала у реду да целива икону Свете Петке у капели на Калемегдану пало јој је на памет да напише књигу о светитељки мада се нечим сасвим другим бавила тих децембарских дана.
– Нисам одмах почела, размишљала сам два месеца. Бојала сам се да ли ћу умети. Нисам желела да изневерим осећања људи који воле Свету Петку, а о њој, иначе, постоји врло мало литературе. Када сам одлучила, у следећа три минута имала сам концепт књиге у глави. Почела сам да пишем, као да се молим, икона ми је била на столу, гледала сам у њу и никада ниједну књигу нисам написала лакше и брже. За шест месеци. Знала сам да пишем и по 12, 14 сати дневно, да ме од нагнутости над компјутером и груди заболе. Ипак, имала сам утисак да хватам белешке – истиче ауторка „Петкане”, књиге која је у размаку од 2001. када је публикована, до тек окончане 2010. години, у којој је имала 26. издање са додатних три хиљаде примерака. Тираж снова за многе писце…
Чим је завршила писање оставила је рукопис у Патријаршији на портирници да га погледа и митрополит Амфилохије Радовић да буде сигурна да није направила канонске грешке. Владику није познавала, али када јој се јавио с похвалама, одговорила му је да је то светитељка учинила и допринела.
– У радној соби имам мали олтар посвећен Пресветој Богородици и један Светој Петки – додаје Љиљана, уверена да је имала велику милост светитељке да напише ову и остале књиге из духовног циклуса, које се већ седам година продају у храмовима Српске православне цркве.
За сина Хаџи Александра и супруга Милована Љиљана у предговорима књига и увек када је питана каже „да је они воле како њој то треба”. Воле је и поштују веру као и Љиљана:
–Не бих могла да путујем на света места, ни да ходочастим да нисмо истомишљеници. Пре две године смо супруг и ја понудили сину да за Нову годину идемо у Барселону, на шта је он узвратио: „Не, хајдемо за Божић у Јерусалим!” И за пост и славе и упражњавање вере неопходно је да породица буде сагласна. Бар ја тако мислим. Свети оци су писали да жена уводи побожност у кућу, мада и млади могу да подуче старије што сам видела по својим читаоцима. Монах Клеопа, представник СПЦ-а у манастиру у Јашију, где ради и докторску дисертацију, рекао ми је да је купио „Петкану” мајци и схватила његову љубав према монашком животу – наводи уз смешак Љиљана Хабјановић-Ђуровић.
------------------------------------------------------------------------------------------
О левичарству и вери
– То да побожност и левичарство не иду заједно за мене је погрешно схватање и вере и левице. Ја сам и даље левичарка, у смислу залагања за равноправност свих људи без обзира на верску припадност, за социјалну правду. Равноправност полова је такође принцип левице, а ништа од поменутог није у супротности са принципима хришћанства. Мислим да је изопачено схватање левице довело до супротности вере и левице, односно прогањања вере од стране комуниста. Идеологија је прешла у своју радикалну форму и просто је дошло до тога да ове две ствари буду неспојиве – тумачи Хабјановић-Ђуровић. – У партију сам примљена у четвртом разреду гимназије, иако су и моји другови и професори знали да сваког 16. новембра на дан Светог Георгија Ђурђица ја касним у школу или уопште и не долазим јер моја баба слави славу. Мом чланству у партији, дакле, ништа није сметало – примећује наша саговорница.

и сину Хаџи Александру и супругу

Владика Јоаникије је био наш духовни вођа у Свету земљу и пошто је пут био организован преко СПЦ-а, а Александар је постио и испоштовао сва правила која би требало да се прођу, он је стекао право да дода Хаџи испред свог имена. Имао је 16 година и мислила сам да ће га то проћи и да ће заборавити јер је био малолетан, али није. Чим је напунио 18 година, тражио је да промени име и прошао је процедуру која се у МУП-у пролази.
– Када га поменем јавно, у некој емисији или у разговору са новинарима а не кажем да је он Хаџи Александар – наљути се и пита ме када ћу да запамтим како се он зове. Дипломирао је режију прошлог септембра и радио је као помоћник код Љубише Самарџића у серији „Мирис кише на Балкану”. Супруг је директор и председник Управног одбора „Глобосино осигурања”.

Како је прешла у „Дугу”

Јавила сам се тадашњем главном уреднику „Дуге” Илији Рапајићу и питала могу ли да сарађујем, похвалила се да сам и књигу објавила, на шта ме је он питао умем ли да пишем за новине будући да писаца има много. Предложила сам да пишем о Драгиши Васићу, коме су тих дана после пет деценија забране изашла сабрана дела, а Тања Васић, његова ћерка је са мном радила у „Путнику”, па ми је све испричала о оцу и дала слике. Најбоље што је имало српско новинарство те 1991. године радило је у редакцији „Дуге”, осим Тијанића и Тирнанића, који су били „само” спољни сарадници. Била сам срећна и поносна што сам се нашла међу таквим људима, а Дада Вујасиновић, Ненад Стефановић и ја смо примљени заједно. Миломир Марић је био одговорни уредник и када му се донесу текстови у новине су ишли најбољи, нема везе да ли је писао стално запослен човек или неко са стране. Дакле, владала је љута конкуренција – текстова. У „Дуги” сам остала до 1995. године, писала и исповести познатих жена и текстове о свим корисницима наше несреће, дакле криминалу, злоупотребама и корупцији, који су тада обележили живот у Србији.

Због Дафине у затвор

У време када је „Дафиментбанка” била на „врхунцу успешности” Љиљана Хабјановић је објавила текст „Последњи балон из излога” о пирамидалној банци и зарадила – годину дана затвора, у који није отишла само захваљујући томе што је била мајка малолетног детета и претходно није била осуђивана.
– Пресудом је казна преиначена у условну, иако је Дафина Милановић на суду потврдила да је све што је написано она заиста рекла у разговору са туженом новинарком. Још је и додала да је то само кап у Дунаву. Али, тужили су ме људи из Социјалистичке партије, Српске радикалне и Српског покрета обнове и процес је трајао три године мада сам ја већ постала најчитанији писац са „Женским родословом” – добро памти наша саговорница.
– У једном тренутку су суђења затворена за јавност јер су долазиле ојађене штедише са транспарентима, али сцена коју ћу памтити целог живота збила се ту док сам седела на оптуженичкој клупи. Дошли су полицајци обучени за разбијање демонстрација са свом опремом, поред мене је био човек чију сам судбину знала (све што је стекао уложио је код Дафине), њега је један од тих у униформи ухватио за косу и лицем му ударао о под. Вриснула сам, судија је рекао да сам ја за све крива, да сам те људе довела што није била истина. Ипак, иако је Илији Рапајићу газда Језда нудио 120.000 марака да ме отпусти, он је то могао да уради за час, али није и то стварно може да му служи на част, јер кога је било брига за мене – истиче Хабјановић-Ђуровић.
Када је „Дафимент” царство пукло у парампарчад тужена ауторка текста у „Дуги” је имала привилегију да јој бивша велика газдарица све исприча и покаже силне признанице о томе како су они који су били на положају покупили своје паре и камату а обичан свет остао без ичега. Наслов тог текста је био „Волели су ме до последње марке”.

О Мири Марковић

– Нема новинара који ме не пита о пријатељству са Миром Марковић а ја сам и њих питала као и вас сада: „Како може полиција ноћу да долази у кућу пријатељице Мире Марковић, да је приводи, да она заврши на суду и буде осуђена?” Једним телефонским позивом Мира је то могла да заустави. Процените и по томе што је у лето 1999. године све било спремно да се сними серија „Женски родослов”, чак и костими сашивени, урађени пробни снимци локација а онда РТС од свега одустао. Упознала сам се са њом као и са многим саговорницима за текст, попут Биљане Плавшић, Катарине Карађорђевић, Весне Пешић, Војислава Шешеља, Николе Кољевића или Ђинђића – побраја.
– Дакле, направила сам њену исповест и још један разговор када се вратила из Кине. Нас две смо жене и левичарке и то је оно што нас повезује, али нисмо никада ручале, вечерале, нисмо се посећивале, поверавале једна другој тајне, нисмо ишле на летовања заједно. Зашто је то интересантно не знам, али увек ме то новинари питају – признаје Љиљана.

Цвеће од Ђинђића

– После текста о Дафини јавила сам се Зорану Ђинђићу 1994. године и питала жели ли да ми да исповест. Одговорио је да га позовем за пола сата. Јавим му се, он пристане, разговарамо три дана, он ми прича чак и како је фалсификовао личну карту и како је професору Хабермасу ускочио кроз прозор у кабинет. На крају га питам шта је радио оних пола сата док сам чекала на пристанак. Каже консултовао се са својим пи-аром и он му је рекао: „Дај јој интервју, њу сада сви читају”. Кад је интервју изашао у редакцију је стигла корпа цвећа какву никада до тада нисам добила.

Рајна Поповић
Објављено: 09.01.2011.
Извор: Политика магазин



 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
НЕ САМО О ПОСЛУ: ЗОРАН ДАШИЋ ДАША

НЕ САМО О ПОСЛУ: ЗОРАН ДАШИЋ ДАША

Достојевски с тамбурицом


Први међу једнакима у „Легендама” остварио је дечачки сан да постане познати музичар. Сусрет са публиком у „Сава центру” заказан је и овог фебруара


Фото: Анђелко Васиљевић




Концерти у „Сава центру” су опет заказани, за почетак фебруара. A публика је из године у годину рекло би се верна и иста: углавном женски свет и господа која још држи до емоција. Сасвим разумљиво. Јер неки су вољени, неки и остављени, трећи сетни када их сустижу успомене, или их обузму стрепње и надања и она чежњива, снажна осећања… Зоран Дашић Даша, гитариста и тамбураш, композитор, текстописац, вођа и покретачка снага групе „Легенде”, све то је у песме претворио. Као да је сваком у душу завирио. А, он каже да је само један меланхолични хроничар кога су понела нека стара сећања.

Даши је младост неисцрпна инспирација.
– Половину свога живота (а имам 54 године, како та цифра застрашујуће звучи, примећује успут), док се нисам удао и преселио код жене у стан на Цераку (само толико о имовинском стању звезда музичара), провео сам у Новом Београду код Студењака. Памтим оне дане када су на месту силних зграда биле пешчаре, трска и мочваре. Тамо смо се играли и пецали. То је било наше језеро и наше царство. Време гимназије било је још активније и занимљивије. Дружења, кампови, лудило... Лета смо проводили на мору, зиме на планини. Нас неколико, са ранцем на леђима, крене из Београда ауто стопом, па где се зауставимо, од Бара, до Истре. Спавали смо на чамцу, на плажи, на дрвету... Једном, у Дубровнику, будимо се из вреће са првим зрацима сунца, кад чујемо неки жагор и схватимо да смо буквално на улици – са радошћу евоцира успомене из времена када су поникли многи врсни музичари, као што је Крле гитариста из „Генерације 5”, Џинџер из Рибље чорбе...

У моди су биле живе свирке

Тих дана маштали су да постану познати у музици и највише их је везивало свирање у паркићу.
– То је заиста било сјајно време. Одушевљавали смо се малим, за ово време ситним и безначајним стварима. Тада нису постојали диско клубови. Марко Јанковић је био међу првим београдским диск-џокејима. Деловало је нестварно – човек држи два грамофона и нешто „миксује”, па сам ишао да видим како то ради. У моди су биле искључиво живе свирке. Ту су се млади упознавали, заљубљивали, забављали, женили и удавали... Какве плоче и телевизија. Сваки крај у граду имао је своју игранку, а оне у Студењаку су биле познате. Ја сам свирао у бенду који се звао „Аполони”, са „маторцима” који су имали двадесет и нешто година. Тада сам зарадио и свој први хонорар – присећа се Даша.
Пре него што је основао групу „Легенде” још дуго је „штимовао жице” у другим, мање или више, познатим бендовима, почев од „Опуса”, „Џентлмена”, „Силуета”..., основао је и групу „Шамар” (чији је албум објавио ПГП, али ју је засенила „Генерација 5”, на коју је превише личио) и постао признат у музичким круговима широм бивше Југославије, једино му је фалило да постане познат широким народним масама и закорачи на сам врх. Чак је 1982. године доспео и у „Рибљу чорбу”, али...
– Да ми се то десило кад сам имао двадесет година, била би ми част, али не и у тридесетој, када сам већ одлучио да се више не бавим музиком, тим несигурним, номадским животом. Бити музичар као момак, то је најлепши посао на свету. Још ако си бар мало успешан, ти си цар. Имаш паре, девојке су око тебе, проводи, зезање... Е, кад добијеш породицу, све се тотално промени. Ако немаш кинту, почињу драме, нервоза, да не причам даље. Срећом, код мене није тако било. Бог ме је погледао, па сам поред музике од почетка радио и друге ствари, које су додуше, увек имале везе с музиком. Почео сам на радију „Студија Б”, потом сам прешао на Телевизију „Политика”, а последњих неколико година сам музички уредник на РТС-у. То је на Западу неприхватљиво, позната фаца, успешна, а мораш да радиш. Али, код нас је тако – констатује разочарано.

Коначно успео

Зато је после два месеца проведених у „Рибљој чорби” закључио да је боље да се повуче и покуша да буде нормалан, запослен породичан човек. Осим тога, почео је продуховљеније да гледа на музику.
– Све до тада било ми је најбитније да произведем ритам и звук који „коље”, а наједном сам приметио да тога више нема у мени и да ме неке друге ствари више узбуђују. Допадала ми се група „С времена, на време”, који су први пут у поп музици искористили тамбурице. То ми је тако топло звучало. Забринуо сам се да старим. А, „Рибљој чорби” је у том тренутку била неопходна „свежа крв”, инфузија, младост... Укапирао сам да то нисам ја. Било је најбоље решење да се растанемо, уз велико поштовање, без тешких речи. Остали смо пријатељи, Боки ми је касније крстио синове, чак је „кумовао” и да група „Легенде” понесе то име – истиче с поносом Даша.
Испоставило се да је то био добар потез. Тек након тога коначно је успео да се оствари као музичар, композитор и текстописац. Да то није урадио, не би било „Легенди”, нити би поред Боре Ђорђевића икад покушао да пише песме. Овако је био приморан. – За наш први албум музику сам компоновао сам, а Бора је писао текстове, али када због својих обавеза више није могао да сарађује са нама, преузео сам и то. И ето, написао сам више од 150 песама, међу којима и оне најлепше, „Не веруј”, „Четрдесете”, „Због тебе”... Издао сам и две књиге поезије. Штампане су у тиражу од 3.000 примерака и све је продато, а будући да то није комерцијална литература, сматрам великим успехом. Нисам намеравао да уђем у дечју лектиру, моја жеља је била да, као композитор, направим лепу и оригиналну мелодију. Али, драго ми је да хвале текстове. Ми смо породица која пуно чита, чак је моја супруга Нена и написала књигу о страховима, поучена својим искуством када се суочавала са великим здравственим проблемима, и заиста ми прија кад чујем да су почели озбиљно да ме узимају као песника, јер су моји критеријуми књижевности доста високи. Кад упоредим хрватску популарну музику, за њих сам Достојевски – каже самоуверено, али не и претенциозно, подсећајући да приземни текстови и од добре музике могу да направе ругло.

Поета с две кесе на пијаци

Даша је дуго био највећи скептик у групи и тек сада је схватио да то што раде заиста има квалитета.
– Објективан сам и врло строг, покушавам да гледам на нас очима оних који нас не воле и стално анализирам шта не ваља, то је једини начин да се нешто поправи. Мени је смешно кад чујем да неки кажу о себи – „ја сам звезда, дива, суперстар”. Еј, ало, то не постоји! На овако малом тржишту ми смо патуљци, мали, ситни људи. Кад си звезда, подразумева се да водиш и посебан начин живота. Томе су, рецимо, најближи Цеца, Чола, Брена. Њих не можеш да видиш нигде, они живе у свом свету. Ако ти мене срећеш са две кесе на пијаци, која сам ја онда звезда? Али, се због тога не стидим, већ поносим што сам потпуно нормалан и обичан човек, и тако ће и бити – уверава нас.
С друге стране, жао му је што неки људи, који би требало, не примећују да су „Легенде” једна велика, успешна фирма.
– Да сам неко са стране и да имам мало мозга, замислио бих се кад чујем да неко безмало педесет пута напуни „Сава центар”, да не рачунам концерте у другим градовима. Ако је група толико година популарна где год се појави, иако је малте не и нема у медијима, ваљда нешто вреди. Било која превара траје највише две сезоне и онда се угаси као свећа. То је као добар виц. Смејеш је кад га чујеш једном, можда други пут, после ти више није смешно. Нашу музику можеш да волиш, можеш и да не волиш, потпуно подржавам и једно, и друго. И Елвиса Прислија нису волели сви, па шта. То не умањује његову вредност. Једино не прихватам да није добра – сматрапознати музичар кога храни тамбура, а заљубљен је у гитару. То је, каже, животна иронија, али он тамбурицу свира као гитару, па је под тим утиском издао це-де „Из срца рокера, са душом тамбураша”.
----------------------------------------------------------------------------------------------
Прва гитара, поклон од маме
– Имао сам тринаест година када сам први пут гитару узео у руке. Пре тога сам држао прахер, али нисам са њим тресао тепихе, него сам тобож свирао. Прву гитару купила ми је мама (смучило јој се да се отима са мном о прахер). За разлику од оца, који је желео да будем чиновник, па сам из тог разлога завршио Економски факултет, она је имала слуха за мене. Разумела ме је и подржавала и за то време била доста савремених схватања. Пре петнаест година се замонашила. Рекла је: „Децо, била сам посвећена вама док нисте одрасли и стекли породице, сада желим да се посветим Богу и духовном животу.” Брат и ја по том питању нисмо фанатици, али се у нашој породици вера увек поштовала као вид традиције и нисмо имали ништа против њене одлуке. Тамо је нашла мир – каже Даша са искреним одобравањем, додајући да је та прва гитара једна од шест (све су вансеријски модели, неке и музејски примерци) у његовој „скромној” колекцији, на којима свира кад је код куће.
------------------------------------------------------------------------------------
Синови кренули очевим путем
Даша је прошао сва села и градове оне наше лепе Југе свирајући рокенрол на игранкама. Али, ни на једној није срео ону праву. Његова супруга уопште није ни волела свираче.
– Моја жена и ја смо ишли у исту гимназију (не и исти разред), али се тада нисмо познавали. То што се она не сећа мене, потпуно ми је јасно, јер сам био тотално безлична фаца, али ме чуди што се ја не сећам ње, кад она каже да је увек била добра риба. А, можда сам је и аутоматски елиминисао, јер сам у то време мислио да је недостижна. Судбина нас је ипак спојила. Игром случаја, упознали смо се код заједничког школског друга, нашег садашњег кума, кога сам срео два, три дана пред Нову годину. Пошто ми је пропала нека свирка, позвао ме код њега на журку и тада сам срео Нену – присећа се Даша.
Њих двоје су дуго у браку, деле добро и зло, а део својих емоција Зоран је пренео и у своје песме, међу којима је и она „Страх ме да те гледам како спаваш”. Имају два сина, Андреја и Марка. И они се баве музиком. Старији је завршио менаџмент и свира бас гитару. Млађи на Музичкој академији студира клавир и има свој бенд, а често и на великим концертима свира клавијатуре са „Легендама”.
– Марко заиста има шансе да постигне нешто, ако буде паметан. Мада, одмах да кажем, ко се бави музиком, тај нема памети. Ја први – шали се на свој рачун.
--------------------------------------------------------------------------------------
Понекад забораван
– Обично сам врло педантан и тачан. Али, у последње време дешава ми се да мало „фијукнем” и понекад потпуно заборавим на договор. Ево једне такве догодовштине од пре две године. Припремао сам целовечерњи новогодишњи програм на РТС-у и, да бих на миру окупио све учеснике, од којих је један у Франкфурту, други у Бечу..., одем у суботу, кад су канцеларије празне, скувам кафицу, опустим се, дигнем ноге на сто и почнем људима да заказујем снимање. Кад, негде око четири поподне, звони телефон. С оне стране Лаза, гитариста из моје групе.
– Еј, где си – јавља се веселим тоном.
– Ту сам у телевизији, радим, телефонирам, скупљам програм – кажем.
– Чекај, је л’ ти идеш на концерт? – пита ме већ мало уозбиљен.
– Ко свира, ако је интересантан, што да не – одговарам опуштено.
– Па, кретену, ти свираш вечерас. Ми те чекамо у комбију већ сат времена испред „Сава цента” да кренемо у Србобран – завапио је Лаза, да бих ја у трену скочио и „наврат нанос” одјурио, тако да смо са закашњењем од петнаестак минута ипак стигли на свој концерт.

Дана Станковић
Објављено: 16.01.2011.
Извор: Политика магазин



 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
НЕ САМО О ПОСЛУ: БРЕДА КАЛЕФ СИМОНОВИЋ

НЕ САМО О ПОСЛУ: БРЕДА КАЛЕФ СИМОНОВИЋ

Нико као дивни строги отац Данон


Београдска примадона окупља друштво старо и гледа живот са ведрије стране. Прокрстарила је светом, а прошли рођендан славила је са ћерком на Куби


У позадини Бредин портрет који је урадио сликар Бранко Станковић (Фото А. Васиљевић)



Високо Це у стану Бредe Калеф Симоновић данас може да се чује само док примадона пева своме цвећу. У њеном рајском врту, уређеном усред Славије, мушкатле и фикуси радују се када им газдарица певуши... Нашу познату оперску певачицу посетили смо у њеном дому крајем децембра, у месецу када је прославила свој 80. рођендан (дама не крије године!), и остали инфицирани њеном отвореношћу, животном радошћу и младалачким духом.

– Имам пуно хобија. Играм бриџ, решавам укрштене речи, читам, а и цвеће ме доста окупира, сваког дана морам да га обиђем и откинем понеки листић. Када сам раније одлазила на пут, иако има ко да залива, цвеће пожути а листови отпадну. А онда, кад се вратим, ја почнем да им певам: „Где сте лучићи моји, шта су вам урадили, лепотице моје, срам их било”, и појаве се нови листићи – каже наша љубазна домаћица.
Нема много културних дешавања у граду на којима се госпођа Бреда појављује. На једно је, ипак, морала да дође. На недавној свечаности у Народном позоришту, уручен јој је печат овог театра, за посебан допринос националној позоришној кући.
– Управник Божидар Ђуровић и директорка опере Катарина Јовановић тако су све лепо осмислили, па ће моји потомци имати дивну успомену. Често говоримо како су уметници заборављени, али мислим да се то посебно односи на оперске певаче. Погледајте колико има прстенова и награда за драмске уметнике, а има ли нека улица или сокак за оперског певача. Има ли Мирослав Чангаловић улицу – пита, и предлаже, наша примадона.
Пошто је отишла у пензију, Бреда Калеф Симоновић одлучила је да се више не појављује на сцени јер би требало, каже, да преко године тренира певачки маратон не би ли одржала један или два концерта у години.
– Звали ме и давали улоге, али нисам пристала. На улици су ми говорили да сам рано отишла, а ја им кажем: Боље да жалите што сам отишла, него да ме жалите што сам на сцени и питате када ћу да одем! То никада себи не бих дозволила.

Са ћерком за рођендан на Куби

Испуњеност и духовни мир сада проналази у дружењу са пријатељима.
– Ћерка је хтела да ме „покупи” и одведе у Канаду, где живи са породицом, али ја овде имам тако дивно друштво које сам годинама неговала. Кад нам почну славе једна за другом, па Нова година коју већ 15 година дочекујемо код Бубише Симића.... И онда шале, вицеви, гитара…
Описује нам како је то некада изгледало, када се у њеном стану-дуплексу скупи друштванце, а ћерка на спрату окупи своју екипу.
– И полако, полако, они почну да силазе, седну на степениште, и кажу: „Што се ви овде добро забављате!” Док су били живи Душко Цвејић (муж Бисерке Цвејић, хирург), и мој муж Бранислав, оперски зетови који су лепо певали, они направе атмосферу... Али, нажалост, друштво се осипа, и окупљамо се ми који смо остали.
Ћерка Симонида Симоновић, коју помиње, некада новинарка „Политике”, од 1996. живи у Торонту. Докторирала је комуникологију, и ради као саветник у канадској влади.
– Овде су је звали да буде министар, али остала је тамо. Добила је награду за најбољи канадски пројекат пошто је осмислила мрежу која окупља све ресурсе произведене у овој држави, тако да страни инвеститори имају све као на длану, што до сада није постојало... Мени је тешко, сама сам, али често идем код њих – каже госпођа Бреда која је од ћерке за рођендан добила путовање на Кубу, где су се прошле године заједно одлично провеле.
– Моја ћерка има веома добро друштво. Рекла сам јој да их чува као мало воде на длану, јер је то право благо. Тамо има и Хрвата, Словенаца, Албанаца, Јевреја, Црногораца, и када се окупе, праве шале по националној основи. Ето, имали смо велику идеју југословенства, штета…
Наша саговорница је и сама раније веровала да је могуће променити шупљине у систему, које праве промаје у друштву. Када се формирала Демократска странка, изабрана је за Главни одбор, са највише гласова, али није пристала да буде посланик.
– Ја сам се борила за идеју. А сада нигде нисам члан… Уметници се у кампањи појављују само кад су потребни политичарима, а за спорт и уметност никад нема пара. Једино пристојно што смо добили су националне пензије. Али и та признања се злоупотребљавају. Добили су их неки за које не знате ко су, а други, заслужни, нису.
У њено време, каже нам, знао се ред. Да би се стигло до сцене, морао се проћи пробни рад, па би се тек онда добијао ангажман.
– Не можете кроз једну аудицију да сагледате могућности певача. Морате да га пратите. Сећам се да смо Милка Стојановић и ја заједно полагале аудицију. Она је дебитовала у „Балу под маскама” са фантастичним успехом, а ја сам нешто касније, после порођаја.
Иако њена професија важи за врло сујетну, госпођа Бреда о својим колегиницама прича без осећаја конкуренције.
– Са свима сам била добра и коректна. Нисам се много дружила јер нисам седела у бифеу. Имала сам своје друштво ван позоришта, и то је здравије. Моје друштво није чак ни долазило на моје представе. Деси се да им кажем: „Знам, испричали сте ми већ ту причу”, а они узврате: „И ми смо тебе 100 пута слушали у „Трубадуру”, па шта”. Претерују, наравно.
Млади певачи долазе и питају је данас за сугестије, жељни да позајме мудрост искуства.
– Увек сам помагала колегиницама, мецосопранима, указивала на тешка места, упозоравала где да узму дах. Јелена Влаховић ме је радо питала за савет. Јер, ја не сматрам да сам једина. И пре мене су били велики извођачи, а долазе и млади, одлични певачи. И све зависи како се према њима поставите. Нисам имала стрпљења и такта за педагошки рад, али када су ме питали да одржим мастер клас, на то сам пристајала.
Питамо је да ли „тиха вода брег рони” или један певач мора да се наметне и избори за своје право гласа.
– Морате да се борите за своје место. Не можете да будете оперски певач ако немате самопоуздање. Моја сестра исто дивно пева, и знала је рецитација колико и ја. Али кад дођу гости, она се сакрије у угао, а ја кажем: хоћу да певам, али ставите ме на сто! Онда изводим програм, а тата каже: ево моје глумице. Морате да имате то нешто, а то се рађа. Знамо и да у хору има фантастичних гласова, али немају сви „ону” жицу. И зато говорим да за све морате да се родите, па и за водоинсталатера! Значи, предиспозиција плус огроман рад и одрицање. Јер, нешто је просечно а нешто сасвим друго – фантастично.

Како је Ди Стефано обрукао Дел Монака

Све поменуто у њеном случају уродило је плодом. Тешко је набројати њена гостовања по Русији, у Тел Авиву, Каиру, Даблину, Сијетлу, Милану, Риму, Барселони, наступ у Карнеги холу, као и сарадње са познатим певачима.
– Певала сам у опери „Кармен” са Ђузепеом ди Стефаном у Београду, и тада ме је позвао да будем његов гост, и његове супруге, у Милану. Кренемо колима, и станемо на бензинску пумпу, а он у новчанику нема довољно новца. Ја хоћу да му дам, а младић са пумпе каже: „А, не, не, не. Ја познајем маестра. То је чувени Марио дел Монако”. Ди Стефано ништа не одговори, прогута кнедлу, узме паре од мене, и кренемо. С обзиром на то да је био велики каваљер, запањена питам зашто је младићу дао тачно колико је тражио, без бакшиша, а он одговори: „Нека прича свуда како је Марио дел Монако циција!”.
То је само једна од догодовштина из богатог уметничког света. Респект од тих великих светских имена присутан је, признаје Бреда Калеф, али не и велика трема. Певала је са Франком Корелијем, Пласидом Домингом, Умбертом Борсом, Луиђијем Отолинијем...
– Требало је да певам са Корелијем, а он није желео да троши глас на проби, па онда ни ја нисам хтела да он мене чује. Али ми је зато после концерта рекао: Брава, сињора! И публика је викала „Брава, а не брави”. Пустио ме је да се поклоним а сам се повукао. Иако је он био фантастичан, публика је видела да сам равноправна са светским тенором, и мене је наградила.

Мама миа, кара миа

Са Пласидом Домингом је већ старо пријатељство. У Тел Авиву су отпевали 50 представа, где је наша примадона дебитовала у Бизеовој „Кармен”.
– Пре три године, Пласидо је наступао у Канади, и када ме је после концерта видео, почео је: Јао, кара миа, моја најлепша и најбоља Кармен… Као да смо се јуче растали. А кад смо се поздравили, рекао је: Мама миа, увек исти парфем (Мис Диор). Мој муж онда каже нашим пријатељима: Замислите шта јој је Доминго рекао... Али он заправо никада није био истински љубоморан. Доживела сам да у року од годину дана изгубим две најважније особе у свом животу, супруга Бранислава који ми је био главна потпора, и Оскара Данона који ми је био као отац.
Од наших певача издваја лепу сарадњу са Радмилом Бакочевић, Мирославом Чангаловићем, а посебно место има управо маестро Данон.
– Захваљујући Данону тај период опере се зове „златно доба”. Кад смо ишли на пробу са њим, сви су нас питали да ли смо понели суву храну, јер су његове пробе трајале и трајале. И што је главно, није било примадона, све смо морале да певамо и мале и велике улоге. Данон је имао укуса, и кад бисмо ишли ван земље певали смо руски репертоар, јер свет са њиме није био упознат, он им је био откровење и сензација. Велики маестро није био луд да иде у свет са Вердијем... – каже Бреда Калеф и присећа се:
– Оскар нас је малтретирао као своју децу, али захвални смо му, јер је од нас створио такве певаче да смо могли на сваку сцену да станемо. Био је изузетни интелектуалац. Са њим сам волела да се дружим, и увек нешто дивно научим. Имали смо и Зденка Марасовића, врхунског клавиристу, диригенте Душана Миладиновића, Богдана Бабића...
Лепо је чути и то да наша саговорница никада није мислила да је „на врху”. У једној ТВ емисији чак су је назвали антипримадона. А сликовита илустрација за антидиву јесте и њен редовни одлазак на пијацу где се и дан-данас ценка док купује гуску!
– Певање сам сматрала својом професијом, али волела сам све друго. Била сам првакиња Београда у стоном тенису, и једина Београђанка која је била првакиња Србије у овој дисциплини. Била сам мајсторски кандидат у бриџу, играла кошарку и одбојку, веслала... У новинама су ме називали крхка плавуша а ја сам, у ствари, била снагатор! То ми је користило и за представе, јер после њих, мишићи боле као да сам радила гимнастику.
Како данас гледа на све оне велике речи: каријера, слава, аплаузи...
– Аплаузи ме никад нису понели. Јесте брзо прошло али не жалим, Спремала сам се целог живота за то да кад одем са сцене не патим. Лепо је било, завршило се, трудим се да ми је сад лепо, док ме још ноге и разум служе...
Испратила нас је из свог стана ова ведра и витална жена препричавајући свакодневне сусрете, између осталог, и онај недавни кад је полиција зауставила због пребрзе вожње...
Хм, није афирмативно, али дешава се. Године не значе старост нити спорост.
----------------------------------------------------
Бреда захвална за Рахел
Моја породица је, уз фамилију Леко, најстарија јеврејска породица која има живе потомке у Београду. Овде смо више од 400 година, када су наши преци дошли из Шпаније, за време инквизиције. У доба окупације сви моји су побијени. И моје право име је Рахел, а пошто је сестру и мене спасио један католички жупник, и набавио нам папире као да смо његова ванбрачна деца, на том документу је писало Бреда Огрејеншек, што је постало моје ново име и презиме. После окупације, вратила сам своје презиме Калеф, али из поштовања према њему, задржала сам име Бреда.
-----------------------------------------------------------------------
О чему ли причају?


Милка Стојановић, Радмила Бакочевић и Бреда Калеф


Показујући нам прелепу фотографију из младих дана, где је са колегиницама Милком Стојановић и Радмилом Бакочевић, прокоментарисала је: „Погледајте, молим вас, ову слику. Три опајдаре!” ---------------------------------------------------
Лепа као Есма


Некад и сад

Велики портрет Бреде Калеф у природној величини, који чува на зиду свог стана, уме да заведе посматрача на погрешан траг. Ево шта је један мајстор, ромске припадности, рекао Бреди Калеф: Ау, што је лепа ова Есма Реџепова! Њој је остало само да одговори: Јесте, лепа жена...

Мирјана Сретеновић

Објављено: 23.01.2011.
Извор: Политика магазин



 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
НЕ САМО О ПОСЛУ: БИЉАНА КРСТИЋ

НЕ САМО О ПОСЛУ: БИЉАНА КРСТИЋ

Девојка која је волела возове


У детињству је пецала са татом железничарем, као студенткиња је први пут запевала са Бором Ђорђевићем, а последњих десет година у групи „Бистрик” оживљава изворне песме балканских народа


Биља на радном месту у Радио Београду (Фото Тома Јањић)




Била једном једна девојчица, која је са родитељима, баком и три сестре живела у Нишу, у Југославији, земљи у међувремену избрисаној са географских мапа. Тих бучних, веселих и безбрижних педесетих и шездесетих година прошлог века упознала је своје прве љубави: возове, музику, сликање и Мишу са другог спрата.

А од свега је највише волела да са татом, железничарем, дочекује и испраћа возове („пиштаљка је била моја омиљена играчка”, поверила се у једном интервјуу) и да са њим пеца и плива у Нишави крај његовог родног села Долца (мада још памти сусрет са воденом змијом, кад се од страха – онесвестила!). И данас, каже, чим се укаже прилика одлази у стару породичну сеоску кућу где је као дете летовала, зимовала и празновала.
У Нишу је завршила Основну школу „Коле Рашић”, па Средњу музичку школу „Др Војислав Вучковић”, и ту (нарочито уз подстицај професора Радојице Милосављевића) донела најважнију животну одлуку: њена је будућност међу нотама! Додуше, родитељима је то саопштила тек након што је, криомице, положила пријемни испит на Факултету музичке уметности у Београду („отпутовала сам у престоницу под изговором да идем у посету родбини”). Како су могли да се љуте? Па управо је њена мајка Роксанда била та са којом је закорачила у свет песама…
– И данас памтим како ми је певала песме из свог краја, а посебно оне Ксеније Цицварић и Маре Ђорђевић. И тата ме је учио да певам песме које он воли, мада је једнако уживао у мојим имитацијама и рецитацијама. А наставници у основној школи су тврдили да шта год будем одабрала за животни позив, од музике до цртања, нећу погрешити. Да музика није мој избор, свакако би то било сликарство. Тај свој дар (још) нисам у правој мери показала, мада сам као ученица осмог разреда добила награду „Цртаћи на асфалту” са темом „Донина чесма” – каже Биљана Биља Крстић.
Тако је завршено њено детињство уз железничку пругу и почела припрема за оно што ће, како тврди, постати њена највећа страст, надахнуће и професија која ће је одвести даље од свих татиних возова и донети јој славу каквој се ни сама није надала.
А шта је било после?
После су били „Сунцокрети”, „Рани мраз”, „Бистрик”, многобројни концерти и фестивали широм света, позоришне представе, музика за филм, радио и телевизију, брак са глумцем Тихомиром Арсићем, ћерке Милица (1986) и Ленка (1993), развод, па још више музике…
Да мало успоримо и вратимо се у време кад је девојчица која је волела возове постала девојка чудесног гласа. Година је 1975, а бруцошкиња Биљана Крстић одлази на своју прву аудицију, по наговору пријатеља, и постаје трећи женски вокал у групи „Сунцокрети” Боре Ђорђевића.
– Било је то дивно време за нас, време дружења, путовања… Била сам млада, безбрижна, радознала, вредна… И срећна, а како и не бих са 20 година! Живот у Београду је био занимљив седамдесетих година прошлог века, музичари су се окупљали на једном месту, имали смо слободног времена на претек, без обзира на то што смо и студирали и свирали.
Свој таленат сам представила кроз рад са колегама који су већ били признати у нашој средини и имали посебно место на музичкој сцени. Са свима се и данас виђам, добри смо пријатељи (чак се испоставило да ми је Бора даљи рођак) а Горица Поповић ми је „дупла” кума! Са Снешком Јандрлић често шетам и посећујем њен макробиотички ресторан, Ненад Божић и сад свира са мном у „Бистрику”, Бата Цокић ме охрабрује својим критикама… и сви се увек обрадујемо кад се негде окупимо.
Кад је Бора основао „Рибљу чорбу”, Ђорђе Балашевић и ја смо направили први албум групе „Рани мраз” („Мојој мами уместо матурске слике”), а онда ме је Ђоле наговорио да се опробам као солиста, и тако је настала моја прва самостална плоча „Превари вечерас своје друштво са мном” – присећа се Биљана.
Још док је певала у „Сунцокретима” Биљана је имала склоност ка традиционалним песмама Србије и Балкана, али је морало да протекне још доста воде Нишавом, Моравом, Савом и Дунавом док етномузика није постала онај њен јединствен, препознатљив звук којим је освојила слушаоце и критичаре широм света. Понекад каже да би, у ствари, ћеркама требало да захвали на томе што се најзад „пронашла” у овој врсти музике, јер док је са њима проводила време почела је чешће да преслушава старе плоче и тонске записе и прижељкује сопствену групу која би промовисала такву музику.
– Прво је, у сарадњи са колегама са ФМУ, настао албум „Запис”, а после тога група „Бистрик”: име упућује на извор бистре воде, на врело одакле све почиње. Са „Бистриком” сам пуних десет година (плодове нашег рада сакупили смо, поред осталог, у три албума: „Бистрик”, „Записи” и „Тарпош” и представили и у филму „Зона Замфирова”) и тај ћемо јубилеј 1. јуна обележити великим концертом на Калемегдану и новим, дуплим компакт-диском где ће се наћи старе српске песме, севдалинке, али и изворне варошке песме, којима се све више окрећемо.
Наш четврти албум ће се појавити на европском и америчком тржишту у исто време. Радује ме што имамо и даље сарадњу са немачком издавачком кућом „Intuition” али и нове издаваче у Америци. Имамо у плану, као и сваке године, гостовања на великим светским фестивалима. У најави су Шпанија, Француска, Турска, САД и Канада… – најављује наша саговорница.
У припреми јубилеја свесрдно јој помажу и њени најближи сарадници са Првог програма Радио Београда – где је Биљана уредник Музичког програма и аутор емисије „Изворишта” (иначе ту ради од 1983) – Драгомир Мики Станојевић и Ружа Рудић, који су и чланови групе „Бистрик”. Узгред, Ружа је осмислила и оригиналну гардеробу за најзапаженије наступе Биље Крстић… а било их је поприлично у протеклој деценији. Као и награда, домаћих и међународних: за најбољи етноалбум, за најбољу филмску музику, за промоцију традиционалне српске музике у иностранству… Највећи успех у минулој години је свакако био наступ на највећем „Wolrd Music” фестивалу у Америци, у Чикагу.
Има ли Биљана времена, поред сталног посла на Радију, концерата, албума… и за нешто друго? Пошто је вредна, радна, увек добро расположена и добро организована – има. Уосталом, цео њен живот се некако одвијао „на више колосека”: студирала је и певала у групи, снимала ЦД и одгајала ћерке, припремала емисије на радију и сарађивала са позориштем (била је Штрумпфета у путујућој представи „Седморице младих”, радила са Горицом Поповић на представама за децу у Пионирском граду и Дому пионира…) а уз све то стизала да се дружи са пријатељима, брине о породици, прошета своју кујицу Тару, оде до пијаце, стрпљиво одговара на безбројна питања новинара… У чему је тајна?
Нема тајне, каже Биља. Просто, радим оно што волим, међу људима које волим.
-----------------------------------------------------------------
Породица
Мама, тата и сестре су од самог почетка подржавали мој рад у групама „Сунцокрет” и „Рани мраз”, а ћерке Милица и Ленка су као мале обожавале да одлазе на пробе у Народно позориште и на све дечије представе у којима сам певала и глумила. Данас су уз мене са идејама, предлозима како би требало да изгледа ново издање „Бистрика”. Долазе на све концерте, преслушавају песме које учим да певам. Тридесетак песама старије и новије вокалне традиције су и оне до сада научиле да певају. Ипак, иако су практично одрасле на мојим пробама и на пробама мог тадашњег супруга, ниједна од њих није наставила нашим стопама. Милица се определила за индустријски дизајн и студије политехничких наука (додуше окушала се као глумица у „Бори Шнајдеру” и код свог тате на филму) а Ленка, гимназијалка, напустила је музичку школу после петог разреда, мада не и певање, што ми је веома драго. Сећам се да је као мала говорила: „Мама пева природне песме”.

Пријатељи

Многи дивни људи уз које сам одрастала утицали су да музика буде мој животни позив. Срећна сам што сам се дефинитивно пронашла кроз рад са „Бистриком”, кроз уметнички подухват који поштују како стручњаци, тако и публика из различитих националних, културних и образовних структура. Зато пуним срцем поручујем младим музичарима да храбро крену у истраживање богате заоставштине музике и ритмова наше и других балканских земаља.

Животни мото

Шта ме је водило све ове године и помогло да прегурам и најтеже тренутке? Само „Тиха вода брег рони”… Све дође на ред, једино је потребно бити стрпљив и имати пуно љубави.

Само умерено

Као што је и музика коју пева „природна” (да цитирамо њену ћерку) такав је и Биљанин изглед. Спада међу ретке звезде данашње музичке сцене које нису прибегле козметичко-хируршким третманима улепшавања и подмлађивања, не шминка се, а ипак изгледа витко, младо, привлачно, блиставо. Рецепт је – ни у чему не претерује. Пази шта и колико једе (неко време се хранила макробиотички, одатле је касније преузела само оно што јој прија), сваки дан пуно шета (понекад се придружи и ћеркама у теретани) а лице негује квалитетним кремама.

Александра Мијалковић
Објављено: 30.01.2011.
Извор: Политика магазин



 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
НЕ САМО О ПОСЛУ: ТАНАСИЈЕ УЗУНОВИЋ

НЕ САМО О ПОСЛУ: ТАНАСИЈЕ УЗУНОВИЋ

Верујем у домаће васпитање



Заљубљен у традиционалне вредности које се деценијама потискују популарни глумац желео би да се искрено вратимо нашим светињама, земљи и сељаку, уместо што негујемо помодарство.




Танасије Узуновић ради као никад. Има га на телевизији, позоришту, глуми у Глембајевима за Атеље 212. Екипа је, каже, изванредна, режира Јагош Марковић, играју Аница Добра, Светозар Цветковић... јака глумачка постава, коју није лако ни сакупити, па су и пробе биле ретке… али није сметало да се добро заврши посао. Откако га је Синиша Ковачевић позвао да у Народном позоришту игра у Великој драми, много ради и за национални театар, тренутно га има у четири представе.
За ширу публику он је пре свега Рајко Малешевић у телевизијској серији „Мој рођак са села”. Играо је и у „Мирису кише на Балкану”, али због заузетости – малу улогу
– Жао ми је због тога, „Мирис кише...” је на неки начин моја тематика из детињства. Одрастао сам у Нишу, а јеврејска породица је била у комшилуку, у кући Ђорђа Узуновића, брата мога прадеде, то је било његово имање. Дружио сам се с њима, везани су за моје детињство, a релативно добро познајем и њихов начин живота – прича Танасије.
Касније је у позоришту у Нишу упознао Еугена Вербера, нашег филмског епизодисту.
– Један изузетан интелектуалац од кога сам много научио. Јевреји су жилав, паметан народ. Не знам да ли би нека друга нација опстала да је била на њиховом месту. Они брину једни о другима, а ми смо изгубили наше узоре, светиње, наша веровања. Не знамо где смо, каже резигнирано.

Све испочетка

Рајка Малешевића игра као оштроумног и виспреног, господственог сељака, домаћина који воли земљу и породицу (и упорно одбија да сину Дракчету, који мисли само на себе, препише имање). Градио је лик сећајући се човека по имену Михаило код којег је његова мајка куповала мед. Одлазио је као дете на његово имање изнад Белановице и виђао га увек у чистој белој кошуљи, уредној ношњи. Људи су тада носили неке култове у себи, имали су однос према животу који ми не познајемо, било је битно ко је какав, а не где живи.
Заговара да се окренемо земљи, сељаку, раду, да све почнемо испочетка, јер ево шта се дешава
– Неке сцене снимали смо у малињаку који је запуштен, па смо малине куповали. Оно на чему можемо да згрнемо велике паре ми смо то обезвредили, зато тај народ одлази у велике градове, на бувљаке, да продаје половну робу, каже наш саговорник.
Потиче из угледне и богате предратне породице која се нашла на удару комунистичких власти, то се одразило и на његов живот, схватања и веровања. Не разуме оне који са носталгијом гледају на време самоуправног социјализма јер је то, како каже, одраз њихове себичности. Да дођу у осам на посао а изађу у девет, да живе на чековима без покрића, незарађеним платама, и дуговима које ће и њихови унуци отплаћивати.
Цитира један извештај са заседања Лиге народа 1937. године у којем се предвиђа да у Србији никад неће бити комунизма, јер Срби воле земљу, цене породицу и верују у Бога.
– Али десило се управо супротно и то зато што је Тито уклањао људе који су били виспрени, обрачунао се са интелектуалцима и грађанском класом. Он је нанео велико зло Србији и реченицом да нема више господе и сељака сви смо ми радници. Бити господин то је кодекс, а бити сељак то је основ друштва. Мој отац Благоје је говорио: „ ’Ајде што су нам узели имање, али што су га упропастили? Необрађена земља је грех од Бога” – наглашава.

Нова естетика

Иако је могао да наследи виле у Београду, до своје прве имовине дошао је тек осамдесетих година и то захваљујући Донки Шпичек, управници Дома пионира, која је била у стамбеној комисији Телевизије Београд. Заузела се да помогне одмах чим је чула да је подстанар. Прво је добио поткровље у близини хотела „Бристол” који се тада градио. Поткровље је требало реновирати а генерал Љубичић није дозволио да се неко ту мота у близини репрезентативног војног објекта па је спречио радове. Тек после неколико година дозволио је да се Узуновић усели у новобеоградски стан у војној згради, за коју је архитекта добио награду, а с мајсторима и дан-данас нешто поправља.
Сад је у трећем браку и за својих 68 година има младу ћерку, осамнаестогодишњу Софију, која има смисла за језике, информатику, али и глуму. Којим путем ће даље тек треба да изабере. Рекао јој је да не рачуна превише на њега, ако жели да постане глумица треба сама себи да крчи пут, и поносан је на њу што то и сама разуме. Рекла му је да не жели да јој други гради успех, не жели никога да копира. Права Узуновићева!
Како гледа на то што је сада у поодмаклим годинама, чини се, популарнији него икада раније.
Данас радим више не због другачије политичке климе, већ просто су дошли неки нови људи, који су донели неку нову естетику у коју сам се уклопио. Нема више политичке стеге, али још има онога ко је ко и ко је с ким, неки људи који су ми често сметали и данас су на позицијама, истиче Узуновић.
Много година је прошло, можда им више није интересантно да ми сметају, али ако их испровоцирам неком изјавом могу то и данас да ураде.
Таско, како га од миља зову, и не придаје превише значаја популарности , слави, успеху. Учио је од бардова и професију и људску етику. Цитира Љиљану Крстић која је прво говорила студентима да раскрсте са славом, сценама, завесом. Глума је тежак, мучан и непризнат посао....
– Трудим се да радим свој посао и не придајем превише значаја популарности. Ценим домаће васпитање, верујте да је то један апсолут, који отвара сва врата – закључује наш саговорник.
----------------------------------------------
Угледна фамилија
О Узуновићевим прецима могла би се написати књига, или снимити филм. То је фамилија која потиче од Узун Стојана који је војевао још са Карађорђем, али Танасије је добио име по прадеди који је био један од покретача српско-турског рата када се Србија проширила на још четири нахије, у време краља Милана. На страни Срба борили су се и виђени Руси, пуковник Рајевски и ђенерал Черњајев.
После пораза турски ага је продао Узуновићевима имање у Дражевцу код Алексинца које су отплаћивали до 1934. године. О њему се бринуо Танасијев деда Јован који је био агроном, а Јовановог брата Николу, који је у два наврата био председник владе између два рата, у политику је увео Пашић.
После рата сва имовина им је одузета укључујући и вилу на Дедињу која је постала резиденција америчког амбасадора.
-------------------------------------------------
Војничка част
Танасијева мајка је родом из Белановице која се налази између Љига и Аранђеловца. Њен стриц, Милован Гавриловић, школовао се на Академији у у Француској. Оженио се Полом, и с њом изродио шесторо деце, али се 1912. године вратио у Србију и ставио на располагање Врховној команди. Са Степином армијом стигао је до Једрена и када је требало да се изврши предаја Шукри-паша је замолио да предају града обаве на француском језику па су позвали Милована. Церемонијал није био нимало пријатан за пораженог који је требало да клекне и преда сабљу победнику, али Гавриловић је рекао да није дошао да понизи противника, подигао је Шукри-пашу са земље и није желео да му узме сабљу чиме му је указао велику част.
У знак захвалности Шукри-паша му је поклонио сабљу, доглед и револвер, који су касније предати Војном музеју.
--------------------------------------------------------
Каријера
Танасије Узуновић је рођен у Нишу 1942. године. Завршио је Позоришну академију у класи професорке Љиљане Крстић. Осим у позоришту играо је у преко 50 филмова и ТВ драма. Добитник је Стеријине награде и Октобарске награде града Београда. Први филм који је снимио био је „Кораци кроз маглу” Жоржа Скригина, потом су следили: „Девојачки мост”, „Саблазан”, „Лептирица”, „Тренер”, „Лагер Ниш”, „Проклета је Америка”, „Сабирни центар”… Ретко је био позитивац, углавном је добијао улоге Немаца и домаћих издајника.

Објављено: 06.02.2011.
Извор: Политика магазин



 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
НЕ САМО О ПОСЛУ: НЕБОЈША ГЛОГОВАЦ

НЕ САМО О ПОСЛУ: НЕБОЈША ГЛОГОВАЦ

Зими се лепи за шпорет, лети за мотор


Рођени Херцеговац прво постао Панчевац па Београђанин, али је љубав према природи остала у генима, а у међувремену родила се и нова, као на пример она према моторима и кувању





Небојша Глоговац је ипак добио Оскара, додуше не оног холивудског већ „Оскара популарности”. На недавној приредби у Сава центру проглашен је за глумца године па је примајући статуу узвикнуо „Коначно је мој” и захвалио се свима који су гласали за њега а посебно онима које познаје. Да ли ће добити и оног холивудског, ко зна, два филма у којима је глумио били су номиновани за ту престижну награду, па ни то није немогућа мисија.

У сваком случају глумац Југословенског драмског позоришта има већ припремљен говор за ту прилику – још док је био студент са Војином Ћетковићем и Сергејом Трифуновићем једно поподне на факултету увежбавао је оно чувено захваљивање холивудских лауреата од драге маме до продуцената. Наравно, била је то само шала, али се „седмој сили” прича свидела и почела је да се врти у јавности, узалуд се Глоговац бранио да је то било само једно студентско зезање у монтипајтоновском стилу у паузи између вежби и уличних демонстрација на које су одлазили.

Састајалишта у бистроу

Занимљиво је да је Небојша пре него што је постао глумац желео да буде психолог, – један од оних који припадају самом врху, и о којем се мање-више све зна. Складан брак, два сина Гаврило и Милош, супруга Мина, професор на Факултету примењених уметности.
Али увек има нешто ново. Ову зиму ће памтити и као време у којем се „залепио” за кухињу. Хладни дани и нису баш нека прилика за уживања у вожњама мотором, на Хиподрому је сезона затворена, изласци ако су чести умеју и да досаде, али ту је рерна за неко ново надахнуће, оно кулинарско, а рецепти имају улогу сценарија која воли да надогради, да би као и у глумачким улогама био оригиналан и, како би то критичари рекли, дао свој лични печат. Веровали или не те кулинарске враголије му обично успевају, на радост осталих чланова породице.
– Волим да чачкам, измишљам, додајем по своме, импровизујем али трудим се да не претерујем у томе. Припремам свашта, ево, на пример, једно од јела које ми увек успе је кисели купус са димљеним шараном. Купус запечем у рерни па на то додам димљеног шарана и још понешто што вам нећу рећи. Не морам да кувам, али свиђа ми се. Раније нисам на то обраћао пажњу, али сам открио да тако одморим мисли, заборавим на све друго док сам преокупиран припремањем јела, а још деца кад се затрче да питају шта то мирише, онда сам врло срећан – каже глумац.
Небојшина супруга је сликарка, и упркос предрасудама о уметницама, такође се одлично сналази у кухињи.
– Моја жена дивно кува, кад може и кад има времена, али обавезе јој не дозвољавају да то ради стално, као уосталом ни мени. Кад нам је гушт, одемо породично у кафану на ручак или вечеру, некад и у ширему друштву, са пријатељима.
Од пре неколико месеци један бистро у Јевремовој улици постао му је омиљено место где воли да наврати и да се дружи са колегама. Бистро 53 отворили су његови пријатељи Никола Ђуричко и Тома Паликовић, а поред обичног света који долази да нешто попије и поједе често долазе и колеге Никола Којо, Вук Костић, понекад наврати Бјела, али и неки људи иза камере, Дуле Јоксимовић, Воларевић...
– Ђуричко и Паликовић су ми добри пријатељи, и откад држе бистро, а то је од септембра прошле године, навраћам, пријатно ми је, и уопште, волим ту комбинацију кад може уз пиће да се нешто и поједе – каже Глоговац.
Цени када неко уме да спреми добру храну, набраја нам неке београдске кафане у које воли да оде на нешто што је спремљено „домаћински”, а као једну од најбољих кулинарских дестинација у Србији издваја ону нишку.
Породица Глоговац има и кућног љубимца, пса расе средњи шнауцер. Пошто Небојша воли животиње додатне обавезе му не падају тешко: („Каква је то обавеза, ходам ја, хода он?”)
Осим паса наш саговорник воли и коње и делфине. Они који редовно долазе на хиподром могу га понекад видети у друштву синова како прати трке на овом нашем, најстаријем спортском објекту у Београду. Почео је да размишља и о куповини коња, али то је већ захтевнији подухват па ће морати још да причека док се не реше они важнији, а што се тиче делфина, они још нису ни узети у разматрање, о том потом, ко зна шта живот носи.


Успомене из детињства

Захваљујући редитељу Олегу Новковићу Глоговац је постао страствени моторџија. За једну улогу у Новковићевом филму добио је део хонорара у новцу плус мотор БМВ од 650 кубика.
– Почео сам мало касно, са 35 година да возим моторе, прво „томос”, па скутер од 50 кубика с којим сам ишао често до Панчева где ми живе родитељи, али када сам упалио БМВ то је постала озбиљна зараза и велико уживање када са пријатељима одем негде у околину Београда, на Дивчибаре, чак и до Палића. Ван града је врло упутно излазити, у природу, шуме и ливаде. Ја село волим, поготово кад је сређено и кад је укусна храна. Просто, чујеш од пријатеља где има неки добар ресторан и одеш на ручак па се вратиш, ако те не мрзи. Или у викендице неких мојих пријатеља где правимо роштиљ... Посебно је била лепа тура до Пожаревца у време Љубичевских коњичких игара, ишли смо до Сребрног језера, па скелом прешли Дунав, а онда наставили преко Беле Цркве и Панчева. Заиста је то велико уживање, мада Олег Новковић за 20 дана направи и по пет хиљада километара. То су озбиљне туре и дестинације, ја сам аматер, немам ни времена и често сам заузет и одлазим на краћа путовања од по два три сата – прича нам Небојша Глоговац.
У свом животу глумац је променио три дестинације, детињство је провео у родној Херцеговини, са шест година преселио се прво у Опово, па затим у Панчево, а са студијама почиње да живи у Београду, од пре деценију и по, испрва као подстанар. Пошто је одрастао у свештеничкој патријархалној породици те основне породичне вредности преноси и у васпитавање својих синова и верује у брак као чврсту заједницу утемељену на љубави између двоје људи, мада је свестан да је та институција на великим искушењима у модерно доба.
Глумци брзо живе, представе, премијере, ускоро га очекује снимање новог филма у режији Срдана Голубовића, за успомене нема пуно времена, али једна му и данас много значи. Она кад је као дете одлазио код деде Гаврила у Херцеговину. Памти како га је дочекивао говорећи „Ево мени мога војводе” а затим би га поставио у седло, на коња, баш као правог војводу. Признаје да бољи поклон није могао да замисли, била је то нека врста Оскара из доба детињства.
----------------------------------------------------------------------
Није тако замишљао психологију
Говорећи о својим искуствима са студијама психологије које је напустио после две године и потом прешао на Факултет драмских уметности, Глоговац каже да су га највише одбиле формуле и рачунске операције јер никада није био талентован за неко велико рачунање, нити је тако замишљао студије психологије.
– Интересовало ме је зашто се људи разликују, зашто користе различите начине да би дошли до истог циља, зашто је неко успешан у једној делатности, а неуспешан у другој, зашто на различите начине волимо, на различите начине мрзимо, па та човекова гестикулација, колико она говори о њему самом, шта човек скрива кад говори, а шта је заиста оно што жели да каже. То је оно што мене занима и помислио сам, онако на прву лопту, да је то психологија, али схватио сам да глума има много више одговора на та питања.
--------------------------------------------------------------------------
Улоге
На сцени „Бојан Ступица”, у представи Хадерсфилд игра човека који је осам година лечен, па је глума заснована на фацијалној експресији. Када оживљава неки лик користи све оно што је видео и све што зна. Према лику се односи као према некоме кога је некада срео, или некоме о коме је читао.
– Далеко од тога да је глума имитација, она је истовремено и таленат који носиш у себи и техника која се учи да би неки лик изгледао стваран, као могући жив човек, неко кога треба оприродити. Филму као изразу више одговара сведена мимика и мирно лице, каже наш саговорник.
У Југословенском драмском игра у представи „Метаморфоза” која је лепо посећена, и која представља велику радост за глумце, „Сабља димискија”, комедија Александра Поповића, у „Вуку” је нешто сасвим друго, „племенито глумачко иживљавање”, како каже, које им прија. Глумац је добијао и неколико позива из иностранства али их је одбијао јер је требало да глуми Србе или Јужне Словене у наметнутом, политичком контексту лоших момака који су криви за све, у једном тотално исфабрикованом контексту. Глоговац је одиграо доста значајних улога. Позоришна публика га памти по представама „Буре барута”, „У потпалубљу”, „Тамна је ноћ”... познате су његове улоге у филмовима „Убиство с предумишљајем”, „Буре барута”, „До коске”, „Небеска удица”, „Бумеранг”, „Нормални људи”, „Кад порастем бићу Кенгур”, „Муње”, „Жена са сломљеним носем”, „Кењац”, „Клопка”…

Драгољуб Стевановић
Објављено: 13.02.2011.
Извор: Политика магазин



 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
НЕ САМО О ПОСЛУ: ЈОВО ТОШЕВСКИ

НЕ САМО О ПОСЛУ: ЈОВО ТОШЕВСКИ

Мушкарац са планете жена


Професор на Медицинском факултету у Крагујевцу, јавности је познат по тумачењу мушко-женских односа, али мало ко зна да је у Јапану певао пред 30.000 људи, а да је у спорту стигао до репрезентације

1.jpg


За Јову Тошевског кажу да је „сексолог са предумишљајем”. Један је од најистакнутијих научних познавалаца разлика женског и мушког мозга, у свету. Написао је десетак књига интригантних назива попут дела: „Лаки мушкарци 1 и 2”, „Планета жена”, „Ја сам главна, а ти”, „Скривена сексуалност”, „Кажи не”... Препричава се његова изјава: „Жена је залогај, ако не можете да прогутате, попијте је”. Годинама је присталица стила „Харли Дејвидсон”. Не, није моториста, разлог је у квалитету. „Све што је с том марком:фармерке, кошуље, чизме... вечно траје.” Занимљива је и сама чињеница да је Тошевски Србин рођен у Словенији, да се спортом бави од малих ногу, а да се у природи осећа „као код куће”.

Рођен у Љубљани, одрастао у Врању: „Врање као место мог одрастања, школског и гимназијског периода било је за мене идеално: недирнута природа, планина, река као и људи који су у свему специфични од емоционалности и говора до музике и свега дугог.” Врање је карактеристично по томе што је, нарочито раније, то била средина релативно затворена и географски прилично изолована. То му није сметало да има једну од најбољих гимназија у Србији, квалитетне музичке школе, па и један од првих тениских клубова у то време.
Воли планине: „Од ране младости све слободно време проводио сам по планинама у околини Врања без обзира на временске услове и доба године. Често сам ишао сам, или са извиђачима, чији сам био најпре члан, а касније сам и водио одред извиђача.”
„Ја сам планинар и природњак, нисам алпиниста. Освајање врхова нарочито оних хималајског типа спада у неприродне подухвате. Нисам човек од плана и правила, нарочито не када је природа у питању, јер сам давно схватио да она диктира услове, а да је адаптација врхунско знање и вештина.”
Са седам година је добио прву гитару: „Имао сам неколико група, најпре су то биле ромске, затим мексиканске, па рок групе. Једна од тих група је учествовала на светском поп фестивалу у Токију 1973. године, што је у то доба био приличан успех и интересантно по много чему.” Најпре, закаснили су да доставе демо-снимак, па је он једва стигао тако што су га пилоти разних компанија преносили из руке у руку.
„У то доба је била могућа таква врста срдачности, да пилот Луфтханзе преда траку пилоту Пан америкена, а овај пилоту Јапан ерлајнса. Група се звала Склавини, била је четворочлана, ја сам био вођа групе и певао сам мушки соло. Композитор је био Микан Обрадовић. Учествовали су најпознатији светски поп певачи тог времена, тако да сам се зачудио како је наша песма са етно-мотивима уопште прошла селекцију. Позвани смо на фестивал и три пута смо наступили рачунајући и финално вече где нас је слушало 30.000 људи. Све финансијске трошкове сносили су Јапанци.
Тих година свет је био миран, тако да никакви документи, ни дозволе,нису били потребни осим пасоша –и то без виза. Данас ме највише интересује наша стара музика која је захтевна и ритмички и певачки.”
Лирску поезију не воли, посебно не љубавну: „Сматрам да љубавна поезија не може да реши ниједан проблем заљубљених иако је њима намењена. Она им често продубљује недоумице и прави нереалне асоцијације.Та поезија углавном настаје из љубавних проблема песника, те не видим користи за читаоца да се бави љубавним неуспесима других песника.Јован Дучић је изузетак, којије био и одличан познавалац жена, па његова љубавна лирика има дискретан мушки победнички тон.”
Допадају му се народне јуначке песме, такозвани мушки десетерац,и патриотске. „Његош је мој фаворит, и то је поезија каква се само замислити може. Сви његови текстови су вечито трајно благо и наравоученије.”
Од свих уметности предност даје музици: „Она је апсолутно најбољи начин да се емоције изразе, приме или упуте. То није ствар питања да ли се вама више свиђа сликарство или музика, мозак је организован тако да му је музика важнија од свих других уметности. То потиче од есенцијалног значаја звука у процесу преживљавања у природи (звукови грома, река, ветра, шума и непријатеља). На ту еволутивну подлогу лако је додати уређене звуке који представљају музику без обзира на то да ли су у питању Рахмањинов, Моцарт, Битлси, Ења, или традиционална народна музика којој не требају ни ноте ни дискови да би се преносила у векове. Код примитивних племена Африке или Амазоније не може се замислити ниједан ритуал без певања и ритмичких инструмената (бубњеви, удараљке и остало).Данас има музике на сваком кораку, од оне у авионима која има умирујућу сврху, до техно-музике која екстремно надражује мозак, због чега може да буде штетна.”
Био је и члан прве карате репрезентације СФРЈ: „Осим каратеом бавио сам се мало и џудоом, последњих година и аикидоом. Стицајем околности мој учитељ каратеа Теруо Коно био је мајстор и џиу-џице и неколико година најбољи борац целог Јапана. Он је неговао посебан стил, који је био мешавина каратеа и других древних врло употребљивих вештина. Неке од њих су претходиле појави аикида.
Моји садашњи тренинзи су много умеренији него пре много година када сам почео да тренирам борилачке вештине.”
По завршетку медицине отиснуо се у свет: „На Тари сам службено био око четири и по године, а овако и више. Лечио сам раднике градитеље чувеног реверзибилног језера и електране, мештане села Заовине и децу у одмаралишту Митровац. Планина Тара је ненадмашан природни феномен по свему: величини, амбијенту, невероватно развијеном биљном и животињском свету. Упознао сам је што сам више могао, јер је она место на којем можете да живите сто година, а да је уопште не познајете. То није случај са другим планинама.
У Норвешкој сам био лекар у најсевернијој болници у Европи. То је била велика општа болница надлежна за простор величине као она Југославија од Триглава до Ђевђелије. Увек је имала два до три лекара и око неколико стотина запослених сестара и техничара. Радили смо апсолутно све што је требало –од гинекологије до очних болести. Често су нас звали са бродова који су пловили Северним леденим океаном, јер већина није имала лекаре, па смо путем телефона диктирали првом официру шта да ради у датом случају.
У Алжиру сам лечио наше људе који су градили брану за језеро са пијаћом водом и локално становништво. У то доба добио сам понуду да радим у Габону у прашумској болници коју је основао чувени доктор и најбољи оргуљаш свог времена Алберт Швајцер. У Габон нисам отишао јер су ме пацијенти, наши људи, убедили да их ’не остављам саме у пустињи’. Ипак сам и поред посла успео пет пута да се удаљим од базе градилишта на Медитерану према дубокој Сахари. Циљ ми је био да проучавам сексуалност номадских пустињских племена на потезу од 2.500 километара дубоко у Сахару. То није био безопасан посао, и најбоље је када идете сами, јер имате много мање обавеза, покретљивији сте, а и мање је опасно када сам човек налети на пустињске становнике на које власти немају никакав утицај. Вероватно они цене то што се неко сам запутио у пустињу.”
Докторирао је на разликама између мушког и женског мозга: „Интересовање за природу ме је врло рано довело до размишљања о мушко-женским односима чему сам се касније потпуно посветио. Кућа у којој сам становао налазила се у северном делу града близу великог ромског насеља где сам заиста од малих ногу могао да видим све што се догађа у тој средини која је пуна страсти међу половима. Моји другови Роми, музичари, имали су по двоје-троје деце док сам ја носио кратке панталоне. Заједно смо свирали, па сам их добро упознао.
Касније сам отишао у Београд на студије медицине и већ сам увелико био заинтересован за научне основе разлике међу половима пре свега разлике у мозгу жене и мушкарца. Права истраживања сам могао да наставим тек када сам постао асистент на Медицинском факултету у Крагујевцу. Тај факултет је одлично опремљен и међу водећим је по условима за научни рад.
Ја сам, у ствари, све време проучавањем науке о мозгу, емоционалности и сексуалности тражио одговор на питање како је човек настао и због чега се пре 20.000 година мозак човека одједном готово експлозивно повећао. Моју теорију о настанку човека, најпре је објавио 2006. године један амерички часопис, а затим је 2009. године цитирана у једној од високотиражних књига Дејвида Бејнбриџа угледног професора са Кембриџа, па је сада доступна широкој научној јавности. О односима међу половима написао сам 10 књига. Најновија је у штампи и зове се ’Чаробни мозак – врата емоција, сексуалности и реалности’ о неуронима, страховима, како се жене заљубљују и одљубљују, шта нам мозак прећуткује…”
Мушкарац редовно бива у заблуди да је у предности: „Пре свега жене нису лукаве, опасне и прорачунате зато што оне то хоће већ зато што их природа на то присиљава, наравно генетски условљеном спремношћу женског мозга да изведе то што мушки не може увек да схвати. Верујте, не постоје опасне жене. Жене су најпластичнија материја у природи које су створене да их мушкарац, ако зна како, обликује и води кроз живот. Жене нису ни за шта криве, увек је крив мушкарац јер су оне вођене захтевима природе, која према њима баш није била дарежљива.”
Секс је „за мушкарце заповест, а за жене исповест”: „Да, то сам негде написао. Управо због тога што је мушкарац програмиран да буде вођен циљем за сексуалним спајањем са женом, док жена нема тај нагон, већ је њој важнија доминација над мушкарцем од самог секса. Па ако хоћете доминацију морате понекад и да се исповедите.”
Прави мушкарац увек гледа шта је испод хаљине: „У принципу увек је лакше мушкарцу наћи жену него обрнуто. Процес везивања жене за партнера захтева времена (опет због разлика у мозгу), док је пред мушкарцем све као на длану, наравно ако нису промењени попуштањем и прављењем беспотребних уступака жени.
У стара времена и у традиционалним срединама којих је све мање, свекрва је била та која је имала начина да натера снају да рађа. Јер било је: ’или роди или напоље из куће – ако нећеш ти има која хоће’. То је био значајан фактор у подстицању рађања. Свекрва као институција која је у ствари део комплексне женске конкуренције данас не постоји. Никакве кампање међу женама неће помоћи подизању наталитета. Кампање треба вршити код мушкараца да би научили како да преваром приликом секса учине да им жена остане трудна.”
Зна и одговор на питање зашто се жене љубе жмурећи: „Жена се љуби затворених очију јер стално тражи нешто што не може да нађе. То је наравно природа тако уредила, да је опремила свим средствима да тражи, а да не може да нађе оно што тражи. Јер, жена боље од мушкарца зна шта ради, али не зна шта хоће, што је исто захтев природе. Једино што жена у том тражењу може сама да уради јесте да затвори очи, узалуд замишљајући да је нашла што је тражила.”
------------------------------------------------
Музику воли, али студирао медицину
„Медицина ми је била важнија од каријере професионалног певача, притом доктор може да буде музичар, али музичар не може да буде доктор”, сматра Тошевски.
--------------------------------------------------
Женско-мушке разлике у глави
„Определио сам се потпуно за неуро-науку бавећи се управо разликама у мозгу међу половима, сексуалношћу, емоционалношћу и меморијским системима мозга човека. На томе сам и докторирао што је у то време било готово табу тема тако да су ми комисију за докторат од три проширили на пет чланова. Одбраном доктората били су задовољни и они који нису помишљали да постоје толике разлике између женског и мушког мозга”, сећа се наш саговорник.
„Мало је било аутора у свету који су се бавили том проблематиком тако да је и у Америци било тешко објавити радове са доказима да су мушки и женски мозак код човека много више различити него што се претпостављало. И данас је та област неистражена, али су нове машине које врше прегледе мозга, као што су функционална магнетна резонанца на рутинским прегледима указале на постојање невероватних разлика мушког и женског мозга.”

Славица Берић
Oбјављено: 20.02.2011.
Извор: Политика



 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
NE SAMO O POSLU: MIRA VASILjEVIĆ

NE SAMO O POSLU: MIRA VASILjEVIĆ

Godine su prolazile...

MV.jpg

Poznata pevačica je poprilično doprinela našoj narodnoj muzici kao solista i podučavajući mlade talente u svom ansamblu „Đerdan”

122220_010920c26_ig.jpg

Mira Vasiljević je snimila više od dve stotine pesama i ostavila neizbrisiv trag u domaćoj produkciji naše narodne muzike. Uvek prisutna, a u svom stilu gorda, dostojanstvena i nenametljiva, početak umetničke karijere računa od trenutka kada je postala solista Radio Beograda. To je bilo 1961. godine. Od tada ima punih pedeset godina.
Mira je, u stvari, počela da peva čim je došla na svet. Mama joj je pričala da je toliko bila glasna da su joj one žene, nazovi babice, koje su je porađale kod kuće, prorekle da će postati pevačica. Ne zadugo, ti očevi geni stvarno su i došli do izražaja.
– Moj tata je po zanimanju bio stolar i svi su se u Ripnju, mom rodnom mestu, grabili da im Raja tišljer ugrađuje prozore i vrata, jer je pesmom unosio radost u njihove domove. Pamtim, svirao je i usnu harmoniku. U to vreme bile su aktuelne zanatlijske zabave. Vodio me je da pevam na tim narodnim veseljima, a kad bi poveo kolo, uvek bi uzeo mene za ruku da igram do njega – priča Mira sa setom. – Svi su se čudili kako petogodišnje dete ima takav glas i ume da igra. Kad je tata poginuo, imala sam nepunih deset godina, brat Lale osam, a sestra Milica samo godinu dana. Od silne tuge uplašila sam se da ću da zaboravim da pevam, pa sam otrčala iza šupe da proverim umem li.
– Ubrzo potom sam nastupila na školskoj priredbi za Svetog Savu. Imala sam duge kike, a mama mi je vezala crne mašnice i tako sam pevala pesmu „Siroče sam”. Svi su plakali. Tada sam bila hrabra, ali posle nisam moga da zadržim suze kad god se pomenulo njegovo ime. Mnogo mi je nedostajao u životu – pamtiće Mira zauvek.
I njena mama je lepo pevala, ali san joj je bio da joj ćerka postane lekar. Mira je, međutim, već u gimnaziji pošla na časove harmonike i mamu molila da je upiše u muzičku školu, što ona nije htela ni da čuje, jer se tada znalo ko svira i peva. Mira je odlučila da se krijući upiše u srednju muzičku školu „Mokranjac”. U gimnaziji je imala „šarene” ocene i mama je navikla na to. Kada je na polugodištu pokazala knjižicu, a ono – samo petice. Majka je bila zaprepašćena, ali kad je bacila pogled na predmete sve joj je bilo jasno. Razmekšala se i konačno prihvatila da će joj se ćerka baviti muzikom.

Tresla se kao prut

Ali, Mirina mladost, kao ni detinjstvo, nije baš uvek bila raspevana.
– Dok su moji drugovi i drugarice bili na letnjem raspustu i odmarali se, ja sam sa mamom išla u nadnicu, kopala, žela, čupala pasulj, prevrtala seno, čuvala stoku... samo da zaradim pare za voznu kartu i za školovanje. Pošto sam u selu bila omiljena, predsednik opštine mi je ponekad namestio i neki poslić u kancelariji. Dobijala sam pomoć i od Crvenog krsta. Sećam se jednog teget kaputa. Ja visoka, a on kratak. Mama našla neki grao štof i produžila ga. Onda od strica pozajmim gumene opanke i krenem u Beograd. Putovala sam vozom, železnička stanica je bila daleko, a zime nisu bile ovako blage, kao sada, nego smetovi do guše. Kad dođem u školu onako promrzla sa mokrim čarapama, moji divni profesori i dobrotvori, Vasilije Mokranjac i Duško Kostić, moj razredni starešina, nateraju me da se izujem i osušim čarape i noge kraj furune, da se ne razbolim. To ne mogu da im zaboravim – ističe Mira i danas sa ushićenjem.
Kad je majka u četvrtoj godini došla da je ispiše, jer više nije imala apsolutno nikakvih mogućnosti da je izdržava, Duško je kategorično rekao da to ne dolazi u obzir.
– Tada su, kao najboljoj učenici, izmislili i dodelili mi novčanu nagradu, našli mi stan i dali klavir da se pripremim za diplomski ispit. Mokranjac mi je ustupio i violinu da vežbam, pa pošto nisam imala gde, vežbala sam u klozetu, a razredni mi je prepuštao i svoje privatne učenike, samo da nešto zaradim. Taj isti Duško Kostić me je, te 1961. godine, i doveo u Radio Beograd, predstavio Đorđu Karaklajiću, muzičkom uredniku Radio Beograda, i rekao: „Evo ti je, pa vidi šta ćeš sa njom.”
Na toj prvoj audiciji, Mira se toliko prepala da se tresla kao prut. Činilo joj se da je izgubila i moć govora, ne samo pevanja.
– Ime Radio Beograda za mene je bilo nešto najvrednije. Pevam tu pred maestrom Vlastimirom Petrovićem Carevcem, koji me je sa svojim orkestrom pratio. Primetio je Carevac koliko sam se prepala pa je ostavio violinu i rekao klarinetisti Bokiju Miloševiću da nastavi i izašao napolje. Sumnjam da je bio daleko od vrata, ali hvala mu, pustio me da se smirim. Ohrabrila sam se i otpevala pesmu „Evo srcu mom radosti”. Kao da je bilo simbolike u njoj. Mada sam otišla sva očajna, ubeđena da su mi sve lađe potonule, posle mesec dana sam dobila dopisnicu da sam primljena – ne zaboravlja istaknuta umetnica svoje početke u muzičkoj karijeri.

Široka duša

Čim je diplomirala, Mira se zaposlila u Muzičkoj školi u Valjevu. Iz te prve generacije ponosna je na mnoge svoje učenike, među kojima su bili i braća Maljoković, a bogami i oni na nju. Narednih dvanaest godina radila je u prosveti kao nastavnica muzičkog obrazovanje po raznim školama i istovremeno snimala ploče. Posle velikog uspeha i popularnosti koji joj je donela numera „Život piše uspomene”, posvetila se isključivo estradi i pevanju. Čim se zaposlila, udala se za momka po imenu Žarko, koji se družio sa njenim bratom Laletom.
– Žarko je video moju fotografiju i zaljubio se. Pošto je imao rođenog brata i majku koji su živeli u Valjevu, pred kraj školske godine je došao tamo. Slučajno smo se sreli u pošti. Bio je lepotan, uz to i sudija za prekršaje. Udala sam se odmah, drugi, treći dan, čim sam se vratila u Ripanj. Bili smo srećni, rodila nam se i ćerka Nataša, ali posle dve godine braka, on je dobio premeštaj i otišao u Novi Bečej, a ja sam ostala u Ripnju. Razveli smo se, ali smo ostali prijatelji do kraja života.
Igrom slučaja njen bivši muž ju je upoznao sa budućim suprugom Mišom Vasiljevićem, takođe pravnikom i sudijom.
– Imala sam samo 28 godina i nisam htela ceo vek da ostanem sama, pa sam otišla u Novi Bečej da zamolim Žarka da mi da sporazumni razvod braka. Lepo sam se doterala, frizirala kosu, obukla tergal-suknju i prelepi beli mantil sa braon svilenim šalom sa tufnicama koji mi je sestra od tetke pozajmila, i mislim da sam izgledala baš lepo. Htela sam da mu bude žao.
Stižem, a sa njim sede još neka dvojica. U međuvremenu je jedan od te dvojice otišao, ustao je i Žarko i nakratko nestao, a meni su u tom trenutku grunula osećanja. Sagla sam glavu i počela da jecam. Imala sam dete, nije bilo lako tek tako se razvesti. Mnogo me je bolelo – priznaje umetnica.
– Kad sam podigla glavu, vidim da i onaj čovek plače. Kaže – i kod mene je ista situacija. Sutradan, na železničkoj stanici, penjem se, voz samo što nije krenuo, a neko sav zadihan doviknu: „Ja ću jednoga dana doći!” Ne znam šta mi bi, uzvratim mu „Čekaću te!” To je bio oktobar. Za Novu godinu vraćam se autobusom u Ripanj i neko mi kuca na prozor. Ne mogu da se setim gde sam videla te divne oči. A, on kaže: „Ja sam došao.” „Poručite mojoj mami da ću doći sledećim autobusom, ja sam se udala!” – saopštim onim ljudima iz autobusa i izađem – smeška se i priča. Tako su Miša i ona počeli život.
– Dobili smo ćerku Jasnu i nastavili da živimo uz neizmerno poštovanje i ljubav. On je bio moj oslonac u životu. Brak je trajao do 24. aprila prošle godine, kada je umro. Otkinuo mi je srce. Završila sam i u bolnici. Jedva sam se povratila. Ovo su moji prvi koraci i kontakt sa svetom posle njegove smrti. U ostalom, red je da obeležim i jubilej u karijeri. Neće biti neke pompe, ali najdraže mi je što će mi PGP izdati kompilaciju, na kojoj će se naći i pesma malo puta izvođena, pod nazivom „Široka duša”. To je poslednje delo koje smo moj Miša i ja uradili zajedno. On je pisao tekst, ja kompoziciju, a aranžman Vlada Teodosijević – ističe Mira Vasiljević.
..........

Biser, po biser...

Da bi se suprotstavila turbo folku i šundu, 1973. godine, vraćajući se sa Beogradskog sabora, gde je sa pesmom Petra Tanasijevića, „Zri, zri tamnjanika” osvojila prvu nagradu, Mira Vasiljević je došla na ideju da, zajedno sa Anđelkom Govedarević i Verom Ivković, osnuje prvi ženski vokalni ansambl pod nazivom „Đerdan”, koji bi negovao izvorne melodije. Dobile su još jedan vokal, Gordanu Lazarević i nakon nekoliko meseci vežbanja, koreografije i režiranja na kome je radio Jovan Ristić, ansambl „Đerdan” se pojavio pred publikom. Bio je prihvaćen s velikim oduševljenjem.
– Nismo se skrašavale kod kuće. Obasipali su nas cvećem, ali i vrednijim poklonima. Pošto sam nastupala isključivo kao koncertni pevač, nikada nisam pevala na vašaru ili na svadbama, bila sam alergična na bakšiše, valjda sam jedina takva na estradi, obožavaoci su se snalazili, pa su novčanice stavljali u cveće – navodi sa smeškom.
Mira je mnogo doprinela našoj pravoj narodnoj muzici, podučavajući talentovane devojke u svom ansamblu. Ona je jedna od retkih koja je svoje znanje prenosila na mlađe koleginice pomažući im da postanu poznate i popularne.
– Članice su se redovno smenjivale i njihovo mesto su zauzimale nove mlade talentovane devojke. Kroz „Đerdan” je prošlo njih šezdesetak i danas su moje devojke vrhunska imena naše estradne scene. Ja više nisam aktivna, jer sam se razbolela, ali one su nastavile sa koncertnim aktivnostima, a ja sa njima nastupam samo na radiju i televiziji – kaže naša draga sagovornica.
„Đerdan” je dobio i ogranak „Ogrlica od bisera”, koji vodi njena ćerka Jasna.
– Okupila je žene kojima je san bio da pevaju, a nisu imale mogućnosti da se za njih čuje zato što su se udale, ili im roditelji nisu dozvolili. Uopšte nisu važne ni godine, ni fizički izgled, samo glas i ljubav prema muzici. Postoje samo godinu dana, a već su gostovale u dosta televizijskih emisija. Nekad odem samo da se napunim te njihove pozitivne energije.
.........

Dokaz ljubavi

U znak zahvalnosti, pre oko četiri godine članice „Đerdana” su Miri priredile jedno iznenađenje u emisiji „Sve za ljubav”.
– Zovu me iz televizije i kažu „Miro, jedan suprug je poželeo da svojoj ženi priredi radost i iznenadi je tako što ćeš joj ti otpevati pesmu „Godine su prolazile”. Prihvatim. Kad god mogu nekog da usrećim, tu sam. Hvalim se mojim „đerdankama”, a one mrtve hladne. Dođem u studio i čekam da me pozovu na scenu da pevam, kad sa stepenica, kao mravi, jedna za drugom, u koncertnim haljinama koje je kreirala pokojna Mira Čohadžić, silaze one. Kad nisam umrla od uzbuđenja. „Vi znate koliko vas mi volimo, ali smo htele da svi čuju koliko nam značite” – kaže Snežana Đerdan ispred svih. Utom prilazi Anđa Govedarević i predaje mi knjigu koju je dizajnirala moja ćerka. Na svakom listu po jedna njihova fotografija ispod kojih su ponaosob ispisale svoje emocije prema meni. Čak su dovele i moju unuku Iskru, koja je pred kamerama otpevala pesmu „Alaj mi je večeras po volji” i tada je zvanično i ona bila primljena u „Đerdan” – prepričava Mira sa istim uzbuđenjem.

Svi muzikalni

U Mirinoj porodici svi su muzikalni i ona ih sa ponosom predstavlja.

– Moja sestra Milica je jedno vreme pevala sa mnom u ansamblu „Šumadija”. Mog rođenog brata Laleta zvali su Zaim Imamović. Snimio je tri ploče, ali je nastavio da se bavi nekim drugim poslom. Njegova ćerka je pevala lepše od svih nas, ali ona sada radi kao profesor istorije. I moja starija ćerka Nataša Smiljanić je talentovana, jedno vreme je pevala u porodičnom „Đerdanu”, ali se okrenula svojoj firmi za uvoz–izvoz.
Miloš, moj unuk po Nataši, sa pet godina je sa mnom snimio pesmu „Baba i unuk”, koja i danas ide u željama slušalaca, ali njega je više interesovao sport. Njegov sin, moj praunuk Vuk ima tri godine i opsednut je pesmama Željka Joksimovića i po ceo dan ponavlja „Ljubavi, ljubavi...”, ali meni je najdraži refren koji mi stalno ponavlja telefonom: „Bako, kada ćemo da se vidimo?”
Moja mlađa ćerka Jasna Vasiljević-Milanović ima troje dece. Najstariji Marko, završio je srednju muzičku školu, svira i klavir, a sada studira umetničku akademiju i biće tonac. On je jedini istinski već uveliko uplovio u muzičke vode. Iskra je sedmi razred osnovne škole i bila je članica estradne grupe „Mulina”, koju je osnovala Snežana Đerdan, okupivši dečake i devojčice da pevaju izvorne narodne pesme. Najmlađa, Đina je takođe bila poželjna kao član, ali je bežala od kamere. Ona je pevala u horu Valentine Vukomanović „Čarolije”.


Nagrade ima, penziju nema

Za svoje umetničke zasluge vredne poštovanja Mira je dobila mnogo nagrada, diploma, zahvalnica, kao i povelja za životno delo. Od srca su joj date i ona ih srcem prima. Ipak najviše se ponosi Zlatnim krstom koji je dobila od Crvenog krsta za njen humanitarni rad. Tu nedostaje samo jedno.
– Znate da zaslužni istaknuti umetnici dobijaju nacionalne penzije. Mislila sam da je red da i ja ispunim taj obrazac, priložila sam sve što je trebalo, međutim mene nikako nema na tom spisku. Ne znam šta još treba da uradim da bih je zaslužila. Ne znam da li ću je dočekati, s obzirom na to da već imam 76 godina i da li ima svrhe i da konkurišem ponovo.

Veliko društvo

Pored mog „Đerdana” i moje porodice, moj prvi komšija Kutić, tako ga je nazvao Marko, a prezime mu je Krstić, brine o meni kao da je moje rođeno dete. Nema dana da ne kucne na moja vrata da vidi jesam li dobro i da li mi nešto treba. Dosta vremena provodim i sa prijateljicom i komšinicom, književnicom Micom Marković. Ona piše dečje pesme i verni je poklonik „Politike”, pa tako svakodnevno zajedno pročitamo vaš list od korice do korice. Kad god nešto treba da se snima u nekom restoranu, onda idem kod moje „đerdanke” Goce Stoićević.

Dana Stanković

Objavljeno: 06.03.2011.
Izvor: Politika magazin
 
Top