Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Ćerka poznatih roditelja maštala je o karijeri rok pevačice, trenirala plivanje i gimnastiku, proslavila se kao radio i TV voditeljka. Ipak, posebno je ponosna na ulogu kapitena smučarske reprezentacije srpskih novinara Šezdesetih i sedamdesetih godina, dok je kao pričljiva mala mudrica odrastala u roditeljskoj kući u starom delu Beograda na Kosančićevom vencu, bila je mezimica nekih od naših najpoznatijih dramaturga, reditelja, glumaca i novinara tog vremena – očevih i majčinih prijatelja Radivoja Lole Đukića, Novaka Novaka, Slobodana Stojanovića… Maštala je o karijeri rok pevačice (čak je imala i svoj bend „Defektno efektni”), da bi neopozivo odustala od ove ideje kad je shvatila da – nema sluha. To joj, međutim, nije smetalo da ostatak života posveti muzici… na drugačiji način. Osamdesetih se „otkačena” pankerka sa šašavom frizurom proslavila kao muzički voditelj na radiju i televiziji i kao jedan od začetnika „novog talasa” u jugoslovenskom rokenrolu. Oprobala se i kao novinarka. Početkom olujnih devedesetih, kad se profesija televizijskog novinarstva u Srbiji suočavala sa najvećom krizom, njen privatni život (za razliku od poslovnog) uplovio je u mirnije vode: rodila je Kosa. Ovaj radoznali i talentovani dečak, koji poput mame „diše muziku” (mada sa svojih 17 godina već zna da će biti glumac), u prevladavajućem okruženju domaćeg i stranog „turbo-folka” može samo da zamišlja (iz maminih priča) kako je izgledala srpska prestonica u vreme kad je smatrana jednom od evropskih prestonica najbuntovnije muzike u istoriji. Danas je Dubravka Duca Marković urednica u Radio Beogradu, gde vodi dve emisije („Nekad smo se dobro zezali” i „Večeras zajedno“). I dalje se druži sa starim rokerskim društvom, ponekad gostuje na televiziji, a raznovrsne sportske talente kojima je odmalena obilovala (plivanje, gimnastika, tenis, skijanje…) usmerila je na aktivnosti u međunarodnom klubu novinara skijaša (Ski Club of International Journalists – SCIJ). Nedavno je, kao kapiten šestočlane srpske ekipe (od ukupno 250 takmičara, novinara iz 36 zemalja), učestvovala na prvenstvu koje je ovo udruženje održalo u Kanadi, na području Nacionalnog parka Banf (126 kilometara od Kalgarija, domaćina Zimske olimpijade 1988.), uvrštenog na Uneskovu listu svetske prirodne baštine. Odatle se, uprkos skromnom plasmanu naše ekipe („Kakve šanse mi imamo protiv kolega novinara koji su nekada bili vrhunski svetski skijaši?” – pita sebe i nas), vratila puna najlepših utisaka. Obećala je da će za „Magazin” napisati posebnu reportažu iz jednog od najprestižnijih međunarodnih skijališta, o širokim stazama, veličanstvenim šumama, hotelu poput starinskog zamka… – Bio je to doživljaj za pamćenje! Prošle zime smo se sastali u Maroku, naredne ćemo u Turskoj… nadam se da će i Kopaonik najzad doći na red, u dugoj istoriji SCIJ (osnovan je 1955. godine) – kaže Duca. Otkuda tolika ljubav prema snegu i planinama? – Još sa šest godina sam naterala mamu da me stavi na skije, i otada sam postala „zavisnik”. Kao klinka sam sa komšijskom decom zimi uživala u urnebesnom sankanju od Knez Mihailove ulice do moje kuće, u tadašnjem Beogradu je to bilo sasvim izvodljivo i u redu. Kad sam poodrasla često sam „pozajmljivala“ sanke od dvanaest godina mlađeg brata Laleta (Radomir Marković je sad TV producent) kad sam se sa društvom u sitne sate vraćala sa svirke iz Akademije. Doduše, trenirala sam i druge sportove, osvajala nagrade u gimnastici i plivanju, ali skijanje mi je ostalo najveća strast – priznaje naša sagovornica. Da li su i važni muškarci u njenom životu delili tu strast? Srđan Gojković Gile („Hipnotisano pile”, „Električni orgazam”), Vlada Divljan (VIS „Idoli“), prvi suprug Mirko Gaspari (otac Kosa), sadašnji muž Goran Gmitrić (TV novinar sa kojim je više od decenije u braku)? – Nikako! Ali, upravo mi je odgovaralo to što oni nemaju ambiciju da mi „pariraju” u sportu. Jedino sam Vladu uspela da naučim da skija. A moj sin više voli tenis (psa Reksa izostavljam) – dodaje. Prvi nastup – na stubićima Kos možda nije nasledio od Dubravke simpatije prema ledenim prostranstvima, ali jeste sklonost ka muzici (svirao je gitaru u školskom bendu „Obarene viršle”) i – publici. – Moji prvi „javni nastupi“ su bili na moru, na letovanju sa roditeljima u Dalmaciji, kad sam se penjala na stubove za vezivanje brodova i od tatinih i maminih prijatelja, poznatih ličnosti, tražila da me glasno najave: „A sad će recitovati naša Duca!” Posle sam nastupala i na raznim školskim priredbama, jednu je uživo prenosila i televizija sa Kolarca. Nisam imala tremu: mama mi je bila najpoznatija TV spikerka u zemlji. Valjda mi je zato, mnogo godina kasnije, bilo sasvim prirodno da i sama u ulozi voditelja stanem ispred kamera – veli Dubravka. Nije samo njena lepa, otmena mama Ljiljana Marković, inače diplomirana glumica sa besprekornom dikcijom i glasom kao stvorenim za etar, pripadala krugu poznatih. Aleksandar Marković, Ducin otac, bio je ugledni novinar, član prve redakcije NIN-a, urednik i jedan od osnivača „Radio TV revije” i „Dvestadvojke”, voditelj omiljene radio emisije „Vreme sporta i razonode”, prvi lik na malim ekranima koji je jugoslovenskim gledaocima poželeo „Dobro veče”… i glavni Ducin „snabdevač” najnovijim gramofonskim pločama u izdanju „Jugotona”. Ključno za njen status među vršnjacima! Kad živite u dedinoj kući u najstrožem centru grada, tako da ste celo detinjstvo proveli između Kalemegdana, Skadarlije i Saborne crkve; kad su vam roditelji čuvene javne ličnosti, a kućni prijatelji osnivači televizije i autori najgledanijih TV emisija; kad vam je školski drug Momčilo Bajagić i još ste, povrh svega, talentovani i đak sa svim peticama… onda vrtoglav put do slave i nije neko čudo. – Priznajem da sam u mnogo čemu bila privilegovana. Ali moja glavna prednost je bila što sam odrastala u porodici u kojoj su me učili da razmišljam sopstvenom glavom, da ne prihvatam autoritet, da sve preispitujem, da imam pravo na sopstveno mišljenje i sopstveni izbor. To je zauvek odredilo moju pobunjeničku ličnost. U komunizmu sam vaspitavana na vrednostima građanskog društva. Kao dete sam imala kućnu pomoćnicu koju smo smatrali za člana porodice (na njoj je bio zasnovan lik Tine u seriji „Pozorište u kući”), a čim sam postala punoletna bilo je prirodno da zarađujem za svoj džeparac. Tako sam „otkupljivala” svoju slobodu. Od mene se očekivalo da postanem advokat, kao deda u čijoj smo kući živeli. Uredno sam i uspešno polagala ispit za ispitom na Pravnom fakultetu, a onda posle tri godine pobegla. Zanimalo me da studiram novinarstvo, ali se moj otac sa tim nije složio. Na Fakultetu dramskih umetnosti sam upisala organizaciju, pa sam i to batalila. Prave stvari su se dešavale na drugom mestu, a sve su bile povezane sa muzikom: mislila sam da je sjajna stvar da na radiju napravim emisiju o beogradskom panku – pripoveda Duca. Tako je sa 20 godina, odlučna, buntovna, ali puna energije i entuzijazma, sa kosom dopola obojenom u ružičasto, dospela na Studio B, kod Slobe Konjovića. Posredstvom Duška Radovića, i uprkos negodovanju porodice. – Vodila sam emisiju „Rok intervju“, onda su me uključili u redovne smene i postala sam pankerka-novinarka. Kasnije sam radila i u „202”. Sarađivala sam i sa drugim redakcijama, recimo, objavljivala sam i na rok stranicama „Politike“. Sećam se mog prvog intervjua sa Srđanom Šaperom. Posle dve godine na Studiju B pozvali su me sa Televizije Beograd da vodim „Hit meseca”, muzičku emisiju koja bi ličila na popularni britanski „Top of the pops“. Prvi gosti su mi, naravno, bili ortaci iz bendova „Električni orgazam”, „Šarlo akrobata” i „Idoli”. Ko bi bolje predstavio „novi talas” gledaocima od mene, koja sam ga živela? – primećuje Duca.
Oproštaj od televizije „Hit meseca“ je veoma brzo postao kultna emisija, a njegova voditeljka stekla popularnost koja bi joj sigurno izmakla da se držala pevačke karijere. Tek je mnogo godina kasnije, kaže, shvatila koliko je sve to što je tada radila uticalo na ljude. Evropsku afirmaciju je dočekala vodeći za JRT serijal „Igre bez granica”. Jedno vreme je radila na RTS-u. Bila je među osnivačima Trećeg kanala. Sa nacionalne televizije je otišla devedesetih godina kad je, kako kaže, ukinut standard profesionalnog televizijskog novinarstva na RTS (a to se, smatra, do danas nije promenilo). „Okidač” je bio veliki opozicioni koncert aprila 1992. na Trgu republike u Beogradu, „Ne računajte na nas“” – Na koncertu je bilo oko 50.000 ljudi koje smo okupili protiv rata, među njima i mnoge poznate ličnosti iz cele Jugoslavije, a u Dnevniku RTS je predstavljen kao zabava za 5.000 ljudi. Uletela sam kod Milorada Komrakova, tadašnjeg urednika informativnog programa RTS, i pitala ga na šta to liči. On je samo ćutao. Posledica organizacije ovog koncerta je bio, zapravo, završetak moje karijere. Tada sam shvatila da je sve to što radim nemoguća misija, da rokenrol više nikoga ne interesuje – kaže Duca, koja je, ipak, i u pedesetoj ostala rokerka u duši, verna muzici buntovnika i svojoj dečačkoj frizuri. Njen glavni projekat za budućnost je da uživa u životu koliko može. Da radi ono što joj prija i onoliko da joj ne bude teško. Da nađe dobru stranu svega. Poručuje: „Moj moto je da dok traješ, traješ do kraja”.
.....
Rok koncert u sobi Jedno od najlepših sećanja je proslava mog osamnaestog rođendana: u mojoj kući je, pred pedeset ljudi, prvi put je nastupila grupa „Hipnotisano pile” u kojoj je bubnjeve svirao Gile. Hit pesma je bila „Magdalena”.
Hladna televizija O televiziji sam rano saznala da je hladan medij: ljubila sam televizor jer je mamin lik bio na njemu, ali ona mi nije uzvraćala poljubac!
Dvostruka ličnost Odrasla sam kao dvostruka ličnost, između građanskog vaspitanja i komunističkog okruženja. Bila sam dete „iz fine kuće” a sa sobom uvek vukla neke pankere. A kad me pitaju koja mi je politička orijentacija, kažem: „Ja sam roker”.
Smrt rokenrola Nema više TV emisija koje prate rokenrol, radio programi ga ne podržavaju, ljudi ne znaju da to postoji. To je kulturni zločin koji je učinjen na prostorima bivše Jugoslavije. Ubijeni su kreativnost, inventivnost, želja da se izrazi drugačije mišljenje.
Lažne TV zvezde Kao malu roditelji su me učili da uvek pravilno govorim i jasno izgovaram reči. Trudila sam se da to prenesem i na svoje slušaoce i gledaoce, uostalom, kultura govora je bila preduslov za nastup pred mikrofonima ili kamerama. Danas su akcentovanje i dikcija spikera i voditelja, naročito na televiziji, katastrofalni. Imamo TV zvezde kojima niko ne može da kaže da greše, ne slušaju lektore. A i zašto bi, kad dobijaju pare zbog dobrih silikona, a ne zbog dobrog jezika i svog profesionalizma. Mislim da je stvar u tome što današnjoj televiziji nedostaju vrhunski, strogi reditelji, kakav je nekada bio Jovan Ristić. Aleksandra Mijalković Objavljeno: 13.03.2011. Izvor: Politika magazin
Jedan od naših najpoznatijih avangardnih slikara, koji je pre četiri decenije otišao u Pariz da odatle „osvoji svet”, govori o svojoj umetnosti, o ljubavi svog života, o najnovijoj izložbi u Liježu...
Foto R. Krstinić
Razapeti crveni torzo otkinutih krila. Plivač u izokrenutom svetu. Zgrčeni prsti šake koja očajnički pokušava da se otrgne iz hrpe zgužvanih mašina. Džinovska ruka se spušta kao usud da dograbi izbezumljenog stradalnika i odvuče ga iz lažnog mira njegove tihe svakodnevice. Obrisi čoveka, bez lica, sputanog konopcima i lancima, uhvaćenog u raskoraku: izuvijane plastične cevi kao žile, metalne šipke kao kosti. Ogromno stopalo zaustavljeno u vazduhu, kao da se najednom premišlja gde će se spustiti, i da li uopšte da završi započeti pokret. A usred te eksplozije jakih, nasilnih boja krvi, vatre i noći, između tih zastrašujućih divova i naizgled ubistvenih skalamerija – dobroćudno, milo lice večitog dečaka, nežnog osmeha i čistog pogleda, uokvireno anđeoskim kovrdžama. Miloš Šobajić nas strpljivo provodi svojim beogradskim ateljeom, unapred se izvinjavajući što ne može da nam pokaže više svojih radova. Većina je rasuta po muzejima i galerijama širom planete, mnogi su ostali u njegovom ateljeu u ulici Klinjankur u Parizu, gde je živeo i stvarao pune tri decenije. Tačnije, od 1972. do 2005. godine. Sada je opet Beograđanin, ako se tako sme deklarisati jedan istinski građanin sveta, umetnik čijim se slikama, skulpturama, grafikama, instalacijama i performansima dive likovni znalci na četiri kontinenta.
Miloš Šobajić u svom ateljeu (Foto R. Krstinić)
–Posle toliko vremena, vratio sam se kući. Započeo novi život. I dalje, naravno, putujem na izložbe, povremeno posećujem Pariz, ali mi je ovde glavna centrala – kaže slikar. Dok lakim korakom pomera velika platna i spretno sklanja kutije s bojama i četkama da bi nas što udobnije smestio, ne uspevamo da u ovoj vižljastoj figuri vidimo 66-godišnjaka. – To je zato što, u stvari, još imam 27 godina, koliko mi je bilo kad sam prvi put otišao u Pariz, da postanem veliki umetnik u velikom svetu – objašnjava uz vragolasti osmeh.
Duhovno nasleđe dede Ilije Njegovi (ne)zvaničnibiografi beleže da je u francusku prestonicu stigao 1972, dve godine nakon što je diplomirao na Likovnoj akademiji u rodnom Beogradu. Doputovao je da vidi jednu Pikasovu izložbu – i zadržao se naredne 33 godine! –Nisam se pokajao što sam otišao, jer ovde nikad ne bih postigao ono što sam naumio, mada jemoždatrebalo da odem u Nemačku ili Britaniju, njihovi ekspresionisti su mi bliži nego francuski, kao i njihov način pristupa slikarstvu. Ali, Pariz je tada bio centar umetnosti (tamo su već bili naši avangardni umetniciMiodrag –Dado Đurić, Ljuba Popović i Vladimir Veličković), a ja sam govorio francuski zahvaljujući ocu Voju, diplomati, koji je posle rata bio vojni ataše u našoj ambasadi u Parizu. On me je u detinjstvu podsticao da crtam i nagovorio da upišem Akademijurepoznao je u meni onu umetničku notu koju sam nasledio od njegovog strica Ilije Šobajića –kaže poznati slikar.
Foto R. Krstinić
Saznajemo da porodica Šobajić potiče iz istoimenog naselja ispod manastira Ostrog, ali je zbog nemaštine odatle otišla, seljakala se, i najzad nastanila u Nikšiću 1877. godine. Milošev deda po ocu bio je uspešan trgovac (držao je gvožđaru od koje je izdržavao celu familiju)a njegov brat Ilija (Milošev deda-stric) bio je čuveni slikar. Braća su izuzetno doprinela razvoju kulture u Nikšiću: pored ostalog su tu osnovali prvu knjižaru, biblioteku (1879) i čitaonicu, prvo amatersko pozorište, prvo pevačko društvo („Zahumija”) i listove „Nevesinje” i „Onogošt”, i otvorili prvi bioskop u Crnoj Gori („sala se grije – ulaz besplatan!”). –Moj slavni predak Ilija Šobajić (1876–1953), na koga sam „povukao” talenat, studirao je slikarstvo na Akademiji umetnosti u Beču (1896–1901) i bio je jedan od najobrazovanijih crnogorskih akademskih crtača, grafičara, primenjenih umetnika i pedagoga, iako je bio daltonista. Ilijinicrteži su biliklasični, konzervativni(kako i pristoji pravom profesoru večernjeg akta), dakle sasvim suprotnimojim,buntovnim – kaže Šobajić.
Jedna priča za ceo život A kakvo je njegovo slikarstvo? –Od početka pa do danas imam u glavi jednu priču, koja se razvijala, dobijala nove, drugačije forme, ali ipak ostala ista: o čovekovom pokušaju da se izbavi, da se izdvoji iz gomile i da krene napred, što dalje, nekad bos, nekad u cipelama, nekad plivajući… Još ne znam gde će taj razapeti čovek,čovek u raskoraku,najzad spustiti nogu, gde će naći izbavljenje (jer, posmatrajući stvarnost oko sebe sve sam više pesimista), ali dok to ne otkrijem, dok ne utvrdim kako da ga oslobodim, želim da održim taj zamah, ritam koraka… Samo da se on ne prokliza i da ne pukne! – dodajeumetnik. I mada ne vidi kraj priči koja ga vodi, nada se da će je, na ovaj ili onaj način, dopuniti i zaokružiti. Namerava da napravi film. Priprema seriju novih skulptura kombinovanih sa slikama, vodom i video snimcima: pogled sa dna bazena nagore, gde se sve dešava. Prva takva izložba će verovatno biti u „Danubijanumu” kod Bratislave, možda već dogodine. Nešto slično je, doduše, već nagovestio radovima koje je predstavio u Kini pre nekoliko godina, i u Moskvi, izložbom „Mala plaža”i skulpturom Skakača. –Veliki prostor inspiriše da se misli veliko. Tako sam i došao na ideju o bazenima. Ali, pre toga me čeka da završim započeto. Drugog marta sam otvorio izložbu „Raskorak” u Kraljevskoj akademiji lepih umetnosti u Liježu. Postavka, koju čini 12 velikih slika (2,3 sa 1,8 metara) i ogromna središna skulptura,nazvana „Raskorak”, seli se 1. aprila u Muzej umetnosti u Temišvaru, a zatim, 25.aprila, u Akademiju nauka iumetnosti u Bukureštu. Dokraja proleća će bitipredstavljena u muzejima u Pečuju i u Karlsrueu, a u maju i u Bariju – najavljuje Šobajić. Izložbe su ga provele svetom, ali neke zemlje su ostavile poseban utisak na njega. – Kina je čudo! Ljudi su divni, blagorodni.Njihova umetnost, međutim,nikako da se oslobodi od stega tradicije duge pet milenijuma. Nenadmašni su u reprodukciji, talentovani – i uglavnom unificirani. A iz Moskve nosim jedno veoma neprijatno iskustvo. Doživeo sam da mi vlast konfiskujepet od 65 slika koje sam izlagao jer, navodno, nisu bile dobro izmerene. Tražili su da platim otkupninu, platio sam, ali mi ih ipak nisu vratili, išao sam na sud… Tako nešto se ne bi moglo dogoditi u Evropskoj uniji!Posle tri godine sam najzad uspeo da izbavim svoje slike, pa sam ih poklonio Moskovskom muzeju. U inat! – prkosno primećuje umetnik.
Kao Dali i Gala Taj buntovni deo njegove prirode jeuglavnom ograničen na slikarsko platno. U duši je nepopravljivi romantik. O tome svedoči i priča o njegovoj velikoj, jedinoj ljubavi, kojom se tajno oženio pre 43 godine u Dubrovniku. Kumovi su bili poznanici koje je slučajno sreo na Stradunu. – Moju Lotos (svi je zovu Lotka,a ime joj je odabrala majka, jer je začeta među lotosima) upoznao sam i zavoleo kao gimnazijalac. Uvek mi je bila velika podrška iinspiracija. Njena je bila ideja da odemo iz Beograda u veću sredinu, gde ću imati više prostora da se ostvarim. Oštro smo „napali” Pariz… a da nismo znali, kad smo dospeli na aerodrom, ni kuda ćemo ni kako ćemo. Sve je dobro prošlo, a mi smo, evo, proputovali svet i ponovo se skrasili u Beogradu. Dece, na moju žalost, nemamo. Želeo sam da ih imam četvoro-petoro, ali je Lotos bila protiv toga, nije htela da ih rađa „u ovaj grozni svet”. Tako sam ja bio i ostao središte njenog života, slobodan da se u potpunosti posvetim svojoj umetnosti – dodaje Šobajić, čija romansa neodoljivo podseća na onu između čuvenog španskoj slikara Salvadora Dalija i njegove Gale. Zanimljivo je da su se i Miloševi roditelji,otac Vojo Šobajić iz Nikšića i majka Mira Đerić sa Plitvica, venčali kao veoma mladi. Ona je pobegla u partizane od ustaša, i tu je među ratnim saborcima upoznala ljubav svog života. Pored Miloša izrodili su i Dragana (on je pijanista i profesor na Muzičkoj akademiji) i Ljiljanu (prevodilac sa engleskog). Miloš je dekan i profesor slikarstva na Fakultetu za umetnost i dizajn univerziteta „Megatrend“ u Beogradu i vanredni profesor na Akademiji lepih umetnosti Luksun u Šenjangu (Kina). Da li je postigao sve što je želeo? –Ni kao Evropljanin, ni kao umetnik nikad ne mogu biti do kraja zadovoljan. Suština evropskog duha je da stalno sve preispituje, to ga podstiče da ide sve dalje. Iz tog nezadovoljstva smo dospeli ovako visoko. Poražavajuće je kad čovek postane zadovoljan sobom. To ubija umetnika – tvrdi Šobajić. I politika može da naškodi umetniku. Iako miljenik francuske javnosti, naš sagovornik je devedesetih godina zbog nekih svojih izjava proglašen srpskim nacionalistom, navukao gnev tamošnjih medija i pao u nemilost. Čak je bilo protivljenja daon 1995. zastupa jugoslovensku umetnost na bijenalu u Veneciji. –Umetnost jeste i trebalo bi da bude apolitična, inače ne bi valjala, ali umetnik mora imati politički stav, znati šta se oko njega zbiva. I reagovati na nepravde – smatra Šobajić. I njegove slike su, uostalom, jasan komentar na svet koji ga okružuje. -----------------------------------------
Slikar revolta Slike i skulpture Miloša Šobajića nalaze se u više od dvadeset prestižnih muzeja širom sveta, u proteklih 40 godina bile su predstavljene na stotinak samostalnih i četiri puta toliko grupnih izložbi, u pet monografija, bezbroj katalogai novinskihtekstova. O njemu je snimljeno nekoliko televizijskih filmova, o Šobajićevoj umetnosti su pisali i govorili neki od najpoznatijih srpskih i svetskih likovnih kritičara, istoričara umetnosti, književnika, reditelja, pesnika, filozofa isociologa, među kojima i Irina Subotić, Ivan Đurić, Nikola Kusovac, Peđa Milosavljević, Slobodan Šijan, Milorad Pavić, Branislava Jevtović, Zoran Markuš, Sreto Bošnjak, Džon Nezbit, Mark L Bot, Bernar Noel, Dimitri Analis, Klod Molard, Kostas Mavrakis, Žerar Ksuriguera … ·,,Slikar revolta protiv svega što je okamenjeno, otkrovitelj ekstremnih situacija, gde najmanji pokret ruke, najmanji korak u prostor drugih, izaziva veliki nemir...“ (Alen Žufroa, kritičar, Pariz) · „Šobajićevo slikarstvo možemo da povežemo s filmom hladnog horora…“ (Volfgang Koš, kritičar, Nemačka) ·„Njegovo virtuozno i snažno slikarstvo odslikava ovaj ludi, ludi svet, s kojim smo u svakodnevnoj borbi, s kojim živimo i koji trpimo.“ (Harijet Zines, kritičarka, Njujork) ·„Sve eksplodira u Šobajićevom slikarstvu i sve ide prema apsolutnom uzbuđenju i strahu od krize, dosade, terora, koji predstavljaju naše svakodnevne istine.“ (Franko Solmi, direktor Muzeja savremene umetnosti, Bolonja) · „Miloš stvara slikarstvo u kojem sva skučenost njegovog pretka eksplodira i menja pravac prema neviđenoj slobodi...Pustite da vas prožmu te monumentalne slike u dnu jedne aleje, duboke i ambisno crne…“ (Peter Handke, književnik, Austrija) ·„Mesta koja Šobajić stvara puna su opasnosti, drame i uvek destruktivna. Tu ništa nije onako kako bi trebalo da bude, a sve što postoji ne uspeva da preživi. Opasnost i smrt nas vrebaju na svakom koraku i ta atmosfera iščekivanja i neizvesnosti, koja svakog trenutka može da se pretvori u košmar, tipična je za njegovo delo.“ (Beate Rajfenšajd, direktorka Ludvig muzeja,Koblenc)
Aleksandra Mijalković Objavljeno: 20.03.2011. Izvor: Politika magazin
Kao dete nije pravio nestašluke, naprotiv samo je sedeo, čitao i razgovarao s ljudima... Tako je bilo i sa Brozovim saradnicima, prijateljima, protivnicima. A onda ga je Dedijer proglasio svojim naslednikom
Novinar, urednik i publicista Milomir Marić oduvek je voleo da obelodani baš ono što su drugi želeli da sakriju. Takvom njegovom senzibilitetu komunistički sistem je posebno predstavljao izazov i već nekoliko decenija uporno pokušava da razobliči zablude i tabue tog režima. Na tu temu napisao je i kontroverznu knjigu „Deca komunizma”, a kao nastavak najavljuje i svoje životno delo na hiljadu stranica „Zločin i kazna dece komunizma”. Na njemu radi od početka raspada Jugoslavije, pokušavajući da razjasni šta nam se sve dešavalo i zašto smo stalno u nekom tragičnom nesporazumu sa svetom, zašto su drugi narodi uspešniji od nas, zašto se živi sa manje stresa svuda, osim u Srbiji... Ta neobuzdana novinarska radoznalost donela mu je ugled, ali i policijske progone, pretnje smrću... Na pitanje zašto ga toliko intrigira komunizam, Marić odgovara u šaljivo-ironičnom maniru, kojim se obraća i svojim gostima kao autor i voditelj emisije „Ćirilica” na Hepi televiziji. – Ja sam čovek u godinama i pamtim to vreme – kaže, kao da ima bar sto godina. – Bio je izazov suprotstaviti se jednom nakaradnom sistemu. Ja sam se, kao mlad novinar, usudio da to uradim. Ali nisam mogao da pretpostavim da će posle toga doći nešto još gore. To nije ono što sam želeo u onim olovnim godinama komunizma. Zamišljao sam da će sistem vrednosti u društvu biti kao na Zapadu. Očekivao da u Srbiji pobedi sve ono najbolje što sam na svetskim putovanjima video, a dogodilo se obrnuto. Od tada smo u blatu i nikako da se izvučemo.
Sumnjivo lice Sreo se, kaže, gotovo sa svim Titovim saradnicima, prijateljima, protivnicima... Samo se sa Titom nikad nije sreo. – Još kao mlad sam postao sumnjivo lice i bilo je neprirodno da mi dozvole da mu se približim. Valjda sam bio jedini građanin koji nije mogao da prisustvuje Titovoj sahrani. U vreme njegove bolesti policija je često upadala u „Dugu”, jer je jedan naš novinar bio optužen i uhapšen, zato što je objavio fotografiju iz rata u Avganistanu na kojoj je jedan od tih talibana bio bez noge. U toj opštoj paranoji ispalo je da smo se mi namerno poigravali sa tragedijom Josipa Broza kome je odsečena noga u Ljubljani, u Kliničkom centru. To su bila vremena lova na veštice, pa su meni rekli, da i na posao ne dolazim dok sve ne prođe, da mi se nešto ne bi desilo – dobro se seća. Na njegovo zadovoljstvo, iz tog komunističkog miljea je upoznao mnoge umne ljude, a sa nekima je čak i prešao granice formalnosti. – Pošto nisam imao sreću da mi otac bude neka komunistička budža, ja sam kao mladić odlazio kod tih čuvenih ambasadora, ministara, Koče Popovića, Velebita, Vejvode, Price, velike gospode koja je imala uzbudljiv život i koja je živela po svetu i širila mit o toj Jugoslaviji. Moj najveći učitelj bio je, naravno, Vladimir Dedijer. Kad sam, kao mlad, napisao knjigu, on je u „Politici” objavio tekst u kojem je rekao: „Sad mogu mirno da umrem, rodio mi se naslednik”. Ne postoji lepši kompliment. I ostali su mnogo učinili za mene, jer su mi govorili koje knjige da čitam, prepričavali su mi svoja iskustva iz različitih zemalja, otvarali mi kontakte... Ja sam bio kao neki usvojenik te komunističke nomenklature. Jer, njihovu decu te priče nisu interesovale. Njihova deca su bila sita svega. Ili su se drogirala, ili su se bavila rokenrolom, ili su ušla u spoljnu trgovinu da zarade neke pare, ili ih nije interesovalo ništa. Mnogo sam naučio od tih pametnih i zanimljivih ljudi pre nego što sam dobio svetske stipendije da odem na Harvard, Stendford, Prinston i da se obrazujem dalje – kaže sa zahvalnošću, jer mu je to otvorilo vrata da upozna i najslavnije, najbogatije i najlepše ljude sveta, koji su mu takođe ostali u lepoj uspomeni. – Svi koji su stvarno nešto postali bili su izuzetno skromni, radoznali i imali su saosećanje za ljude iz nekakve komične zemlje iz koje sam ja dolazio. Sa tim šarmom kojim sam ovde osvajao takve ljude, uspevao sam i tamo. Da li je to Naomi Kempbel, Žizel Bunšen, Mihail Gorbačov, Umberto Eko, Artur Klark ili neki šefovi CIE, uopšte nije bilo bitno. Mada se pričalo, ako me ne puste na vrata, da ću ući kroz prozor, nikad nisam ušao nigde kroz prozor. Uvek sam umeo da se najavim i uvek sam bio primljen. I uvek sam im bio interesantan. To je najveći uspeh koji sam postigao. To me je i vodilo kroz život – ističe Marić ponosan, ali i razočaran što uSrbiji važi naopaka parola da bi svakog ko iole vredi trebalo upropastiti. To ga je uvek nerviralo i zato je stalno neprilagođen. Zbog toga ima običaj za sebe da kaže da je čovek iz senke. – Primitivni ljudi su strašno lukavi. Oni vrlo lako mogu da upropaste nekog ko nije obazriv. Ja nikad nisam bio obazriv. Šta sam imao, svuda sam govorio i pisao. E, to nije dobro za karijeru. Za karijeru je bolje ćutati, nego govoriti. Bolje ništa ne znati, nego previše znati. Oni smatraju da sam ja veleposednik miliona nepotrebnog znanja i informacija. To nikom ne treba. Ali, ja sam ipak uvek pokušavao da budem to što jesam, pa kol`ko košta, da košta. Nisam hteo ni vlast, ni funkciju, ni silu, ni moć. Bio sam samo gladan znanja – priznaje posle toliko godina.
Greškom preživeo Marić je bio takav od kada je naučio prva slova. Nije pravio nestašluke, nego je samo sedeo, čitao i razgovarao s ljudima. – Već u petoj godini počeo sam da čitam onaj veliki Nin, jer je to bio omiljeni list moga dede. Kad sam pošao u školu, čim se završe časovi, ja pravo u gradsku biblioteku, zato što su tu dolazile sve novine iz one velike Jugoslavije, zagrebački „Vjesnik”, sarajevsko „Oslobođenje”, slovenačko „Delo”... Moje vršnjake to nije interesovalo. Krio sam se od njih, jer bi mi se smejali. Uvek sam bio pristojan i dobar đak. Tek posle, kad sam odrastao, upoznao sam ljude iz kriminogene sredine. Sa nekima sam se i družio. Jer, svakom intelektualcu je idol razbojnik, kao i onom razbojniku – intelektualac. To su dva sveta koja se privlače. Svako vidi u onom drugom nešto što nije on. To me je dovelo i do tih mojih sukoba sa Arkanom, koji me je posle osudio na smrt. Ali, on i ja smo imali i međusobne simpatije. Često sam mu govorio: „Arkane, bre, glupost je da se ti i ja svađamo. Ti najjači, ja najpametniji Srbin, bolje da se udružimo, pa da marnemo vlast ili nešto drugo” – priseća se Marić, srećan što je iz svake delikatne situacije, ikad je bio zabranjen, i kad su ga hapsili, pa i iz ove kad su jurili da ga ubiju, uspevao da „ohladi strasti” i da iz nje izađe na nekakav šarmantan način. To sad prepričava kao najuzbudljivije humorističke priče u životu. – Ja sam greškom preživeo, pa mogu od toga da zbijam šale. Ali, zaista sam se suočavao sa vrlo teškim situacijama. Ljudi su me, ipak, i kao protivnika poštovali, jer sam bio drugačiji od ostalih – čini mu se danas. Kad je iz Gornjeg Milanovca došao u Beograd na studije, dok su drugi jurili lude provode, on je, pre svega, pokušavao da postane gospodin. – Tad je Beograd mnoge ljude civilizovao, pa sam smatrao da će i mene. Novajlije su se trudile da budu još pristojnije od Beograđana. Poslednjih dvadesetak godina taj grad se više ne može prepoznati. Sve najgore što je bilo u ovom haosu, slilo se ovde. Beograd je potpuno pokoren. Budući da sam ceo život proveo kao beskućnik, krenuo sam u svet da tamo upoznam velike civilizacije. Od Amerike, preko Evrope, do Rusije. Nema gde nisam bio i živeo. Sve me je interesovalo. I galerije, i muzeji, i restorani... Tako je i ostalo – zaključuje bez lažne skromnosti.
Žene njegovog života Pamti kao da je juče bilo, da je još na prvoj godini, vraćajući se s fakulteta, stalno svraćao na kiosk ispred hotela „Moskva” da pročita stranu štampu. – Zanimale su me dve stvari. Šta se događa u svetu i šta se dešava sa Karolinom od Monaka, koja je, otprilike, bila žena po mom ukusu. Hteo sam da jednog dana upoznam neku kao što je ona. Iz francuskog „Pari mača” napamet sam znao u kom lokalu je bila, šta je radila, kad joj je pala bretela... – smeška se i prelazi na onu prvu temu. – U to vreme na političkim naukama učili smo marksizam i samoupravljanje. Kad, na naslovnoj strani „Tajma” spazim naslov: Marks is dead. Pojavila se grupa bivših levičara, Francuza, novih filozofa koji su postali desničari, predvođeniBernarom Anri Levijem, Andreom Gliksmanom i ostalima. Čekaj, zamislim se, tamo nam govore da je Marks živ, a ovi kažu da je umro. Meni se to veoma dopalo. Pogotovo što je Bernar Anri Levi na sebi imao divnu belu košulju, a nosio je i dugu kosu, koju sam imao i ja. Rekao sam: „Hoću da budem – to!” Zbog košulje i frizure, a i ideje su mi se svidele! Posle mi je profesor filozofije Veljko Korać, kad sam ga pitao nešto iz istorije što sam proučavao, rekao: „Imam jednog studenta, nešto je stariji od tebe, i on isto hoće da smeni Tita, pa je red da vas upoznam”. Tako sam prvi put čuo za Zorana Đinđića. Kad sam ga jednom sreo na Terazijama, a on – duga kosa, minđuša u uvetu i – divna bela košulja, preslikana onoj koju je nosio Bernar Anri Levi (e, sad, zašto je postao glavni kreator satanizacije Srba kad je nekad bio naš intelektualni idol, trebalo bi razmisliti) sa naslovne strane „Tajma”. Dakle, mene često ti spoljni efekti privuku – priznaje. Isto je i kad su žene u pitanju. Priznaje da su one posebno poglavlje u njegovom životu, a to što se priča da je uvek bio rob džinovskih žena, ne poriče. – Sve su obeležile neki deo mog života. Mada, one se žale da su provele mladost odlazeći kod tih izlapelih političara, pisaca, filozofa, slikara... Ja sam ih vodio kod takvih ljudi misleći da će i one biti impresionirane kao što sam bio ja. Čak su se često i pravile da ih to interesuje, međutim, čisto sumnjam. One su, ipak, očekivale da ih vodim na mnogo uzbudljivija mesta. Ali, lepe žene su nekad ekstravagantne, pa se sažale na razne nesretnike i probisvete. Tako sam ja uživao nezasluženu pažnju tih žena. Uspevao sam samo da ih zasmejem, a da ne ispadnem smešan i da ih tako zainteresujem za sebe, ali nisam imao čime da ih zadržim. Ni bogatstvom, ni slavom. Nisam mogao da im pružim tu zaštićenost i obezbeđenost. Sa mnom se nikad nije znalo šta donosi sutra. To žene ne vole. One ipak izaberu sigurnost. Dobro, neke veze su i potrajale. Evo, Vesna Radusinović i ja sam već dugo godina zajedno – podseća.
Dana Stanković
-----------------------------------------------------------
Propali planovi Marić je bio urednik „Duge”, „Intervjua”, „Profila”, „Dame”, BK televizije... – Pošto sam kao pisac knjige „Deca komunizma” zaradio pristojne pare, toliko da su oni budući srpski bogataši za mene tada bili puka sirotinja, računao sam da će moj život uvek izgledati tako. Isplanirao sam da svake dve, do tri godine napišem po jednu takvu knjigu i da zaradim dovoljno para da bih mogao da putujem po svetu. Ali, najmanje su mi dali da radim ono što umem. To je da pišem. Kad sam se vratio sa tog prvog putovanja, ovde se zaratilo i svi moji planovi su propali. Ostao sam bez igde ičega. Nisam imao gde da se vratim, pa sam morao da postanem urednik da bih dobio stan. A mogao sam ga kupiti da nisam sve potrošio zbog te belosvetske priče. Mada, kad bolje razmislim, oni su mene namerno postavili za urednika „Duge”. Prethodno je njih četvoro smenjeno zbog mojih tekstova koje su objavili. Verovatno su mislili: postavićemo njega da više ne smenjujemo druge. Ta situacija je donela divne promene. Dogodila se smena generacija. Ranije su tu pisali Momo Kapor, Brana Crnčević, Dušan Savković, Igor Mandić... Svako je otišao na svoju stranu, a na red je došla mlada ekipa, od kojih sam stvorio čuvena imena. Celokupna ženska proza izašla je iz „Duge”. Poput Ljiljane Habjanović, Mirjane Bobić, Vesne Mališić… Mnogi značajni ljudi, čak i najbolji student Fakulteta političkih nauka, koji je imao prosek deset nula, nula, Ivica Dačić, došli su da pišu za taj list. „Duga” je tada toliko bila u modi da su svi želeli da budu njeni novinari, mada je to bilo opasno zanimanje. Neke je i koštalo života kao Dadu Vujasinović.
-----------------------------------------------------------
Lepo mu je na buvljaku – Ne spadam u pokondirene tikve koje jure da budu viđene na prijemima, revijama i premijerama. Ovde u Beogradu najspokojnije se osećam na buvljacima i pijacama. Tu pronalazim stare knjige i srećem žrtve tranzicije. Pametne i obrazovane ljude, doktore, profesore i intelektualce koje je ovo nehumano vreme upropastilo. Volim da razgovaram sa njima.
-----------------------------------------------------------
Plejboj milioner Vesninog sina Vedrana, Marić je prihvatio kao svog. – Vedran je odrastao sa mnom. Student je druge godine Ekonomskog fakulteta i izuzetno je pametan. Kad ga pitam šta će biti po profesiji, on kaže: „Biću plejboj milioner”. E, to sam ja želeo da budem. Svašta mi je uspevalo, ali to nije. Vedran ima sve preduslove da to i postane. Vesna i ja smo krenulo ni od čega, i niko nam ništa nije dao. Sve smo sami morali da zaradimo i kupimo. Kad izračunam šta smo mi tokom mukotrpnog života zaradili, to bi mu bilo nešto kao start, kad to umnoži, postaće ono što želi. Objavljeno: 27.03.2011. Izvor: Politika magazin
Teatrolog, dramaturg, pisac, jezikoslovac, prevodilac, nesuđena filmska zvezda i karikaturista, po majci je poreklom od bogatih Dunđerskih a po ocu iz siromašne gradske porodice
Obnaženog vitkog mladića uvode u prostoriju. On pokorno staje pred tri maskirane prilike koje oličavaju vlast, državu i autoritet. Diže ka njima uplašeni pogled svojih krupnih tamnih očiju, koje ispunjavaju ceo ekran… Ovu scenu iz jedinog igranog filma u kojem se Jovan Ćirilov oprobao kao glumac režirao je njegov prijatelj Dušan Makavejev, a kopiju je naš poznati teatrolog, dramaturg, pisac, jezikoslovac, prevodilac (i nesuđena filmska zvezda) tek nedavno dobio na poklon, pa smo tako i mi imali retku priliku da je vidimo, doduše na kompjuteru Ćirilova. O našem domaćinu kao osnivaču, umetničkom direktoru i selektoru Bitefa, o njegovoj burnoj plovidbi na kormilu Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP ovih dana slavi 63. rođendan), o njegovim romanima, dramama, esejima, pesmama, rečnicima i novinskim tekstovima (pomenimo kolumnu „Reč nedelje” svakog četvrtka u NIN-u) i druženju sa nekim od najzanimljivijih ličnosti današnjice (o čemu je objavio dvotomnu zbirku „Svi moji savremenici”) već je toliko pisano, da bi samo od tih intervjua i zapisa mogla nastati obimna knjiga. Manje je, međutim, poznato da je Jovan Ćirilov u srodstvu sa čuvenom porodicom Dunđerski, da je dobar deo detinjstva proveo sa ocem (nakon razvoda roditelja), da je 12 godina bio oženjen svojom gimnazijskom ljubavi Majom (sa kojom se i posle družio, sve do njene smrti), da se zalagao za prava homoseksualaca još u Titovo vreme, i da je talentovan crtač – o čemu svedoči i samostalna izložba karikatura upriličena krajem 2009. godine u Muzeju pozorišne umetnosti. – Za rodnu Kikindu vezuju me veoma protivurečne uspomene. Ne idealizujem svoje detinjstvo. Nemam ni razloga. Od 1931, kad sam rođen, i kasnije, po dolasku na studije u Beograd 1950. godine, meni i savremenicima desilo se toliko dramatičnih događaja… U privatnom životu takođe urušavanja. Neslaganje naravi između moje majke i oca, razlika u društvenom poreklu: otac iz siromašne gradske porodice, a majka iz visoke buržoazije – priča Ćirilov. U takvoj stvarnosti, usamljeni jedinac, nejak i nevičan lopti, svoju je malu sreću odživljavao u nestvarnosti stripova o Mikiju Mausu i Popaju, ili u „Zlatnim knjigama” iz najrazličitijih oblasti. Na osnovu jedne od njih je priređivao susedima i rođacima svoje prve „monodramske” pozorišne predstave – uglavnom sa lutkama od kartona koje je sam pravio.
Levičar poreklom iz „gospoštije” – Baka po ocu moje majke, Sofija, bila je od Dunđerskih. Zapamtio sam je kad sam dolazio u Novi Sad. Živela je kod naših rođaka Iskruljevih, u zgradi preko puta mog današnjeg izdavača „Prometeja”. Zaticao bih je kako u svojim poznim 90-im godinama čita Tolstojev „Rat i mir”, ne pokazujući nikakav interes za bilo šta što se dešavalo u svetu i u našoj zemlji tih burnih godina. Čak nije znala da je njen sin (a moj deda apotekar) već davno bio umro! O njemu se tek povremeno raspitivala, ne čudeći se što se ne javlja. A nije bila izlapela, nego prosto takva. Kao i naša visoka buržoazija: hladna, ravnodušna i prema najbližima. Tada sam bio mladi levičar, nisam pričao o toj mojoj „tajnoj” vezi, niti me je ona zanimala, ali kad sam sazreo, zainteresovali su me i ti neki čudni geni. Moja majka, iako od Dunđerskih, nije mnogo volela te koje je zvala „gospoštijom”. Ja sam, dakle, bio na njenom tragu i donekle takav ostao – ispoveda se naš domaćin. Njegova velika pozorišna pustolovina počela je kad je, kao student filozofije koji je već tada pisao pozorišne kritike za „Student”, dolazio u Novi Sad na prva Sterijina pozorja, sedeći na zadnjem sedištu nečijeg motocikla. – Pesnik i predratni nadrealista Milan Dedinac, tada umetnički direktor JDP, zapazio je te moje kritike u „Studentu”. Kako na Pozorišnoj akademiji još nije postojao odsek za dramaturgiju, Dedinac je smatrao da pozorište samo mora sebi da stvori dramaturga. I zadužio je mladog reditelja Miroslava Belovića da me pronađe i uvede u svet teatra. Dolazio sam na probe JDP i iz poslednjeg reda partera gledao kako se rađaju predstave „Na dnu”, „Mirandolina”, „Fedra”. Belović mi je davao neku vrstu privatnih časova iz tajni pozorišne umetnosti. Bio je dobro potkovan o ruskom pozorištu (kao student režije u Moskvi), pratio je Šekspirov festival u Stratfordu, tako je znao pozorište i Istoka i Zapada. Kasnije smo „četvororučno” pisali drame. Našeg prvenca „Soba za četvoricu” režirao je Belović u Akademskom i u Zagrebačkom dramskom pozorištu na predlog velikog pozorišnog maga Branka Gavele. Na maloj sceni JDP odigrana je naša drama „Dom tišine”, a u „Bošku Buhi” su postavljene predstave „Bajka o bojama” i „Begunci” – nabraja Ćirilov.
Erotika je isključivo stvar intime Njegovi poduhvati u pozorištu su, smatra, dosta dobro prošli. Pomalo se stidi pohvala čak i za neke bitne poteze, kao što je Bitef, ili podizanje na najviši nivo teatra JDP kad je bio na njegovom čelu poslednjih petnaest godina prošlog stoleća. „Težio sam nekoj, čini mi se, srećnoj kombinaciji novih tendencija u svetskom pozorištu i tradicije tog teatra koja je, kao i sama zgrada, bila bliska predratnoj srpskoj moderni”, objašnjava. – Iako je dotle nisam ni tražio ni očekivao, podrška mi je bila bitna kad je pokrenut Bitef, taj najsmeliji poduhvat u mom i životu Mire Trailović, jer je bila reč o prodoru u do tada nepoznato novo. Bila je značajna i specijalna nagrada Evropske unije Bitefu za hrabrost da se istraje uprkos okolnostima – kaže istaknuti dramaturg. Što se tiče nepovoljnih komentara iz erotske sfere, kaže Ćirilov, oni nikad nisu prelazili granicu koja bi ga ugrozila. – Možda me naša javnost ostavlja na miru, jer stojim na stanovištu da niko, bez obzira na erotsku orijentaciju, ne treba da je stavlja u prvi plan. Evropska civilizacija se opredelila za mudar princip da ona ostane što više lična intima. Takođe je smisao da se nadgradnja erosa potraži u oplemenjenoj ljubavi, kao poetskoj strani ljudske ličnosti. I tako treba da bude. Osim u trenucima velike borbe za slobode, kakva se desila oko prevratničke 1968. godine i kad se dogodila seksualna revolucija koja je značila slobodu za sve. Bar u principu. Evo ja i sada namerno ne zovem sve o čemu sada govorim pravim imenom, dosledan svom principu! – okoliša naš sagovornik. Jovan Ćirilov je poznavao, družio se i sarađivao sa mnogim znamenitim domaćim i stranim ličnostima iz sveta pozorišta, filma, književnosti, slikarstva, politike… Više od tri stotine njih je smestio u knjigu ličnih zapisa i anegdota. Koji su od njih na njega najviše uticali? – Filozofija Žan-Pola Sartra, na čijoj dramaturgiji sam diplomirao i kasnije imao sreću da ga sretnem. Najveći intelektualac u jugoslovenskom teatru, legendarni Branko Gavela koji je, kao i ja, diplomirao filozofiju a posvetio se teatru, bio je reditelj i pozorišni animator. Na mene su uticali i mlađi od mene, pre svega Zoran Jovanović, osnivač, pisac i reditelj romskog teatra „Suno e Romengo”. Borka Pavićević, koja ima u svojoj prirodi primernu izdržljivost kad je u pitanju kritičnost i pravedni društveni angažman koji iz toga sledi, čemu ja težim i kad ne uspevam. Anja Suša, senzibilna, obrazovana i pametna, a još i lepa! Ima poseban smisao za ono što se značajno rađa negde u svetu teatra. Osvežavajuća je saradnja sa njom na selekciji Bitefa – nabraja Ćirilov. Naročito se smatra srećnim što je u životu imao priliku da često biva sa dvema istinskim veličinama naših prostora i vremena, Ivom Andrićem i Miroslavom Krležom. – Imali su sposobnost da svakog trenutka budu na visini svoje reputacije. A bili su veoma različiti, čak dijametralno suprotni. Andrić uzdržan i rezervisan, ali uvek spreman da vam ispriča neko svoje bitno intelektualno iskustvo. Krleža ekstrovertan, sposoban da se emotivno izloži u ličnom kontaktu i otvoreno pokaže svoju ljutnju, ali i simpatiju. Lakše je bilo sa Krležom, nego sa Andrićem. Dušan Makavejev, moj dugogodišnji prijatelj, možda jedini poseduje istinski „tač”genijalca od svih sa kojim sam drugovao (naročito za vreme studija). Sad se malo viđamo, jer je retko u Beogradu sa svojom sjajnom Bojanom, „kritičarkom svega postojećeg”. Životni prijatelji su mi bili Dragoslav Srejović i Mira Trailović, sa nepogrešivom intuicijom (on za nauku, ona za umetnost) i neskrivenim darom za prijateljstvo, i Slobodan Selenić, sa težnjom za prijateljstvom koje nije umeo da ostvari na potpun i skladan način, jer se bojao svojih emocija… Lela Žunić mi je prijateljica i lektor iz davnih dana; od nje čovek može svašta da nauči o dobroj i pravilnoj reči i rečenici. U poslednje vreme se iz mladosti vratio u moj život Lale Đurić, slikar iz Njujorka. Nema čoveka veće moći zapažanja i sa većim darom za prijateljstvo i za humane akcije, kad su u pitanju mladi talenti – priča Ćirilov. Sada se, dodaje, druži i sa Nedom Arnerić, „najveselijim pesimistom”, i Radom Đuričin, „najskeptičnijim optimistom” u bližoj i daljoj okolini, a njegovo prijateljstvo sa najdužim stažom je sa Mirom Bakovljev (rođenom Marković) a danas i sa njenim suprugom Miletom. – To je najradoznaliji čovek koga znam, osim mene! – kaže Ćirilov. Zahvaljujući svojoj neutaživoj intelektualnoj radoznalosti, enciklopedijskom obrazovanju (pored ostalog govori nemački, engleski, francuski i italijanski jezik, a proučavao je i kineski), otvorenosti za nove ideje i nove ljude, silovitoj energiji koja ne posustaje ni u 80. godini života, ali i dobrom zdravlju koje ga je, uprkos krhkoj pojavi, pratilo svih ovih decenija, Ćirilov je mnogo toga uradio i postigao, možda i više nego što bi mu sledovalo u nekom kosmičkom poretku stvari. Pa ipak, kaže, još nije istrošena njegova „lista želja”. Najobimniji mu je plan da sastavi prvi Srpski etimološki rečnik, koji nemamo. Time se bavi svaki dan po malo (ili mnogo). Među neostvarenim planovima je i da postavi na scenu Belovićev „Izlet u Rusiju” – što će, izgleda, najzad i učiniti u saradnji sa Borkom Pavićević. ------------------------------------------------- Mala velika dostignuća Upornost Jovana Ćirilova da ostvari ono što smatra važnim za svoju sredinu, svoj grad, svoj maternji jezik ili umetnost kojoj se posvetio, već je legendarna. On tvrdi da možda nije lako, ali je uvek moguće izmeniti neke „sitnice koje život znače”: – Kao strasni jezički čistunac ponosit sam što sam uspeo naše medije i političare da uverim da ruski termin Južni potok po naški ne znači potok, već Južni tok. Kadgod ovih dana čujem kako svi ispravno kažu Južni tok, osetim neku prijatnost. Takođe sam uspeo da umesto kolonijalnog naziva grada Bombaja pređemo na onaj tačan, koji Indija upotrebljava, Mumbaj (u tom slučaju ne važi pravilo pridržavanja davno uvreženog imena, kao na primer Beč umesto Vin). Jako me ljuti, kao i dr Ivana Klajna, što u poslednje vreme, zbog dizela i „dizelaša”, Diseldorf bez razloga postade Dizeldorf. Teško ide da ubedim naše medije da je pravilno reći Soros (na Zapadu) ili Šoroš (po mađarskom originalu), a nikako polovično Soroš. Zahvaljujući tome što je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas imao sluha za kritiku i predloge (a išli su preko mojih napisa u štampi), uskoro će na Bulevaru kralja Aleksandra procvetati platani, umesto nekog tankolistog drveća, a vraćeni su i naši bukinisti na Studentski trg, sa perspektivom da dobiju od Starog grada boksove, što će, naravno, biti kulturnije nego knjige po asfaltu.
Aleksandra Mijalković Objavljeno: 10.04.2011. Izvor: Politika magazin
Bio je strani dopisnik iz mnogih delova sveta, nakratko je „zalutao” i u diplomatiju, ali njegova najveća strast je ostao Crni kontinent:doživljaje odatle opisao je u novoj knjizi „Afrikanac”
Dok socijalni i politički nemiri potresaju sever Afrike, a doskora neprikosnoveni diktatori merkaju gde bi mogli da se sklone od besa gnevnog naroda, Dušan Miklja, nekadašnji Tanjugov dopisnik iz Najrobija i Adis Abebe, priseća se vremena kad su mnoge zemlje Crnog kontinenta, tek oslobođene kolonijalizma, tražile svoje novo mesto u svetu nezavisnih, verovale da grade „modernu demokratiju po afričkom modelu”, i okupljale se oko Pokreta nesvrstanih da bi pokazale velikim silama kako na međunarodnoj sceni postoji i „treći put”.
Njegove intervjue sa najpoznatijim afričkim liderima i reportaže iz najnepristupačnijih krajeva ovog kontinenta prenosile su najveće novinske agencije i najugledniji svetski listovi. Na žalost, ne uvek verno i istinito, što mu je, kaže, više puta gotovo došlo glave, ili barem dovelo u pitanje njegov profesionalni ugled.
– Imao sam privilegiju da u vreme mirovnih pregovora u Angoli jedini objavim razgovor sa budućim predsednikom te zemlje Agostinom Netom, vođom jednog od tri nacionalna oslobodilačka pokreta koji su se međusobno borili za prevlast, a onda seli za pregovarački sto. Intelektualac, lekar, pesnik i državnik koga sam izuzetno cenio, Neto mi je otvoreno govorio o stavovima koje zastupa na skupu, a ja sam to verno preneo u svom izveštaju. Pored ostalog je zamerio vlastima susednog Zaira što snabdevaju oružjem njemu suparničke pokrete. U nekim svetskim medijima je, međutim, objavljeno da Neto, praktično, poziva na rat sa Zairom. Da li će političar mene okriviti za netačno prenete reči, da ne bi priznao da je dao neodmerenu izjavu? Postupio je, kako sam i mogao očekivati od njega, časno i pošteno: potvrdio je verodostojnost intervjua. Okrutno su ga progonili, ali je sačuvao čovečnost – priseća se Miklja sa uvažavanjem i simpatijama.
Na doručku kod cara
Ovaj doživljaj, uz mnoge druge novinarske uspomene i privatne dogodovštine sa Crnog kontinenta, Miklja je sakupio u najnoviju knjigu „Afrikanac”. Iako nije pisana u prvom licu jednine, zasnovana je na autobiografskim detaljima koje je naš sagovornik, kako kaže, jasno sačuvao u svojim sećanjima. Pisanih beleški nema, a ni fotografija, dodaje, na njegovu veliku žalost.
Jednostavno, nije mu palo na pamet da se slika sa svojim čuvenim sagovornicima: kontroverznim političarima, predsednicima država, omiljenim revolucionarima, omraženim diktatorima, ali i slavnim likovima svetske estrade, kao što su manekenka Naomi Kempbel, filmske zvezde Brižit Bardo, Monika Viti i Piter Justinov, pevač Stivi Vonder…
Na podugačkoj listi poznatih ličnosti koje su i samog Miklju učinile poznatim, nalaze se car Etiopije Haile Selasije (kojeg je jednom prilikom intervjuisao za doručkom), prvi predsednik nezavisne Zambije Kenet Kaunda, (on je sednice vlade počinjao – pesmom); zloglasni ugandski diktator Idi Amin Dada za čijeg je predsedničkog vakata pobijeno oko 80.000 ljudi („ne jednom sam se pobojao da će i mene baciti kao hranu krokodilima, kao što je radio sa svojim političkim protivnicima”), pa princ Sihanuk („u luksuznom njujorškom hotelu priredio je raskošni prijem solidarnosti sa napaćenim narodom Kampučije, da bi se sve završilo razuzdanom zabavom, tipičnom za njega”).
Tu su i okrutni nigerijski pukovnik Benjamin Adekunle, zvani Crni škorpion, koji je Miklji poklonio šešir sa svojim autogramom; zanosna princeza Elizabeta Bagaja, potomak stare kraljevske loze Bugande…
– Posebno sam ponosan na poznanstva sa Simonom Vizentalom, nepokolebivim lovcem na preživele nacističke zločince iz Drugog svetskog rata, popularnim italijanskim predsednikom Sandrom Pertinijem, jednostavnim i neposrednim čovekom („zamislite, uvek mi se lično javljao na telefon!”), sa dalaj-lamom (on je na mene ostavio utisak pravog duhovnog vođe)... – kaže Miklja.
Telemah i Penelopa
Mnoge svoje dogodovštine i poznanstva je smestio u knjige, kojih je, bogme, podosta: zbirke priča „Sultan od Zanzibara”, „Kosmopolitske priče”, „Bilo jednom u Beogradu”, „Hronika nastranosti” i „Potapanje Velikog ratnog ostrva”, romani „Put u Adis Abebu”, „Judina posla”, „Krpljenje paučine”, „Kraj puta” i bestseler „Njujork, Beograd” (po kojem je snimljen i film, a roman je, inače, nagrađen „Zlatnim Hitom Librisa”), zatim putopisi „Crni Sizif”, „Trbuh sveta” i „Putopisi po sećanju”, pa pozorišna drama „Orden”…
Uz bavljenje lepom književnošću, 77-godišnji Dušan Miklja, iako već odavno u zvaničnoj penziji, kao nezavisni novinar i pisac redovno objavljuje kolumne, istorijske hronike, eseje i radio-drame i prevodi. Dobitnik je i nagrade Udruženja novinara Srbije za životno delo, ali kad ga pitamo šta, lično, smatra svojim najvećim uspehom, kaže – što je preživeo i opisao svoje pustolovine, i uprkos njima sačuvao brak i porodicu.
A da to nije bilo lako, potvrđuje i njegova supruga Ruža, koja je, zahvaljujući poslu u JAT-u, često uspevala da ga prati na putovanjima po Africi, pa ipak, najveći deo vremena je ostajala sama sa decom, dok je Dušan „izbivao po opasnim afričkim zabitima”, što po nalogu redakcije, što tragajući za novom pričom.
– Dešavalo se da danima, čak nedeljama, nemam od njega vesti. Nisam znala da li je uopšte živ, ili je stradao u građanskom ratu, ubijen po nalogu nekog diktatora, skončao od ujeda zmije ili boleštine – ispoveda se Ruža, sa kojom je 45 godina u braku, a čije su afričke nedaće takođe dospele u roman. Ona je tu nazvana Penelopa, po vernoj ljubi kralja Itake, dok je njihov prvenac Igor postao Telemah, Odisejev sin („onaj ko se bori iz daljine”).
– Bilo je, naravno, i smešnih zgoda. Kao kad je čelnik izvesne jugoslovenske privredne delegacije tokom posete Keniji izrazio želju da se oproba u lovu na krupne zveri… pa je na zaprepašćenje domaćina ustrelio pitomu žirafu, takoreći tamošnju domaću životinju. Od tada je bilo dovoljno da pripovedač plemena Kikuju krene da priča „Bio jednom jedan beli čovek koji je ubio žirafu”, pa da se crni mališani zacene od smeha. Verovatno bi se tako ponela i srpska deca kad bi slušala o Afrikancu koji je na livadi „ulovio” kravu.
Drugom prilikom je visoki zvaničnik iz naše zemlje pokušao da „prošvercuje” iz Afrike čitavu granu najkrupnijih banana koje je našao, ali nije znao da ta vrsta služi samo za kuvanje kaše. Domoroci su dugo ismevali lakomost i neznanje „mzunge”, pripisavši ovo ostalim nerazumljivim postupcima belih došljaka – navodi Miklja.
A sa kojom se najvećom opasnošću suočio u Africi? Kad se razbolela ćerka Jelena. Danima nisu znali kako da joj pomognu, vođeni pogrešnim savetima našeg lekara na privremenom radu u Najrobiju, sve dok ih njihov crni kućepazitelj nije ubedio da je u pitanju malarija, najčešća afrička bolest koju prenose komarci. Devojčicu su odveli u bolnicu, i iskusna engleska doktorka spasla joj je život.
– Čudno, ali iako sam u Africi toliko puta bio u istinskoj životnoj opasnosti, nikada se nisam osetio lično ugrožen, niti mi se dogodilo nešto strašno. Ali sam zato u centru Njujorka, na Menhetnu, naleteo na trojicu pljačkaša, mladih Portorikanaca. E, tad zamalo da poginem. Spaslo me što od umora nisam stigao da paničim, u stvari ni da razmislim šta radim. I pre nego što su mi se približili izvadio sam novčanik i pružio im ga. Pomislili su da sam uperio u njih revolver i pobegli. Tek posle sam osetio pravi strah – priča Miklja.
Naš sagovornik je u svojoj dugoj, uspešnoj novinarskoj karijeri izveštavao sa svih pet kontinenata, bio je i dopisnik iz Rima i iz Ujedinjenih nacija u Njujorku (osamdesetih godina), iz sedišta Evropske unije i NATO u Briselu (početkom devedesetih), imao je kratak „izlet” u diplomatiju (kao savetnik ambasadora u Rimu), ali je
njegova najveća strast ostala Afrika, kojoj se više puta vraćao, sa porodicom ili sam. ------------------------------------------------------------------ Na Kilimandžaru
Sabrani doživljaji Dušana Miklje mogli bi ispuniti kilometre novinskih stubaca, knjiških strana ili filmske trake: mnogo toga je već napisao, ali još nije iscrpeo sve uspomene. Recimo, na osvajanje Kilimandžara, najviše planine Afrike, bez odgovarajuće opreme i priprema, ili na vreme provedeno u mirovnoj misiji na Sinaju (1963), u poseti Legiji stranaca, na putovanjima u Siriju, Izrael i Jordan, u obilasku dotle neotkrivenog izvora Nila i groba proroka Magdija, na ušću Belog u Plavi Nil… „Selili smo se 21 put, možete misliti koliko toga nam se događalo!“, primećuje Dušanova supruga Ruža. Česte seobe su značile i stalnu promenu sredine i – prijatelja. „Ali smo stalno sticali nove”, dodaje Miklja.
Da li žali što nije imao vremena da se u životu bavi i nečim drugim? „Kao mali sam želeo da postanem fudbaler, ali onako sitan i neuhranjen nisam imao šanse. Diplomirao sam filologiju, i osim što govorim više jezika, nisam imao drugih ambicija do novinarskih. Na mene se u potpunosti može primeniti onaj opis, da se novinar bavi pisanjem jer ne zna ništa drugo!“, pravda se naš sagovornik.
------------------------------------------------------------------ Deca i unuke
U vreme kad je Miklja došao u Afriku kao stalni dopisnik nacionalne novinske agencije, sedamdesetih godina prošlog veka, poveo je sa sobom trudnu suprugu (tek kasnije su zaključili da je to bilo prilično nesmotreno) i malog sina. Igor (1968) je sportski novinar i prevodilac, otac Danice i Darije. Jelena (197) je filolog, ima ćerku Milicu i predaje na univerzitetu u Torontu. Najmlađa, Ivana, rođena je 1978, kad su već napustili Crni kontinent. Iako po karakteru najsličnija ocu, ipak je krenula majčinim stopama i radi u JAT-u.
Aleksandra Mijalković
Objavljeno: 24.04.2011. Izvor: Politika magazin
Veliki zaljubljenik u golf, inače umetnik sa glumačkim porodičnim pedigreom, junak mnogih filmova i serija, trudi se da bude hedonista i ne čita „neprijateljsku štampu”
Nikola Đuričko voli golf i često odlazi na Adu Ciganliju, posebno u ovo doba kad grane proleće i sve olista, jer se posle duge zimske pauze uželi mira i zelenila. Na beogradskom jezeru se najbolje odmori i pripremi za nove uloge, trudi se da bude hedonista i u skladu sa svojim smislom za samoironiju opisuje sebe kao „trulu buržoaziju” sa naglaskom na prvoj reči. Iza njega je protekle sezone nekoliko velikih glumačkih ostvarenja, a dva projekta su izazvala veliku medijsku pažnju: film „Bezimena ljubavna priča”, koji je holivudska diva Anđelina Džoli snimala u našem regionu, pa je tim povodom naš popularni glumac nedavno bio u Americi, i naravno domaći filmski hit „Montevideo, bog te video”.
Nikad o politici U rano jutro, oko pola devet, sa opremom spakovanom u torbu na dva točka iz koje vire štapovi zatekli smo ga kako sedi ispred montažne zgrade na kojoj piše „Recepcija” i ispija veliku čašu nes-kafe zamaskiran velikim naočarama za sunce i sa spuštenim kačketom. „Odradio je” snimanje za „Magazin” vrlo profesionalno, zamahujući štapom prema loptici i krećući se kratko ošišanom travom golf terena onako kako je naš fotoreporter želeo, a zatim smo se vratili na klupu ispred montažne zgrade da proćaskamo o raznim temama, a prva koja nam se nametnula je predstojeći turnir u čast kneza Pavla koji će se održati 21. i 22. maja. Pošto je postao strastveni golf igrač kao popularna ličnost zadatak mu je, ako se tako može reći, da promoviše golf kod nas pa je to slučaj i sa predstojećim turnirom.
– Moj zadatak ovde jeste da kad mogu i ako mogu pomognem popularizaciji ove lepe i zanimljive igre, mada tu nema mnogo šta da se reklamira i promoviše, golf je sam po sebi toliko privlačan sport da je sam sebi najbolja reklama. Dovoljno je da čovek jednom vidi kako to izgleda, malo proba, i postaje zaražen do kraja života – kaže popularni glumac. Njemu to neće biti prvo takmičenje, naprotiv, na turnire je već uveliko navikao, a seća se i svog prvog učešća na državnom prvenstvu.
– Igrao sam na trećem prvenstvu Srbije i zauzeo dvanaesto mesto, od isto toliko učesnika, ali bez obzira, biti dvanaesti u državi nije loš rezultat – kaže kroz smeh. Knez Pavle je zapravo i bio začetnik ove igre kod nas. Bilo je to, naravno, između dva svetska rata, ili kako naš sagovornik kaže „davno, davno gore na Košutnjaku, pa se zato kraj gde se igralo i danas zove Golf”. Po uzvišicama i konfiguraciji terena i sada se mogu prepoznati mesta gde se ondašnja gospoda šetala i udarala loptice štapovima i ćaskala, mada se teško može reći da su se tu kovale neke političke zavere ili donosile važne odluke s obzirom da je po kodeksu na golf terenima i onda a i danas zabranjen svaki razgovor o politici. Posle rata igra je zamrla jer se smatrala previše buržoaskom, donekle i s pravom, ali to ne znači da je predodređena za odabrane.
– Golf nije ništa elitniji od tenisa, ne traži mnogo novca, dovoljno je imati volje i želje. Ja sam započeo sa par stotina evra i to u ratama. Golf mi se dopada prvo zbog boje, zelenilo me privlači. Drugo, ima nečeg elegantnog, a dobar je i kao rekreacija jer se dosta šeta, a pošto se isključuju mobilni telefoni deluje antistresno. Dolazi dosta uspešnih ljudi iz najrazličitijih oblasti, dolaze i stranci, biznismeni, diplomate, ambasadori. Navrate ponekad i Lazar Ristovski, Novak Đoković, ali ovde nije bitno ko ste i šta ste, već kako igrate. Ne takmičimo se toliko jedni s drugima, koliko sami sa sobom – kaže popularni glumac, koji je osim golfa zavoleo i ronjenje. Od kada se rodio Ada je za njega bila kao drugi dom. Gledao je iz godine u godinu kako se menja od šikare do prave oaze s mnogo sportskih terena. Nikola ovde ima i splav koji je kupio njegov otac sredinom sedamdesetih godina. Ovo mesto mu je važno i zato što se mnogo puta selio po Beogradu: Blok 45, Zeleni venac, Nušićeva, Palilula... Njegov otac Nikola, po kome je dobio ime, sada je penzioner, a bio je pilot, kapetan Jata, majka Mila je zdravstveni radnik, a glumački gen nasledio je od pokojne bake, poznate srpske glumice Tomanije Đuričko koja je igrala u više filmova i televizijskih serija, deda mu je bio šef rasvete u Jugoslovenskom dramskom, a tetka sufler u istoj kući.
Od Voje do Živkovića Kada je imao samo četiri godine baka ga je ubacila u film u kome je igrala, a zatim mu je obezbedila učešće u Novogodišnjem programu.
– Ona je najviše uticala na to da postanem glumac. Kad sam imao desetak godina odvela me u Radio Beograd, u Dečji i omladinski dramski studio Televizije Beograd koji su vodili Bata Miladinović, pa potom Mika Aleksić. Prvo je odvela mog starijeg brata Đorđe pa kasnije i mene. Tako sam počeo. Đorđe je završio pozorišnu režiju kod Branka Pleše, a mlađa sestra Milica radi u ugostiteljstvu. Prva veća uloga bila je ona početkom devedesetih godina prošlog veka u danas kultnoj seriji „Otvorena vrata” koja je sve bolja što vreme više prolazi. Pamtimo je po specifičnom, pomalo uvrnutom humoru i sjajnoj glumačkoj ekipi u kojoj su još bili Vesna Trivalić, Bogdan Diklić, Mira Stupica, Olivera Marković, Lane Gutović, Bojana Maljević, Zoran Cvijanović i drugi. Od tada pa do lika finansijskog direktora fudbalskog kluba BSK Živkovića u „Montevideu…” igrao je u mnogim filmovima, serijama i pozorišnim predstavama. Od kolega privatno se najviše druži s Vojinom Ćetkovićem kome je i kum, krstio je njegove bliznakinje, i s Nebojšom Glogovcem.
– Družim se s ljudima s kojima igram u predstavama. Takav je naš posao, traži malo i dodatnog angažovanja, ne možete samo otkucati karticu, odigrati predstavu i otići kući, posebno ako spremate predstavu to zahteva i malo dodatnog druženja. Najverovatnije u junu sledi nastavak snimanja drugog dela „Montevidea”. Đuričko će igrati i u nastavku koji će se snimati u Španiji, negde pored mora s obzirom da tamošnji ambijent podseća na onaj južnoamerički, ali neke scene će se morati snimiti i u Urugvaju radi veće autentičnosti.
– Mi se još vodimo kao narodni glumci. Ljudi imaju potrebu da nam priđu, porazgovaraju. Ima raznog sveta i vrlo finog, obrazovanog, a ima i onog neobrazovanog koji ima svoje mišljenje o svemu i koji sve zna. U mnogo većem procentu ljudi su uglavnom prijatni i ljubazni, samo mali procenat, rekao bih zanemarljivo mali, ume da bude neprijatan – kaže Nikola Đuričko i ističe da su demokratija i tehnologija donele i internet gde svako može da iskaže svoje mišljenje, ali da ne razumem ljude koji imaju toliko vremena da „komentarišu sve i svašta”.
– Ako neko kritikuje neki moj stav to me ne pogađa, ne ulazim toliko u sve to. Držim se pravila da ne treba čitati neprijateljsku štampu – kaže kroz smeh. Talentovan na sceni, sasvim prirodan u razgovoru, nosi neki svoj specifičan šarm zbog kojeg ga publika voli. Osim čestih golf turnira i snimanja šta ga još raduje u predstojećim nedeljama? – Raduje me što počinje lepo vreme, što ću negde da se sakrijem sa svojom dečicom i ženom, da se malo igramo i da se družimo. To me raduje – priznaje.
-----------------------------------------------------
Pristižu i juniori Većina naših sadašnjih golf igrača učila je ovu igru dok su bili u inostranstvu, u Južnoj Africi, Americi... Stasala je i generacija koja je prve udarce izvela u beogradskom klubu na Adi Ciganliji.
– Juniorska reprezentacija Srbije postiže solidne rezultate. Jednog dana će možda neko biti prvi na svetu. Danas smo još daleko od najboljih, i po kvalitetu i broju i igrača, a najviše po broju terena. Osim beogradskog, golf tereni postoje još u Žablju i Bečmenu. Primera radi, Hrvatska, a naročito Slovenija su daleko ispred nas, da ne govorimo o Austriji gde samo oko jednog jezera ima desetak igrališta u krugu.
Rođen je 9. jula 1974. godine u Beogradu. Oženjen je Ljiljanom, koju je upoznao na snimanju filma „Kordon”. Imaju ćerku Nađu i sina Đorđa. Njegov prvi film je bio „Poslednji krug u Monci” 1989. godine, a od tada je glumio u više od 50 filmova tv serija: „Pljačka Trećeg Rajha”, „Kad porastem biću kengur”, „Zona Zamfirova”, „Munje”, „Nataša”, „Nebeska udica”, „Mrtav ladan”, „Lajanje na zvezde”…Za televiziju je snimio „Karaoke”, „Vratiće se rode”, „Gore dole”, „Otvorena vrata”, „Gospođa ministarka”… Dobitnik je nekoliko važnih nagrada, između ostalih i nagrade „Car Konstantin” za najbolju mušku ulogu 1997. i 2001. Dragoljub Stevanović Objavljeno: 01.05.2011. Izvor: Politika magazin
Ne samo o poslu - PERO ZUBAC I danas se neki udvaraju uz „Mostarske kiše“
Sa 20 godina napisao je ljubavnu poemu kojom se proslavio. Usledile su pesme, eseji, antologije, popularni serijali za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, filmovi po njegovom scenariju...
Pero Zubac
Mostar je poznat po kamenom mostu i po jednoj od najlepših ljubavnih poema na svetu, koju mu je 1965. godine podario Pera Zubac. Mladi pesnik je tada bio na samom početku karijere i ko zna kakav bi mu bio životni put da nisu padale „svu noć neke modre kiše nad Mostarom”. Matija Bećković je to prokomentarisao na svoj način: „Čim je ušao na teren, odmah je postigao gol, pa nije morao da se otima za svaku loptu.” Nije morao, ali je dosad objavio 36 knjiga za odrasle, 14 antologija, dve knjige parodija, zbirku eseja i 18 knjiga za decu, što skupa čini 1.800 strana. I to nije sve. Zubac je uređivao časopise, pisao libreto za balet i operu, scenarija za filmove, a generacije mladih ga pamte po multimedijalnim spektaklima poput sleta za Dan mladosti. Bio je blizak sa Josipom Brozom Titom, „najvećim sinom naših naroda i narodnosti“, što mu neki nisu oprostili. Ali to je već njihov problem. Zubac je ostao dosledan sebi i svojim idealima. I danas je bez vikendice, pa i automobila.
Jedinac i mezimac Pero Zubac je rođen u Nevesinju 1945. godine. Bilo je to poratno vreme, oskudice, ali ga pesnik pamti kao lepo. – Živeli smo u velikoj kući sa stričevom porodicom. Pored rođenih pet sestara, Zore, Milice, Danice, Janje i Bojane, tu su bile sestre od strica, Slava zvana Mila i Branka, braća Aco i Miloš i sin moje pomajke Božane Slobodan Pejičić. Ja sam bio najmlađi i uz majku Joku, dok je živela, potom pomajku, oca Obrena, strinu Ljubicu i strica Vasa, rastao sam mirno i zaštićen mnogostrukom brigom i ljubavlju. Moguće je da su te senzacije iz detinjstva, sećanje na spokojstvo, tišinu i blagost, na česte radosti i retke tuge, uticale na moj odnos prema deci. I literatura koju sam gutao u detinjstvu, svakako – kaže pesnik. A kakav je bio đak, saznali smo iz stiha: „Prvi je razred prva briga, Drugi je razred razbribriga, Treći je razred bašmebriga, Škola je lepa kao knjiga. U školi je najlakše da se uči A najteže je da se miruje. Ipak je najlepše kad se ide kući Pa se u šarene izloge zaviruje…” Zrenjaninski đak Iz kršne Hercegovine Zubac se na dalje školovanje zaputio u Banat. – Prva dva razreda gimnazije sam završio u Lištici kod Mostara. Pošto je ona promenila svoj profil strogog konvikta sa internatom, preostalo mi je da biram Zadar ili Zrenjanin. Otac mi je bio mornar u Zadru, a imao je prijatelja u Zrenjaninu, novinara Bogdana Gušića, i odlučili smo se da idem kod Bogdana, pa posle u đački dom u Kidričevoj (koji je odavno srušen). Od Bogdana sam mnogo naučio i mnogo mi je pomogao u kriznim adolescentskim godinama. U Drugoj eksperimentalnoj gimnaziji smo šest dana išli u školu a sedmi na zanat, da se naučimo nekim konkretnim veštinama. Direktor je bio pisac i latinista Ivan Lerik. Sa mnom u razredu bili su glumac Branko Milićević Kockica i pesnik Zoran Slavić – priseća se Zubac.
Nije bila Svetlana „Mostarske kiše”, posvećene izvesnoj Svetlani, kod devojaka ovog imena stvorile su privid da je svaka posebna, jedinstvena. A onda je pre desetak godina procurila priča da su to bila, u stvari, četiri Perina mladalačka zanosa, spojena u jedan lik.Prva od njih, tada studentkinja književnosti, „volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio, kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.” Ta kutija je i danas u kući Pere Zupca. – Bile su to smerne, skromne, lepo vaspitane devojčice, i ja sam se oko njih trudio koliko sam umeo. Pored mene je Dragana, devojački Vajdić, iz stare i ugledne vojvođanske porodice, majka mojih sinova Vladimira i Miloša, profesor književnosti. Ona piše eseje o ženi u istoriji, literaturi, umetnosti, svetu vere i uskoro će se pojaviti njena knjiga eseja „Krst vremena“ – najavljuje naš sagovornik. Poema „Mostarske kiše” je 1988. godine objavljena u moskovskom časopisu „Rabotnica” u tiražu od 19.750.000 primeraka, mada je Pera nije bio uvrstio u svoju prvu knjigu poezije. – Nisam je uvrstio u rukopis svoje prve knjige („Nevermore“, Matica srpska, 1967), ali je urednik, tada moj profesor na Filozofskom fakultetu, Draško Ređep, insistirao da obavezno bude u knjizi, i ona je objavljena belim slovima na crnoj hartiji na kraju knjige. Sem nje skoro da je sve ostalo zaboravljeno. Nije da ja nisam prihvatio tu poemu, nego mi je zaklanjala svojom magičnom svetlošću sve drugo što napišem. Ruskog tiraža sam se i sam uplašio, jer, koliko je ljudi bilo u prilici da pročita pesmu! – priznaje pesnik. Danas se mnogi srednjoškolci devojkama udvaraju stihovima iz „Mostarskih kiša”, a Pera je svojim izabranicama za vreme gimnazijalnih zanosa recitovaoGarsijuLorku, Jesenjina, Dučića, Rakića, Šimića, Miljkovića, Miroslava Antića, Vita Nikolića... Voleo je ovaj naočiti Hercegovac i sport. Šta mu je bilo draže: fudbal ili boks? – Lopta svakako, od mene je u detinjstvu brži igrač bio Mahmut Pilavdžić, a bolji tehničar samo Rajko Petrov Nogo, moj najdraži drug iz ranog detinjstva. Boks je došao kasnije jer mi je fiskulturu u gimnaziji predavao prvak države u bantam kategoriji Petko Radović , pa sam se od njega učio toj plemenitoj veštini. Nisam nikad okončao studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu iz nekih sada potpuno irelevantnih razloga. Bio sam odličan student, ali eto ponekad i enciklopedije beleže drugačije. Hteo sam da studiram industrijsku psihologiju, i to me je dugo držalo kao opsesivna ideja, verovatno zbog onog jednog dana u zrenjaninskoj gimnaziji – navodi Zubac. U Mostaru je bio, posle pauze od 16 godina, 2009, kada je u Sarajevu objavljena njegova knjiga „Povratak Mostaru“. – Ići ću na godišnjicu hora i ansambla „Mostarske kiše“ krajem leta. Ako se vraćam u zavičajni predeo, u mislima i snovima, opojnim ranim slikama sreće i spokojstva, onda su to uvek nevesinjski prizori. Došao je u Novi Sad privremeno – i tu ostao. – U gradu u kojem živim od 1963. godine niti za čim žudim niti o čemu sanjam, kako bi se reklo pesnički, tu mi je sve i sav sam tu. Nedostaju mi moji najbolji prijatelji, o kako samo brojni sada, registrujem s tugom, koji su „na drugoj obali“. Sve drugo što mi nedostaje u Novom Sadu kada bih počeo da nabrajam odvelo bi nas u drugu, bojim se političku priču, a o tome nećemo. Možda je odgovor jedna moja relativno novija pesma: „Najbolji moji drugovi stoje na drugoj obali, za njima nebesni lugovi, rajsko su voće probali. Da li upravo stoga imaju osmeh na licima il’ svetli ozarje Boga ko mala lampa u svicima.“ Njegova je poezija zastupljena u čitankama i lektiri. Kako to izgleda kada deca moraju da čitaju za ocenu ono što je napisao njihov otac? – Moji sinovi nisu imali taj problem, tada sam tek ulazio u čitanke. Za unuku Milenu ćemo tek da vidimo za nekoliko godina... – dodaje pesnik, koji i danas puno piše, i olovkom i na kompjuteru, ali najradije na pisaćoj mašini. Voli, kaže, da čuje zvuk otkucanih slova. ------------------------------------------------------------- Prevodi sa crkvenoslovenskog Pored rima koje piše u naletima („Dešava se da dugo ćutim i onda, odjednom, u dahu, napišem pola knjige ili celu”) Zubac je realizovao pedesetak multimedijalnih spektakala: otvaranje olimpijskih takmičenja, logorske vatre... Počeo je sa 24 godine sa sletom za Dan mladosti. Urednik je serijala za decu: „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, autor brojnih scenarija za filmove. Bio je glavni i odgovorni urednik studentskog lista „Indeks”, časopisa za kulturu „Polja” u Novom Sadu, zagrebačke revije „Polet“ i skopske „Misli”. Napisao je libreto za balet i operu „Lenka“. Objavio studije o pesništvu Duška Trifunovića, studiju o Milici Stojadinović Srpkinji, uz prvu objavu njenih nepoznatih pedesetak pesama i dve pripovetke, koje je približio sa crkvenoslovenskog savremenom jeziku, lirsku studiju o Lenki Dunđerski, „mitskoj ličnosti građanske Vojvodine”. Preveo je najbolje ruske pesnike za decu. Šta je to što je želeo, a nije imao priliku da uradi? – Možda neki pozorišni komad ili mjuzikl. Svačim sam se u životu bavio, i sa dosta uspeha. Ono što najviše volim, slikarstvo i klasičnu muziku – ne umem. ------------------------------------------------------------ Tamo nije bilo ništa Iako je pisao o Mostaru, nikada nije tu živeo. – Ja sam Nevesinjac. Otac me je često vodio kod prijatelja Pašajlića, Derviškadića, Mrkovića, dok sam bio dečak, posle je sestra Janja, udata za Dragutina Govedaricu, živela u Mostaru na Bijelom brijegu i kod nje sam dolazio sa suprugom i decom, a i sam na proputovanjima ili posetama Mišu i Azri Marićima. Ali Nevesinje je od Mostara udaljeno, nekada, za moga detinjstva, 42 a sada 28 kilometara istočno, a Lištica ili Široki Brijeg 22 kilometra zapadno. Možda je to jasno opisao moj neprežaljeni drug Duško Trifunović u predgovoru obimnoj monografskoj studiji nedavno preminulog akademika Neđa Šipovca: „Pero Zubac u zavičaju poezije“ iz kojeg navodim nekoliko rečenica: „...Najbolji mostarski pesnik, posle Alekse Šantića, jeste Pero Zubac, koji je kroz Mostar prolazio kada ide iz Nevesinja za Široki Brijeg, gde je pohađao školu. Napisao je tu svoju ljubavnu priču, i onda je ta ljubavna priča postala pojam za Mostar i za mostarsko pevanje. Inače tamo nije bilo ništa. Bilo je, ali nisu prešli regionalnu rampu.“ I još je, u šali, umeo da kaže da sam ja sreski pesnik, jer je Nevesinje bilo opštinsko mesto a Mostar srez, pa su me Mostarci posvojili i oteli. Slavica Berić Objavljeno: 15.05.2011. Izvor: Politika magazin
Tata, pisac Dragoslav Mihajlović. Suprug Voja Brajović, glumac. Njoj su, ipak, najvažniji bliskost koju oseća u njihovom društvu i posao kojim se ona bavi
Milica Mihajlović Mada je priznala da bi joj mnogo više prijalo da razgovaramo o poslu, nego o privatnom životu, glumica Milica Mihajlović je na dogovoreni intervju došla sa srdačnim osmehom na licu, svesna da u njenom slučaju te dve stvari nije lako odvojiti. Samo to što je ćerka poznatog pisca Dragoslava Mihajlovića koji je zauzeo visoko mesto u srpskoj književnosti, i supruga poznatog glumca Voje Brajovića i bivšeg ministra kulture i pre svega džentlmena, sa kojim ima osmogodišnjeg sina Relju, dovoljno je intrigantna da bi mogla poslužiti kao scenario za jednu malu filmsku priču. Tako izgleda posmatrano sa strane. Veličinu ove dvojice važnih ljudi u njenom životu Milica meri kroz bliskost i spokoj koji oseća pored njih. – Valjda se sličan sličnom raduje. Ponosna sam što imam takve sagovornike i saradnike. Mi često pričamo o onome što nas opseda, a to su uglavnom stvari kojima se trenutno i bavimo. Oni su moja inspiracija i korektiv – ističe naša sagovornica koja pleni svojom jednostavnošću i neposrednošću.
Karakterna glumica Milica je veoma rano spoznala šta će postati kad poraste, jer je imala sreću da stasava u umetničkom okruženju i da bude ohrabrena da se upusti u jedan tako neizvestan život, kakav je život glumca. – Moj stariji brat je slikar a inače oboje volimo da čitamo, jer smo rasli uz knjige. Za slikarstvo, na žalost, uopšte nemam dar, a pisanje sam zapostavila. Kao devojčurak sam za neke literarne radove i nagrade dobijala, i posle sam polagala prijemni na književnosti, ali pošto sam odmah „upala” u uži izbor na Fakultetu dramskih umetnosti, a to sam više želela, potpuno sam se predala glumi. Moj poziv je moja velika ljubav – kaže. Mada je igrala razne ženske likove, koji su bili zapaženi u pozorištu i na filmu, za pojedina ostvarenja dobila je i nekoliko uglednih nagrada, Milica se ne može svrstati u kategoriju glumaca u modi. – Ja sam karakterna glumica. To se tako zove. To mi je veliki izazov i radujem se što stalno moram da istražujem zbog novih zadataka koji su toliko različiti, pa nije moguće da se uljuljkam i da posegnem za nekim šablonom. Veoma je bitno i da postižem harmoniju sa ljudima sa kojima radim, ali najvažnije mi je da lik koji tumačim literarno bude inspirativan. Da me ta sudbina koju treba da odgonetnem uzbuđuje. Ako mi tekst deluje odbojno, ne želim da učestvujem. Prosto nisam u stanju da se prisiljavam – ne krije umetnica. I pored tako visokog kriterijuma koji postavlja, ipak je prilično prisutna na sceni, da jedva uspe da sastavi koji slobodan trenutak. Ali, njen suprug Voja je jednom prilikom objasnio da „kad se glumac žali da ima previše posla, on se u stvari hvali”. – To je tako u našem poslu. Ili je sve u isto vreme, ili ništa. Mi volimo da radimo, ali zavisimo od drugih ljudi, pa se zadesi da vas neki i šikaniraju. U tim situacijama unutrašnji gonič te tera i ne da ti da posustaneš – otkriva.
Sudbonosna uloga Spisak naslova u kojima je igrala je poduži: „Kaži zašto me ostavi”, „Ljubinko i Desanka”, „Na čijoj strani”, „Velika sveska”, „Antigona u Njujorku”, „Paket aranžman”, „Beli, beli svet”, „Čekaj me, ja sigurno neću doći”, „Pazarni dan”, „Čudo u šarganu”, „Ejmin pogled”, Pazarni dan”, „Bure baruta”... Neke od tih uloga su joj iz različitih razloga bile veoma važe, ali, jedna je sudbonosna. Na snimanju filma Gorana Markovića „Urnebesna tragedija” dogodila se ljubav, posle koje je glumački par, Milica Mihajlović i Voja Brajović, postao i bračni par. Ne bi, kaže, umela da opiše kako se to desilo. To su neki dubinski tokovi. – Kad bi ljubav bilo tako lako objasniti onda bi postojao i recept. Ali, to su neopipljive stvari, zato je ljubav čudo u svačijem životu – smatra. Iako ne pripadaju istoj generaciji, Milica i Voja su već dugo zajedno i dobro se slažu i privatno, i poslovno. – Igrali smo u pet, šest naslova. Od naših zajedničkih projekata najviše volim „Pogled u nebo” koji smo igrali u „Zvezdara teatru”, „Antigonu u Njujorku”, predstavu Budva-Grad teatra, „Galeb”... Mi se veoma dobro razumemo i brzo kapiramo, a rukovodimo se i istom estetikom i zato odlično funkcionišemo na sceni – objašnjava naša sagovornica. Uprkos mnogobrojnim aranžmanima, oni su skladna i vesela umetnička porodica koja nalazi vremena i za svoja lična zadovoljstva. – To je neobičan raspored obaveza. Ili smo mnogo slobodniji od drugih majki i očeva koji rade od devet, do pet, ili smo prezauzeti. To su ograničeni periodi koji traju dva, tri meseca, a onda prođe gužva. Ali, i tada se organizujemo tako da svaki slobodan trenutak provodimo sa našim sinom Reljom koji ide u drugi razred osnovne škole. Za roditeljske sastanke sam zadužena ja. I meni je mama išla na roditeljske. U pogledu opšteg obrazovanja upućen je na sve u kući, a za domaće zadatke se uglavnom brine sam. Mada je rano govoriti, za sada je dobar đak. To se nekako podrazumeva i mi ga tako usmeravamo. Nije potrebno da ulaže preterane napore, dovoljno je da uključi klikere – uverena je brižna i odgovorna majka.
Neraskidive emotivne veze Boravak u prirodi i odlazak na godišnji odmor su im posebno zadovoljstvo. – U mom odrastanju, Kalemegdan je bio centralno mesto za istraživanje. Danas je to Ada. Ona je čarobna. Tamo često vozimo bicikle. Doduše, iznajmljene, jer su nam naše tri puta ukrali. Ada je ranije bilo divlja, a sada je tako lepo sređena, da bi svaka svetska metropola mogla da se podiči. Često odlazimo i na Divčibare. Tamo moji roditelji imaju kuću. Svaki boravak tamo okrepljuje me i osvežava, jer me na neki način vraća u detinjstvo. Vidim da i Relja na isti način doživljava Divčibare. Voli i kad pođemo na letovanje u Budvu, gde mu žive stric i strina. Povremeno posećujemo i mog brata koji se sa suprugom i dva sina nastanio u Portugaliji. Ali, daleko je, treba dosta para za put – konstatuje Milica koja očigledno voli da drži najbližu rodbinu na okupu. Veoma je zadovoljna što je njen sin vezan i za brata i sestru iz Vojinog prvog braka. – Mislim da je ogromno bogatstvo kad imaš brata ili sestru. Dok smo mi mogli da ih usmeravamo jedne ka drugima, mi smo to činili, a sada je to samo njihova stvar. Relja ih obožava, kao što ja obožavam svog starijeg brata. Uvek postoje stvari koje ne možeš da kažeš ni ocu, ni majci, a bratu ili sestri možeš. To je divno. Osećaš se sigurno. Može da bude i dreke, i halabuke, ali ljubav se podrazumeva – zaključuje Milica sa posebnim zadovoljstvom. ----------------------------------------- Srce ne pita za godine Kada je sa devetnaest godina u Jugoslovenskom dramskom pozorištu zaigrao u komadu (izveden je samo tri puta i onda ukazom Josipa Broza Tita zabranjen) po čuvenom romanu „Kad su cvetale tikve”, autora Dragoslava Mihajlovića, Voja Brajović nije slutio da će se oženiti ćerkom poznatog pisca, jer ona tada još nije došla na ovaj svet. Ni Milica Mihajlović, koja je bila dete kada se prikazivala TV serija „Otpisani”, nije slutila da će ilegalac Tihi, u koga su sve devojke iz kraja bile zaljubljene, postati njen životni partner. Ali, kad se ljubav rađa, srce ne pita za godine. -------------------------------------------------------------- Društvena osoba Milica je rođena 1972. godine, u Beogradu. Najranije detinjstvo proteklo joj je na Karaburmi. Sada i njen sin raste u jednom beogradskom naselju, među gomilom dece, kao tada ona. A, onda su se preselili u centar grada, na ogromnu sreću njenih roditelja, a na njenu veliku nesreću, jer su tu mahom stanovali penzioneri. – Sećam se da je moja mama ceo kraj oko Studentskog trga oblepila oglasima: Milica od šest godina traži društvo! Ali moja usamljenost je kratko trajala. Pošto sam veoma komunikativna, brzo sam stekla nove prijatelje u školi. Čitava generacija nas koji smo krenuli iz „Dadova”, Milena Pavlović, Anja Suša i još mnogo, mnogo nas, takođe smo i danas u kontaktu. Pošto gluma nije samo posao, već i strast, i ljubav, i opsesija..., imam bliske prijatelje i među kolegama. Mi radimo timski i veoma smo upućeni jedni na druge – otkriva naša sagovornica. ------------------------------------------------------------- Ima je svuda Milica je stalni član „Ateljea 212” i pre neki dan, tačnije 17. maja, imala je premijeru predstave „Trst”, u režiji Alise Stojanović. Igra i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i „Pužiću” kod Branka i Cace. Baš nedavno je igrala u predstavi „Laza, mamina maza”. – Pozorištance Puž zauzima veoma bitno mesto u mom životu, zato što sam ja odrastala uz njih, bratance sam tamo vodila, a sada i moj sin raste uz njihove predstave – ističe glumica. Može se takođe videti i na „velikom platnu”. Nedavno je završila snimanje filma „Top je bio vreo”, u režiji Bobana Skerlića, a u toku je snimanje filma „Ustanička ulica”, u režiji Miše Terzića. ---------------------------------------------------------------------- Potpitanja
Voli haljine i – nosi farmerke – Na žalost ne izlazim iz farmerki, zato što imam toliko mnogo obaveza. Ali, najviše volim da nosim haljine. Kad god se zalepim za neku koja mi se dopadne, to je nešto što već imam. Dakle, moj stil se uglavnom ne menja. Uvek su isti modeli vedrih boja.
Šta je u životu najviše obradovalo i zasmejalo, a šta uplašilo? – Sasvim sigurno, i najveće radosti, i najveće strepnje vezane su za dete.
Šta nikad neće zaboraviti? – Prilično se bavim svojim emotivnim nasleđem i svim onim što sam naslagala kroz život. Puno kopam po sebi i po svojim radostima ili traumama. Čak i neke stvari koje mi se čine da sam zaboravila, prorade kada se susretnem sa nečim što treba da oživim u sebi.
Koji poklon je najviše obradovao? – Ne mogu da kažem konkretno šta je to, ali znam da sam od onih osoba koji se veoma raduju svakom poklonu. Tome me je mama naučila. Volim da dobijam, knjige i razne ženske gluposti. Posebno minđuše.
Da li ide na pijacu? – Kako da ne. Pa, kuvamo oboje. Ja sam zadužena za ona redovna jela, boraniju, grašak, pasulj, kupus..., a Voja sprema neke specijalne stvari. Peče ćurku za Novu godinu. Mada nemamo svaki dan priliku za porodični ručak, nastojimo da se okupimo kad god je to moguće. Porodični ručak je posebna atmosfera. Dana Stanković Objavljeno: 22.05.2011. Izvor: Politika magazin
Popularni Manda je kao na pokretnoj traci: ide iz uloge u ulogu, sa scene na scenu, sa malog na veliki ekran... Oni što ih je pitao „jesu li zaljubiška” već su odrasli, a on je postao tata četvoro dece
U protekle četiri godine bio sam baš lepo raspoređen po TV kanalima i pozorištima, i to je ono što je najlepše u ovom poslu – primećuje Milorad Mandić, poznatiji kao Manda, koji ni nakon dvadeset pet godina, nikad, niti je rekao, niti će moći da izgovori – „Sad znam kako se stvara uloga da bi bila primećena i zapamćena” iako je uvek pobrao simpatije velikog dela publike. Dok su gledaoci kraj malih ekrana strepeli da li će se Milašin (Radašinov brat „po babine linije”) oporaviti posle transplantacije bubrega u TV seriji „Selo gori, a baba se češlja”, Milorad Mandić Manda se, svojim izuzetnim glumačkim umećem, u međuvremenu već uveliko trudio da udahne život u neki novi lik, koji glumi u predstavama „Bogojavljenska noć”, „Let iznad kukavičjeg gnezda”, „Ljubavnik velikog stila”, „Svinjski otac”, „Petar Pan”, komediji „Put oko sveta”, serijama „Ulica lipa”, „Premijer”… Ili vodi kviz poput onog nekad „Uzmi ili ostavi” na B 92 ili ovog najnovijeg „Ja volim Srbiju” na Prvoj srpskoj televiziji… I tako, kao na pokretnoj traci. Od kako je zasnovao radni odnos, ide iz uloge u ulogu, sa scene na scenu, sa malog na veliki ekran... A, gde je tu njegov privatni život? Stigao je, bogme, Manda dva puta da se oženi i četvoro dece da izrodi. Sedamnaestogodišnji Filip, Marija od osamnaest leta i Marko kome je dvadeset jedna godina, rođeni su u prvom braku, a iz drugogsa glumicom Anastasijom, ima Andriju, klinca od četiri i po. A, onda se postavlja logično pitanje. Kad taj čovek spava? – Zavisi. Kad nemam obaveze, volim ujutru da leškarim i dremuckam bar do osam. Ranije nisam imao običaj da spavam danju, ali sam ubacio i jedan sat popodne, ako imam vremena do predstave. U početku uz Andriju, a posle sam se osamostalio. Na to me je moja Anastasija naterala, s obzirom na količinu posla koju sam imao poslednjih nekoliko godina – izgovara, dok mu se „brk” smeška..
Deca su mu razlog opstajanja – Na narodna veselja i svadbe po familiji ne idem, jer smo svi matori, a deca još nisu počela da se žene i udaju. Nekad sam išao na pecanje, sada nemam vremena. Bavio sam se i sportom, ali sam prestao, jer se rekreiram i stičem kondiciju na pozorišnoj sceni tokom snimanja koja često traju od dvanaest, do šesnaest sati dnevno. Tu sam potpuno utreniran – odgovara šeretski. Ipak, nastavlja ozbiljnijim tonom: – Priznajem, postoje izvori gde „punim baterije”. Nekad se vidim sa mojim drugarima, nekad pogledam dobar film, a povremeno odem i na premijeru da ispratim šta su moje kolege uradile... Ali, deca su sav razlog mog opstajanja. Oni su ta dodatna energija za sve bitke koje slede. Pa, i za poraze. Onda se okrenem i pogledam, pa kažem, moram zbog njih. Ako sam ja slab, neće valjati. Različitih su uzrasta, ali se slažu. Najmlađi je mezimče. On je dete koje dosta ljubavi dobija, a ume ljubav i da pruži. Za jedno njegovo „Volim te najviše na svetu”, kakav god umor da pritiska bilo koga od nas, istog sekunda se sve zaboravi – priznaje glumac. – Najsrećniji sam kad s njima odem na godišnji odmor. Govorim o doživljaju, nije važna destinacija. Gde god da smo, samo da smo zajedno. Planirao sam da ove sezone kampujemo negde na moru, ali kako stvari stoje, nisam siguran da ću u skorije vreme uspeti da ostvarim tu svoju nameru – kaže Manda, nadajući se da će ipak smisliti kako da stvori uslove. Mada ga karijera melje, jer mukotrpno radi na više projekata da bi obezbedio pristojan život svojoj porodici, spreman je na žrtvovanje, nespavanje, putovanja, iscrpljujuća snimanja... – Rođen sam u Beogradu. Na Dušanovcu sam prohodao. Tu sam proverio, i sa sigurnošću mogu da potvrdim, da je kaldrma veoma tvrda, pogotovo kad se čelom udari. Ja sam, eto, život počeo na neravnom terenu. To me stalno prati i, hteo – ne hteo, moram da se snalazim i balansiram nad svim tim preprekama. Onda sam se preselio u Novi Beograd, kod „Fontane” i tamo sam proveo mladost sve do odlaska u vojsku. Imali smo lepo odrastanje. Stekao sam puno, puno, puno prijatelja za sva vremena. Nisu iz ove profesije, a da budem iskren, i više volim, jer su kao obični ljudi, koliko-toliko ostali normalni, što kažem i za sebe. Nadam se da jesam – dodaje onako usput, sa upitnim pogledom. Ma koliko je uvek spreman za šalu i komiku, Manda je čovek koji nadasve poštuje red i zakon, a to dokazuje i za volanom. – Poštujem saobraćajne propise, vezujem pojas, ne prekoračujem ograničenja brzine, palim svetla, redovno idem na servis... –počeo je s dozom ironije, a onda se najednom uozbiljio. – Dešavalo se da me policija i zaustavi, ali samo kad je neka rutinska kontrola. Čim me prepoznaju, bog zna kako mi vraćaju dokumenta, međutim, onda ja insistiram da ih pogledaju. Isto je bilo i onih godina kada nije bilo goriva. Stojim u redu, moj automobil je, recimo, trideset peti, a ovaj „pumpadžija”, kad me vidi, maše da dođem napred. Ma, kakvi! – seća se. – Da posle svi pričaju kako sam bahat. Nisam to koristio. Ja živim život poput svih ljudi u ovoj Srbiji. To što sam neka javna ličnost, ne odvaja me od problema, niti sam bilo čega pošteđen. Kao i svi ostali, bijem iste bitke za opstanak porodice.
Pokušaj razbibrige Kad provrti film, a ima tu mnogo toga, sama pomisao na te situacije vraća ga u ono nemilo vremerata, bombardovanja, kriza, nestašica, nemaština..., koje nikad neće zaboraviti. – Preživljavamo posledice svega toga što nas je snašlo. Neko to podnosi tako što se nasmeje tri puta u toku dana, neko samo jednom, a neko nijednom. Ne verujem da je iko to zaboravio, samo je potisnuo. Postoji opravdan strah da se to ponovi, jer niko nije siguran šta će „dežurnom policajcu” pasti na pamet – misli se. Mada je miroljubiv čovek, u retkim situacijama Manda ume i da„pokaže zube”. – Ne dam nikom da mi dira porodicu! Tu moju tvrđavicu branim onoliko snažno koliko je neko snažno napada. Međutim, glumački posao, i uopšte ovaj način života, oduzima ti privatnost i neke trenutke mira i odmora na koje ima pravo svaki građanin ove Srbije. Da recimo, sedne na klupu u parku i da ga niko ništa ne pita. Ovako, kad si javna ličnost, ako si uzeo čašu pitaju se: „Šta pije onaj tamo”? Mnogi bi i da započnu komunikaciju po svaku cenu ili bar da se slikaju, bez obzira što u tom trenutku Anastasija i ja šetamo našeg sina Andriju. Tad ih najljubaznije zamolim da to ostave za neku drugu priliku – dodaje Manda. Mnogo lakše podnosim kad me startuju u kafani, dok sedim sa prijateljima. „Jao, brate ovo, jao brate ono...” Ko zna koju muku taj muči, pa onda ajde, saslušaj ga. I to je cena ovog zanata – zaključuje i na licu mesta pokazuje razumevanje za grupicu dečaka i devojčica, koja ga je saletela za autogram i fotografisanje, dok u bašti „Zvezdara teatra” razgovaramo. Kad ga primete, ljudi, ipak, uglavnom nastoje da mu izađu u susret bilo da je u pošti, banci, ili samoposluzi... Verovatno zahvalni za neke lepe trenutke koje su doživeli gledajući filmove, serije ili pozorišne predstave u kojima je igrao. On kaže da svoju popularnost u te svrhe nikada nije koristio, a i šarm štedi za neke starije dane, ako ga kojim slučajem zaborave. Glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Vladimira Jeftovića, a po završetku studija dobio je i stalni angažman u beogradskom dečjem pozorištu „Boško Buha”, na nacionalnoj televiziji je snimio više od dvesta sedamdeset priča pod nazivom „Bajka za laku noć” i šest godina je vodio emisiju za decu „S one strane duge”, što ga je uz Branka Kockicu učinilo najpopularnijim glumcem i zabavljačem najmlađih. Mnogi sigurno pamte i ono njegovo čuveno pitanje koje je upućivao tim razdraganim klincima: „Jesi se zaljubiška?” Šta ga je privuklo tom žanru? – Svako ko je sa toliko mašte i bezbrižnosti proživljavao svoje detinjstvo kao ja, iskreno žali za tim vremenima. Uvek kažem da se nisam dovoljno naigrao, ni našljapkao po baricama, niti se valjao po pesku i peo po drveću. A, radio sam to svaki dan. Tvrdim da smo mi rasli sa mnogo više mašte i emocija, mada se već tada naslućivalo prilično problematično vreme međuljudskih odnosa, hajde reći ću i rasturanja prijateljstava i porodica, zahvaljujući čemu su najveći ceh plaćali mališani. To je bio pokušaj razbibrige, dok još moderne tehnologije nisu toliko uzele maha. Kad ih sada sretnem, a oni su već odrasli ljudi, ali pamte i podsećaju me da su bili gosti u tim emisijama u kojima je neko recitovao, neko pevao, slikao ili imitirao, beskrajno su mi zahvalni za taj jedan snimak na video kaseti koji imaju za sva vremena i koju puštaju svojoj deci. Takvih emisija, na žalost, više nema. Nemam nikakve planove, međutim, ukoliko neko kaže: „Vidi, ne bi bilo loše da napravimo neki dečji program”, sešću da razmislim. Uvek je zanimljivije pričati i igrati se s klincima, nego slušati raznorazna lupetanja matorih, koje više, da budem iskren, i ne razumem šta hoće i od života, i od sebe. ------------------------------------ I za, i protiv U pojedinim filmovima dosta se psuje. Da li mu smeta i koliko je tome sklon i izvan scenarija? – Naravno ne koristim ih u javnim nastupima i kad se obraćam deci. Bilo bi besmisleno baš toliko banalizovati srpski jezik. Ali psovke su sastavni deo našeg govora i ne vidim ništa ružno u tome. E, sad, nekima stoji, i kad opsuju to bude smešno, a nekome uopšte ne leži, pa se onda ljudi zgražavaju – smatra umetnik. Dana Stanković Objavljeno: 29.05.2011. Izvor: Politika magazin
Veliki „scenski mag”, poznati TV i filmski producent, reditelj i scenarista kaže da ga je životu „na više koloseka“ naučilo detinjstvo u Indiji, medije je zavoleo u Americi, a njegova samostalnost je očev uticaj
Živeo je u Indiji, SAD, Kanadi i Švajcarskoj (da ne pominjemo Srbiju i Crnu Goru), putovao po celom svetu, ali, tvrdi Stanko Crnobrnja, najprijatnije uspomene vezuju ga za Ameriku, posebno za glavni grad Sjedinjenih Država. – Najlepše se osećam u Vašingtonu. U njemu sam živeo svoje gimnazijske i studentske dane i, evo, moj primer je potvrda pravila da vas ti,često najlepši, dani u životu trajno vezuju i za mesto u kojima ste ih proživeli. Volim i Dirfild Bič, gradić na Floridi, na obali Atlantskog okeana, kao iz filmova:jedna škola, jedna ambulanta, jedna vatrogasna kola, i predivna, ogromna, peskovita plaža iz snova. Raznovrsni ljudi, iz svih krajeva sveta, koji su tu došli samo sa jednom idejom: da žive opušteno, bez stresova. Zamislite tu količinu dobrih vibracija! – kaže poznati televizijski i filmski producent, pisac, reditelj i scenarista čije su originalne ideje i smeli scenski poduhvati nebrojeno puta označavali presedan ili prekretnicu u televizijskoj i filmskoj režiji i produkciji velikih festivala. Smatraju ga jednim od najcenjenijih teoretičara vizuelnih medija u svetu. Za njegovo ime se vezuju neke od najpopularnijih (i nagrađivanih) domaćih TV emisija i serija (Nedeljom po podne, Specijalna redakcija, Beograd noću, Petkom u 22, Od našeg dopisnika, Vila Marija...), a potpisao ih je više od 1.100, kao i velike manifestacije u zemlji (poput MESAM-a, FEST-a, BEMUS-a, Jugovizije, Beovizije, Univerzijade...) i inostranstvu. S kojima se najviše pomučio, a na koje je posebno ponosan?
Kiša upropastila Čolin koncert – Najviše problema u velikim produkcijama, koje se često događaju pod otvorenim nebom, obično donose prirodne nepogode, viša sila, kako se to kaže. Kiša, vetar, oluja. Na to ide i nestanak električne energije, i onda eto prave muke! – podseća naš sagovornik. – Bilo mi je žao, recimo, prošle godine na Koševu, u Sarajevu, kad je kiša zapretila da prekine veliki koncert Zdravka Čolića.Prvi na tom mestu posle 30 godina, mada je i u ono vreme upravo kiša sprečila da se tadašnji koncert završi po planu. Strepnja, Zdravkova i cele naše ekipe, bila je neka vrsta mučnog stanja, ali valjda je ta koncentrisanja želja svih da ne bude nepogode, dovela do toga da kiša stane dva minuta pred koncert i da počne ponovo da pada tek deset minuta posle kraja koncerta! Posebno sam ponosan na svoju režiju „Jugovizije”u Zadru 1990. godine, kada je pobedila tinejdžerka Tajči.To je bio momenat kada sam, uvođenjem sasvim novih režiserskih metoda i tehnika, režiju, dizajn i medijski jezik velikog scenskog spektakla definitivno doveo na sam vrh tadašnje evropske produkcije. To je bila prekretnica u režiji ovakvih manifestacija, ne samo kod nas, već i na nivou „Evrovizije”. Od sedišta EBU (Evropske radiodifuzne unije) u Ženevi tada sam dobio najviše pohvale za to kako je događaj osmišljen i režiran – kaže Crnobrnja. Istovremeno i primećuje: – Ali najbolje je bilo to što sam, uz ekipu vrhunskih profesionalaca iz cele tadašnje Jugoslavije, imao priliku da doživim i vrhunsku radost upravo kroz slobodno upravljanje sopstvenom maštom i medijskom kreacijom.
Krenuo putem kojim se ređe ide Naš sagovornik nije samo veliki „scenski mag”: autor je tri igrana filma, nekoliko stotina kratkih filmskih i muzičkih video-klipova, osnivač i (su)vlasnik nekoliko medijskih organizacija i produkcijskih kuća u Beogradu, Torontu, Podgorici i Atini, utemeljivač i prvi direktor TV „Avala”, osnivač i dekan Fakulteta vizuelnih umetnosti u Podgorici, predavač na Fakultetu dramskih umetnosti na Cetinju i na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu... Mnoge sad već slavne TV ličnosti su to postale uz njegovu pomoć: Dina Čolić, Milan Erak, Voja Nedeljković, Vanja Bulić, Ivana Bojić... A ko je na njega najviše uticao? – Moj profesor slikarstva, poznati američki slikar Leon Berkovič, Jevrejin poreklom iz Poljske, najviše je uticao na to da, već u petnaestoj godini, jasno shvatim čime želim da se bavim u životu. Bez ikakve dileme, posvetio sam se umetnosti, medijima, kulturi u najširem smislu. A krenuo sam onim težim putem, kojim se ređe ide. Potpuno samostalno i slobodno, bez stalnog radnog mesta, bez partijskih i religioznih pripadnosti, bez priziva na nacionalno, geografsko ili teritorijalno. Tu slobodu u odluci dugujem svom ocu Bogdanu, koji je bio autentični revolucionar i progresivni levičar, sasvim posvećen humanizmu i dobrobiti svih ljudi na planeti – seća se. – Takve poruke sam i ja ugrađivao u svoja dela. Jedna od najvažnijih je dobro poznata hipi maksima koja kaže: „Vodimo ljubav a ne rat!” Mislim, međutim, da će još jednom, ali definitivno, morati da dođe na red i ona osnovna revolucionarna parola:„Fabrike radnicima, zemlja seljacima”, jer upravo ovaj današnji sistem raspodele vrednosti i resursa, ne samo kod nas već i globalno, dovodi do beskonačnog niza ratova, kriza, sukoba i stradanja! – tvrdi Crnobrnja. – Put koji sam odabrao kao petnaestogodišnjak dosledno sam prešao i uspeoda, samo uz pomoć sopstveneglave i ovih deset prstiju, dosegnem velika stvaralačka zadovoljstva, unapredim jezik medija kojim sam se bavio i kojim se bavim teorijski i praktično – kaže ponosno. – I sva ta iskustva i znanja, danas, u poodmakloj fazi tog puta, bez zadrške prenosim na mlađe generacije. Posle više od 40 godina tog i takvog putovanja, na kojem je pojam slobode bio moj najviši cilj, a ideja kreativnosti moja motorna snaga, mogu da kažem da je bilo odlično i retko zanimljivo. Svoju lično stečenu slobodu nikada nisam žrtvovao, niti straćio, a svoju kreativnost sam sve vreme unapređivao i ojačavao.
Gitarom protiv „hladnog rata” Kažu da deca uspešnih i slavnih roditelja imaju samo dva izbora: da i sami postanu takvi, ili da se potpuno povuku u anonimnost. U slučaju Stanka Crnobrnje i njegovog brata Mihaila (Miše) nema dileme, obojica su postigli sam vrh u svojoj struci, a po čuvenju i nadmašili svog oca Bogdana, revolucionara, visokog jugoslovenskog funkcionera i diplomatu. Majka Anđelka, farmaceut, odrekla se karijere zbog porodice, a Mihailo se, posle bavljenja diplomatijom i, kraće, biznisom, posvetio nauci, i sad je dekan Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju. Čega se Stanko, koji je upravo proslavio 58. rođendan, najradije seća iz vremena odrastanja? – Bio sam srećno i zaigrano dete. Imao sam divno detinjstvo i mladost. Iako je to bilo vreme takozvanog hladnog rata, mnoge stvari u životima ljudi bile su znatno mirnije, iskrenije, izvesnije, sigurnije. Moj brat je sedam godina stariji od mene, tako da se u detinjstvu nismo mnogo igrali zajedno. U tom uzrastu to je nepremostiva razlika. Tek kada smo, i jedan i drugi, stasali za devojke i romanse, mogli smo, na zabavama i sedeljkama, koncertima i putovanjima, da se družimo i učestvujemo u društvenim igrama, koje su, u to vreme, najčešće počinjale ili se završavale uz gitaru (i Miša i ja sviramo ovaj instrument), pesmom, plesom, udvaranjima, pričanjem viceva, pantominom, i prepričavanjem svih mogućih i nemogućih avantura – rezimira Crnobrnja. Primećujemo da je bio posmatrač i učesnik nekih najvažnijih društvenih i umetničkih pokretadanašnjice. U koji bi sada sebe svrstao? – Ja sam prvoborac hipi revolucije i poštovalac svih progresivnih revolucija koje su se desile, od početka 20. veka do danas, zaključno sa globalnom, mobilnom, internet i sajber revolucijom! – ističe.
Beba u avionu „na propelere” Stanko Crnobrnja gotovo da prkosi zakonima fizike baveći se, kako izgleda,istovremeno desetinama različitih stvari, i to veoma uspešno, kao pravi „multimedijalni renesansni čovek”. – Možda pripadam generaciji kojoj je bilo suđeno da bude „mobilna” u svakom pogledu. Moja znatiželja i mašta krive su za taj neprestani, multimedijalni, simultani niz raznih aktivnosti. Verovatno i moj horoskopski znak (Blizanci). A kad vas, kao bebu od samo godinu i po dana, stave u avion „na propelere” i transportuju iz Beograda u daleki, čarobni svet Indijskog potkontinenta, ostatak života teško da možete da provedete u jednom mestu, uz jedan posao, pa i uz jednog supružnika!– uveren je naš sagovornik, inače razveden od Drage, sa kojom ima ćerku Zonu, stručnjaka za kompjutersku animaciju, veb-dizajn i video-montažu. – U mom slučaju je izloženost jarkim kontrastima Indije ostala zauvek urezana kao snažni uput da se život živi na više koloseka, u više „agregatnih stanja”, više talasnih dužina, simultano...Baš kao što, u indijskoj civilizaciji, flora i fauna ravnopravnokoegzistiraju sa ljudskim bićima, i gde je vera u reinkarnaciju osnova promišljanja života i smrti, a transcedentalna meditacija sredstvo koje sve to stavlja u viši i jasniji poredak – osvrće se filozofski na svoj život. Očigledno da naš sagovornik ne spada među one koji ne znaju šta će sa viškom vremena.Ali, kad uspe da ga nekako stvori, rado ga troši na svoju staru ljubav – slikarstvo. –Moj prvi konkretan dodir sa umetničkim stvaranjem bio je kroz grafiku. I danas posebno volim specijalnu tehniku koja se zove monotipija, a koju sam naučio još u gimnazijskom uzrastu, upravo od velikog „gurua” lepih umetnosti Berkoviča. I danas pravim monotipije, malo prilagođene svom sopstvenom otkriću: ravnopravno, na istoj površini, kombinujem ulje, akvarel i pastele. Prava radost za slobodno vreme! --------------------------------------------------- Jadranska ostrva najlepša na planeti Postoji li u životu Stanka Crnobrnje neko omiljeno „tajno” mesto u koje se stalno vraća, i koje je uključeno u njegove planove za ovo leto? – Uvek imam planove, jer tako živim i radim, ačesto stvorim priliku da „letujem” usred zime, i „zimujem” usred leta. Imam tajno mesto, i to ne samo jedno, gde se odmaram, ali ako ih sada otkrijem, ne bi više bila tajna, zar ne? Evo, ipak, da kažem da postoji nekoliko ostrva i uvala na Jadranskom moru za koje sam uveren da su među najlepšim tačkama na planeti Zemlji...a možda i šire! ------------------------------------------------------------------------------ Lokalne teme nisu za svetsku publiku Koje su dobre, a koje loše strane savremene domaće TV i filmske produkcije? – Najslabija strana današnje domaće TV produkcije jeste to što sve zavisi od famoznih rejtinga, odnosno gledanosti. Znači, kvantitet je definitivno pobedio i potisnuo kvalitet, koji se bukvalno progoni, kao loš primer i kao skupo „eksperimentisanje”. Dobra strana je što je eksplozija TV kanala, u poslednjih 15 godina, dovela do toga da na našim televizijama mogu, tu i tamo, da se nađu i vide vrhunski profesionalci – ocenjuje stručno. – Filmska produkcija je preplavljena lokalnim i parohijalnim temama koje čak i lokalnu publiku teško dovode u bioskope,a o nekoj komunikaciji sa svetskom publikom, već duže vreme, nema ni govora!Nove digitalne tehnologije, međutim, omogućavaju mnogo većem broju autora da se poduhvate snimanja filmova,da dođu u priliku da razbijaju vladajuće cehovsko-klanovske odnose, a time i da prošire tematske okvire u kojima je sada zarobljen naš film – kaže Stanko Crnobrnja. Aleksandra Mijalković Objavljeno: 05.06.2011. Izvor: Politika magazin
repoznao je u meni onu umetničku notu koju sam nasledio od njegovog strica Ilije Šobajića –kaže poznati slikar.
