Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Путин се одрекао комунизма!
Националистичка тематика!
- Začetnik teme СРБСКИ КОСМЕТ
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Отворено писмо брата Дејана Берића!
Добро вече свима.
Код нас се ништа посебно не мења,артиљерија украинца и даље ради и иду пешадијске борбе на одређеним правцима.
Како кажу синоћ је било жестоко у Доњецку и околини,ми смо јутрос отишли поново на пром зону али се вратили назад јер како кажу није било потребе залазити тамо,и већ пред вече зову да се вратимо треба помоћ решити се снајпера.
Значи ништа се посебно није променило.
Сем једне ствари а то је да сам после дугог вагања решио да завршим са својим боравком на Донбасу.
За моје претпостављене то је био шок,али су се као сви нормални људи сложили са том одлуком.
Лекари већ скоро пола године забрањују ми у потпуности ићи на прву линију не толико због кичме то се лако решава јер не носим панцир ни ништа тешко,него због тих силних контузија које прете да у потпуности наруше здравље а после тога ником нисам потребан па ни себи самом. Тако да је дошло време да се мало мисли и о будућности.
А не могу да пустим моје борце да иду без мене и тако иде то из дана у дан у недоглед и ниједну терапију нисам одрадио како треба.
По неким нашим плановима отприлике ми треба месец дана да предам дужности,и решим проблем још пар снајпера који раде са великим калибром са украјинске стране и после тога бих могао полако да кренем даље.
Одлуку сам доносио добра два месеца и прошли понедељак објавио претпостављенима.
Како сви овде кажу то ће бити велика морална подршка украјинцима и велики ударац нашим борцима али сви треба да схвате да смо ми сви овде добровољци и да дође време када осећаш да више не можеш да пружиш максимум и тада је много боље отићи него довести у проблем целу групу или батаљон својом физичком неспремности.
За украјинце се не бринем они ће пробати да искористе ту вест али ће убрзо да им покажу снајпери које смо обучили да један човек не чини рат већ добро организовани људи у којих је велико срце,и моји момци и девојке (имамо две девојке које завршавају обуку која је ужасна и дуга била) ће да покажу да су достојни наследници батаљона специјалнова назнацениа ДНРа.
Искрено не жалим ни за једним тренутком проведеним у борби за народ Донбаса у заштити нејачи и цивила од нових фашиста подржаних западом,ни за једну рану ни дане које смо проводили без мрвице хлеба а било их је много. Сад је већ то солидно организована армија која не да може да да достојан отпор, него и да крене напред.
На штабу се надају да ћу после опоравка који неће бити кратак јер треба баш доста посла да се вратим у солидно физичко стање да се вратим назад,али ја сам уверен да је од мене било више него довољно.
Ниједном нисам одбио ниједан задатак и ако су многи били такви да није било никакве шансе да се вратимо назад,па смо преживели. Противничких снајпериста нико није уништио колико је један Србин овде а непријатељских војника боље и да не пишем колико.
Међутим то је рат а у рату ако ти не убијеш будеш убијен или људи око тебе,сурово али је тако.
Тако да сам ја веома поносан на оно што сам као Србин оставио овде а то је колико год то неки у Србији хтели да умање,остало је великим словима уписано име СРБИЈЕ.
Здравље и Мир нека су уз тебе а Бог да нам те чува!
Хвала ти на начину на који нас представљаш и којим пружаш пример честитог и храброг човека!
Понос Србије!
Добро вече свима.
Код нас се ништа посебно не мења,артиљерија украинца и даље ради и иду пешадијске борбе на одређеним правцима.
Како кажу синоћ је било жестоко у Доњецку и околини,ми смо јутрос отишли поново на пром зону али се вратили назад јер како кажу није било потребе залазити тамо,и већ пред вече зову да се вратимо треба помоћ решити се снајпера.
Значи ништа се посебно није променило.
Сем једне ствари а то је да сам после дугог вагања решио да завршим са својим боравком на Донбасу.
За моје претпостављене то је био шок,али су се као сви нормални људи сложили са том одлуком.
Лекари већ скоро пола године забрањују ми у потпуности ићи на прву линију не толико због кичме то се лако решава јер не носим панцир ни ништа тешко,него због тих силних контузија које прете да у потпуности наруше здравље а после тога ником нисам потребан па ни себи самом. Тако да је дошло време да се мало мисли и о будућности.
А не могу да пустим моје борце да иду без мене и тако иде то из дана у дан у недоглед и ниједну терапију нисам одрадио како треба.
По неким нашим плановима отприлике ми треба месец дана да предам дужности,и решим проблем још пар снајпера који раде са великим калибром са украјинске стране и после тога бих могао полако да кренем даље.
Одлуку сам доносио добра два месеца и прошли понедељак објавио претпостављенима.
Како сви овде кажу то ће бити велика морална подршка украјинцима и велики ударац нашим борцима али сви треба да схвате да смо ми сви овде добровољци и да дође време када осећаш да више не можеш да пружиш максимум и тада је много боље отићи него довести у проблем целу групу или батаљон својом физичком неспремности.
За украјинце се не бринем они ће пробати да искористе ту вест али ће убрзо да им покажу снајпери које смо обучили да један човек не чини рат већ добро организовани људи у којих је велико срце,и моји момци и девојке (имамо две девојке које завршавају обуку која је ужасна и дуга била) ће да покажу да су достојни наследници батаљона специјалнова назнацениа ДНРа.
Искрено не жалим ни за једним тренутком проведеним у борби за народ Донбаса у заштити нејачи и цивила од нових фашиста подржаних западом,ни за једну рану ни дане које смо проводили без мрвице хлеба а било их је много. Сад је већ то солидно организована армија која не да може да да достојан отпор, него и да крене напред.
На штабу се надају да ћу после опоравка који неће бити кратак јер треба баш доста посла да се вратим у солидно физичко стање да се вратим назад,али ја сам уверен да је од мене било више него довољно.
Ниједном нисам одбио ниједан задатак и ако су многи били такви да није било никакве шансе да се вратимо назад,па смо преживели. Противничких снајпериста нико није уништио колико је један Србин овде а непријатељских војника боље и да не пишем колико.
Међутим то је рат а у рату ако ти не убијеш будеш убијен или људи око тебе,сурово али је тако.
Тако да сам ја веома поносан на оно што сам као Србин оставио овде а то је колико год то неки у Србији хтели да умање,остало је великим словима уписано име СРБИЈЕ.
Здравље и Мир нека су уз тебе а Бог да нам те чува!
Хвала ти на начину на који нас представљаш и којим пружаш пример честитог и храброг човека!
Понос Србије!
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
НАЈЕЖИЋЕТЕ СЕ ОД ОВЕ ФОТОГРАФИЈЕ: Погледајте сабласни призор потопљене Грачанице!
ВАЉЕВО - Манастир Ваљевска Грачаница из 13. века потпуно је потопљен и поред свих апела незадовољних грађана.
Мештани су раније тврдили када је потапање тек почело да се ноћу из празног манастира који је тада само мало био под водом, чује појање.
Група грађана се бунила и организовала разне протесте, али сада је већ за овај манастир готово. Чак је и крстВаљевске Грачанице који је остао да вири изнад воде, остао под њом.
Брана је почела да се гради 1987. године са туристичком наменом, а потом од 1992. године, за потребе акумулације пијаће воде и воде за термоелектрану у Обреновцу.
У међувремену, проблем водоснабдевања је решен тако да 2016. године нема потребе за браном. Притом, детаљним анализама научници и хидрогеолози су доказали да је ова брана опасна. Та вода би била загађена рудама арсена и антимона из оближњег рудника, те би загадила висококвалитетне подземне воде и све највеће изворе Ваљева.
Такође, сеизмолошке активности тла нису праћене на ваљан начин, иако је то основно правило при изградњи брана. Земљотреси или војна интервенција би могли да сруше брану, што би довело у велику опасност град Ваљево који је удаљен само 10км од бране и налази се на нижој надморској висини (за читавих 180 метара) од бране. На тај начин би био потопљен и сам град светих Јустина Поповића и владике Николаја Велимировића.
Извор: Курир
Свим политичарима лево и десно оријентисаним,позицији и опозицији желим "рђом капом док вам је колена"...
Господе,спаси народ Србски...
ВАЉЕВО - Манастир Ваљевска Грачаница из 13. века потпуно је потопљен и поред свих апела незадовољних грађана.
Мештани су раније тврдили када је потапање тек почело да се ноћу из празног манастира који је тада само мало био под водом, чује појање.
Група грађана се бунила и организовала разне протесте, али сада је већ за овај манастир готово. Чак је и крстВаљевске Грачанице који је остао да вири изнад воде, остао под њом.
Брана је почела да се гради 1987. године са туристичком наменом, а потом од 1992. године, за потребе акумулације пијаће воде и воде за термоелектрану у Обреновцу.
У међувремену, проблем водоснабдевања је решен тако да 2016. године нема потребе за браном. Притом, детаљним анализама научници и хидрогеолози су доказали да је ова брана опасна. Та вода би била загађена рудама арсена и антимона из оближњег рудника, те би загадила висококвалитетне подземне воде и све највеће изворе Ваљева.
Такође, сеизмолошке активности тла нису праћене на ваљан начин, иако је то основно правило при изградњи брана. Земљотреси или војна интервенција би могли да сруше брану, што би довело у велику опасност град Ваљево који је удаљен само 10км од бране и налази се на нижој надморској висини (за читавих 180 метара) од бране. На тај начин би био потопљен и сам град светих Јустина Поповића и владике Николаја Велимировића.
Извор: Курир
Свим политичарима лево и десно оријентисаним,позицији и опозицији желим "рђом капом док вам је колена"...
Господе,спаси народ Србски...
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Сјећање на убиство Саше Пејановића (ВИДЕО)
На данашњи дан, прије пет година мучки је убијен Александар Саша Пејановић, Србин из Црне Горе, који је страдао од стране режима само зато што се борио за очување српства у окупираној Црној Гори.
Александар Саша Пејановић је убијен 30.05.2011 у Црној Гори.
Убиство организовала полицијска мафија
Породица бившег југословенског боксерског репрезентативца Александра-Саше Пејановића (37) тврди да ни након оволико времена од његове смрти није разјашњено зашто је дошло до хладнокрвне ликвидације и ко је наручилац бруталног убиства. Истичу како је очигледно да се неко добро побринуо да његово пребијање у бетоњерци 2008. године по сваку цијену заташка, јер су добро знали да је Саша храбар и праведан, те да ће разоткрити шта се тамо дешавало.
На Пејановића је 30. маја 2011. године, на Булевару Саве Ковачевића у Подгорици, пуцао припадник Специјалне антитерористичке јединице (САЈ) и његов комшија Зоран Булатовић (41), који је одмах ухапшен. Пејановић је широј јавности постао познат када је ухапшен након демонстрација против одлуке Владе ЦГ да призна независност Косова у октобру 2008. године у Подгорици. Након што се сам предао полицији, Пејановић је брутално претучен у подгоричкој бетоњерци, а особе које су учествовале у његовом пребијању ни дан данас нијесу откривене, иако је он тада тврдио да су били маскирани и обучени као припадници специјалне или посебне јединице МУП-а Црне Горе.
„Ми знамо ко је повукао обарач, али не знамо зашто и по чијем наређењу.Нејасно је зашто је Булатовић одмах након убиства мог брата прво позвао тадашњег директора полиције Веселина Вељовића. Ако га је приватно звао, то значи да су он и Вељовић имали неки договор, а ако је, пак, у питању био службени позив, значи да је он поступао по наређењу службе. У сваком случају, неко се добро побринуо да се афера „Бетоњерка” заташка“, казала је прије двије године сестра убијеног Саше, Тања Пејановић.
„Очигледно је да некоме није било у интересу да се сазна ко је наложио пребијање и шта се све тамо дешавало. Да је случај пребијања мог брата у бетоњерци ријешен на вријеме, а виновници тог злодјела адекватно кажњени, Саша би данас био жив. Очигледно је да су неки „моћници” покушали да нарученим убиством заташакају сву причу око пребијања, јер су знали да се Саша неће никад повући“, додала је Пејановићева.
Александар Пејановић је више пута тврдио да му је у Црној Гори угрожена безбједност. Саша са сестром Тањом је једно вријеме је живио у Србији. Након што је одлучио да се врати из Београда тражио је од црногорске полиције да му гарантује безбједност, што је и учињено, али је, нажалост, припадник САЈ-а Зоран Булатовић недуго затим у њега испалио смртоносне хице. Тања истиче да је њен брат био надасве храбра и јака личност, велики вјерник и борац за правду, што га је очигледно и коштало живота. Он је био нека врста савременог витеза, достојанствен и доследан у својим ставовима и опредјељењима без обзира на тешку ситуацију. Вјеровао је у истину и да ако се он сам не бори за њу не може да функционише, што га је коштало живота. „Полицијска мафија” је то знала и зато су очајнички тражили особу која ће га уклонити и која ће преузети на себе сву одговорност како би они остали „чисти” рекла је Тања.
Она је навела да је Саша био свјестан да је стално под надзором и да му прислушкују телефон. Такође је избјегавао конфликте, јер је био свјестан своје ситуације и чињенице да би и најмања грешка могла скупо да га кошта. Убица му јесте био комшија, тврди Тања, али никавог сукоба са њим никад није имао. Убица је специјалац, који је стално носио пиштољ и често се могао срести или испред зграде или на степеништу. Имао је неку улогу надзорника, у сваком смислу, у окружењу гдје је становао. Како није било никаквог конфликта међу њима и с обзиром да га је убио без повода, сигурна сам да се ради о нарученом и намјештеном убиству тврди Тања. Осим убице, она за смрт свога брата криви људе из МУПа који су били на митингу под пуном опремом и с кацигама и добили батине у неравноправном окршају с голоруким народом. Сашина голгота почиње од референдума у Црној Гори када се он изјаснио као Србин. Тада остаје без посла у МУПу, потпуно бесправно и незаконито што је доказано и у судском процесу. Дакле, МУП га је од тада „узео на зуб”, а посебно људи с којима је тада имао вербалне конфликте (Речевић), и након догађаја с митинга гдје први Вељовићев помоћник случајно губи зубе под кацигом и пуном опремом што се није могло тако лако опростити, него је требало узети Сашин живот да би се потхранила њихова велика сујета.
Изгледа да нијесу могли поднијети такву срамоту, па су се светили прво покушајем убиства на митингу, затим свирепом тортуром над њим у бетоњерци, подмуклим гестом давања гаранције за његову животну сигурност, а онда подмуклим понижавањем да нема посла за њега у држави у којој је рођен и којој је доносио медаље као успјешни и талентовани спортиста. Ликвидирали су га управо пред почетак процеса у ком је требало да се објелодане имена особа које су га батинале у бетоњерци и када је коначно требало да се открије комплетна истина о том срамном чину. А сада се исти поступци без оправданог разлога константно одлажу казала је Тања, додајући како је жаласно да грађани Црне Горе живе у држави у којој се дешавају овакве ствари. Било би срамно за државу Црну Гору да послије свих злодјела и злочина над Сашом и његовом фамилијом остане нијема и да не буду кажњени прави виновници ових недјела. Сашина породица ће, уз помоћ адвоката, наставити његову борбу како би олош црногорског друштва изашла на свјетлост дана, била издвојена и на прави начин кажњена. Мислим да овако размишљају сви нормални и добронамјерни људи у Црној Гори да не треба гајити него истребљивати зло и зле људе у у друштву, истакла је тада Пејановићева.
Бранио слабије
Саша је, према наводима његове сестре, био јако друштвен и комуникативан и цијенио је праве људске вриједности без обзира на нацију, вјеру и политичко опредјељење.
Због тога су га људи и вољели. Увијек је био спреман да одбрани слабије, посебно у свом друштву. Многи су то злоупотребљавали и од многих таквих моћна власт је направила жалосне полтроне и убице зарад материјалне добити и других користи.
Подсјетимо се како је говорио Саша:
На данашњи дан, прије пет година мучки је убијен Александар Саша Пејановић, Србин из Црне Горе, који је страдао од стране режима само зато што се борио за очување српства у окупираној Црној Гори.
Александар Саша Пејановић је убијен 30.05.2011 у Црној Гори.
Убиство организовала полицијска мафија
Породица бившег југословенског боксерског репрезентативца Александра-Саше Пејановића (37) тврди да ни након оволико времена од његове смрти није разјашњено зашто је дошло до хладнокрвне ликвидације и ко је наручилац бруталног убиства. Истичу како је очигледно да се неко добро побринуо да његово пребијање у бетоњерци 2008. године по сваку цијену заташка, јер су добро знали да је Саша храбар и праведан, те да ће разоткрити шта се тамо дешавало.
На Пејановића је 30. маја 2011. године, на Булевару Саве Ковачевића у Подгорици, пуцао припадник Специјалне антитерористичке јединице (САЈ) и његов комшија Зоран Булатовић (41), који је одмах ухапшен. Пејановић је широј јавности постао познат када је ухапшен након демонстрација против одлуке Владе ЦГ да призна независност Косова у октобру 2008. године у Подгорици. Након што се сам предао полицији, Пејановић је брутално претучен у подгоричкој бетоњерци, а особе које су учествовале у његовом пребијању ни дан данас нијесу откривене, иако је он тада тврдио да су били маскирани и обучени као припадници специјалне или посебне јединице МУП-а Црне Горе.
„Ми знамо ко је повукао обарач, али не знамо зашто и по чијем наређењу.Нејасно је зашто је Булатовић одмах након убиства мог брата прво позвао тадашњег директора полиције Веселина Вељовића. Ако га је приватно звао, то значи да су он и Вељовић имали неки договор, а ако је, пак, у питању био службени позив, значи да је он поступао по наређењу службе. У сваком случају, неко се добро побринуо да се афера „Бетоњерка” заташка“, казала је прије двије године сестра убијеног Саше, Тања Пејановић.
„Очигледно је да некоме није било у интересу да се сазна ко је наложио пребијање и шта се све тамо дешавало. Да је случај пребијања мог брата у бетоњерци ријешен на вријеме, а виновници тог злодјела адекватно кажњени, Саша би данас био жив. Очигледно је да су неки „моћници” покушали да нарученим убиством заташакају сву причу око пребијања, јер су знали да се Саша неће никад повући“, додала је Пејановићева.
Александар Пејановић је више пута тврдио да му је у Црној Гори угрожена безбједност. Саша са сестром Тањом је једно вријеме је живио у Србији. Након што је одлучио да се врати из Београда тражио је од црногорске полиције да му гарантује безбједност, што је и учињено, али је, нажалост, припадник САЈ-а Зоран Булатовић недуго затим у њега испалио смртоносне хице. Тања истиче да је њен брат био надасве храбра и јака личност, велики вјерник и борац за правду, што га је очигледно и коштало живота. Он је био нека врста савременог витеза, достојанствен и доследан у својим ставовима и опредјељењима без обзира на тешку ситуацију. Вјеровао је у истину и да ако се он сам не бори за њу не може да функционише, што га је коштало живота. „Полицијска мафија” је то знала и зато су очајнички тражили особу која ће га уклонити и која ће преузети на себе сву одговорност како би они остали „чисти” рекла је Тања.
Она је навела да је Саша био свјестан да је стално под надзором и да му прислушкују телефон. Такође је избјегавао конфликте, јер је био свјестан своје ситуације и чињенице да би и најмања грешка могла скупо да га кошта. Убица му јесте био комшија, тврди Тања, али никавог сукоба са њим никад није имао. Убица је специјалац, који је стално носио пиштољ и често се могао срести или испред зграде или на степеништу. Имао је неку улогу надзорника, у сваком смислу, у окружењу гдје је становао. Како није било никаквог конфликта међу њима и с обзиром да га је убио без повода, сигурна сам да се ради о нарученом и намјештеном убиству тврди Тања. Осим убице, она за смрт свога брата криви људе из МУПа који су били на митингу под пуном опремом и с кацигама и добили батине у неравноправном окршају с голоруким народом. Сашина голгота почиње од референдума у Црној Гори када се он изјаснио као Србин. Тада остаје без посла у МУПу, потпуно бесправно и незаконито што је доказано и у судском процесу. Дакле, МУП га је од тада „узео на зуб”, а посебно људи с којима је тада имао вербалне конфликте (Речевић), и након догађаја с митинга гдје први Вељовићев помоћник случајно губи зубе под кацигом и пуном опремом што се није могло тако лако опростити, него је требало узети Сашин живот да би се потхранила њихова велика сујета.
Изгледа да нијесу могли поднијети такву срамоту, па су се светили прво покушајем убиства на митингу, затим свирепом тортуром над њим у бетоњерци, подмуклим гестом давања гаранције за његову животну сигурност, а онда подмуклим понижавањем да нема посла за њега у држави у којој је рођен и којој је доносио медаље као успјешни и талентовани спортиста. Ликвидирали су га управо пред почетак процеса у ком је требало да се објелодане имена особа које су га батинале у бетоњерци и када је коначно требало да се открије комплетна истина о том срамном чину. А сада се исти поступци без оправданог разлога константно одлажу казала је Тања, додајући како је жаласно да грађани Црне Горе живе у држави у којој се дешавају овакве ствари. Било би срамно за државу Црну Гору да послије свих злодјела и злочина над Сашом и његовом фамилијом остане нијема и да не буду кажњени прави виновници ових недјела. Сашина породица ће, уз помоћ адвоката, наставити његову борбу како би олош црногорског друштва изашла на свјетлост дана, била издвојена и на прави начин кажњена. Мислим да овако размишљају сви нормални и добронамјерни људи у Црној Гори да не треба гајити него истребљивати зло и зле људе у у друштву, истакла је тада Пејановићева.
Бранио слабије
Саша је, према наводима његове сестре, био јако друштвен и комуникативан и цијенио је праве људске вриједности без обзира на нацију, вјеру и политичко опредјељење.
Због тога су га људи и вољели. Увијек је био спреман да одбрани слабије, посебно у свом друштву. Многи су то злоупотребљавали и од многих таквих моћна власт је направила жалосне полтроне и убице зарад материјалне добити и других користи.
Подсјетимо се како је говорио Саша:
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
СТРАВИЧНИ ЗЛОЧИНИ ЗАПАДА И ИСЛАМИСТА: Зло против којег се боре Руси у Сирији 18+
Видео за све оне који се питају: против кога у Сирији ратују ваздушно-космичке снаге Руске Федерације, са каквим се злом боре; и који још не знају шта је у ствари „Исламска држава”.
Одговоре на сва ова питања наћи ћете у репортажи новинара агенције Ана Њуз снимљеној на основу судбине једне сиријске девојчице.
Тероризам угрожава цео свет, али највише страдају цивили и деца у Сирији.
Рат, покренут од стране Запада, рукама такозване Исламске државе доноси бол и патњу људима…
Погледајте и уверите се и сами:
Видео за све оне који се питају: против кога у Сирији ратују ваздушно-космичке снаге Руске Федерације, са каквим се злом боре; и који још не знају шта је у ствари „Исламска држава”.
Одговоре на сва ова питања наћи ћете у репортажи новинара агенције Ана Њуз снимљеној на основу судбине једне сиријске девојчице.
Тероризам угрожава цео свет, али највише страдају цивили и деца у Сирији.
Рат, покренут од стране Запада, рукама такозване Исламске државе доноси бол и патњу људима…
Погледајте и уверите се и сами:
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
УБОЈИТИ И РAЗОРНИ: Ово су најјачи руски системи наоружања!
Портал "Бизнис инсајдер" објављује листу најопаснијих система наоружања које примењује руска војска, а посебно истиче подморнице и противракетне системе.
Ракетни брод „Бора“ једно је од убојитих руских оружја. То је „катамаран – ховеркрафт“ који достиже просечну брзину од 100 километара на час. Главно оружје ховеркрафта јесте систем суперсоничних противбродских ракета „Москито“. Салва од осам ракета „Москит“ може да уништи сваки савремени ратни брод, укључујући и нуклеарни носач авиона.
Осим тога има и 20 противавионских ракета „Оса-М“. Скоро је немогуће да се ховеркрафт „Бора“ заустави када се креће на ваздушном јастуку. Креће се брзином од 100 километара на сат и може да понесе посаду од 68 морнара.
„Панцир-С1“ је комбиновани систем противваздушне одбране са ракетама земља-ваздух комбинованог кратког и средњег домета. Панцир је мешовити(хибридни) топовско-ракетни систем који обједињује ракете земља-ваздух и два топа калибра 30 мм. Замишљен је за одбрану од авиона, хеликоптера, крстарећих ракета, беспилотних летелица.
Посебно је опасна „невидљива“ подморница „Новоросијск“ поринута 2013. године у Санкт Петербургу.
Она је постала прва од шест дизел подморница класе „Варшавјанка“. Према речима конструктора, захваљујући стелт-технологији, њу је, када зарони, практично немогуће открити, пише „Бизнис инсајдер“.
Ловац „МиГ-35“ је ефикасан како у ваздушним биткама, тако и у високопрецизни нападима. Развија брзину до 2.400 километара на час, упркос томе што је готово за трећину тежи од свог претходника.
„МиГ-35“ је у стању да уништава морске и копнене циљеве са велике удаљености и да врши извиђачке летове.
Противавионски ракетни систем „Бук-М“ такође спада међу најјача руска оружја. Домет ракета „9М317“, којима је опремљен систем, досеже 46 километара, а бојеви дио ракете је тежак 70 килограма, пише портал.
„РС-24 – Јарс“ мења „Топољ-М“. Ова интерконтинентална балистичка ракета носи неколико блокова за индивидуално навођење са термонуклеарним пуњењем, а њен максимални домет је 11 хиљада километара.
По снази, ова ракета је 100 пута јача од бомбе коју је Aмерика бацила на Хирошиму 1945. године, истиче „Бизнис инсајдер“.
Портал истиче и бомбардер „ТУ-160“ – то је највећи суперсонични авион на свету. Поседује најмоћнији мотор који је икада уграђен у борбени авион и може носити до 40 тона наоружања.
„Тенк Т-90“ је најнапреднији тенк који данас користи руска војска. Има топ калибра 125 милиметара, као и противавионски митраљез на даљинско управљање.
Подморнице класе „Бореј“ наоружане су са 16 ракета „Булава“ од којих свака има шест до десет бојевих блокова и представљу „силу коју не треба игнорисати“, наводи „Бизнис инсајдер“.
ФОТО: rusarmy.com/
„Хеликоптер Ми-28“ је ударни хеликоптер наоружан топом „2A42“ калибра 30 милиметара, а може да носи и навођене и ненавођене ракете.
Противавионски ракетни систем „С-300“ најбољи је за обарање авиона. Овај систем може оборити шест авиона ођедном, лансирајући на њих 12 ракета.
Све што се нађе у ваздуху у радијусу од 300 километара од система у опасности је, наводи портал.
Извор: Busines Insider, Срна
Објавио: Блиц
Ознаке: војна индустрија, најбоље руско оружје, Русије, руска војна индустрија, руска војска, руско наоружање
Портал "Бизнис инсајдер" објављује листу најопаснијих система наоружања које примењује руска војска, а посебно истиче подморнице и противракетне системе.
Ракетни брод „Бора“ једно је од убојитих руских оружја. То је „катамаран – ховеркрафт“ који достиже просечну брзину од 100 километара на час. Главно оружје ховеркрафта јесте систем суперсоничних противбродских ракета „Москито“. Салва од осам ракета „Москит“ може да уништи сваки савремени ратни брод, укључујући и нуклеарни носач авиона.
Осим тога има и 20 противавионских ракета „Оса-М“. Скоро је немогуће да се ховеркрафт „Бора“ заустави када се креће на ваздушном јастуку. Креће се брзином од 100 километара на сат и може да понесе посаду од 68 морнара.
„Панцир-С1“ је комбиновани систем противваздушне одбране са ракетама земља-ваздух комбинованог кратког и средњег домета. Панцир је мешовити(хибридни) топовско-ракетни систем који обједињује ракете земља-ваздух и два топа калибра 30 мм. Замишљен је за одбрану од авиона, хеликоптера, крстарећих ракета, беспилотних летелица.
Посебно је опасна „невидљива“ подморница „Новоросијск“ поринута 2013. године у Санкт Петербургу.
Она је постала прва од шест дизел подморница класе „Варшавјанка“. Према речима конструктора, захваљујући стелт-технологији, њу је, када зарони, практично немогуће открити, пише „Бизнис инсајдер“.
Ловац „МиГ-35“ је ефикасан како у ваздушним биткама, тако и у високопрецизни нападима. Развија брзину до 2.400 километара на час, упркос томе што је готово за трећину тежи од свог претходника.
„МиГ-35“ је у стању да уништава морске и копнене циљеве са велике удаљености и да врши извиђачке летове.
Противавионски ракетни систем „Бук-М“ такође спада међу најјача руска оружја. Домет ракета „9М317“, којима је опремљен систем, досеже 46 километара, а бојеви дио ракете је тежак 70 килограма, пише портал.
„РС-24 – Јарс“ мења „Топољ-М“. Ова интерконтинентална балистичка ракета носи неколико блокова за индивидуално навођење са термонуклеарним пуњењем, а њен максимални домет је 11 хиљада километара.
По снази, ова ракета је 100 пута јача од бомбе коју је Aмерика бацила на Хирошиму 1945. године, истиче „Бизнис инсајдер“.
Портал истиче и бомбардер „ТУ-160“ – то је највећи суперсонични авион на свету. Поседује најмоћнији мотор који је икада уграђен у борбени авион и може носити до 40 тона наоружања.
„Тенк Т-90“ је најнапреднији тенк који данас користи руска војска. Има топ калибра 125 милиметара, као и противавионски митраљез на даљинско управљање.
Подморнице класе „Бореј“ наоружане су са 16 ракета „Булава“ од којих свака има шест до десет бојевих блокова и представљу „силу коју не треба игнорисати“, наводи „Бизнис инсајдер“.
ФОТО: rusarmy.com/
„Хеликоптер Ми-28“ је ударни хеликоптер наоружан топом „2A42“ калибра 30 милиметара, а може да носи и навођене и ненавођене ракете.
Противавионски ракетни систем „С-300“ најбољи је за обарање авиона. Овај систем може оборити шест авиона ођедном, лансирајући на њих 12 ракета.
Све што се нађе у ваздуху у радијусу од 300 километара од система у опасности је, наводи портал.
Извор: Busines Insider, Срна
Објавио: Блиц
Ознаке: војна индустрија, најбоље руско оружје, Русије, руска војна индустрија, руска војска, руско наоружање
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
ГОДИШЊИЦА СМРТИ НАЈМЛАЂЕ ЖРТВЕ НАТО БОМБИ Марко би данас имао 19 година!
Двогодишњи Марко Симић, најмлађа жртва НАТО бомбардовања Југославије, данас би имао 19 година и приводио крају прву годину студија, али је настрадао 31. маја у наручју свог оца Владана.
Фото: Приватна архива – Двогодишњи Марко Симић, најмлађа жртва НАТО бомбардовања
Двогодишњи Марко Симић, најмлађа жртва НАТО бомбардовања Југославије, данас би имао 19 година и приводио крају прву годину студија, али је настрадао 31. маја у наручју свог оца Владана.
На јучерашњи дан 1999, око 13.30, НАТО авион бацио је разорну бомбу, тешку више стотина килограма, на стамбену зграду Р-74, у Улици Стефана Немање. У тренутку је погинуло 11 цивила, међу којима су Марко и Владан.
Они су, након шетње, свратили до Владанове продавнице у тој згради када је почео напад. У тренутку када је пала бомба, Владан је Марка држао у рукама, покушавајући да га заштити.
– Само десетак дана пре бомбардовања Марко је напунио две године, одувао је свећице на торти. Био је живахно дете, увек у покрету, увек је трчкарао око нас, жељан знања. Тешко ми је да замислим како би изгледао данас са 19 година, права момчина – с кнедлом у грлу говори Дејан Симић, Владанов брат и Марков стриц.
Фото: Н. Кочовић / РАС Србија – Питања без одговора: Одавање поште жртвама у Новом Пазару
Породица Симић и поједина удружења већ годинама предлажу да један од вртића у Новом Пазару понесе има по најмлађој жртви НАТО бомбардовања Југославије, али из локалне самоуправе још нема одговора.
– Сваке године је све теже и теже, питамо се зашто, али одговор нисмо добили. Шта су ови људи криви, зашто су били мета, зашто је гађана стамбена зграда неколико километара удаљена од касарне – пита се Родољуб Биорац, који је након погибије супруге Драгомирке у истој згради морао сам да одгаја троје мале деце.
Годишњицу погибије 11 цивила у бомбардовању стамбене зграде у Новом Пазару и ове године, паљењем свећа и полагањем венаца, обележили су рођаци и представници локалне самоуправе, Војске и полиције.
Двогодишњи Марко Симић, најмлађа жртва НАТО бомбардовања Југославије, данас би имао 19 година и приводио крају прву годину студија, али је настрадао 31. маја у наручју свог оца Владана.
Фото: Приватна архива – Двогодишњи Марко Симић, најмлађа жртва НАТО бомбардовања
Двогодишњи Марко Симић, најмлађа жртва НАТО бомбардовања Југославије, данас би имао 19 година и приводио крају прву годину студија, али је настрадао 31. маја у наручју свог оца Владана.
На јучерашњи дан 1999, око 13.30, НАТО авион бацио је разорну бомбу, тешку више стотина килограма, на стамбену зграду Р-74, у Улици Стефана Немање. У тренутку је погинуло 11 цивила, међу којима су Марко и Владан.
Они су, након шетње, свратили до Владанове продавнице у тој згради када је почео напад. У тренутку када је пала бомба, Владан је Марка држао у рукама, покушавајући да га заштити.
– Само десетак дана пре бомбардовања Марко је напунио две године, одувао је свећице на торти. Био је живахно дете, увек у покрету, увек је трчкарао око нас, жељан знања. Тешко ми је да замислим како би изгледао данас са 19 година, права момчина – с кнедлом у грлу говори Дејан Симић, Владанов брат и Марков стриц.
Фото: Н. Кочовић / РАС Србија – Питања без одговора: Одавање поште жртвама у Новом Пазару
Породица Симић и поједина удружења већ годинама предлажу да један од вртића у Новом Пазару понесе има по најмлађој жртви НАТО бомбардовања Југославије, али из локалне самоуправе још нема одговора.
– Сваке године је све теже и теже, питамо се зашто, али одговор нисмо добили. Шта су ови људи криви, зашто су били мета, зашто је гађана стамбена зграда неколико километара удаљена од касарне – пита се Родољуб Биорац, који је након погибије супруге Драгомирке у истој згради морао сам да одгаја троје мале деце.
Годишњицу погибије 11 цивила у бомбардовању стамбене зграде у Новом Пазару и ове године, паљењем свећа и полагањем венаца, обележили су рођаци и представници локалне самоуправе, Војске и полиције.
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
"Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде." Јован Дучић
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
ПОУКА ЈЕДНОГ ПРВАКА: Како ме је осмогодишњи син научио шта су то праве трешње!
И би ми жао наше дечице из разноразних дневних и продужених боравака у којима бледуњави чекају да маме и тате, сломљени од посла, дођу и одведу их у неки парк, да мало виде сунца. Шта ће бити са децом наше деце, да ли ће они уопште знати да се “праве трешње” једу на дрвету.
Фото: АП
И би ми жао наше дечице из разноразних дневних и продужених боравака у којима бледуњави чекају да маме и тате, сломљени од посла, дођу и одведу их у неки парк, да мало виде сунца. Шта ће бити са децом наше деце, да ли ће они уопште знати да се “праве трешње” једу на дрвету.
Мој осмогодишњи син ми пре неколико дана тражи трешње. “Купићу ти сутра на пијаци”, кажем му. Клинац се окрену: “Нећу те трешње, хоћу баба Станине трешње!”
Стана је госпођа која живи недалеко од паркића у нашем насељу и прошлог лета нас је звала на трешње. Оне крупне, чврсте, што пуцају кад их загризеш. Моје дете два сата није силазило с дрвета, а још нам Стана дала и да понесемо кући, за секу.
“Купићу ти исте ко баба Станине”, кажем.
“Ама, нећу бре те трешње, хоћу праве трешње“, сад већ клинац зајебава, мислим се.
“Извини, а шта су праве трешење?”
“То су оне што их једеш кад се попнеш на дрво. Те трешње хоћу”, констатује прваче.
И ту се загледам у паметне окице мог дечачића и нека туга ме ухвати. Сетих се свог детињства и наниног воћњака. С леве стране, одмах на улазу, бела трешња, она за слатко, за славу, за зимског Светог Јована, а потом, тамо иза златног делишешса и шуматовке, гране се савиле од црвених минђушица. Сијају на сунцу, ко нарумењени образи некадашњих лепотица. Пели смо се на лоповку, разлог више да се не силази док нам се стомачићи не напну да не можемо да дишемо.
И би ми жао наше дечице данас која у разноразним дневним и продуженим боравцима бледуњава чекају да маме и тате, сломљени од посла, дођу и одведу их у неки парк, да мало виде сунца. Почнем да размишљам шта ће бити са децом наше деце, да ли ће они уопште знати да се “праве трешње” једу на дрвету.
И не стигнем тог дана да одем код баба Стане, али сутрадан купим трешње на Бајлонију и тако са оних кило-два што сам оставила да се хлади у фрижидеру мало умирим савест.
Син их није пипнуо. Ћерка је углавном појела све.
Данас после посла идем код баба Стане на кафу. Мој дечак већ припремио и кесу. Да набере и за секу.
Извор: ekspres.net
И би ми жао наше дечице из разноразних дневних и продужених боравака у којима бледуњави чекају да маме и тате, сломљени од посла, дођу и одведу их у неки парк, да мало виде сунца. Шта ће бити са децом наше деце, да ли ће они уопште знати да се “праве трешње” једу на дрвету.
Фото: АП
И би ми жао наше дечице из разноразних дневних и продужених боравака у којима бледуњави чекају да маме и тате, сломљени од посла, дођу и одведу их у неки парк, да мало виде сунца. Шта ће бити са децом наше деце, да ли ће они уопште знати да се “праве трешње” једу на дрвету.
Мој осмогодишњи син ми пре неколико дана тражи трешње. “Купићу ти сутра на пијаци”, кажем му. Клинац се окрену: “Нећу те трешње, хоћу баба Станине трешње!”
Стана је госпођа која живи недалеко од паркића у нашем насељу и прошлог лета нас је звала на трешње. Оне крупне, чврсте, што пуцају кад их загризеш. Моје дете два сата није силазило с дрвета, а још нам Стана дала и да понесемо кући, за секу.
“Купићу ти исте ко баба Станине”, кажем.
“Ама, нећу бре те трешње, хоћу праве трешње“, сад већ клинац зајебава, мислим се.
“Извини, а шта су праве трешење?”
“То су оне што их једеш кад се попнеш на дрво. Те трешње хоћу”, констатује прваче.
И ту се загледам у паметне окице мог дечачића и нека туга ме ухвати. Сетих се свог детињства и наниног воћњака. С леве стране, одмах на улазу, бела трешња, она за слатко, за славу, за зимског Светог Јована, а потом, тамо иза златног делишешса и шуматовке, гране се савиле од црвених минђушица. Сијају на сунцу, ко нарумењени образи некадашњих лепотица. Пели смо се на лоповку, разлог више да се не силази док нам се стомачићи не напну да не можемо да дишемо.
И би ми жао наше дечице данас која у разноразним дневним и продуженим боравцима бледуњава чекају да маме и тате, сломљени од посла, дођу и одведу их у неки парк, да мало виде сунца. Почнем да размишљам шта ће бити са децом наше деце, да ли ће они уопште знати да се “праве трешње” једу на дрвету.
И не стигнем тог дана да одем код баба Стане, али сутрадан купим трешње на Бајлонију и тако са оних кило-два што сам оставила да се хлади у фрижидеру мало умирим савест.
Син их није пипнуо. Ћерка је углавном појела све.
Данас после посла идем код баба Стане на кафу. Мој дечак већ припремио и кесу. Да набере и за секу.
Извор: ekspres.net
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
ШИРИ СЕ КAО СТИХИЈA: Ој Косово, Косово орило се и међу подгоричким матурантима!
Матуранти подгоричке Машинске школе прославили су улазак у свет одраслих у тамошњем Спортском центру, крајем маја.
Веселећи се и поздрављајући професоре поименце, подгорички матуранти су у једном тренутку запевали и стихове песме „Ој Косово, Косово, земљо моја вољена…“
Слично се догодило у Бару…
… али и Пљевљима.
Извор: Курир
Матуранти подгоричке Машинске школе прославили су улазак у свет одраслих у тамошњем Спортском центру, крајем маја.
Слично се догодило у Бару…
… али и Пљевљима.
Извор: Курир