Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Како је Крф бранио Србе од НАТО-а!

Крф – У априлу, 1999. године, у време НАТО бомбардовања СР Југославије, на аеродром на Крфу слетео је транспортни војни авион, без јасних обележја војске којој припада. Глас о томе брзо се проширио овим грчким острвом, изазвавши гнев житеља што се њихова ваздушна лука користи за операције против Срба. Огорчење је убрзо прерасло у масовне протесте – колона Крфљана упутила се ка аеродрому. Предводио их је Јанис Трепеклис, који ће касније, од 2011. до 2014, бити градоначелник Крфа.

Демонстранти су блокирали аеродром, а затим и оштетили део инфраструктуре, како би онемогућили да НАТО с њиховог острва на било који начин делује.

Свесно су нанели штету свом аеродрому, и то на прагу туристичке сезоне, од које добар део становника Крфа живи…

Тек касније, испоставило се да мистериозна летелица није припадала алијанси: заправо, радило се о руском војном авиону. Према једној верзији, он је принудно слетео због квара, по другој, транспортовао је хуманитарну помоћ за Југославију. Било како било, организатор протеста Јанис Трепеклис изведен је пред суд, али је ослобођен оптужбе.

Ову код нас мало познату причу чули смо приликом посете Крфу, где је минулих дана обележено сто година од искрцавања српске војске, после повлачења преко Албаније. Била је то још једна потврда да пријатељство и солидарност зачета у Првом светском рату није само део историје.

Можда је то најбоље објаснио актуелни градоначелник Крфа Костас Николузос, на комеморацији одржаној на острву Виду, упоредивши судбине грчког и српског народа.

„Срби су крвљу платили распад Југославије и америчку интервенцију. Започели су нови живот из рушевина после НАТО бомбардовања.

Данас наша отаџбина пролази кроз тежак период. Суочени смо са великом економском кризом. Боримо се за наше достојанство и независност, боримо се да поново станемо на своје ноге и на крају ћемо победити. И Срби су се надметали са историјом и изашли као победници”, нагласио је Николузос.

На обалама Крфа чули смо још једно сведочење о солидарности локалног становништва са Србима у последњој деценији 20. века. Не само што су у ратовима од 1992. до 1995. Крфљани прикупљали и слали хуманитарну помоћ – већ су и у време ваздушних напада на Републику Српску протестовали против северноатлантске алијансе, иако је Грчка чланица тог војног савеза.

На овом острву још се памти да је за време дејстава НАТО-а против босанских Срба у близини Крфа био и један од носача авиона САД. Морнарима са тог брода мештани нису дозвољавали да слободно време проводе на њиховом острву, иако су таквом одлуком себе лишили долара које би Американци потрошили на Крфу.

Ни ово не сме да се заборави: у време најтеже изолације СР Југославије, 1993, Општина Крф уступила је Србији здање у центру града, у којем је отворена Српска кућа, као ризница успомена на ратнике који су 1916. овде смештени или преминули после албанске голготе.

На тај начин Крфљани су се показали достојним Јаниса Јанулиса, сиромашног тамошњег сељака који не само да је своју њиву уступио за сахрањивање преминулих српских бораца већ ту земљу није желео да обрађује и када су њихови земни остаци пренету у Маузолеј са спомен-костурницом на острву Видо. На Јанулисовој њиви и дан-данас стоји споменик војницима Дринске дивизије који су преминули на Крфу. Знамење су подигли њихови преживали другови. У камен су уклесали потресне стихове: „На хумкама у туђини, неће српско цвеће нићи. Поручите нашој деци: нећемо им никад стићи…”

Србија се Јанулису одужила подигавши му 1989. споменик у Агиосу Матеосу, његовом родном месту, где је 1916. била смештена Дринска дивизија.

Из тих ратних година памте се и потомцима преносе речи песме „Тамо далеко”. Управо тим стиховима један мештанин Агиоса Матеоса дочекао је српску делегацију која је пре три дана посетила Јанулисов споменик.

Заједничка ратна судбина

Судбина Крфа и Србије слична је и по томе што су их у Другом светском рату бомбардовали и авиони Сила осовине и савезника. Немци су из ваздуха разорили добар део града Крфа 1943, након што је Италија капитулирала, а Крфљани се прогласили слободном територијом. Тада је уништен и хотел „Бела Венеција”, у којем је од 1916, до 1918. била смештена српска влада. Иначе, све три ћерке власника тог здања Јаниса Газиса удале су се за Србе. У нападу 1943. срушене су и зграде Јонске академије и Градског театра и многа друга стара културна здања.

У јуну 1944. Крф су бомбардовале и савезничке снаге, да би заварале Немце и натерале их да помисле да је то увод у искрцавање копнених снага, које се заправо догодило касније, у Нормандији.

Извор: Политика

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ПАНИКА НА БРОДУ: Руски авиони ослепели радаре на америчком носачу авиона па се зезали са њима!
Поједини војни извори и интернет портали тврде да су руски бомбардери недавно у Балтику поново „ослепели“ радаре на америчком носачу, као што је то учињено пре две године у Црном мору.

Интернетом круже информације да су Руси поново употребили свој напредни систем за електронско ометање, када су 11. и 12. априла ловци „Су–24“ и хеликоптер „Ка –27“ прелетали, у више наврата, амерички ратни разарач „Доналд Кук“.

Тачно две године раније, 12. априла, исти случај са истим учесницима догодио се у Црном мору.

Тада је руски ловац бомбардер, како се наводи, парализовао електронски борбени систем „Аегис“ америчког разарача и онеспособио га за деловање.

Заштитни радар на броду радио је нормално и дао је упозорење да се приближава руски авион. Одједном, сви екрани престали су да раде.

Заштитни радар није био у функцији и „Доналд Кук“ се претворио у немоћну мету.

„СУ-24“ затим је извео 12 симулираних пројектилских напада на брод, прелетевши изнад палубе. Сви покушаји да се оспособи радар били су безуспешни.

Након што се лажни напад завршио, руски авион је одлетео, а брод је отишао у луку у Румунији.

„Аегис“, радарски систем који поседује Морнарица САД, сматра се једним од најсофистициранијих радара на свету.

Ни тада ни сада нема службене потврде са америчке или руске стране о овим дешавањима, а главни медији нису се бавили овом темом.

Недавно, два дана након што је је пар „Су–24“ ниско пролетео изнад америчког брода, руски ловац „Су–27“, такође над Балтичким морем, пресрео је амерички „Боинг РС – 135“ (авион за обавјештајне мисије) и скренуо га са путање.

Американци су врло љутито реаговали, називајући надлетање брода и друге акције „симулацијама напада“.

(Блиц)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

НА ДАНАШЊИ ДАН УМРО ЈЕ ГАВРИЛО ПРИНЦИП: „Наше ће сјене лутати по Бечу, ходати по двору, плашити господу…“.

На данашњи дан пре 98 година умро је Гаврило Принцип, чији је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву Бечу послужио као изговор за војну инвазију на Србију.Принцип је рођен је у јулу 1894. године у околини Грахова. Његово здравље од најранијег детињства било је нарушено и боловао је од туберкулозе.

У Сарајеву је похађао Трговачку школу, а потом и гимназију из које је избачен пошто је откривено да је члан једне антиаустријске организације.

Због атентата на Франца Фердинанда пред суд је 12. октобра 1914. године изведено 25 младих људи.

Од шест атентатора пет је било млађих од 21 године, што их је, према тадашњем закону, чинило малолетним.

Осуђени су 29. октобра на дугогодишње затворске казне и смрт вешањем. Гаврило, који је био малолетан, осуђен је на 20 година затвора.

Казну је прво издржавао у Сарајеву, а потом у Терезину, у данашњој Чешкој.

На зиду ћелије у Терезину Принцип је написао: „Наше ће сјене лутати по Бечу, ходати по двору, плашити господу…“.

Гаврило Принцип умро је 28. априла 1918. године, само неколико месеци пред распад Аустро-Угарске.

Државне власти Краљевине СХС пренеле су 1921. године тела 25 осуђених у Сарајево, где су сахрањени у заједничку гробницу, капелу видовданских хероја.

Мост у Сарајеву, недалеко од места атентата, добио је 1918. године спомен- плочу и назив по Гаврилу Принципу.

Власти Федерације БиХ, које овај чин не сматрају историјским, промениле су назив моста у Латинска ћуприја, а плочу уклониле.

Родна кућа Гаврила Принципа, запаљена је у Другом светском рату, а обновљена 1964. године као музеј који је чувао успомену на јунака са Тромеђе, све до рата 1992-95. године, када је поново запаљена.

Ауто, Гаврилов пиштољ и окрвављена униформа Франца Фердинанда налазе се у Војноисторијском музеју у Бечу. Метак који је убио Фердинанда изложен је у чешком граду Конопиште.

Intermagazin.rs

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Да ли заборављаш?

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Како је измишљено Бошњаштво!
Берлински Конгрес 1878. године мјења границе на Балкану. Аустро-Угарска добија Босну и Херцеговину (БиХ). Праве се планови за стварање „босанске нације“.Настојало се да у ту нову нацију уђу народи све три вјере у БиХ. Срби у БиХ били су већ национално свјесни. Римокатолици у БиХ нису имали развијену националну свијест, па су се идентификовали по својој вјери. Бошњаштво је стога било упућено углавном на муслимане.

Неки Бошњаци „осећају турске корене у себи“… (Илустрација: Правда)

Ако је окупатор очекивао успјех морао се ослонити на домаће људе. Сарадник је пронађен у лику Мехмед-бега Капетановића Љубушака (1839-1902). Обострани интерес за стварање „босанске нације“ усагласио је дјеловање окупатора и Капетановића. Окупатору је био потребан лојалан домаћи фактор. Мехмед-бег Капетановић и муслиманска аристократија, настојали су очувати своје привилегије. „Босанска нација“ сматрана је идеалним оруђем за остварење њихових замисли.

Мехмед-бег Капетановић 1891. године покреће лист „Бошњак“. Ту ће он пропагирати „босанску нацију“. Њега финансира окупациона власт. „Бошњак“ ће из године у годину добијати високе субвенције. Као уредник „Бошњака“, Капетановић је мјесечно добијао 166 форинти. Године 1893. награђен је и положајем градоначелника Сарајева.

Капетановић је у „Бошњаку“ кренуо са жестоком пропагандом. Често се прелазило преко историјских чињеница. Своју агресивност Капетановић је изразио кроз стихове:“Од Требиња до бродскијех врата, Није било Срба ни Хрвата“. Његов покровитељ, Бењамин Калај, у својој „Историји Срба“ писао је да скоро у цијелој БиХ живе углавном Срби. Из овога се види сва конфузност и извјештаченост идеје о „босанској нацији“, као и чињеница да је Калај забранио сопствену књигу за употребу у БиХ.

„Веле хришћани да су Срби, а веле католици да су Хрвати; али ништа зато… то ће само вријеме избрисати“, биле су ријече Капетановића. Ипак, није се досљедно држао тога, да су сви у БиХ једнаки Бошњаци. Форсирао је узвишеност муслимана као старих босанско-херцеговачких великаша. „Бошњак“ је 1892. године писао:

“У овој земљи је од давнина био господујући елемент мухамедански, елемент с којим се мора и данас у првом реду рачунати“. У првом реду се, дакле, истичу „права“ муслиманске аристократије.

„Босанска нација“ се пропагирала да не би муслимани постали „својом немарношћу… слуге својих некадашњих слуга и кметова“. Из овога се осјети сав комплекс муслиманске господе. Капетановићева прича да су сви у БиХ и Бошњаци, пада у воду.

Нема једнакости између „господујућег елемента“ и њихових „слуга и кметова“. Ово је још 1839.-1840. запазио Матија Мажуранић, брат Ивана Мажуранића, током свог путовања по БиХ.

Он каже:“У Босни се Крстјани (православци и римокатолици – Б. Р.) несмиу звати Бошњаци; кад се рече Бошњаци; онда Мухамедовци само себе разумиу, а Крстјани су само раја Бошњачка, а другчје Власи“. Овдје видимо вјерску и сталешку подјелу. Бошњаци су муслимански господари. Крстјани или Власи су хришћанска потчињена раја.

Постанак муслимана у БиХ Капетановић веже за средњовјековне „богумиле“. Своју теорију преузео је од Аустро-Угарских режимских историчара. Овим се желио успоставити континуитет муслимана са средњовјековном босанском државом. Новој нацији били су потребни национални митови. Митски ореол ткан је и око Хусеин-капетана Градашчевића (Змај од Босне).

Сваки муслиман који се изјашњавао као Србин или Хрват, био је нападан у Капетановићевом „Бошњаку“. Вјера је истицана као граница између Бошњака (Мухамеданаца) и осталих. Тако је неки муслиман из Приједора, пошто се изјаснио као „Србин Мухамеданске вјере“, био жестоко критикован.

Окривљен је био, да је „из користољубља, из ниска лична интереса залутао у онај табор који нам је од увијек био непријатељски“. Овако је грађена „босанска нација“. Сви муслимани у БиХ, хтјели не хтјели, морали су се изјаснити као Бошњаци.

Смрт Мехмед-бега Капетановића 1902. прекинула је његов рад на стварању „босанске нације“. Рад на пропагирању „босанске нације“ је настављен, али смањеном жестином. Почетком Првог свјетског рата, почео је и крај нове нације.

Дух покретача „Бошњака“ остао је да чека неке нове вјетрове, па се тако некадашња улица Младена Стојановића у Сарајеву, данас зове управо Мехмед-бега Капетановића Љубушака.

Извор: Удружење студената историје ” ДР МИЛАН ВАСИЋ “- Бања Лука

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ТОБЏИЈА ЛЕТИ У НЕБО: Живот и смрт српског Црвеног Барона!
Почетак нашег ратног ваздухопловства обележио је официр – пилот Бранко Вукосављевић. Иако се по једна улица у Београду и Новом саду зову по њему, то име треба запамтити.

Потпоручник Вукосављевић врло брзо добио је прилику да у крвавој пракси потврди све оно што је научио у клупама Војне академије. Доказао се на челу своје батерије, па је напредовао у поручника у октобру 1912. године. Као водник Друге коњичке батерије, у саставу Прве армије, нарочито се истакао у борбама код Куманова, Велеса, Алинца, Племетвара. Надлежни су уочили да његова батерија не само да прецизно дејствује по непријатељу, већ се и Вукосављевић врло истиче личном храброшћу, стоји усправан док око њега шиште гранате.

После пораза Турске, мало затишје, па удри поново. У Другом балканском рату 1913. године добија и други официрски чин, постаје капетан друге класе, а његова батерија у извештајима је опет означена као најбоља.

Аустроугарска објава рата Србији 1914. године затекла га је на месту командира Шесте брзометне пољске батерије „Шкодиних” топова, а та батерија је дејствовала у свим борбама око освајања Фоче те године. Изгледа да му је некако прешло у навику да се нарочито истиче, па је после рововске војне на том делу фронта унапређен у капетана прве класе, у јуну 1915. године. Август и септембар провео је код Горажда и Чајнича, командујући водом брзометних хаубица. Уочи борби око Новог Пазара, Рожаја, Колашина и Берана, неко се досетио тобџије Вукосављевића, који увек иде где је густо. А тамо се управо спремало да постане врло густо. Поставили су га на положај начелника штаба Јаворског одреда. Тамо је одржавао тесну везу са црногорском Санџачком војском, под командом ђенерала Јанка Вукотића.

Убрзо су се над Србијом надвили тамни облаци. Решено је да се крене ка југозападу, а на том путу кроз беспутне албанске планине нашао се и Бранко са својим Јаворцима. Пљевља, Пријепоље, Сјеница, Нови Пазар, Рожаје, Колашин, па све према Скадру. У повлачењу, некако би се увек задесило да он буде последњи. У заштитници. Тако је та заштитница накратко избацила Аустријанце из већ заузете Сјенице, одакле су угрожавали позадину српске војске. Како је дошло до продора на другим секторима, овај успех није имао очекивано дејство, па се Вукосављевић повукао.

На путу ка Пазару, нашао се одвојен од своје главнине, само са два мала кљусета. Спустио се на друм, и на неколико стотина метара испред себе угледао ватре. Када се мало примакао, све се плавило од аустријских униформи. Као нека греда, препречили су пут и логоровали около. Куд ће, где ће, напред не може, а назад не сме, реши да проба да се провуче. Мало захваљујући тами, а мало више безобразлуку, јер који би се лудак усудио да пролази одмах поред логора, са све коњима, прошао је. Мало по мало, 5. јануара 1916. године стигао је у Скадар. Онако исрцпљеном, полумртвом, море му је одмах повратило снагу, како је касније рекао. Три дана касније, уследио је судбински догађај. Од Скадра до Љеша и Драча пребачен је аеропланом. И то је била љубав на први окрет елисе.

У пилотској елити
Небо, које ће му одредити живот, Бранко Вукосављевић први пут је угледао 23. марта 1887. године, у главном граду Вељкове крајине, Неготину. Рођен у породици Василија, деловође неготинске општине, прилично рано је осетио на својој кожи како живот уме да буде суров. Већ у шестој години остао је без оца. Три месеца касније умире му и једини брат. Остаје сам с мајком, која се упорно труди да му омогући колико-толико нормалан живот. Удовици са дететом то баш и не полази за руком, па је Бранко током школовања принуђен да се почесто сељака по Србији, уздуж и попреко. Малу матуру, 1901. године, и пети разред учио је у Зајечару, шести у Београду, а седми и осми у Крагујевцу. Тамо је и матурирао, 1905. године. Како то обично бива с бистром децом српске сиротиње почетком двадесетог века, да би се школовао, морао је да служи по бољим кућама. Ипак, просветне власти су препознале даровитост младића, па је ослобођен полагања матурских испита, као најбољи у генерацији.

По свршеној гимназији обично се каже да је младић, задојен љубављу према отаџбини, ступио у Војну академију. Тако је и Бранко ступио у 38. класу ниже школе Војне академије, 1. септембра 1905. године. После неколико месеци произведен је у каплара, па следеће године у поднаредника, а у наредника пред саму Анексиону кризу, 1. септембра 1908. године. Какав је био у гимназији, такав је био и на Академији, па је завршио први у рангу у својој класи. У чин потпоручника унапређен је 1. септембра 1909. године, и одмах је додељен Дунавском артиљеријском пуку. Тако ће као тобџија стићи кроз вихоре три рата све до Крфа.

Тамо је намерио да се пријави за артиљеријски пук који је требало да се направи у Русији, у оквиру добровољачке дивизије. Међутим, то би био само повод да дође у Русију, а тамо би одмах тражио да га пребаце на аероплане. Међутим, убрзо је пропао одлазак у Русију, али се отворила нова могућност. Тражени су људи који би отишли у Француску, на обуку за пилоте. Наравно, Вукосављевић се све трчећи пријавио.

Крајем априла напустио је Крф, и у Шартр стигао 2. маја, на челу групе наших официра. Како је био и најстарији официр, и најбоље говорио француски, постављен је за вођу пута. То је била трећа група будућих српских пилота.

Измешани с Французима, наши су распоређени по разним летачким групама. Бранко је био у екипи „П. Д. М.”, чији је учитељ био искусан пилот Дидије, који је пре тога обучио многе француске асове. Како је било ратно стање, обука је извођена по скраћеном поступку. Одмах пракса, уз нешто мало теорије. Прво су рулали по писти на „пингвину”, па је Дидије одлучио да је доста. Свега два дана касније почело је летење на дуплим командама. Летело са на малим „фарманима”, све изнад Шартра. После свега десет дана обуке Бранко је летео сам. Приликом једног лета, улетео је у олују која га је у ваздуху изненадила. Они са земље били су сигурни да му нема спаса, већ су ожалили и њега и авион, а онда се појавио „фарман”, у положају за слетање. Дочекали су га аплауз и пилотска диплома.

После курса у Шартру, уместо на Солунски фронт, који је жарко желео, послат је у ловачку школу „Нијепор”. Међу елиту француске војске. Свим могућим и немогућим акробацијама на небу скреће на себе пажњу наставника и команданата. Командант школе је тврдио да „овај луди Србин мора да је некако рођен на небу”. Убрзо је прошао и хидропланску школу, школу гађања, да би освануо у акробатској школи у Поу. Сматрало се да је та школа у неку руку овоземаљско чистилиште савезничких пилота. Оно што кроз њу прође, а при том остане живо – печено је. Једноставно, ваља.

Како је Бранко преживео акробатску школу, пребачен је на Солунски фронт. Ступио је на дужност у децембру 1916. године, и то да као командир образује прву ловачку ескадрилу на аеродрому у Вертекопу. Све по угледу на француске ловачке јединице, образовао је такозвано нијепорско одељење. На фронту су се одмах осетиле последице.

Илустровао: Дарко Гркинић


Кобни „нијепор”
Савезницима је одмах скочио морал, људи су живнули чим су изнад себе угледали авионе. А итекако је те промене осетио и непријатељ. Иако командант, Вукосављевић је вршио извиђања, са копилотом Милетићем, у дубоку позадину непријатеља. А кад су већ ту, могу да баце и понеку бомбу, чисто да не буде досадно.

Међутим, за пилота ловца извиђање је досадно, па је прешао у једноседе. Први је почео да гони непријатељске аероплане и да води борбе у ваздуху. Дешавало се да сам кидише и на читаве непријатељске ескадриле, ако би се некако задесиле изнад фронта.

Тако се 20. марта 1917. године десило да, крстарећи у „нијепорима” једноседима, Вукосављевић и пратилац му Милетић налете на један непријатељски „авијатик”. Стуштили су се на њега, и убрзо се непријатељ у ковитлацу и пламену срушио на ничијој земљи у кланцима Кожуха. За ову прву победу у ваздуху похвалио га је војвода Петар Бојовић. Похвалама се придружио и ђенерал Сарај, главнокомандујући војске на Солунском фронту.

У сличну акцију полетео је и 3. маја 1917. године. Изнад села Полчишта наишао је на једну ескадрилу немачких „фокера”. Како су се ови управо спремали да навале на њега, Бранко тешко да је имао времена да се безбедно удаљи. Исправно је одлучио – напад је најбоља одбрана и, таман кад су Немци помислили да бежи, окренуо је авион и стуштио се у јато непријатеља. Једна усамљена кокарда наспрам седам црних крстова! Једино што пилоти изнад тих крстова нису знали јесте да Вукосављевић нема обичај да напушта поприште докле год му је митраљез пун.

На висини од око 2500 метара развила се огорчена борба. Штекетање митраљеза мешало се с хуком мотора, напрегнутих до пуцања. Бранко је налетао на непријатеља, пуштао рафале, и брже-боље се губио у облацима. У току једног маневра, са Сунцем за леђима, на њега се окомио један двосед. Немац је из непосредне близине успео да сручи цео рафал. Бранко је баш у том тренутку дошао у реп вођи немачке ескадриле, спремао се да пуца, кад га је нешто пресекло.

Метак је просвирао кроз десно раме, изашавши у висини кључне кости, а даље се заглавио негде у мотору. Машина је почела да дими, авион да губи брзину, а наш пилот је убрзо постао свестан да је тако савршена мета. Одлучио је да пикира. Обрушио се ка земљи под правим углом, а овај маневар изненадио је Немце толико да су га само посматрали. Када је већ изгледало да се сигурно закуцава носом у ледину, исправио је авион и, иако тешко рањен, некако успео да долети до наших линија и беспрекорно слети. Чим је изашао из авиона, онесвестио се, па је у енглеској болници у Скочивиру подвргнут хируршком захвату. Ипак, постигао је циљ – непријатељ је растурен, бомбардовање онемогућено.

Како рана баш и није била наивна, заглавио је на лечењу у Француској. Иако у завојима, време је користио да се упозна с новим авионима „спад”, који су тек увођени у борбену употребу. Нешто му није дало мира, па је на личну жељу учествовао у ваздушним борбама на Западном фронту. У Француској је забележио и другу победу, у непосредном окршају.

У августу 1918. године враћају га на Солунски фронт. При пробоју, његова ескадрила гони непријатеља, Бранко с мале висине бомбардује и митраљира Немце и Бугаре у повлачењу.

По завршетку рата, све ваздухопловне јединице које су водиле борбена Солунском фронту груписане су у Новом Саду. Од тих аероплана и заробљених непријатељских, успостављена је „Аеропланска ескадра”, претеча Команде војног ваздухопловства. Најлогичнији могући избор за команданта био је управо Бранко Вукосављевић. У чин мајора унапређен је 1919. године, а у „Аеропланској ескадри” био је све и свја. Брзо је успоставио ред, и први ђаци већ су почели самостално да лете. А онда је дошао тај 19. јун 1919. године.

Лепо јутро, без облака, обука у току, а на писти и командант. У једном тренутку, биће да су га засврбеле руке, тек, наредио је механичарима да му припреме авион. На његов знак механичари су се одмакли, а авион је хватао залет. Одлепио се од земље и готово вертикално узлетео. Као и сваки пут. На висини од око 150 метара, један оштар окрет надесно и… мотор је стао. Аероплан је почео да се обрушава, и делић секунде касније, у кршу изломљеног „нијепора” окончани су летачка каријера и живот највећег српског пилота. Смрт је била тренутна. И том и таквом смрћу дао је печат целом свом животу, некако се чини као једини могући крај за таквог човека.

Аутор: Немања Баћковић
Илустровао: Дарко Гркинић

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Албанка која је скрнавила српску цркву постала интернет звезда (ВИДЕО)
Косовска певачица Ера Истрефи пре две године шокирала је српску јавност због скрнављења недовршеног саборног храма Христа Спаса у

Ера је пре две године снимила спот за песму “Е дехун“ у коме игра полугола у православном храму у Приштини. Спот је наишао на осуде и критике јавности.

Иако су сви мислили да ће певачица бити једнократна сензација, ситуација је мало другачија. Њена песма “Бон-Бон“ за месец дана прегледана је преко 30 милиона пута.

---------------------------------------------

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

НА ДАНАШЊИ ДАН ПОГИНУО ЈЕ ХЕРОЈ, ПИЛОТ МИЛЕНКО ПАВЛОВИЋ: Децо, нећете ви да гинете!
Пуковник Миленко Павловић, командант 204. Ловачког пука Ратног ваздухопловства Војске Југославије, погинуо је 4. маја у борби са ескадрилом авиона НАТО на небу изнад Ваљева.

Пуковник Миленко Павловић је управљао једним од свега 14 авиона МиГ-29 који су имали неке шансе да се супротставе авијацији НАТО од чак 600 летјелица.

На радару је показивало стотинак непријатељских правих и лажних циљева, а на другој страни био је Павловић – сам!

Погинуо је после 12 минута, уз ријечи: „Имам их, имају и они мене!“ За своје дјело никада није проглашен херојем, а постхумно је одликован Орденом за храброст и Златном летачком значком.

Нећете ви да гинете, ја ћу!
Када је 4. маја 1999. стигло наређење о полијетању на НАТО авионе који су надлијетели Ваљево, пуковник Павловић је дежурао на измјештеном командном мјесту у Старој Пазови, али је тражио да млађи колега не полети. Уз коментар:

„Децо, нећете ви да гинете, ја ћу!“ – извукао је из кокпита младог пилота и одлетио пут родног краја, гдје је херојски и погинуо на данашњи дан.

Извор: Princip.me

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Postovani,
Obracam Vam se u ime porodice Antic iz Nisa, porodica ima obolelog sina Nikolu (24), Nikola boluje od autoimune bolesti jetre i hitno mu je potrebna transplatacija jetre. Porodica je uspela da skupi veci deo novca. Molimo sve koji su u mogucnosti da pomognu Nikoli, ko nije u mogucnosti finasijski da pomogne molimo da podeli ovaj tekst na drugim sajtovima kako bi sto vise ljudi videlo i tako pomognu Nikoli. Pomoc mozete uplatiti na racun oca,
Milos Antic
Dinarski racun: 165-0007005443126-97
Hypo Alpe Adria banka