Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Да се не заборави: Руски официр Булах Виталиј Глебович нестао у битци за Кошаре у време НАТО агресије на Југославију

Породица Булаха Виталија Глебовича, добровољца из Русије, који је погинуо у одбрани СР Југославије од агресије НАТО пакта на Србију 1999. године, још увијек није пронашла и сахранила његове посмртне остатке.

Глебович је био официр руске војске. Рођен 1965.године, у селу Смидовичи, у Јеврејској области Хабаровског региона. У својој 25. години дипломирао је на вишој војној школи у Омску тактичку команду моторизованим снагама.

Породица руског добровољца 16 година тражи његово тело

У Русији је постао популаран када је, у вријеме службовања у Азербејџану, ризиковао живот да би заједно са саборцима успјешно завршио једну спасилачку акцију, из које је изашао са тешким потресом мозга.

На ратиште је стигао са неколико стотина руских и бугарских добровољаца, који су дошли да Србију бране од НАТО и терористичке ОВК.

Највјероватније је погинуо 19.маја 1999.године у жестоким биткама које су вођене на Проклетијама, на српско-албанској граници, у ширем рејону касарне Кошаре.

Породица Глебович је од Министарства одбране у Београду добила само званично обавјештење да је Виталиј нестао у рејону касарне Кошаре. Уз обавјештење, достављен је и снимак који је приказан на албанској телевизији, а на којем је камера припадника ОВК или њихових пријатеља, западних новинара, личну карту погинулог или заробљеног Руса. На снимку који траје 47 секунди камера прво десетак секунди зумира тијело крупног мушкарца у униформи Војске Југославије, који лежи лицем према земљи, а затим један од терориста ОВК показује личну карту Виталија Глебовича.

Ни надлежно министарство, а ни Комисија за нестала лица Републике Србије, на чијем челу се налази Вељко Одаловић, који већ десет година обавља високе државне функције, нису се удостојили да породицу из Русије обавјесте која је процедура да би могла да покрене поступак проналажења и идентификације.

– Виталију није било жао да у својој 34 години положи живот за Србију, а Србији је тешко да помогне његовој породици да га пронађе и сахрани – каже високи официр Војске Србије, који је учествовао у биткама за Кошаре.

Око рејона карауле Кошаре, која се налазила на граници СР Југославије и Албаније, од 9. априла до 10. јуна 1999. године водиле су се најтеже борбе током НАТО агресије на СР Југославију. Борбе су почеле масовном артиљеријском ватром из Албаније у правцу карауле Кошаре и пограничних положаја Војске СРЈ, а водиле су се између припадника Војске СРЈ и припадника ОВК, подржаване НАТО авијацијом, албанском армијом и и Атланском дивизијом НАТО пакта, у чијем саставу су били Шиптари из Америке, припадници француске Легије странаца и други добровољци.

Користећи артиљеријску подршку и бројчану надмоћ (на 200 војника Војске Југославије напало је 1.500 нападача) агресор је успио да заузме караулу, али је уз огромне жртве копнена инвазија на том правцу заустављена.

По изјави генерала Живановића, ратног команданта у рејону Кошара, под чијом командом је била 125. моторизована бригада, током двомјесечних борби погинуло је 108 припадника Војске СРЈ – 18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 13 резервиста и 24 добровољца.

– Тијела многих од њих још увијек нису извучена са Кошара, због мина. У питању је тежак и непрегледан терен, који техника не може да контролише, а број шиптарских терориста, припадника регуларне албанске војске и Атланске дивизије НАТО-пакта је вишеструко надмашивао наше бројно стање, па смо постављали бројна минска поља – каже наш саговорник.

Званични губици ОВК су око 200 мртвих, али сматра се да их је било много више. Осамдесет одсто мртвих ОВК потичу са Косова и Метохије, остали су из Албаније и Македоније. Званичне информације говоре о три страна држављанина погинула на Кошарама. Два НАТО војника, Француз Арнод Пјер и Италијан Франческо Ђузепе Бидер, као и Мурад Мухамед Алија из Алжира.

Симо Спасић, предсједник Удружења породица несталих и погинулих на КиМ, каже да има најава да ће држава активније да се укључи у проналажење Виталија Глебовича и осталих несталих јунака са Кошара.

– На састанку који смо имали са комисијом за проналажење несталих, а којем је присуствовао и министар одбране Братислав Гашић, Одаловић нам је рекао да је почело деминирање терена и да ће се врло брзо доћи до те локације на Кошарама, на којој се још увијек налазе тијела неколико десетина наших и непријатељских војника – преноси Спасић.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

СМРТ НАРКОДИЛЕРИМА!

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Нека је твојој мајци хвала...

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Српски народ и руски добровољци

УМЕСТО УВОДА

Деведесетих година прошлог века, када је савремени глобализам одбацио своју демократску маску, као што рептили одбацују прераслу кошуљицу и агресивно кренуо у остварење својих стратешких циљева српски народ одабран је за КРИВЦА и ЖРТВУ. Недовољно свесно верског и симболичког значаја српског народа у вечној борби добра и зла на овој планети, као и чињенице да се ослонац морао тражити у словенству и православљу а не у рестловима комунистичке моћи, тадашње српско руководство, предвођено Слободаном Милошевићем, превише времена је изгубило у објашњавању оправданости својих захтева вековним српским непријатељима, које нису занимали правда и аргументи већ само већ вековима зацртани циљеви. Анти-српски, анти-словенски и анти-православни.

А када се, по трећи пут у једном веку, популационо исцрпљен, војно дезоријентисан и политички разједињен, српски народ нашао на удару истог, западног, механизма смрти, више од проливене крви пекла је самоћа која је пратила његово страдање. Цивилизацијски и верски неспреман не само да користи, већ ни да адекватно разуме Лаж као средство националне борбе, српски народ постао је жртва са ореолом злочинца, сам, сатанизован и изопштен, специјалним манипулативним методама удаљен од свих који би му могли или хтели помоћи, чак и од самог себе.

Први на директном удару нашли су се Срби из Хрватске и БиХ, као мали каменчић коме никада није опроштено што се на њега оклизнула некада велика германска Империја. У таквим условима улазак у борбу био је за усамљени српски народ питање живота и смрти, опстанка и нестанка. И Срби су још једном кренули против Голијата, у борбу којом су изборили право на Живот, право на Српску! Али, у тој борби нису били сами. У тим данима, раних деведесетих пртошлог века, када је било опасно бити Србин у Босни они су имали помоћ своје православне браће, руских добровољаца! Помоћ у крви и оружју, слави и страдању.

Но, руски добровољци борили су се и у Хрватској, и на Космету, а и против НАТО агресије на СРЈ. Ово је прича о њима, тачније некима од њих.

РУСКИ ДОБРОВОЉЦИ ОД ПОЧЕТКА СА НАМА
Занимљиво је да су први руски добровољци на територији бивших југословенских република (Хрватске и БиХ) били из редова обичних људи, Руса, које је почетак сукоба (1991) тамо затекао. Они су на тим просторима привремено боравили због трговине или неког другог посла и спонтано су одлучили да се придруже српској браћи у борби који су сматрали праведном.

Организованији прилив руских добровољаца, бораца, почиње почетком јесени 1992. године, а први одред појавио се у Требињу. Нешто касније, током новембра 1992. у Вишеграду је формиран чувени 2. Руски добровољачки одред (РДО) који је деловао у оквиру Вишеградске бригаде ВРС (1) и у чијим редовима се борио, данас прослављени, Игор Стрелков, који је тада имао 22 годие (2).

Формирање борбених јединица касније је настављено, а њихова карактеристика је да су то углавном биле мање, мобилне, формације оспособљене за борбу у свим условима, па и у непријатељској позадини. О почецима доласка руских добровољаца у српске земље један од актера тих догађања, Александар Кравченко, говори: „У почетку Срби нису хтели да узимају добровољце, али у извесном тренутку, када је прстен блокаде око Босне почео да јача, затребала им је не толико војна колико морална подршка. А Руси су им од самог почетка нудили добровољце, било је много заинтересованих: управо тада се завршио рат у Придњестровљу. И донели су одлуку да позову руске добровољце. Издвојили су средства за организовање доласка добровољаца и њихов смештај. Та су средства била чисто приватна, не државна. У почетку је одлучено да се образују омањи одреди у разним градовима на истоку Босне, који би подигли морал Србима, показујући им да нису сами. Касније, када су се те прве групе јако добро показале у борбеним дејствима, Срби су донели одлуку да образују веће одреде.“(3)

То о чему Кравченко говори догодило се крајем 1992. године, када руководсво босанских Срба мења свој опрезан став о учешћу добровољаца у сложеним борбеним дејствима и отвара се за ту могућност, што је утицало на већи прилив руских бораца, као и на почетак „козачке епопеје“ у руском добровољачком покрету, јер у Вишеград, почетком јануара 1993., стиже група од 50-так козачких бораца, који су имали значајну улогу у крупним операцијама против непријатељских групација у Горажду и Сребреници.(4)

Руске добровољачке формације бориле су се до краја рата у Босни и установљавања Републике Српске, као самосталног ентитета српског народа у БиХ. У знак захвалности руским добровољцима у БиХ подигнут је споменик у Вишеграду, на коме су уклесана имена 37 погинулих руских добровољаца. Споменик, дело скулптора Небојше Славовића, изграђен је у облику вертикале која симболизује да су руски добровољци гинули усправно а на камену је измешана црвена, сива и црна боја као амбијент ратишта и мешавина крви и барута. Споменик је висок 4 метра, а на врху му се налази карактеристичан руски крст.(5)

Иако, не постоје дефинитивно утврђени подаци колики се број руских добровољаца борио на страни Срба у Босни највероватније је како их је било између 540 и 700, мада има процена које указују да их је било и знатно више. Хашки трибунал њихов број процењује од 529 до 614, при чему инсистира да је у тим цифрама био један број Грка, Бугара и Румуна. (Они користе термин „православни добровољци“). (6)

Мада је Борачка организација РС утврдила број погинулих руских добровољаца у БиХ на 37., сматра се врло могућим да међу неидентификованим жртвама има још најмање десетак руских бораца.

Након НАТО агресије 1999. године руски добровољци придружили су се борбама српских снага против албанских терориста на Космету, а њихов број је износио око 200. Они су се налазили на најразличитијим местима Косова, у групама по 5-15 људи. Познато је да су се одреди налазили у Рашки недалеко од Дечана, као и на граници с Албанијом. Храброст руских добровољаца ушла је у легенду, посебно пример снајперисте Алберта Андиева, који када га је противнички снајпер погодио у десно око није напустио положај, већ је своју пушку померио на леву страну и пуцао све док се није онесвестио.(7)

Колико је познато у борбама на Космету живот су изгубила три руска добровољца: Булах (Виталиј) Глебович, погинуо у херојској одбрани Кошара, Фјодор Шуљга, погинуо у Дечанима и Сергеј (Старцев) Иванович погинуо у месту Резала.(8)

Дакле, синови руског народа, не марећи за политику тадашњих својих власти, борили су се за српске земље у тренутку када других није било, не жалећи да у тој борби положе и своје животе, баш као што се данас српски добровољци боре на страни руског народа у Украјини, не марећи што их српски властодршци хапсе, малтретирају и прогањају. И то је оно што на крају увек буде јаче од политике – БРАТСТВО НАРОДА …

З А К Љ У Ч А К
Потврђујући да је једина преостала оаза слободног српства, Република Српска је, живећи то БРАТСТВО НАРОДА, установила 12. април као „Дан руских добровољаца“, у знак сећања на победничку борбу коју су руски добровољци у саставу српских снага водили против вишеструко бројнијег непријатеља за превласт на стратешки важним тачкама, узвишењима, Заглавак и Столац, 12.04.1993. године.

Том приликом погинула су три руска добровољца, а више их је рањено, али је херојска одбрана ових кота омогућила да убрзо муслиманске снаге буду заувек протеране из тог дела Босне, а гора Заглавак и данас се, као део Републике Српске, поносно уздиже над долином Дрине. Међу тада погинулим био је и двадесетогодишњи Константин Богословски, најмлађи пали руски добровољац, чија је велика храброст и несебична жртва заувек сачувана документарним филмом „Анђео са горе Заглавак“ режисера Петра Недељковића.

Његова мајка, Људмила Богословскаја, не скривајући пркос и понос приликом откривања споменика у Вишеграду изјавила је о том времену: „То је била тешка одлука за све нас, али била сам поносна што је мој син био на правој страни, на страни своје православне браће. Оно што тада није хтела да учини руска власт, учинили су мој син, јунак, и његови другови, јунаци. После свега, стојим овде пред вама, заувек поносна на свог сина“(9)

Може ли бити јаче поруке од ове свима онима који тврде да је политика само голи интерес и да нам Русија заправо никада није помогла?! Хоће ли икада ико од тих евро-атлантских плаћеника дати Србији макар мрвицу од онога што је ова руска мајка даривала братском српском народу?! И да ли ће икада умети да каже хвала, осим за новац…?!

Власт Републике Српске имала је части да каже ХВАЛА, и храбрости да установи Дан сећања на руске добровољце који су у њене темеље уткали своје младе животе. Тиме је њихову жртву заувек отргнула од заборава којим српско национално биће засипа Вучићев бестидни таблоидни муљ и запалила пламен који видимо и ми, Срби са ове стране Дрине.

И зато је добра вест да ће ове године и у Србији бити поменут Дан руских добровољаца. У руском Храму Свете Тројице на Ташмајдану у Београду, по благослову оца Виталија Тарасјева, у 16 сати биће служен помен руским добровољцима, који су погинули у Одбрамбено-отаџбинском рату, деведесетих година прошлог века.

Нека им је вечна слава и хвала!
И нека 12. април, Дан руских добровољаца, у срцима Срба и Руса живи ЗАУВЕК!
Фонд Стратешке културе

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

СИРИЈА: Србин ослобађао од исламиста древну Палмиру

У борбама за ослобођење древног града Палмире у Сирији учествовао је и Србин Давор Савичић (36) из Добоја, некадашњи припадник Јединице за специјалне операције (ЈСО) и ветеран рата на Косову и Метохији 1999. године. Он је у Сирији командовао једним водом мистериозног батаљона “Вагнер” – неформалне руске плаћеничке војске. Као командир борбене групе, како пишу страни медији, он је активно учествовао у борбама против џихадиста Исламске државе на Блиском истоку.

Вест да је Савичић учествовао у великој победи војске Башара ел Асада објавио је британски “Гардијан”, који се позвао на писање портала “Фонтанка”, једног од најпосећенијих информативних сајтова у Санкт Петербургу. У тексту под називом “Они су се борили за Палмиру”, руски портал наводи да је у борбама за древни град учествовао већи број руских бораца, махом учесника рата у Авганистану и Чеченији, као и већи број странаца који ратују на страни Руса.

Ови људи су, како се објашњава у Русији, невидљиви у ратним дневницима и изван су сваког формалног ланца командовања. Користе само кодна имена, а наређења за операције добијају искључиво усмено и без икакве формалне процедуре. Због тога их у Русији називају ратницима духовима. Батаљон “Вагнер” није део руских војних и полицијских снага, а нема га ни у регистру агенција за пружање услуга обезбеђења.

Савичић је држављанин Босне и Херцеговине, а више од две године стално је настањен у Русији, у граду Химки, где живи од грађевинских радова. Према писању петербуршке “Фонтанке”, међутим, Савичић је борац “Вагнера”, у коме командује једним интернационалним водом. Кодно име му је “Волф” и под својом командом има и четворицу бораца Срба, који су током 2014. и 2015. године дошли из Легије странаца.

За Савичићево име домаћа јавност је чула 2001. године када је оптужен као један од учесника незапамћеног злочина у Беранама, када је од подметнутог експлозива у кафе-бару “Холивуд” убијено шест особа. Мета напада био је Беранац Душко Мартиновић, а осим њега у експлозији су страдала и његова два брата, двоје запослених, као и један од учесника ликвидације. После првостепене максималне затворске казне, суд је 2009. године Савичића ослободио кривице у овом случају. Босански медији тврдили су 2014. године и да је постао део међународне групе која за новац ратује у источној Украјини.

У разговору за “Новости”, међутим, Савичић негира да је као припадник одреда “Вагнер” учествовао у борбама у Сирији.

– Бавим се грађевином, због чега сам и дошао у Русију – тврди Савичић, и наглашава да је на ратишту у Луганску провео свега неколико дана.

После краткотрајног боравка на фронту и рањавања, како истиче, његова ратна епизода је завршена.

– У Добоју имам породицу, а сина из првог брака намеравам да доведем код мене. У РС и Србију ускоро не планирам да дођем. Грађевина ми је једини посао, а са ратовањем немам никакве везе.

У граду одакле потиче Савичић има велики број познаника, који његове ратне авантуре приписују машти и измишљотинама злонамерних људи.

– Повремено се чујем са њим. Реч је о врло добром момку и правом пријатељу – каже Ненад Буквић, из локалне борачке организације.

Даворови познаници, међутим, не крију да га је одувек красио борбени и авантуристички дух. Последњих година хоби му је био вожња мотора, посебно са бајкерима из РС и мото-клубом “Косовски витезови”.

ПОРЕКЛО СА ОЗРЕНА

ДАВОР Савичић је пореклом из општине Бановићи на Озрену (ФБиХ). Његови родитељи су из Ораховице у Добој стигли почетком избијања грађанског рата. Побегли су од комшија муслимана, који су у саставу снага Територијалне одбране и “Зелених беретки” првих месеци 1992. године протерали све Србе из овог краја.

Брат му је био перспективни рукометаш и играо је у прволигашу “Слоги”, где је и Давор једно време тренирао. Брат се више посветио спорту и касније отишао у Аустралију, где и данас живи.

СЛАВЈАНСКИ КОРПУС

ПАРАВОЈНИ руски одред “Вагнер”, како може да се прочита у руским медијима и на друштвеним мрежама, развио се током рата у Украјини. Део бораца “Славјанског корпуса” који су чинили руски и страни доборовољци, по окончању озбиљнијих дејстава у околини Доњецка прекомандован је у Сирију. Њихов задатак су сложене борбене операције, али и обука локалних снага. Неформална база батаљона “Вагнер” је у граду Мољкино, у Краснојарској области.

Извор: Новости

----------------------------------------------------------------------------------------
Здрав ти нама био брате...

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ЏОН ВАЈТ:ХЕРОИЗАМ РУСКОГ ВОЈНИКА У СИРИЈИ!
Нисам познавао Александра Прохоренка. Не знам ништа о његовој прошлости, његовим сновима и надама за будућности. Али знам да је херој који никада неће бити заборављен и да је разлог за који је жртвовао свој живот праведан.

Александaр Прохоренкo (Извор: Фејсбук)

Историја рата и сукоба је преплетана примерима индивидуалног хероизма и храбрости који помажу да се разабере величина улога око кога се води борба, и како они утичу на историју и судбину милиона људских бића, и на генерације које још нису рођене.

Сама природа конфликта намеће да се открије најбоље и најгоре у људима, а циљеви сваке стране укључене у борбу одређују да ли ће прво или друго привући већу пажњу. На пример, да ли ико верује да нема разлике између војника Вафен СС-а који су спроводили бруталну окупацију делова Совјетског Савеза током Другог светског рата, и војника Црвене армије који су пали у епској борби против њих? Или шта је са небројеним хиљадама Вијетнамаца који су изгинули док су пружали отпор америчкој инвазији и окупацији њихове земље током 60–их и 70–их година прошлог века.

У сукобу у Сирији, Александар Прохоренко ће заувек симболизовати храброст оних који се супротстављају најварварскијој и најнехуманијој идеологији који је свет видео још од споменутог Вафен СС-а и његовог продора у Совјетски Савез, када су убијали и уништавали свако живо биће које би им се нашло на путу у служби нацизма.

Двадесетпетогодишњи Рус је убијен док је обављао специјалну операцију у окупираној Палмири. Пре него што ће град ослободити Сиријска арапска армија и њени савезници на земљи, његова улога је била да идентификује и проследи координате мета Исламске државе у граду како би били изведени ваздушни удари. Самим тим његова мисија није могла бити опаснија. Ово се испоставило као тачно када су његову позицију открили терористи Исламске државе и када су почели да му се приближавају. Схватајући шта се дешава, и не желећи да буде заробљен, Александар је позвао да се по његовом положају изврши ваздушни напад.

Немогуће је писати о овом младом момку и његовој храбрости без осећања да речи тешко могу да искажу оно што се десило. Његова смрт, начин на који је до ње дошло, је изразит подсетник да је реч о бруталном сукобу у коме се боре и у коме ће победити млади људи који су спремни да превазиђе све препреке. Њихова способност да ураде овако нешто, суочени са великим тешкоћама и ужасима, заснива се на уверењу да се боре за циљеве који су за добробит човечанства. Те циљеве Александар Прохоренко дели са свим руским војницима који су на дужности у Сирији – као и са хиљадама сиријских, либанских, иранских и курдских војника и добровољаца. Без обзира што су видели другове, пријатеље и чланове породица како страдају претходних пет година они настављају да се боре и да ризикују све оно што им је преостало.



Када се говори о размерама Прохоренкове храбрости речи ветерана, некадашњег америчког маринца Гордона Дафа су право откровење. Упоређујући ефикасност руске ваздушне кампање у Сирији и њеног америчког парњака, Даф пише: Оно што смо видели у Сирији било је руско успостављање команде за неколико дана на малом аеродрому, распоређивање четрдесетак авиона, позивање медија да све посматрају и почетак борбених операција. То су извеле ваздушне снаге које нису изводиле знатније борбене операције више од 25 година.

Он даље наставља: Гледали смо авионе који са лакоћом разарају мете које су Американци промашивали или превидели, или које, по речима америчких пилота, они нису смели да гађају. Амерички пилоти су способни за овакве операције, имају искуства, имају и одговарајућу опрему али из неког разлога – што су спремни да кажу једни другима и људима од поверења – против Исламске државе њима су везане руке.

То не важи за Русију.

Дан за даном, руски пилоти су успевали да униште командна места, места за обуку, збришу конвоје за које Американци тврде да их не виде, резерве муниције и хиљаде и хиљаде камиона за превоз нафте које су амерички пилоти желели да униште месецима.

Најупечатљивије, Даф преноси: Оно што се не саопштава је да прави Американци који се боре у ратовима високо цене своје руске колеге и шта су они постигли. Амерички пилоти су желели да добију важне мете које су Руси уништили уместо да их приморавају да бацају велике количине бомби на напуштена насеља северно од јорданске границе што је забележено и у рапорту руске команде из новембра 2015. године.

Када мислим шта разбесни америчке пилоте, помислим на сенатора Линдизја Грејема из Јужне Каролине. Грејем и његов блиски пријатељ Џон Мекејн су добри пријатељи „умерених сиријских побуњеника“ у које се, ваљда случајно, убрајају и Исламска држава и ал Нусра.

За само неколико месеци руске интервенције у рату у Сирији, која је, не треба заборавити, подразумевала велики ризик с обзиром на број држава које су у њега укључене, директно или индиректно, и због логистичких потешкоћа и планирања, свет је посведочио лицемерје и двоструке стандарде западних влада и њихових савезника у региону.

У вези са овим, Александар Прочоренко је разорио мит о негативној улози Русије у овом сукобу. Насупрот томе, овај млади руски војник придружио се онима чија су имена сведочанство снаге људског духа суоченог са неправдом и тиранијом.

Слава им!

Џон Вајт

Џон Вајт (John Wight) је писао за низ новина и вебсајтова широм света укључујући Индипендент, Морнинг стар, Хафингтон пост, Каунтерпанч, Форин полиси и друге. Редован је коментатор за Раша тудеј и Би-би-си радио. Написао је мемоаре о петогодишњем животу у Холивуду где је радио у филмској индустрији пре него што се посветио антиратном активизму у Сједињеним Државама после терористичких напада на Њујорк 9. септембра 2001. године. Тренутно ради на књизи која се бави улогом Запада у Арапском пролећу

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

КОШАРЕ – Нестварна прича – Дарко Николић

Чули сте за пакао Кошара, највећу битку током бомбардовања Србије 1999. Али, ову причу нисте чули. Нећете је прочитати на неком другом месту на интернету, јер… на интернету нема баш свега. Зато се и налази пред вама. Да не заборавимо. И нешто научимо.
Не, није то прича о величању српства, јер је њен јунак Тибор Церна, већ о љубави према земљи. А прича иде овако.

Више хиљада непријатељских војника, за које су у нашој војсци утврдили да су припадали тзв. Ослободилачкој војсци Косова, али уз подршку специјалних снага НАТО алијансе, налазе се са једне стране ове приче. Они су, уз подршку артиљерије албанске војске, почели 9. априла 1999. напад на реон граничне карауле Кошаре, не би ли пробојем отворили пут за копнену инвазију. Такав продор у срце наше јужне покрајине имао би страшне последице по српску војску јер би се непријатељ као клин забио у средину територије, а несметаним довођењем појачања могао да делује даље како му воља. Кошаре, зато, нису смеле да падну.

Тачније, сама зграда, та караула, није толико кључна, јер је на обронку стрмих планина, с тим што је албанска територија од врха планинског венца па на другу страну, али је позиција важна за ову причу. Јер, наша војска, у овом случају нападнута, била је у изузетно тешком положају, пошто је непријатељ по преласку саме граничне линије нападао низбрдо. А то је за армије вековима значило – лакши посао.

Други проблем је био у чињеници да се због велике граничне линије коју је требало чувати, а ограниченог броја расположивих војника (јер се у позадини ратовало са терористичким групама), мало граничара нашло у поменутом реону поменутог 9. априла 1999. Тачније, наспрам првог ешалона (први ред освајача) од око 2.000 нападача, који је у јуриш кренуо тек после језиве, вишесатне артиљеријске „припреме“ у виду стотина граната, наспрам њих је стајало тек око 130 људи. Не питајте како, издржали су тог деветог априла. И десетог.

Полако су потом почеле да стижу мање јединице које би подржале надљудске напоре у надљудским, снежно-планинским условима. Гинуло се сваког дана, чешће без хране и довољно муниције него што је то иоле потребно, у снегу понекад до грла, са хиљадама граната које су падале и хиљадама оних који су нападали. Али, копнена инвазија није била допуштана.

Тамо, у паклу Кошара, где је по 12 војника бранило одсеке на које је јуришало по 300 непријатеља, командир једног одељења био је Тибор Церна. Рођен у Београду 8. новембра 1978, он је у јуну (већ крваве) 1998. године добровољно тражио да дође у војску, па када је дошао, онда је тражио да иде у Пећ, а одатле је био упућен – на Кошаре. Наспрам њега и његових другова било је толико артиљерије и толико непријатеља да је смрт била готово извесна, само је било питање „сада или мало касније“. Нарочито је, од 9. до 27. априла, један снајпериста из Легије странаца био кобан по наше војнике. Свакодневно им је наносио мање или језиве губитке, а никако није успевано да буде лоциран јер би користио само по један метак пре дуге паузе и пуцња са друге локације.

Толико је било страшно издржавати јурише непријатеља и свакодневна бомбардовања из авиона, те свакодневно разорно коришћење артиљерије са оне стране границе, да је само још фалио тај снајпериста – да тамани кога жели и када пожели. Српски војници, у заклонима, мањим бункерима и рововима, због њега нису могли ни да врше физиолошке потребе како се то иначе чини, него све у неке посуде, па када ноћ падне, кришом се празни ту негде, у близини.

Тибор Церна

Тог 27. априла, после дејства снајперисте Тибор Церна се опростио од затечених другова, па устао и викнуо: „Усташо! ‘Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам!“

Обарач је повучен. Метак из снајперске пушке је погодио Тибора право у грудни кош. Али, Тибор није пао.

Да би створио могућност да непријатељ дејствује још једном, како би га наши снајперисти открили и коначно елиминисали, Тибор Церна је остао да стоји.

Рањен, смртно рањен, окренуо се ка својим друговима у рову, који су га све време одвраћали од те намере, и рекао:

„За ову земљу вреди погинути“.

Тада је уследио и други хитац. Метак је погодио Тибора Церну у врат, убивши га на месту.

Тренутак касније, српски снајперисти елиминисали су непријатељског.

(До краја НАТО бомбардовања, у паклу Кошара у коме је животе дало 108 војника који су спречавали копнену инвазију, непријатељ није остварио свој циљ. Тибор Церна је један од оних који су дали живот да се то спречи. Нисте никада раније чули за њега, Бог душу да му прости, али то не значи – да треба да буде заборављен. Ова прича – баш томе служи.)

Извор: Фејсбук страница Дарка Николића

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

КИНА И САД УЛАЗЕ У ФАЗУ ЗАОШТРАВАЊА ОДНОСА – Пекинг више не намерава ћутати
Сваке године амерички Стејт департмент објављује извештај о стању људских права у свету, иако се у њему редовно прећуткује стање људских права у оквиру сопствених граница.

Срећом, нису више сви у свету спремни трпети у тишини ову неопозиву пресуду и наметање врло уског поимања питања људских права. Иако званичници великог броја земаља понизно одлазе у америчку амбасаду и обећавају како ће се „поправити и побољшати националне законе“, постоје и земље које су спремне да одговоре на ова извештаје која углавном имају политичку позадину и циљ им је да делегитимизирају земље које се сматрају непријатељима или препреком јачању глобалног утицаја Сједињених Држава.

Како амерички борци за људска права у својим годишњим извештајима о људским правима у свету прескачу унутрашње прилике и обрушавају се на различите „режиме“, „диктатуре“ и „аутократе“ широм света, да се сазна истина се побринула Кина.

Већ неколико година Канцеларија за информације Државног већа Народне Републике Кине, позивајући се на америчке изворе, објављује извештај које приказује мрачну слику и погоршање стања људских права у земљи која вековима себи даје за право да извози „цивилизацију“ и „демократију“ широм света, без обзира на последице.

Кинеско извештај би требало прочитати у свакој тачки, јер то заслужује због ширења о кршењу људских права у Сједињеним Државама, а велика пажња се посвећује чак и ратовима, агресијама, неселективном бомбардовању, сиромаштву, расизму и ширењу оружја.

Да се не спомиње систематски насиље полиције и 965 смртних случајева у 2015. години. Осим тога, амерички затворски систем је прави велик концентрациони логор у којем се бележи стотине сумњивих смрти и континуирано сексуално злостављање, чак и над ментално болесним затвореницима. У економском смислу су разни лобији толико хваљену америчку демократију испразнили од било каквог садржаја.

Подаци су застрашујући, пре свега што „несигурност у исхрани“ погађа једну петину америчке деце. Чини се да у Вашингтону имају све мање демократије за извоз, а све више брига и проблема које треба да решавају. С друге стране би кинеско извештај, осим унутар граница НР Кине, требало превести на све светске језике и јавно објавити, како то чине америчке владине агенције и њима одане невладине организације.

Иако је документ прилично опширан, покушајмо сажети што је приметила владина Канцеларија за информације, а цело је извештај објавило енглеско издање портала China Daily.

Канцеларија за информације Државног већа Народне Републике Кине – „Људска права у Сједињеним Америчким Државама за 2015. годину“

1. 13. април је амерички Стејт департмент објавио Извештај о људским правима у свету, а како Сједињене Америчке Државе одбијају говорити о себи, то мора бити учињено од других, пише у уводнику кинеског извештаја.

Необоривим доказима је потврђено да је током 2015. у Сједињеним Државама:

1. Употреба оружја била ван контроле, што је озбиљно претило праву грађана на живота. 2015. је укупно било 51.675 инцидената оружаног насиља, а до 28. децембра је у Америци у њима погинуло 13 136 људи и рањено 26 493.

1. Лична безбедност грађана никако не може бити гарантована уз претерану употребу насиља од стране полиције. Прошле године до 24. децембра полиција је убила 965 људи.

1. Затворски систем у САД-у је на удару корупције и тешко се крше људска права затвореника. Стражари у затвору на Флориди су врућим тушем до смрти малтретирали ментално оболелог затвореника Дарена Рејнија. Стражари у највећем националном женском затвору Ловел су присиљавали стотине затвореница на секс и над њима вршили злостављања. У протеклих 10 година је у том затвору умрло 57 затвореница.

1. Новац у политици и политички кланови су доминантни и политичка права грађана се не могу делотворно штитити. Компаније и појединци могу донирати неограничену количину новца организацији Political Action Committees која утиче на председничке изборе. На тај начин корпорације могу користити новац да утичу на политику и имати огроман повраћај уложених средстава. Породични кланови су постали главни чинилац америчке политике, а Демократска странка и Републиканска странка нису у стањи координирати и водити политику која је у складу вољом народа.

1. Проблем у америчком друштву је што политика не испуњава своју дужност, да штити економска и социјална права америчких грађана. 2014. је било 46.700.000 сиромашних, а сваке године најмање 48,1 милион људи погађа „несигурност у исхрани“. 2015. је више од 560 000 људи широм земље било без крова над главом. Седамдесет и девет посто Американаца верује да се чешће испада из средње класе него улази у њу. 33 милиона људи у Сједињеним Државама је без здравственог осигурања, а 44 милиона радника у приватном сектору, око 40 посто од укупног броја запослених, није имало приступ плаћеном боловању.

1. Расни сукоби су посебно окрутни у Сједињеним Америчким Државама, а расни односи су пали на најнижи ниво у протеклих две деценије. Шездесет и један посто Американаца карактерише расне односе у Сједињеним Америчким Државама као „лоше“. Полиција и правосуђе су тешко погођени расном дискриминацијом. 88 посто Афроамериканаца верује да су неправедно третирани од стране полиције, док их 68 одсто верује да је амерички систем кривичног правосуђа расно пристрасан. Белци је имају 12 пута више богатства од црнаца и готово 10 пута више од Латиноамериканаца. Амерички сан је остао ван домашаја за многе афроамеричке и латиноамеричке породице.

1. Ситуација за америчке жене се погоршава, а деца живе у забрињавајућем окружењу. 2014. године су жене у САД-у биле плаћене 79 центи за сваки долар плаћен за мушкарца. Проценат жена у сиромаштву се повећао са 12,1 одсто на 14,5 одсто у последњих десет година. Међународна организација рада Уједињених нација наводи да су Сједињене Државе биле једина индустријализирана земља без закона о новчаним давањима женама за време породиљског одсуства. Укупно 23 посто жена је изјавило да су биле жртве сексуалног контакта без пристанка. Било је најмање две школске пуцњаве месечно у 2015. години, а готово двоје деце је сваке недеље убијено у ненамјерној пуцњави. Око четвртине тинејџера изнад 15 година који су умрли од повреда у САД-у је убијено у инцидентима с оружјем. Око 17,4 милиона деце млађе од 18 година расте без оца, а 45 посто живи испод границе сиромаштва. Отприлике петина америчке деце живи домаћинствима несигурне исхране.

1. Сједињене Државе још увек дрско и брутално крше људска права у другим земљама. Ваздушни удари од стране САД-а су покренути у Ираку и Сирији, а убијено је на хиљаде цивила. Сједињене Државе спроводе неселективне нападе дроновима у Пакистану и Јемену и узрокују стотине цивилних жртава. 3. октобра 2015. године је америчка војска бомбардовала болницу „Лекара без граница“ у граду Кундузу у Авганистану у којем су убијене 42 особе. Пркосећи међународној осуди, Сједињене Државе још нису затвориле затвор „Гуантанамо беј“.

Све наведено је детаљно и опширно описано, аргументирано и доказано у деловима извештаја:

Грађанска права
Политичка права
Економска и социјална права
Расна дискриминација
Кршења права жена и деце
Кршења права у другим земљама

Наравно, кинески ће се извештај прећутати и с времена на време ће се неко удружења за људска права побунити због систематском кршења људских права Американаца и народа изложених агресији широм света. У међувремену ће САД и даље „извозити демократију“, а кандидат за Белу кућу, бивша државна секретарка Хилари Клинтон је најавила како ће се фокусирати управо на Кину.

Хилари Клинтон прети: „Ако будем председница, Кина ће ходати по црти!“
Један од водећих кандидата Демократске странке, бивша америчка државна секретарка Хилари Клинтон, обећала је да ће, ако победи, према Кини водити тврду политику.

„Кина ће ходати по црти“, рекла је Хилари Клинтон што ће се догодити, ако победи на председничким изборима крајем ове јесени. Без обзира на предизборну реторику, у којој се чује свашта, бивша прва дама и бивша државна секретарка је то обећала својим присталицама и врло је вероватно да се таквој политици од ње треба надати.

„Кина је илегално поплавила наше тржиште са јефтиним производима, краде наше пословне тајне, манипулише својом валутом и даје повластице својим државним предузећима“, изјава је Хилари Клинтон у Пенсилванији којом се агресивно стигматизира Пекинг.

„Ако постанем председница, они ће морати да ходају по црти. Намера нам је једном заувек осигурамо праведно поступање или ће изгубити приступ нашем тржишту“, рекла је у оквиру предизборне трке.

Као председница „госпођа“ Клинтон ће сигурно подићи питање горућих проблема у вези Кине, од хакерских напада до неизбежног „стања људских права“, климатских промена и трговине.

Не треба сумњати да ће се такве ствари стварно повећати, ако госпођа Клинтон преузме предсједавање, јер је то све у традицији не само америчких демократа, који увек отварају питања у људских права широм света, него и политичке специфичност породице Клинтон.

Кина је заиста болна тема за САД, а односи између Вашингтона и Пекинга су се ретко побољшавали са доласком нових председника. Но, сами Кинези изгледа не морају претерано бринути због предизборне реторике Хилари Клинтон.

То се видело и током последњег самита о нуклеарној безбедности, када се кинески председник оштро успротивио арогантним настојањима Обаме да се меша у унутрашње послове његове земље.

Међутим, ако се Хилари Клинтон и усели у Белу кућу, није сасвим јасно како ће прећи с речи до дела. Хоће ли кренути неспретним корацима свог супруга или ће се заиста усудити да успостави нова правила игре?

Но, опет остаје чињеница да Хилари на „кинеску карту“ игра више од свих осталих кандидата. То је донекле разумљиво, јер је у ствари она била та која је прва јавно обзнанила пројекат „продора у азијско-пацифичку регион“, који је касније незаслужено добио име „Обамина доктрина“. Иако су цео план и стратегију разрадили познати амерички тинк-танкови и геостратези, Хилари Клинтон је била задужена да план предочи светској јавности, што је учинила у колумни „Америчко-пацифички век“, коју је 2011. написала за Форин полис.

Стратегија је, наравно, сузбити утицај Кине у Азији и на Пацифику, покушати ојачати везе с Индијом, те ослабити, разјединити и дестабилизовати потенцијалне „непријатеље“. План је у геостратешком смислу пред поразом јачањем сарадње између кинеске морнарице и руске Пацифичке флоте, која јача своје капацитете и базу на Курилским острвима, док је у економском и финансијском смислу угрожен од кинеских финансијских и привредних пројеката, којима се опет придружила Русија, али и огроман број земаља у азијско-пацифичком региону, чак и неки амерички савезници. Нема сумње да је Хилари Клинтон пратила како је Барак Обама „упропаштавао“ пројекат „Америчко-пацифички век“, чија је била гласноговорница, те да ће све учинити да га оживи.

Међутим, њене претње не узимају у обзир објективно висок ниво привредне сарадње Вашингтона са Пекингом. Осим тога, та нова „правила игре“ неће бити прихваћен од стране Кине, што се може тврдити са стопостотном сигурношћу.

„Госпођа“ Клинтон није успела да прецизира како намерава да спречи „валутну манипулацију“, посебно сада када је ММФ поједностављену валуту уврстио у корпи резервних валута, што значи да је јуан постао конвертибилан. Из којег разлога Пекинг управо сада, чак и више него пре, нема право на манипулисање сопственом валутом? Или је то монопол којег имају ФЕД и долар?

Осим тога, Кине је јасно показала тенденцију да преоријентира кинеску индустрију за производњу високо технолошких производа који би требали задовољити америчке компаније, од којих многе улазе у фазу нове и занимљиве перспективне сарадње са Кином. Је ли Хилари Клинтон спремна жртвовати све и поставити нове баријере?

Наравно да не и чини се да Хилари то неће моћи провести. Иако изгледа да даје хладно прорачунате изјаве, Хилари Клинтон у ствари очајнички „сецира истину“ унутар граница изборне кампање.

Америка је стварно забринута због све већег утицаја Кине, те политике Пекинга која се темељи само сопственим погледима и интересима.

Економски, политички и финансијски је политика Пекинга, у односу на ону коју је водила Обамина администрација, ипак била разумна и рационална. Пекинг не троши све своје снаге да очува јак јуан и на своју валуту гледа као на инструмент за постизање националних економских циљева. Кина расте и чини се да се не боји конкуренције.

А поготово се не боји Хилари Клинтон, чак и ако постане председница. Уосталом, Пекингу овај однос не би био нов и позната је „љубави“ са паром Клинтон. Супруг Хилари Цлинтон, Вилијам „Бил“ Џеферсон, такође се упуштао у врло агресивне оптужбе против Кине. Довољно се присетити како је оштра Клинтонова администрација била када је 1990. заговарала независност Тајвана, а 1996. године, током одржавања избора на Тајвану, Бела кућа је најавила високи степен војне присутности у том подручју, што је довело до напетости између Пекинга и администрације Била Клинтона. Међутим, Пекинг се увек успео одупрети. Кинезима су адут у рукаву и америчке државе обвезнице у укупном износу од 1 230 милијарди долара. У случају да се Хилари, али не само она, превише буду мешали у „људска права“ или „постављала баријере којима ће Кину довести у ред“, америчке се обвезнице увек могу уновчити, што би био удар којег америчка економија не би претрпела.

Но, с друге стране, Хилари Клинтон је била јасна, а азијско-пацифички регион је њен неостварени сан. У случају победе на председничким изборима, нема сумње да ће нешто од својих обећања покушати и остварити. Кина је спремна и на такав сценарио, што не треба сумњати, а да не мисли чутати је показала ове године објавом извештаја о стању људских права у Сједињени Државама у 2015. години.

Извор: altermainstreaminfo.com.hr – Н.Бабић

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

17 ГОДИНА ОД БОМБАРДОВАЊА РТС: Милан Јоксимовић је знао да ће погинути, жртвовао се због других
БЕОГРАД – Не волим пролеће. Када отопли и град почне да се зелени, мени се слоши. Сетим се тог априла 1999. године, када сам изгубила супруга, и сетим се живота који сам водила док су моја деца још увек имала оца!

Ово за Курир с дубоком тугом у гласу прича Драгана Јоксимовић, чији је муж Милан Јоксимовић (47) са још 15 колега настрадао на сутрашњи дан пре 17 година приликом НАТО бомбардовања зграде РТС у Београду.

– Неки људи кажу смрт је смрт. Али то није истина. Начин на који је мој Јокса умро, наше три ћерке и мене је променио заувек. И не само нас… Моје унуке, такође. Иако мали, и они препознају деду на фотографијама и знају како је погинуо. То је већ трећа генерација која је обележена. И сваког од нас сваки 23. април рањава изнова – додаје Драгана.

Каже да, иако се причало, многи запослени у РТС сумњали су да ће телевизија бити бомбардована, али је она била убеђена да ће до тога доћи:
– Убеђивали смо га да не иде. Рекли смо му да отвори боловање, стави руку у гипс, да отказ… Да уради шта год, само да не иде на посао. Међутим, он није хтео. Из чисте људскости. Говорио је: „Ја то не могу. Шта ако неко други преузме моју смену, догоди се бомбардовање и он страда, ја то не бих могао да преживим!“

И тог кобног дана Милан, који је радио у обезбеђењу зграде, отишао је на посао. Драгана је остала код куће са децом и упаљеним телевизором. У 2.06 часова одјекнула је јака детонација, а онда је нестало програма. Драгана, уплашена, унезверена и у паници, позвала је комшију, који ју је са Миријева брзо одвезао до Абердареве улице у Београду. Ватрогасци су већ били тамо. Гурала се да би прошла до зграде, али јој нису дали.
– Нађен је тек сутрадан, у шуту, са још једним колегом. Трећи који је био с њима је преживео, али је шест месеци био у коми. Њега је снажна детонација одбацила ка Ташмајданском парку. Касније ми је испричао да су њих тројица, када су чули авионе, изашли напоље. Видели су бомбу. Нису могли далеко… Све се брзо завршило… – додаје она са сузама.

Ћерка Бојана тада је имала 14 година:
– Звала сам га то вече, као да сам нешто предосетила. Измислила сам да имам температуру, да се врати. Међутим, само је рекао: „Не брини, биће то ОК.“ Након што је са ТВ нестао сигнал, мајка се срушила и почела да плаче. Знала сам шта се десило, али ипак сам се надала. Када сам сазнала да је мртав, нешто се у мени заледило. Од тада имам осећај као да више нема пола мене.

Извор: Курир

----------------------------------------------------------------------------------------Колико је само то бомбардовање пробудило добронамерност и љубав према ближњем и Отаџбини код Срба...Били смо морално јаки у рату а сада у миру кукавни...Слава невиним жртвама,клањам се њиховим сенима а данашњи политичари су ни г од господина...