Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Сребренички инвентар ратних злочина (Истина о геноциду)

Срби су клани ножевима и секирама, закивани за дрвеће, дављени жицом,печени на ражњу,деца су убијана пред очима свијих мајки!Стварни геноцид у Сребреници био је брутално масовно убиство, уз коришћење секира, ножева, бодежа, ковачких чекића, гвоздених шипки, бацача пламена,експлозива и набијање на колац – остатак успомене на отоманску окупацију. УБИЈАНО ЈЕ СВЕ ОДРЕДА! Више од хиљаду српских цивила побијено је на ЗВЕРСКИ начин од стране Насера Орића и његових кољача.Прве жртве Орићевих јединица била је старица Косана Зекић,која је заклана у својој кући,а у Бљечеви је убијен 75-годишњи старац Гојко Јовановић.На дан 21. јуна 1992. у рано јутро, злогласна експедиција улази у село Ратковиће и неколико других заселака у околини. Хорду предводи Насер Орић, лично. Сви су у униформама Армије БиХ. Уз Насера је и његов заменик Зулфо Турсуновић. Убијају сваког кога ухвате. Пале куће, пљачкају имовину. Прва жртва у селу је старац Марјан Павловић. Иза њега следи још дванаест сељана. Једно за другим падају: Милутин Ракић, Борка Милановић, Винка Максимовић, Радосав Ђурић, Живан Продановић, Станимир Станојевић, Обрен Богићевић, Раденко Станојевић, Зора Продановић, Ранко Ранкић, Видоје Ранкић, Драгомир Максимовић – тринаест, све у свему. Некима су одсечене главе, други су спаљени. Осладило се Насеру и Зулфи, па шест дана касније (27. јуна 1992.) стижу у Ратковиће, Брађевину, Магдовце и Калудур: шест убијених. Љубиша Гајић спаљен на снопу сена; Стојану Стевановићу одсечен генитални орган и стваљен му у уста. Све куће у селу и околини спаљене – укупно 36. У Груичици (21. јул), Сеонима, Становицама, Боровцу, Завигњу и Млечову, докопавају се само Данице Јовановић и Виде Стевовић – стрељају их са кратког одстојања, рафалном ватром.Приликом напада на српско село Кравица на Божић 7. јануара 1993. године, убијено је 75 Срба, а убиства су настављена икасније.Тело Јанка Савиц́а , свештеника из Кравице , нађено је без руку и ногу, са извађеним очима. Убијен је и постављен на земљу, а испред њега су постављени филџани, као да пијекафу.Кемал Мехмедовиц́ Кемо , бојовник зликовца Насера Ориц́а , је више пута, после масакра у Кравици проносио одсечене српске главе по Сребреници.Анђелко Млађеновиц́ је сахрањен без главе.Орићеви крвници нису имали милости ни према дјеци: хладнокрвно је убијен шестогодишњи дечак Александар Димитријевић из Скелана и његов рођени брат Радисав.Патолог Зоран Станковић који је радио обдукције убијених Срба сећа се свирепо убијене жене која се презивала Ковачевић, непокретне и старе више од 70 година. Пронађена је са мноштвом убода у телу и врату.Он наводи и пример жене која се презивала Ристић, са великом повредом од ножа на врату и одсеченим прстима.У књизи једног од оснивача СДА Ибрана Мустафића се детаљно описује како је Орић мучио и заклао судију Општинског суда у Сребреници Слободана Илића.Документи које је српска војска запленила у току рата врве од Орићевих злодела и насиља, али не само према Србима него чак и према муслиманима који су се гнушали његових дела.У писаним сведочанствима муслимана из Сребренице наводи се низ примера Орићеве бестијалности према сународницима,од тога да је у заштићеној енклави УН развио шверцерски бизнис, до бројних убистава неподобних муслимана/сада Бошњака и силовања бошњачких жена.У књизи „Сребреница: инвентар ратних злочина“ Јан Вилијам Чонинг и Ноберт Бат бележе (на странама 132. и 133): „Насер Орић и двојица његових бригадних команданата Зулфо Турсуновић и Хакија Мехољић, били су за народ у енклави ништа друго него гангстери, који су терорисали околна српска села али и (муслиманске) избеглице у Сребреници. У Сребреничком крају се заправо десио ГЕНОЦИД НАД СРБИМА, тј . систематско и планско уништавање једне етничке заједнице рачунајуц́и све узрасте цивила , од колевке па до оних најстаријих, што по дефиницији – ЈЕСТЕ ГЕНОЦИД!

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Група бораца Никшићког корпуса бивше ЈНА и то: ЛУКА ГАЗИВОДА, СИМОВИЋ РАТКО звани "МАЛИША", БАРОВИЋ ДУШАН звани "ДУКА", АЏИЋ ЛУКА

Сведок 259/94-6 наводи: "Једно вече, не сећам се тачног датума, око пола ноћи, Томо Дујић, који је изгледа имао посебан пик на мене, извео ме је из моје ћелије и одвео у другу просторију. Тамо сам затекао пет мушкараца који су били обучени у стандардне униформе ЈНА, па сам закључио да су то припадници ЈНА. По говору сам схватио да су то Црногорци. Ови људи су били толико измрцварени, поломљених руку и ногу, да је то на мене оставило један тежак утисак. Овај призор никада нећу моћи да заборавим. Колико се сећам свима су им биле одсечене уши, односно чини ми се да је само једном од њих остало једно уво. Они су били поређани по поду, тако што су неки били наслоњени на зид, а неки од њих у полулежећем положају. Некима од ових људи су већ биле извађене очи, а некима су преда мном очи вадили. Сећам се како је један од мучитеља једном од њих забио нож у језик и повукао нож, те му је тако одсекао језик. Једном од ових Црногораца нису извадили очи, тако да је могао да види шта се дешава, па су затим почели да кољу једног по једног. Клали су их тако што су их рукама држали за косу, а ножем секли у пределу врата. Том приликом сваком је била глава одвојена од тела. Ако је неко и покушао да се одбрани брзо је био савладан, пошто је мучитеља било пет, а они су сви били пребијени и у јако тешком стању. На крају је остао жив само онај коме нису извадили очи. Један од мучитеља је поређао три ножа, један поред другог и рекао му да бира нож којим ће га заклати. Овај мученик, коме је заиста било доста мука и понижења, упро је руком у један од ножева. Један од мучитеља, нисам тачно сигуран који, али чини ми се да је то био онај који је захтевао да бира нож, потпуно је побеснео - више је личио на звер него на човека - и муњевитом брзином дограбио је тај нож и за делић секунде пришао Црногорцу и једним замахом одвојио му главу од трупа. Беживотно тело се преврнуло, а глава је остала у ваздуху, пошто ју је овај руком држао за косу. Ово је био стравичан призор који се једва може описати. Док је усташа држао главу, очи закланог су биле отворене, а такође и уста и она су се у таквом стању отварала и затварала неколико пута. Од овог призора и зликовци су се уплашили. Када је, после извесног времена, онај који је држао главу дошао к себи из све снаге ју је треснуо о зид, тако да се она једноставна раставила и видео сам мозак како трепери".

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Подржите,ширите...
https://www.facebook.com/pages/Злочини-над-Србима-1991-1995/1459764241005119

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ПАРИРАЊЕ ЛАЖИМА,ПРОКЛЕТИМ ЛАЖИМА И ЗАПАДНИМ ЛАЖИМА О СРЕБРЕНИЦИ!
Ако има читалаца који су се „уморили“ од чланака о Сребреници од стране оних који би да аргументовано побију лажљиви, западно-инспирисани „званични“ наратив, по којем су „геноцидни Срби“ немилосрдно побили „8000 муслиманских мушкараца и дечака“ – нека не читају ово што следи.

Уз само једну опаску – овај и слични чланци су кап у мору у односу на пропагандну бујицу на ову тему која непрекидно надире из правца запада, добијајући додатно појачање у првој половини сваког јула, а поготово на округле годишњице распада сребреничке енклаве, као што је овогодишња, двадесета по реду. Према томе, у времену када су западни „слободни и демократски медији“ очигледно усвојили гебелсовску филозофију по којој је хиљаду пута поновљена лаж истина – једини избор који имамо је да ту исту методологију применимо на пропагирање истине, односно критичког размишљања, под геслом да ће што више пута поновљена истина, односно критичко преиспитивање – лакше надјачати лаж.

Јер, не заваравајмо се – битка око тумачења Сребренице је само наставак рата против Срба и српске државности вођеног другим средствима. Западном уму којем су прагматичне потребе сврсисходности одавно надвладале сваки морални обзир, чињенично неутемељене оптужбе, па чак и оне најгоре врсте – представљају пуку „муницију“ у борби против непријатеља.

Ништа не смета владајућим енглеским (а ни америчким или немачким) слојевима да по милион пута пробају да трајно прикаче епитет „геноцидности“ на српску државност с обе стране Дрине и клевећу читав један народ и појединце. По њиховом резону, то је „само“ средство које им тренутно чини посао.

У неком другом времену, нека друга гадост би такође чинила посао, чији је крајњи циљ непромењив у мери у којој је непромењив и британски интерес на нашем геополитичком простору: никада не дозволити могућност православној цивилизацији да угрози англо-америчку поморску доминацију у Медитерану и омете његове виталне комуникације са Блиским истоком, централном Азијом и Индијским океаном.

Дакле, хватамо се у коштац, па и контрирамо. Најновија пропагандна конструкција (британска, наравно) на коју вреди одговорити је она изнесена у чак два чланка објављена 4. јула у лондонском „Гардијану“, од стране већ познатих кривотвораца југословенске трагедије, Еда Вулијамија и Флоренс Артман, а која је некритички пренета од стране домаћих медија.[ii]

Основна њихова теза, поткрепљена полуистинама, је да је „пад Сребренице био део политике три велике силе – Британије, Француске и САД – и руководства Уједињених нација, у потрази за миром по сваку цену“. По њиховом спину, Сребреница је „жртвована“ ради у суштини племените жеље западних сила да се постигне мир, па макар и по цену „покоља“ (разуме се, српског) у Сребреници. Но, као што им је и обичај, западни пропагандисти искључују кључне чињеничне елементе када праве своје конструкције. На пример, да сребреничка енклава никада није демилитаризована.

Дакле, није сребреничка енклава тек тако, како се сугерише, „пала“ као жртва комбинације западног циничног прагматизма (наравно – да не заборавимо – у контексту неуморне западне тежње за миром) и тобож неутаживе српске глади за крвљу и територијом. Јер, то није била обична енклава, већ јасно означена територија која је требало да буде демилитаризована као „безбедна зона“ под заштитом УН. Има само један „ситан“ проблем – она то није била.

Она је, од пролећа 1993. до јула 1995. једино била „безбедна зона“ за Насера Орића и до зуба наоружане снаге Армије БиХ којима је командовао, а које су пустошиле околна српска села у истински геноцидним походима који нису штедили ни жене, ни децу, ни старце.[iii]

Но, то је нешто што апсолутно не занима ни Вулијамија ни Артманову, који, све се позивајући на неке, наводно тек откривене „поверљиве“ податке и документа – потпуно игноришу одавно доступне податке и извештаје који приказују сребреничку енклаву у једном сасвим другачијем, односно истинитом контексту. На пример, следећа три:

1. 
   
   
   • Извештај Генералног секретара УН, од 30. маја, 1995:
   • “Последњих месеци, снаге (босанске) Владе су битно повисиле ниво војних активности у већини заштићених зона и њиховој околини, а многе од њих, укључујући Сарајево, Тузлу и Бихаћ, укључене су у шире војне кампање Владе… Влада такође држи знатан број војника у Сребреници (што у овом случају представља кршење договора о демилитаризацији)“.

1. 
   
   
   • Јасуши Акаши, бивши Шеф мисије УН у БиХ – Вашингтон тајмс од 1. 11. 1995:

“Чињеница је да су снаге босанске Владе користиле ‘заштићене зоне’ не само у Сребреници већ и у Сарајеву, Тузли, Бихаћу и Горажду за обуку, опоравак и поновно снабдевање својих војника”.

1. 
   
   
   • Извештај Холандског института за ратну документацију, април 2002:

“Наводна демилитаризација енклаве била је практично мртво слово на папиру. Босанска војска (АБиХ) је водила свесну стратегију ограничених војних напада ради везивања релативно великог дела армије босанских Срба (ВРС), са циљем да се спречи њено премештање у пуној снази у главну зону ратних дејстава око Сарајева. Ово се такође радило из сребреничке енклаве. Снаге АБиХ нису се уздржавале од кршења свих правила у окршајима с ВРС. Изазивали би ватру од стране босанских Срба а затим се повлачили под заштиту јединице Холандског батаљона, која би тиме ризиковала да буде ухваћена између две ватре”.

Да додамо и то да се у сјајном норвешком документарном филму „Сребреница: издани град“ Оле Флијума и Дејвида Хебдича,[iv] на 40:20, јасно излаже и следеће: „26. јуна 1995.г. председник Алија Изетбеговић је наредио напад на српско село Вишњица. Хтео је да одвуче пажњу српске војске од Сарајева. Убијена су четири Србина, украдене су овце, а куће спаљене. Многе породице су остале без дома. Нападачи су оставили траг који сведочи о њиховом идентитету. Пакет прве помоћи произведен у Америци. У овом селу није било војних мета, ту су живели људи који обрађују земљу. За Србе, овај напад је представљао кап која је прелила чашу“.

Наравно, ни о овоме није било ни речи у Гардијанова два чланка.

Закључак
Хајде, за крај, осим овог кратког, мада далеко од исцрпног чињеничног парирања, да искористимо прилику да предложимо, као што је урађено на почетку текста, и један наш сопствени антипропагандни термин. Да искористимо реч „распад“ за оно што се десило са сребреничком енклавом – као контру терминологији која се одомаћила током протекле две деценије, која говори о „паду енклаве“, „заузимању енклаве“, „уништавању енклаве“, „ликвидацији енклаве“, „гажењу енклаве“ и сличном. Јер то су исувише сугестивни термини, који иду на руку чињенично неодрживом званичном наративу који покушава да нам свима вештачки накачи хипотеку „геноцидности“.

Не заборавимо да западне силе које су свесно и циљано разбиле СФРЈ годинама непрестано користе термин „распад Југославије“ – и то само кад не користе још лажнију конструкцију о наводном „крвавом разбијању Југославије од стране Милошевића, односно „великосрпског“ фактора – да би сугерисале некакву „историјску објективност“ те трагедије („ето, десило се, распаде се држава од 20-ак милиона људи тек тако, шта јој би“) и тако скренуле пажњу са своје мрачне и крваве улоге.

А наше коришћење термина „распад“ за оно што се десило у сребреничкој енклави у јулу 1995. године далеко више одговара истини. Енклава која је требало да буде демилитаризована зона под заштитом УН, а која не да није демилитаризована, већ је служила као база за крволочне походе на околна села – распала се када је истекао њен рок употребе, по одлуци самих муслиманских власти, уз прећутну сагласност њихових западних покровитеља.

Толико за данашње парирање лажима, проклетим лажима и британским лажима о Сребреници.[v] До следеће прилике.

УПУТНИЦЕ:

[v] Ово је, за неупућене, незнатна модификације чувене изреке коју је популаризовао Марк Твен: „Постоје три врсте лажи: лажи, проклете лажи и статистика“.

Извор: Фонд Стратешке Културе

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Дјечији логори у НДХ-једини логори за дјецу у историји човјечанства (ПОТРЕСНЕ ФОТОГРАФИЈЕ)

Deчији логори у НДХ су једини логори за дјецу у историји човјечанства.

Објављујемо стравичне фотографије из тих логора из Другог свјетског рата. Не препоручујемо свима да гледају ове фотографије.

Логор Јастребарско је највећи и најгори логор смрти у Хрватској за време Другог свјетског рата у коме су звјерски убијана и мучена српска дјеца.



Српске жене и дјеца у Грубишном Пољу.


Српска сирочад на колодвору у Загребу.



Српске жене и дјеца у логору Млака.



Козарачка дјеца у логору Стара Градишка.



Српска дјеца са Козаре у логору Горња Река код Крижеваца.



Преминула српска дјеца у дјечијем логору Јастребарско.



Српска дјеца у дјечијем логору Јастребарско позирају са усташким официром.Ова фотографија је кориштена за пропаганду у усташким листовима испод које је писало да су ово „хрватска сирочад чије су родитеље побили четници“ по свједочењу једне од преживјелих дјевојчица са средине фотографије, Зорке Делић-Скиба



Делегација у посјети часним сестрама и логору Јастребарско.



Усташе су српску сирочад покушавале одгајати у усташком духу.



Српска дјеца у усташким униформама.



Усташки злочини над српском дјецом несмију пасти у заборав!



Српска дјеца у логору Река код Јастребарског 1942.



Побијена српска дјеца на звјерски начин од стране усташких монструма!



Одвајање дјеце од родитеља у Старој Градишки.



Јастребарско, дјечији логор. Мали српски јањичари које је Макс Лубурић уз помоћ часних сестара покушавао да одгоји у усташком духу.









Садиловац, Слуњ. 31. јула 1941. усташе масакрирале 582 српска сељака од којих 473 у Српској православној цркви. Међу њима 271 дијете, од којих 24 дјетета у колијевци.Ово су српска дјеца убијена уз црквени зид.









Јеврејска дјевојчица са жутом ознаком за „Жидове“

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

О Милошу Ћирковићу се ништа не зна. Кажу да су га терористи убили после неколико дана опсаде. Други веле да је преко Проклетија успео да се извуче до Црне Горе.

Чује се такође да данас живи негде у иностранству. Оно што не мора да се нагађа је да је Милош одбио да се повуче, дa je данима из своје куће пружао отпор терористима и ликвидирао најмање њих 18, сокољен гуслама које је пуштао у инат крвницима. Одбио је да се повуче речима: „Сви сте издали – ја остајем“!

Филм „Ви идите ја остајем“ режисера Хаџи Драгана Ђуровића говори о Милошу Ћирковићу, Србину из Пећи, који није желeо да напусти град, већ је остао као последњи војник Војске Југославије, свесно се жртвујући, и достојно се одменивши.

Митрополит Амфилохије је у свом четворотомном делу „Љетопис новог косовског распећа“ – Дневнички и други записи (март-август 1999.), описао ововременог Милоша Обилића.

Ево шта је Митрополит записао:

„Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је ‘одлично познавао свако дрво, сваки крш’.

Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу.

Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији после повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор:

‘Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..’

Последњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку.

„Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетенском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Решен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…

Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на последњи подвиг речима:

‘Добар си дeо изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!’

Неколико дана касније чуло се да је око 26, по некима 20. јуна, од шиптарских зулумћара вероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22. јуна требало да напуни 38 година.

Посетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо где је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико породичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета.

Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увек се димио. Прва мисао нам беше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човек побожан, како су нам рекли…

Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа.

Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.

Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао.

Да непријатељ никада не би био сигуран где је, стално је мењао место и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбегле војске…

Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: пре погибије скупо је наплатио своју јуначку главу….

Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали последње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо претећи:

‘Ви идите, ја остајем!…’ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње…“

Извор: Војвођанске новине/ИН4С

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Обама се избрбљао о обуци снага „ИСИС државе“ (Видео)
Москва, 9. јула – Председник САД Барак Обама је током брифинга направио грешку: изјавио је да САД намеравају да убрзају обуку снага „Исламске државе“.

Снимак Обаме како то изјављује објављен је на ју-тјубу:

Током говора у вези борбе с тероризмом на Блиском Истоку амерички председник је рекао: „Применом допунских мера, о чему сам издао указ прошлог месеца, убрзаћемо обуку снага ИДИЛ (на енглеском скраћеница гласи ИСИЛ – изговара се „ајзајл“, како се јасно чује на снимку на ју-тјубу – прим.прев.), у шта ћемо укључити и добровољце из сунитских племена из провинције Анбар.“

На сајту Беле куће касније је објављен стенограм говора БаракаОбаме, у коме се уз реч „ИДИЛ“ у угаоним заградама појавила и реч „ирачке“. На овај начин служба за штампу је објаснила да је амерички председник мислио на намеру Вашингтона не да обучава терористичке јединице, него да убрза припрему званичних оружаних снага Ирака.

РИА Новости

Превод: Васељенска ТВ

 

[Bazlik]

Moguce je da je taj govor bio za publiku drugog tipa, a da je govor za ovu publiku vec poslat za pustinju. To se zove vice-versa rokadica. Jel se secas kad jedan nas drzavnik bese malo gostovao kod njih, pa kad dobi onu promenu na glavi, takozvani Albinizam. To se ponekad javlja tokom ugradnje cipa u glavi i smatra se neuspelim, odnosno uspelim al ne potpuno. Procedurica je do u detalja opisana u filmu Mandzuriski kandidat. Znaci ovi iz kombija pustaju signal sa tekstom, a onaj na bini samo zeva, prica, nema pojma sta je reko...tek posle dok radi neku nevezanu radnju, recimo sedi na solji u klozetu, on u flesevima, dobija kao neko secanje, ko kroz maglu da je to doziveo.
Ovo danas moz da napravi svako, da sabotira nekog, recimo ruska Lida masina za prenos misli, nastala jos sredinom proslog veka, dok danas imamo zaista zanimljive dodatke koji se ugradjuju u mobilne telefone, skeniraju otisak prsta i roznjacu oka i vi automatski dobijate neku poruku u mozgu, misleci da je vasa. Svaka im cast, radnja radi punom parom.