Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ЗГРНУЛИ МИЛИЈАРДЕ: Како је српско Косово постало амерички ранч?

© Sputnik/ AP/WIKIPEDIA

Бивши амерички званичници згрнули су од 1999. године наовамо милијарде евра послујући на Космету!

Пензионисани генерал и главнокомандујући НАТО снага из периода бомбардовања Србије Весли Кларк, бивша државна секретарка САД Мадлен Олбрајт и бивши заменик шефа Умникове администрације Џон Кови, нису ни после рата „отишли“ са Космета. Уместо оружја, зоне интересовања су им посталe инфраструктура, рудна богатства, осигуравајућа друштва, али и енергетика.

Према подацима које је тешко потврдити кроз директна или индиректна улагања у ове области, они су заједно зарадили милијарде долара! С друге стране, Србија, са чијом се имовином (земљиштем, објектима фабрикама итд.) у ствари на Космету тргује, изгубила је десетине милијарди евра.

Посебан закон за Трепчу

Уредбом специјалног изасланика УН на Космету, узурпирано земљиште, после десет година, постаје „државна имовина“, што је омогућило да наведене фирме развију своју делатност а тиме и профит у овој области.
Маркетиншка кућа бившег британског премијера Тонија Блера, којом руководи Алистер Кембел, задужена је за „промоцију Косова“. Иста компанија такође руководи и са већином осигуравајућих друштава на Косову и Метохији.
Која сума новца се заиста обрће у свим овим пословима, немогуће је стварно утврдити.

Oд свих америчких званичника на Космету „најотвореније“ послује Весли Кларк. Он, преко своје фирме „Енвидити“ из Канаде, на Косову и Метохији држи у рукама готово све што има везе са енергетиком.

Године 2012. његова фирма је окупаторско-шиптарској влади упутила захтев за неограничено истраживање залиха лигнита, али и прављење синтетичког горива од угља (угљени шкриљци), а на одговор још чека, јер су се у међувремену промениле политичке околности на Космету.

Иначе, у јужној српској покрајини се налази око 15,7 милијарди тона лигнита, који може да се експлоатише наредних 200 година, док су резерве руде цинка и олова процењене на 46 милиона тона.

Друга по величини америчка компанија АЦМ која послује, што званично, што незванично, на Косову и Метохији, а чија је власница Олбрајтова, својевремено је била заинтересована за куповину Поште и телекомуникација (ПТК), која у свом систему баштини српску инфраструктуру „Телекома Србије“, али је због притиска јавности одустала од те куповине.

Олбрајтова је, међутим, нашла начин како да заради који долар преко Космета. Њене послове, то јест, послове њене фирме на Косову и Метохији води брат окупатоско-шиптарског шефа дипломатије Хашима Тачија — Гануп Тачи. Он са капиталом Олбарјтове под капом „турско — америчког“ конзорцијума улаже у инфраструктуру, а највише у изградњу путева.

На челу тог конзорцијума се налази бивши заменик шефа Унмика на Космету, Американац Џон Кови. Овај конзорцијум, делом преко фирме Тачијевог брата, обрће средства и у енергетици, односно, продаји струје.

Поред тога, ангажовани су на изградњи аутопута од границе са Албанијом до Мердара, чија градња је готово при крају. Олбрајтова послује и са средњим Тачијевим братом, преко фирме „Одетељон“, чија је главна делатност трговина грађевинским материјалом. Другим речима, ова фирма снабдева све фирме које граде путеве или зграде, односно, насеља по Косову и Метохији.

Фирма „Билдинг Илирије“ бави се изградњом стамбених комплекса широм Космета, а партнер јој је америчко-турска компанија „Бекхтел-Енка“, која такође има везе са Олбрајтовом.

Компанија Идриза Тачија, „Гео минерали“, која се бави екстракцијом минерала, уско је повезана са фирмом Веслија Кларка, а једна од делатности којима се бави је и извоз старог гвожђа, махом за Италију, која је једно од најуноснијих занимања на Космету.

Већина стамбеног простора гради се на грађевинском земљишту које је било друштвена имовина Србије. Али и на земљишту које је било у приватној својини Срба. Према процени експертских група, таква приватна својина (шуме, ливаде пољопривредно земљиште) која је узурпирана, досеже вредност од око десетине милијарди евра.

Извор: rs.sputniknews

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ПРОЗАПАДНИ „БЛИЦ” ПРИЗНАЈЕ: Због ове опреме руском тенку западни тенкови не могу ни да приђу

Фото: Графички студио Блица – АП/Ројтерс

Почетком маја, на прослави 70. годишњице победе над фашизмом, руска војска свету је представила најновију, трећу генерацију тенка Армата Т-14.

Војни аналитичари широм света описују Армату као „неприкосновеног владара тенковског света“, док „Асошиејтед прес“ пише да „западни тенкови не могу да приђу руском чуду:“

Армата је опремљена 125-милиметарским топом, поседује противтенковске ракете „сокол 1″ и има по пет одбрамбених система наоружања са обе стране.


Фото: Графички студио Блица – АП/Ројтерс

Поседује камеру високе резолуције, као и најсофистиранију радарску технологију, као и скривене сензоре који детектују скривене противтенковске мине.

Поред брзине од 75 километара на сат и ватрене моћи (125-милиметарски топ с аутоматским пуњењем и противтенковским ракетама „сокол 1“), он има и нове техничке особине за заштиту посаде.

У његовој кабини не морају нужно да буду људи, а чланови посаде који се налазе на нижем нивоу возила одвојени су од муниције специјалним преградама. По мишљењу неких експерата за безбедност, аутоматизација кабине може да отвори пут за разраду тенка без посаде, потпуно аутоматизованог, с даљинским управљањем.

Армата има по седам челичних точкова са ове стране, а покреће је турбо мотор снаге 1.500 коњских снага, и у потпуности превазилази водећи амерички ратни тенк САД М1 „абрамс“.

Извор: Блиц.рс

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Косово: Eсеј и преседан за нашу будућност: инвазија етничког чишћења


Преносимо вам текст шпанског портала "Минуто дигитал" за кога пише Алберто Рамос, специјалиста за питања исламизације хришћанских земаља. Под оригиналним насловом следи текст у целини. Овако нешто у Србији нећете прочитати.


Егзодус који су Шиптари изазвали на КиМ, уз подршку Запада и исламских земаља, никога није поштедео. Фото: Андреј Нелсон


Пише: Алберто Рамос

Од случаја Косова ништа не може да нам упути јаснију и садржајнију поруку о сопственој будућности као Шпанаца и као Европљана угрожених од стране истог процеса који је довео до оваквог Косова, српске земље од давнина (и готово испразнио њихову оригиналну популацију а легализовао пут терора и насиља), а сада "републике" балканских гангстера и исламских терориста . И то уз благослов Запада који је издао своју суштину и одрекао се своје историје.

Косово је тријумфална парадигма за миграцију / неконтролисане инвазије и исламизацију нападнуте земље. Муслиманско становништво се није интегрисало, јер има критичну масу да оспори успостављену власт на окупираној територији и почиње да је напада до коначног освајања. Једнострано проглашена независност узурпиране српске покрајине узрокује рођење друге парадигме: парадигма на Косову, директан резултат исламских правила која пропагирају да Исламска заједница не би требало да поштују законе државе "неверника", и мора свим средствима (војним, економским и демографским) да се побуни свим снагама како би се отцепила од "зле државе безбожника" и живела по правилима Курана.




Победа Исламске мафије на Косову може да буде илустрација онога што чека западну Европу у блиској будућности. Кругови неких муслиманских заједница страног порекла у нашим земљама ће прерасти у већину (прво гласно, а онда "експлодирати") за право да живи у складу са исламским прописима и, у време када сматра одговарајућим, узеће оружје у руке док то и не оствари. Тада ћемо се сетити да је Србија сурово издана, понижена и лишена сваке милости и солидарности од европске лабораторије парадигми.

Морамо напоменути да смо сведоци либанизације, чак и балканизације Европе. Оно што смо видели у Либану 70-тих година након масовног прилива избеглица (Палестинци протерани са своје земље од стране јеврејске државе) који су разбили успостављену равнотежу (заједно са експлозивним растом муслиманског становништва у земљи са историјски хришћанском већином) посејало је поремећај и неслогу а поновило се неколико деценија касније на Косову, са једином разликом што је овде процес инвазије трајао вековима. Када су палестинци населили Либан и проблеми су се населили са њима. Исто важи и за Косово где су секуларна насеља етничких Албанаца, фаворизована од стране отоманских Турака, удвостручена неконтролисано миграцијом Албанаца муслимана, нарочито протеклих неколико деценија. То је, у историјски кратком временском периоду, променило етничко и социјално ткиво структуре српске покрајине.


Косово и Метохија 1999.
Исто ће се десити и овде. Почиње са захтевима заједница док ускоро окупатори више не буду желели да признају ауторитет и власт државе која их је примила и отцепиће се неки делови, затим градови а после и читави региони а против лабавости и неефикасности владе позване да уведе ред и закон, ови странци ће постати охоли и агресивни због њихове бројности и неће оклевати да узму оружје у руке и покрену се у име Алаха како би освојили дуго прижељкивану земљу.

То је добро успостављен и успешан план већ опробан у прошлости. Први рафал ће бити тамо где ће се починити први злочини којима се може одмерити реакција државе која се заузима, уследиће контрола окупиране територије, спровођење сопствених закона и коначно чишћење аутохтоног становништва насиљем а затим бројним убиствима убрзати егзодус и испразнити територију од првобитног становништва.

На Косову смо видели како је хришћански народ преплављен у неколико деценија од легиона странаца који су дошли да преотму земљу протеривањем законитих власника. Срби су покушали да се одупру тој агресији, ми не изгледмо тако способни.

Обично све почиње нередима, спаљивањем возила, нападима на административне канцеларије, често узнемиравање аутохтоног становништва у њиховим домовима, радним местима, црквама док се терор не наметне као свакодневница. Држава је неспособна из различитих разлога да ефикасно, дужном силом, одговори побуњеницима и завршава се тиме да се ситуација прогалашава "трулом" и некако прихвати чињеницу да би само једним делом то могло неславно да се реши. Погледајте само Белгију, Шведску, Француску и друге земље око нас.

Постепено, одређена насеља ће бити напуштена од стране власти а полиција ће долазити само у ретким приликама и то наоружана тешким оружјем. Окупатори ће успоставити своју власт, наметаће своје законе, терорисаће локално становништво. Једног дана почеће да пале куће, школе, библиотеке, супермаркети ће бити празни, пљачке и разбојништва ће овладати на улици, терор је успостављен. Староседеоци ће гледати своје куће опљачкане, своје аутомобиле како нестају у пламену уз крике "Алаху екбер"! А онда стално нападани, осиромашени и беспомоћни људи ће отићи у избеглиштво остављајући за собом на поклон територију варварима. Освајање је завршено.

Срби напуштају КиМ 1999.
Јуче се дешавало на Косову, сутра у регионима Европе, француским покрајинама, Андалузија, Валенсиа, Каталонија... Претеривање, катастрофичност, анти-исламско тровање, исламофобична клевета? Када муслимани буду већина шта ће се десити у неким деловима Гренаде, Алисантеа, Ампурдана, шта ће се десити?

Сачекајмо неколико година и неће бити места сумњи. А можда и сумња напусти своје домове и своја насеља. "Од Индонезије до Андалузије" то је програм.



Нема више скривања, не крију своју игру. Време је да и ми то схватимо озбиљно.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Слика и прилика циганштура Кеба у друштву Насер Орића зликовца а на њу многи у буквалу у Србији ћуте ...
( Насер Орић зликовац и белосветски цигански мајмун Кеба)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Жена својим врлинским животом морално чува цијелу нацију, али она је и уништава својим неморалом.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

“Стрељани” у Сребреници, а гласају у Европи
Београд – Швајцарац Александар Дорин, пореклом Србин, објавио је књигу “Сребреница – историја једног салонског расизма”, у којој “открива лажи о српском народу који је пуних 60 година у континуитету страдао и одједном постао агресор и једини кривац за сва зла која се дешавају у свету”.

Он наводи да је користио податке које је добио од многобројних новинара, политичара, стручњака и агената из Европе и Америке, који су учествовали у рату на просторима бивше СФРЈ, а којима доказује да су Срби лажно оптужени за масакр на пијаци Маркале у Сарајеву, гранатирања Дубровника и Сарајева, као и силовање више од 50.000 муслиманки па све до наводног геноцида у Сребреници.

„Неки од њих тврди да су на седницама НАТО чули хвалисања генерала да су разбили Југославију и да је тај план постојао најмање 20 година пре почетка последњег рата“, истиче Дорин за један београдски лист.

Највећу пажњу посветио је случају Сребреница, којим се бавио пуних 14 година, и прикупио је мноштво доказа да су приче и бројке о муслиманским жртвама исконструисане.

„Сами муслимански извори потврђују да су приликом повлачења из Сребренице према Тузли њихови војници водили жестоке борбе са српском армијом у којима је погинуло око 2.000 бораца, а они су презентовани као жртве стрељања у Сребреници. Поред тога, на биралиштима широм Европе појавило се око 3.000 имена мушкараца који су наводно стрељани и сахрањени у Сребреници“, каже Дорин, који поседује листу са тим спорним именима.

Дугогодишњим истраживањем дошао је до броја од 5.000 наводних убијених који никако нису могли да буду сребреничке жртве јер у то време нису ни били у Сребреници већ негде у иностранству. Дорин указује да се у манипулативну бројку од 8.000 стрељаних убраја и око хиљаду војника који су страдали на ратиштима широм Босне између 1992. и 1994. године.

Глас јавности / Србија Пресс

Велики поздрав за све тзв. Бошњаке који живе и раде по Европи, а који ће за око месец дана бити на листи наводно масакрираних у Сребреници, док их тзв. "мајке Сребренице" оплакују за 5.000 евра месечно. Још да Британци заврше Резолуцију коју спремају, па ће неки моћи и лично да присуствују сопственој сахрани, ако узму годишњи одмор.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Данас 16 година од отмице и мученичког страдања оца Харитона (Лукића)
понедељак, 15. јун 2015. | КМ Новине 0


Одмах након усвајања Резолуција 1244, којом се наводно правно регулисало стање после НАТО агресије над Србијом, наставили су се злочини шиптарсих терориста који су тек накратко прекинути током бомбадовања када је српска војска пуним капацитетом штитила своју територију и свој народ.

Звучи иронично али Срби са Косова и Метохије, у деловима покрајине који су били насељени шиптарским становништвом, као најбезбеднији период доживљавају дане НАТО бомбардовања Србије управо због пуне заштите коју је војска тада пружала на земљи. Поред откривених масовних гробница у којима су спаљивани живи Срби, жене чак после силовања и одсецања делова тела као у кречанама села Клечка, измасакрираних Срба у Радоњићком језеру, или шиптарског терористичког напада на кафић „Панда“ у Пећи, који неофашистичке струје у Србији покушавају да негирају,представници ОЕБС-а су исценирали и измислили Рачак како би имали макар мнимално оправдање за агресију коју су дуго спремали. Од самог свог почетка она је за Србе значило само најгоре зло и патњу. А баш таква времена стварају мученике.

Одмах по усвајању Резолуције 1244 Шиптари су наставили свој крвави пир коме се до данас не види крај иако је интензитет слабији јер је већина Срба протерана или живи иза бодљикаве жице у савременим конц-логорима тзв. “енклавама”. Прогон страхом и крвљу отерао је преко 300.000 Срба са КиМ (званичне службе и организације не узимају у обзир податке опродаји српских имања Шиптарима на Косову после 1999. иако су готово сва учињена под притиском и у страху) којима ни не пада на памет да се врате. О поратку мисле тек најстарији који би да у свом завичају умру и буду сахрањени. Њих тек после више посета у расељеничким центрима и после бројних партија разговора убеде у повратак обећавајући услове за наставак живота на својим имањима. Тиме се углавном баве невладине организације које на томе зарађују огроман новац а које су или продужена рука или под контролом највиших политичара на свим странама сукоба и то „ван редовних процедура“. Старци одлучују да се врате јер знају да нису криви ни за какво зло и зато верују да ће моћи да наставе свој живот. То уопште није тако а нажалост примера, попут убиства повратничког брачног пара Срба у селу Талиновац има и превише. Да невиност Срба није никакво мерило доказују сва зла Шиптара почињена у периоду између Другог светског рата и деведесетих година. Углавном су незаштићени цивили убијани, силовани, прогањани, имовина узурпирана…

Све и да се ради о кривици (које нема) као поводу шта је коме Црква крива? Шта су били криви сви храмови спаљени из мржње а шта прост монах може бити крив, осим што је православни монах и Србин. Такав је случај и са оцем Харитоном киднапованим на овај дан пре 16 година у Призрену.


Фреска у манастиру Архангели код Призрена.

“Био је кротак, смирен и незлобив, па и пред честим нападима шиптарских терориста којима је био изложен, као што је онај 1. маја 1999. године, када су из аутоматске пушке пуцали на кола која је возио, док је ишао у посету болеснику у приштинску болницу. Био је неустрашив и сталожен у таквим ситуацијама, везујући своје срце за Христа и имајући пред очима ближње у невољи и послушање на које би био призван. Поживевши кратко, али у пламеној и неодступној љубави према Богу, тако је и пострадао“.

Отац Харитон (Лукић) био је сабрат манастира Светих Архангела код Призрена. Тог дана је по послушању које је добио од свог надлежног епископа пошао да обиђе једну српску породицу у близини. Наоружани Шиптари у униформи терористичке организације УЋК, киднаповали оца Харитона 15. јуна 1999. године у сред бела дана и наочиглед окупаторских јединица немачких НАТО војника који нису ни прстом мрднули да спрече злочин а и сами су тих дана у колима убили двојицу Срба који су бежали од разјарене шиптарске масе испаливши на два цивила преко 200 метака. То је био први пут да су немачки војници, после слома фашистичке Немачке у Другом светском рату, испалили метак ван граница своје земље. Опет – у Србији где су и онда убијали 100 Срба за једног њиховог окупаторског зликовца. Пуцали су још два пута, без икаквог повода, у голоруки српски народ на северу КиМ ранивши неколико људи теже али, хвала Богу, мртвих није било.


Срби су од те 1999., просто, стављени ван закона и нико не одговара ни на каквом суду овога света за злочине над српским народом. Отац Харитон је био један од много Срба који су киднаповани већ првог дана уласка Шиптарских терориста у Призрен по окончању НАТО агресије.
„Злочинци су га ухватили на очиглед НАТО “мировњака”, који нису предузели ништа да злочин спрече, док је отац Харитон одвођен на место мучења и страдања. Почео је Голготски пут новог мученика и сведока Господњег. На његова плећа је стављен последњи и најтежи крст – проливање крви за Христа. Понео га је као кротко јагње, примивши ране Христове на своме телу.

Након више од годину дана трагања за њим, Комисија за ексхумацију несталих и киднапованих Срба пронашла је измасакрирано и обезглављено тело монаха Харитона, 8. августа 2000. године, у необележеном гробу, на гробљу албанског села Тусус, код Призрена.

Многи идентификовани налази потврђују да је тело остављено на отвореном након убиства, стога што је остао само скелет. Утврђен је лом неколико ребара и леве руке. Недостајали су глава и део кичме. Прслук који је носио је раскомадан, у предњем делу што указује да је утроба могуће била распорена.
Ране у пределу срца указују на могућност вишеструких тешких убода ножем, што несумњиво доказује изразито болну смрт. Уз његову одећу, пронађена је лична карта и молитвена бројаница. У посмртном извештају који је достављен Међународном Суду за ратне злочине се потврђује откидање главе и тешка сакаћења.
Глава оца Харитона још увек није нађена. Према извештају вештака, глава је одсечена оштрим предметом, поломљена му је кичма, неколико ребара и кости леве руке, а недостаје и неколико кичмених пршљенова. Тело је нађено у његовој монашкој мантији и џемперу, а уз њега су истражитељи пронашли и његову личну карту и бројаницу. Утврђено је да су му прслук и џемпер расечени са предње стране и у пределу срца, што је указивало на то да је оцу Харитону стомак био распорен и да је избоден ножем у пределу срца. Након масакра који је над мучеником Харитоном ивршен, одсечена му је глава. Недалеко од његовог тела пронађена су и тела неколико Срба пострадалих у исто време. Сви докази, као и извештај вештака, предати су истражитељима Међународног суда за ратне злочине у Хагу.
Свој монашки пут отац Харитон је започео у манастиру Црна Река 1995.године. Ту је провео око две године да би касније био премештен од стране Епископа Артемија у манастир Светих Архангела код Призрена који је тада био у обнови. Монах Харитон је замонашен 1998. и то је било прво монашење у манастиру Светих Архангела после 550 година.


Као Радослав, са 12 година.
Овај свет је отац Харитон угледао на Аранђеловдан, 21. новембра 1960. године у селу Луковачка Река код Куршумлије. Рођен је у радничко-сељачкој породици Лукића, која је имала више деце, и на крштењу добио је име Радослав. Тим именом, које ће и на монашењу касније носити (на грчком Харитон има исто значење). Свој живот пре манастира он најпре проводи у свом селу, где усрдно помаже својој породици, да би касније, школујући се и радећи као професионални возач 20 година, ревновао у тражењу истине и правде. Желео је, као што је и био васпитан у својој породици, да поштено живи и да се труди да помогне свима.
После многих трагања да се у најпотпунијем облику оствари у овим свем идеалима, одлучује да живот проведе монашки. Код његове породоице та одлука, као што је у највећој мери то општи случај, изазива отпор и негодовање. Његова сестра каже да су га покушали да га одврате на разне начине па га и подсећали да „ако се замонаши неће имати своју породицу, своју децу“. На то је отац Харитон одговорио „ни Свети Сава није имао децу па га деца и данас славе и помињу“.

ПОСЛЕДЊЕ ПОСЛУШАЊЕ 15. јуна 1999. године, када је после 10:30 колима стигао испред Епископије у Призрену и примио своје последње послушање на земљи да оде до једне породице у граду и донесе ручак за свог вољеног епископа, кренуо је радосно и без поговора, ничега се не бојећи. Са тог пута се више није вратио к нама жив. Ухватила га је злочиначка рука ту, на очиглед НАТО снага које су дошле да донесу „мир и слободу”, и одведен је на место мучења.
Ништа се више није знало за њега иако је на све стране послата обавест онима који су били задужени да се о томе старају. Сви су ћутали, желећи да сакрију злочин, али Господ није хтео да отац Харитон оде у заборав, и као што бива да мученици за Христа имају слободу да се јаве, оца Харитона су сањали неколико његове сабраће, а једноме је и казао да је мртав. МАНТИЈА И БРОЈАНИЦЕ
После годину дана се ти снови и обистињују, када је нађено његово намучено тело, ту поред Призрена, у месту Тусус иза болнице. Препознато је по монашкој мантији и бројаницама, а ту су били и делови његових докумената. Ту нам се открива део његовог мучеништва: тело је нађено без главе са неколико преломљених костију и са распараним џемпером и убодима у пределу срца. Знамо да се отац Харитон није одрекао свога Христа за кога је и пострадао, само зато што је хришћанин, зато што је монах, зато што је Србин.
Напомена: током припреме овог текста информације су позајмљене од неколико извора. После узурпирања Епархије рашко-призренске дошло је до кривотворења, промене и прикривања извора па се не може поуздано тврдити ко је аутор. Уколико се неко осети оштећеним биће нам драго да исправимо тај недостатак. Углавном, највећи број информација преузет је изЖИТИЈА СВЕТОГ ХАРИТОНА НОВОМУЧЕНИКА ЦРНОРЕЧКОГ које у дигиталном издању можете преузети кликом на већ поменути наслов.

Пише: Иван Максимовић,
Првобитно објављено: Hoвинар. 15.06.2014.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Наташа Кандић и Џорџ Сорош,плаћеник и газда.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

СВЕДОЧЕЊЕ: Гледала сам како Харадинај мучи и убија српске полицајце


Зар је 15 година предуг период да би се сећали? Није довољно близу ни што је пре шест година, током истражног поступка и саслушања сведока, до детаља описано неколико зверстава Харадинаја над Србима од сведока “из прве руке” да би се данас несметано појавили (сензационалистички) наслови у тим истим медијима како “Срби подржавају Харадинаја”?

Сведочење Албанке Љ. К. открило је сву бруталност Харадинаја

19.07.2014. СРБИ НА ОКУП, за ФБР приредила Биљана Диковић

Гледала сам како Харадинај мучи и убија српске полицајце

БЕОГРАД – О зверствима Рамуша Харадинаја (40) највише доказа пружили су Албанци који су били његове жртве и они који нису хтели да прећуте злочине које су видели. Последњи сведок је пре само осам дана дошао са Косова и Метохије да би дао исказ о злочину у коме је Харадинај лично учествовао, сазнаје „Блиц“ у српском Тужилаштву за ратне злочине.
Сведочење Албанке Љ. К. (42), са којим је упознато и Хашко тужилаштво, открило је сву бруталност Харадинаја. Она је маја 1998. отета са групом Албанки и Ромкиња и одведена у логор на планини Јуник близу границе са Албанијом. Чим су ушли у логор, указао им се стравичан призор. Два измасакрирана српска полицајца била су везана за дрво. Полицајци су, како је Љ. К. касније сазнала, отети у заседи код места Раставица.

Све жене су виделе као су им били одсечени делови тела и извађене очи, а у ране им је стављана со. Полицајци су још били живи и због страшних болова су јаукали. Према речима Љ. К., Харадинај је тада пришао полицајцима са укљученом моторолом подешеном на фреквенцију српске полиције. Извадио је нож и почео да их коље. Полицајци су уз јауке умирали, што су све могле да чују њихове колеге. У српском тужилаштву наводе да ће покушати да дођу до тонског записа овог ужасног злочина.

Према сведочењу Љ. К., Харадинај се, након што је убио полицајце, окренуо отетим женама. Везао јој је руке бодљикавом жицом, од чега и данас има ожиљке, и силовао је. Истовремено је несрећну жену секао по телу ножем којим је убио полицајце. Још неколико жена из те групе Харадинај је такође силовао и мучио.

Љ. К. је након неколико дана изведена у групи на стрељање, али је успела да побегне и напусти Косово. Љ. К. је сведочила да је од других Албанаца чула да су Харадинајеви људи убили њеног оца, тако што су дошли обучени у униформе српске полиције и позвали га да изађе из куће. Он је изашао, а они су му одсекли главу.

Ратни злочинац и убица Срба, један од команданата ОВК (УЧК) – Рамуш Харадинај

Сведок, Албанац с Косова, кога је српско тужилаштво саслушало пре осам дана, говорио је о злочинима Харадинаја, кога је лично познавао. Његов идентитет неће бити откриван из безбедносних разлога. Он је описао како га је група Харадинајевих људи мучила 1998. јер им је неко јавио да сарађује са Србима. Он је тај случај хтео да пријави СУП-у у Ђаковици, али су га српски полицајци избацили из станице. Овај сведок је 1999. доживео стравичну несрећу, када је Харадинај са још четворицом терориста упао у његову кућу.

– У кући смо били два моја брата, супруга, петогодишњи син и ја. Они су упали маскирани. Сигуран сам да су то били они, јер знам Харадинајев глас. Један брат се сакрио у бунар, а ми смо остали у кући. Жену и дете су ми извели напоље, а нас су задржали у кући. Чуо сам рафале – описује овај сведок.
Он наводи да је касније изашао напоље и затекао тело петогодишњег сина у чије грло и стомак су били забодени ножеви, а жена је била убијена рафалима у груди.


Остатак ове приче, која нас упућује на српску “светлу будућност” како је у Бриселу обећано, можете прочитати на сајту (ВЕЗА ДО ТЕКСТА) “Блица” који је ово објавио 05. априла 2008. године.