Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Šesta godina od smrti Mome Kapora
Bio jedan od naših najčitanijih pisaca, kome je to uzeto za ozbiljnu manu. Bećković: Suviše je bio živ da bi ikada za mene bio mrtav
VREME leti, Mome nema, a da je živ, imao bi o čemu pisati. Vidi se koliko nedostaje Beogradu, meni još više - kaže, za "Novosti", Ljiljana Kapor, supruga velikog pisca i slikara, povodom današnjeg obeležavanja šeste godine od njegove smrti.
Nedostaje srpskoj književnosti i čitaocima pisac koji je neponovljivo pisao o ljubavima i nostalgijama, beogradskom šarmu, lepoticama, godišnjim dobima i kafanama, o šajkači, pasulju, punjenim tikvicama, šumadijskom čaju koji se ne pije u pet po podne, o kući na drvetu Peđe Isusa na Adi, o tome kako Srbi slave slavu, obalama Save i Dunava, o pijacama, ali i o ključnim i bolnim pitanjima našeg doba, društva, politike, sudbine i mentaliteta.
- Osim što ga fizički nema, skoro da se ne primećuje njegovo odsustvo. I dalje je jako čitan i čini se da je aktuelniji nego ikada ranije. Sve što je radio ne zastareva. Zadužbina "Momčilo Momo Kapor" na "Fejsbuku" objavljuje njegove tekstove, mladi ga puno čitaju i reaguju, što je fantastično - kaže Ljiljana Kapor.
Setiće se Mome i Novosađani, jer će 10. marta, u sklopu Dana Mike Antića, u Kulturnom centru biti otvorena izložba "Momo i prijatelji". Publika će moći da vidi Kaporove crteže i slike na kojima je ovekovečio svoje prijatelje Dobricu Ćosića, Duška Radovića, Branka Ćopića, Danila Kiša, Tina Ujevića, Radu Đuričin...
Zadužbina "Momčilo Momo Kapor" dodeliće 8. aprila, na dan Mominog rođenja, šestu po redu nagradu "Momo Kapor", ove godine za slikarstvo. Ova zadužbina, koju je osnovala supruga Mome Kapora, 2010. godine, ustanovila je nagradu koja nosi njegovo ime i koja se dodeljuje svake godine naizmenično za književnost i likovnu umetnost.
Sećanje na Kapora predano čuva i njegov izdavač Srpska književna zadruga, koja je nedavno objavila i treću knjigu njegovih intervjua pod naslovom "Sentimentalni klasik Momo Kapor".
- Status javne i umetničke ličnosti, trajanje u kulturi i medijima Beograda - učinilo ga je zvezdom svoga doba. Sazrelo je i saznanje da je "laki pisac" (kako je odavno nazvao samog sebe) u stvari značilo: originalan pisac. U poslednjoj deceniji života Momo Kapor je bio klasik srpske književnosti i slikarstva - zapisao je u pogovoru Dragan Lakićević.
S vidnim zakašnjenjem Kaporom su se pozabavili i srpski književni naučnici. Bio je, kako za "Novosti" kaže profesor Jovan Delić, dvozanadžija - slikar i pisac. Jedan od naših najčitanijih pisaca kome je to uzeto za ozbiljnu manu.
- Bio je i najveći Amerikanac među srpskim piscima, koji je imao probleme sa Amerikom. Pisac koji je napisao najlepše stranice o prirodi vizantijske umetnosti i Hilandaru i pokazao da možete imati najprisniji kontakt sa ikonama i freskama, celivajući ih i dodirujući, što je nezamislivo sa delima zapadne tradicije. Pritom je bio najveći zapadnjak među Vizantincima. Najbolnije je opisao rastanak sa Sarajevom, napisao jednu od najlepših balada o jednom mačetu, dok je bio pritisnut ruševinama bombardovanja. Autor je čuvene rečenice "Smrt ne boli" - dodaje Delić.
O srpskom karakteru Kapor je umeo da kaže kako je to "smeša bahatosti, sentimenta, nostalgije i fatalizma orijentalnog tipa", dok je beogradski mentalitet opisivao sledećim rečima:
- U zemlji i gradu koji ima najviše problema u Evropi i možda na svetu, najčešće dve reči su: nema problema! Tako da su Japanci mislili da je "nema problema" način pozdrava. To je osobina Beograda gde su izmišljene najčudnije stvari na svetu: levak sa mrežom za benzin koji ne propušta vodu i pregorela sijalica na kojoj se krpe čarape.
Razmišljajući danas o šestoj godini bez svog prijatelja, akademik Matija Bećković, za "Novosti", kaže:
- Uvek mi je teško da spomenem Momu Kapora i da i njega ubrojim u pokojne prijatelje. Suviše je bio živ da bi ikada za mene bio mrtav.
KAPOROV KRUG
KAD je Momo Kapor otputovao u Gornju Srbiju, Teša i ja smo ispod mojih prozora zasadili jasen. Izađem na balkon, a Kapor samo što nije propupao. Iz tramvaja, pored Karađorđevog parka, mahnem Momčilu, a Arčiju namignem. Skrenem u Kaporovu ulicu i kad me tamo put ne vodi. Nedeljom nisam novine ni otvorio, a Momčilo mi se sa naslovne strane osmehuje. Čas nekom piscu, čas slikaru, Zadužbina M. K. uručuje Kaporovu nagradu. U izlogu SKZ-a šepure se debele knjige Kaporovih intervjua. Upravo čitam "Prozu poznog Kapora" Branka Stojanovića. Jedna od lepših Momčilovih slika je portret Tina Ujevića: "Mi smo išli putem, put je bio dug, /Kasno opazismo da je taj put - krug". Momčilov krug - kaže, za "Novosti", Rajko Petrov Nogo.
Kaporov “Vodič kroz srpski mentalitet” prvi put na srpskom jeziku
Knjiga “Vodič kroz srpski mentalitet” Mome Kapora koja je do sada objavljena samo na engleskom jeziku, prvi put će se naći pred čitaocima izadnje na srpskom, koje će biti predstavljeno u sredu 14. decembra (18) u opštini Vračar.
Tom prilikom posetioci će imati priliku da pogledaju izložbu crteža koji krase ovu knjigu, a u programu učestvuju Rada Đuričin, Radmila Stanković, Vanja Bulić i Ljiljana Kapor.
Beogradski slikar i pisac Momo Kapor je dugi niz godina proučavao mentalitet svojih sunarodnika i ova knjiga predstavlja esenciju tog literarnog istraživanja.
Ispisijući kolumne i priče u novinama i časopisima Kapor je stvorio originalnu i paralelnu književno-ironičnu i zanimljivu sliku o srpskom čoveku na razmeđu vekova, navika, tradicije, istorije, ideologije...
Specifičan kaporovski smisao za humor, ironija koja često nadilazi sudbinu, osećaj za detalj u kome je sadržana suština stvari, samo su neke od mnogobrojnih vrednosti ove knjige.
SEDAM GODINA BEZ MOME KAPORA Srećan je grad o kojem je on pisao
"Čini mi se da je čitav svet napolju samo jedan ogromni glupi akvarijum, u kome se čudni primerci čovekolikih riba love, preganjaju, progone, proždiru, hrane u hodu, razmnožavaju"... To je napisao čuveni pisac i slikar Momo Kapor, od čijeg se odlaska sa ovog sveta danas navršilo sedam godina.
Umeo je za sebe da kaže da je profesionalni gluvator, ostavio nam je toliko sjajnih knjiga i slika, a svojim likom i delom i praktikum punoće življenja.
„Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo“, rekao je između ostalog.
Druželjubiv, odan peru, boji, hartiji, posebnog šarma i duhovitosti...
"Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za
srećom?"
Momčilo - Momo Kapor (1937 - 2010)
Setih se jednog davnašnjeg intervjua, rađenog u popodnevnim satima na Sajmu knjiga. Upitan šta je za njega najznačajnije na datoj manifestaciji te godine, rekao je: “To što smo vi i ja popili po dobar viski“.
Objavila sam to. U sledećem susretu rekao je: „Pa, naravno“. Uz smeh, razume se.
A Beograd iz pera Mome Kapora! Nema sumnje: srećan je grad koji je imao Momu da o njemu piše.
Za njega se govorilo i da je jedan od poslednjih boema, nije mu se to dopadalo („jer kakav je to boem koji za sebe kaže da je boem“).
Šta bi voleo da u ovom danu, njemu u čast, po mogućstvu otkucamo na mašini? Možda ne bi imao ništa protiv da se prisetimo nekih njegovih reči.
Recimo: “Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”
Kapor je bio i ostao legenda
Navršava se sedam godina od odlaska velikog pisca, slikara i boema, neprevaziđenog hroničara Beograda
Umetnik Momo Kapor u svom ateljeu
PRE gotovo osam decenija rođen, proviđenjem i majčinskom ljubavlju i žrtvom sačuvan u životu, pre ravno sedam godina napustio nas je Momo Kapor. Veliki boem, “sentimentalni klasik”, slikar na platnu i crtač bezbrojnih skica na kafanskim salvetama, tvorac i promoter “proze u farmerkama” a potom i one “u maskirnoj uniformi”, rođeni Sarajlija a “najbeogradskiji od svih pisaca”.
Obožavan i omražen, Momo je bio - legenda. I ostaje to. Ostaće, i pamtiće se, dok god je svih onih koji ga vole - nebrojenih čitača njegovih knjiga, starih i novih, a pre svega onih žena koje žive svoju ljubav za Momu, i za njegovo delo. Uz kćeri, Anu i Jelenu, tu je pre svih njegova Ljilja, ljubav njegovog života i osnivač Zadužbine “Momčilo Momo Kapor” koja danas, na sedmu godišnjicu Momine smrti, beleži gotovo isto toliko godina rada.
- Za nama je sedam godina rada Zadužbine čija je misija ne da se Momo ne zaboravi, već da bude stalno prisutan u našoj javnosti - otkriva Ljiljana Kapor, koja neumorno podseća na Momino delo one stare, istovremeno ga iznova otkrivajući nekim sasvim novim čitaocima, i “gledaocima” njegovih radova. Pre samo dva meseca, zahvaljujući Zadužbini najzad je i na srpskom jeziku izašao “Vodič kroz srpski mentalitet”, na engleskom objavljen pre više od decenije.
A tradicionalno, na Momin (80.) rođendan 8. aprila, biće uručena nagrada sa njegovim imenom - ove godine za književnost, koja se “smenjivala” sa drugom ljubavlju, slikarstvom, i tokom celog njegovog života.
- Dan ranije, 7. aprila, u Domu Vojske biće otvorena velika izložba Momo par lui meme, koja će obuhvatiti retrospektivu celokupnog Mominog dela, ali i života - od mnoštva prvi put prikazanih porodičnih fotografija, koje svedoče o njegovom detinjstvu, studentskim, njujorškim, beogradskim danima, tekstova i slika iz najrazličitijih perioda, indeksa i svedočanstava, do skica, platna i crteža sa akademije, retko izlaganih dela sa motivima anđela i Madona... - najavljuje Ljilja.
Uz majku Bojanu
Momo je, ne sluteći da će se jednog dana i slikarima, ali i piscima, dodeljivati nagrada koja će nositi njegovo ime, pisao kako “bi trebalo ukinuti sve nagrade za književnost i nagrađivati svake godine samo jednog srpskog pisca - onog koji doživi sto godina! Svi bi se trudili da žive što duže. Bilo bi to opšte takmičenje u dugom življenju na sto godina, sa životnim preponama... Ovako, pisci nam uglavnom umiru ili prerano ili prekasno. Nijedan još nije doživeo sto godina!”.
Indeks Likovne akademije
Nije ni on sam, na žalost, uspeo u tome, ali je bio sjajan umetnik i u življenju. Govorio je da “otkako zna za sebe, uvek je živeo u najgorim vremenima. Nikad u dobrim”. Do poslednjeg trena, do poslednjeg daha, davao je šmek tom životu, koji mu je proticao “vrteći se neprestano u krug, baš kao i tramvaj `dvojka`...”.
Sa kćerkama Anom i Jelenom
I o(p)stao je, taj Momin krug, u imenu festivala koji je počeo da se održava posle njegove smrti, a ostalo je i spomen-obeležje na njegovoj voljenoj Adi Ciganliji, nadomak Save u koju se zaljubio na prvi pogled, kako je uvek pisao.
Momo i Ljiljana
Ostaje i ulica sa Mominim imenom, u njegovom voljenom Beogradu, koji je bio još više njegov baš zbog toga što mu nije bio rodni.
- Naši najbolji pisci nikada ne prisustvuju svečanim književnim skupovima. Naši najbolji pisci, naime, već su odavno mrtvi. Najbolji i najupotrebljiviji književnik za jedan režim uvek je - mrtav književnik. On više ne smeta nikome, ni vlastima, ni kritičarima, ni sopstvenoj porodici. Ma koliko ga napadali za života, kada umre, pisac istog časa postaje plen Odbora za sahranu... Kad zrelo razmislim, situacija je takva da se uopšte ne isplati umreti - govorio je Momo Kapor.
Akt sa studija
NIJE “LAK”, A PISAO SA LAKOĆOM
PISAC Milisav Savić, među čijim su uredničkim poduhvatima i “Najlepše priče Moma Kapora”, rekao nam je:
- Dok je za života smatran lakim piscem, posle Kaporove smrti se i te kako pokazuje da taj “laki” pisac nije nimalo lak. On je sa velikom lakoćom pisao, između ostalog i te kratke priče među kojima ima onih istinski majstorskih, i iako je pisao puno, u tom mnoštvu moguće je naći veliki broj pravih bisera.
Momo KAPOR: Na tom mestu shvatiš da uspeh, novac, slava i sve čemu robujemo, NIŠTA ne vrede!
Sveta Gora
Kao što je govorio, putovanje na Hilandar se ne planira – jednostavno nešto vas pozove i vi osetite da morate da odete tamo.
Momo Kapor o poseti Hilandaru pisao je sa osobitim oduševljenjem, smatrajući ga idealnim mestom za jednog pisca, koji takvu vrstu askeze i monaštva obavlja uvek kada piše knjigu.
Velika lekcija koju sam dobio u životu je lekcija iz Hilandara. Kad odeš na Hilandar i ostaneš neko vreme, vratiš se potpuno oslobođen sujete.
Jednostavno shvatiš da nisi niko i ništa i da je to fantastično i da sve te gluposti kojima si robovao, uspeh, novac, slava, da to sve ne vredi ništa. To je takvo mesto gde se za vreme noćnog bdenja pojavljuju svi mrtvi i svi živi i ti se oslobađaš tereta ovog sveta, približavaš se najvišem stepenu duhovnosti i izgleda ti besmislena rečenica koju si dotad upotrebljavao: „Idemo na to i to mesto, tamo se dobro jede„.
To je najveća glupost, koju sam izgovarao često u životu. Što kaže Končalovski, na poljskom ve-ceu kod njegove majke gosti su pisali: „Ovde se završava kulinarska umetnost gospođe Končalovski„.
Ne pada ti više na pamet da se nerviraš što nisi dobio neku nagradu, izgledaš samom sebi bedan kada se setiš da si se nervirao što nisi zastupljen u nekoj antologiji, što te nisu negde pozvali, a ja nikud ni ne idem uglavnom.
Hilandar je mesto gde je vreme stalo. Ono tamo ništa ne znači. U njemu su u svakom trenutku svi živi i svi mrtvi. U razgovoru sa kaluđerima, malo-malo, pa neko pomene oca Savu koji je rekao da sada treba raditi ovo ili ono. Pitao sam ko je otac Sava, koga tako često pominju. Pogledali su me u čudu: „Sveti Sava!„, odgovoriše u glas, kao da se to podrazumeva. On je tamo neprekidno, kao da je živ, samo malo odsutan, kao da je otišao na metoh u Kakovu kod Jerisosa, pa će da se vrati.
U takvom duhovnom stanju, koje prožima život u Hilandaru, čovek može da ostane samo jedan dan, noć ili čitavu godinu, ili kao neki od monaha i punih četrdeset, tek, hodočasnik će postati bolji čovek.
To je idealno sedište za jednog pisca, koji takvu vrstu askeze i monaštva obavlja uvek kada piše knjigu. Nije slučajno što je Hilandar najstarije sedište naše pismenosti i književnosti, što su tamo pisali najveći duhovi koje ima ovaj narod. I uopšte, kada ćete doći u Hilandar? To putovanje se ne planira; jednostavno, nešto vas pozove i vi osetite da morate da odete tamo i nije dobro da odete pre nego što osetite da bi trebalo.
Savet sa Hilandara: Ako te neko uvredi, ovako odgovori i nećeš se pokajati!
Put u Hilandar nije turizam, već lekcija iz ljudskosti, mogućnost da osetite zbog čega se razlikujete od životinjskog carstva ili carstva biznisa i politike. Svi ljudi koji jure za novcem, kojima je sticanje osnovni cilj u životu, koji stalno igraju rulet i misle da su besmrtni, a onda pročitate da su u zatvoru, ili da su umrli od infarkta, da su zaboravljeni za nedelju dana i pored obećanja zagrcnutih na sahrani da ih nikada neće zaboraviti, svi oni bi morali da se zamisle, možda posete Hilandar i provedu tamo neko vreme, da vide da nije stvar samo u jelu i piću ni sticanju, već u mudroj rečenici pokojnog oca Mitrofana:
Priča Mome Kapora koja će vas NASMEJATI do suza: Kako se Srpkinje SVAĐAJU sa muževima na moru
Momo Kapor, srpski slikar i pisac, imao je oštro oko da zapazi karakter našeg naroda, pa da ga pretoči u prelepe i inspirativne priče. U knjizi „Magija Beograda“ priča „Letovanje“ na urnebesan način prikazuje kako se srpske žene svađaju sa svojim muževima Slobodaneeee! Sloooobooooodaaaaneeee! Smesta izlazi iz mora! Ni sekund više! Pogledaj, kako si pomodreo! Zubi ti cvokoću! Smesta napolje, je l’ me čuješ?
Kaži mu i ti da izađe napolje! Ti si mu otac! Pogledaj, sav je plav!
Pa ti nisi normalan! Tebe baš briga! To je čovek da izludi!
To dete bi pored tebe moglo i da se udavi, a ti ni da mrdneš ni malim prstom! Kao što nisi mrnuo ni onda kada kada me je onaj saobraćajac izvređao na mrtvo ime. Šta si ti radio? Zacenio si se od smeha, umesto da me zaštitiš kao čovek!
Ja prva počela? Samo sam ti kazala da si, zaista, vozio prebrzo i da uvek voziš tako prebrzo i da misliš da si najpametniji i da si preticao onu cisternu i da ću, ako tako nastaviš, izaći sa detetom na sred magistrale, a on ti je onda vratio vozačku dozvolu i rekao da neće da te kažnjava (je l’ tako bilo?) jer si već kažnjen što imaš ženu kao što sam ja! Jeste, to je rekao! A, ti nisi mrdnuo ni malim prstom! Šta? Šta je trebalo da radiš? Ne, nije trebalo da se tučeš sa njim, ali mogao si bar da mu odgovoriš, a ne da se smeješ kao kakav debil!
E, to je stvarno… Pitam se samo zbog čega si se uopšte i ženio! Pa, tebi bi, u stvari najbolje bilo da si sam!
Ti, uopšte, i nisi za brak. Hajde, lepo skloni te novine i priznaj: je l’ da da bi ti bilo mnogo lepše da si sam, bez nas dvoje, a? Hajde, budi makar jednom čovek i priznaj!
Gospode, kome ja govorim?
Šta on radi po čitav bogovetni dan? Ili spava ili čita novine ili pije pivo… I to mi se zove letovanje!
Pet puta bih se bolje prvela da sam lepo ostala u Beogradu. Zamračila bih sobe, napravila promaju i bar bih se pošteno ispavala.
Ovako, šta? Godinu dana čekam ove bedne dve nedelje na moru, a na plažu dolazimo u podne, kad normalan svet već odlazi na ručak.
Ti si mi to omogućio? Šta ti imaš kome da omogućavaš? I šta si mi to omogućio, molim te?
Da stanujem u nekom dimnjaku, sto osamdeset stepenica iznad magistrale? Jeste, tačno sto osamdeset! Juče sam brojala…
Da se kupam na ovoj smrdljivoj javnoj plaži koja bazdi na kokosovo ulje?
Da se pravim kako ne vidim da neprestano buljiš u ove kurve bez gornjeg dela kostima? Misliš da nisam primetila kako ih posmetraš? – Zašto i ja ne skinem gornji deo? Zato što sam bila budala, što sam dojila dete i upropastila grudi, a ne kao ove koje samo na sebe misle! Eto, zašto ga ne skidam, ako hoćeš da znaš!
Drugi ljudi vode svoje žene na sve te hamlete, betovene i šopene, a ti nas izvodiš na roštilj! Kao da nisam mogla da jedem ćevapčiće i u Beogradu, gde su mnogo bolji i ne smrde na maslinovo ulje?
Šta si mi još omogućio? Da šipčim do pijace i natrag i pravim nam sendviče za plažu, da tamo slučajno ne bismo trošili! A, izračunaj samo koliko svaki dan potrošiš na cigarete i piva? Samo izračunaj!
Šta sam ja Bogu zgrešila! Pogledaj samo druge muževe i druge žene! Šetaju lepo ljudi uveče po obali, drže se za ruke, razgovaraju… Imaju šta da kažu jedni drugima. Ne bulje u novine i u čašu!
Gospode! Pa, on je zapao! E, ovo je stvarno…Sloboooodaaaneeee! Slobodaneeee! Da si smesta izašao iz vode!“
Priznajte, ne mora da bude ovakva situacija, ali svakoj ženi događa se da se svađa sama sa sobom, kada se svađa sa svojim mužem! I Moma je to lepo primetio!
