Šta je novo?
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.676
Preminuo Momo Kapor

Preminuo Momo Kapor

Tanjug| 03. 03. 2010. - 15:01h| Foto: Dženat Dreković, Miroslav Petrović

U Beogradu, na Vojno-medicinskoj akademiji, danas je u 73. godini preminuo jedan od najpoznatijih i najčitanijih srpskih pisaca, slikar i novinar Momčilo Momo Kapor, potvrdila je Tanjugu njegova porodica.

17891_momo-blic-dzenat-drekovic_f.jpg


Rođen je u Sarajevu 1937. godine, a odmah po završetku Drugog svetskog rata sa porodicom se preselio u Beograd u kome je, uz povremena izbivanja širom sveta, ostao do kraja života i bio njegov svojevrsni hroničar.
Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića.

Od kako je 1975. godine objavio "Folirante" napisao je veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i brojnih dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda).
Romani "Una" i "Knjiga žalbi" doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Neka od njegovih najpoznatijih dela su i romani " "Provincijalac", "Ada", "Zoe", "Od sedam do tri", "Zelena čoja Montenegra", "Poslednji let za Sarajevo", "Hronika izgubljenog grada", "Beleške jedne Ane", "Hej, nisam ti to pričala".

Kapor je bio jedan od najčitanijih srskih pisaca

Momo Kapor potpisuje svoju knjigu

Čitale su ga sve generacije

Kapor je bio slikar, pisac i novinar

Generacije koje su širom bivše Jugoslavije bile mlade sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka stasavale su uz Kaporove knjige

Kaporove knjge prevedene su na veliki broj stranih jezika

Autor je velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova


Momo Kapor je bolovao od raka grla, zbog čega je imao dve operacije. U jednom od poslednjih intervjua za "Blic" Kapor je rekao da je "priča suština svakog umetničkog dela":
"Ona je najskuplja stvar u umetnosti. Često mi se dešavalo da umirem od dosade čitajući pretenciozne knjige i gledajući filmove koji su napravljeni samo za Kinoteku. Svaki umetnik priču plaća životom. Mora da je doživi", izjavio je pisac tada. Kompletan intervju možete pročitati ovde.

Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti više od tri decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičnom neposrednošću i lakoćom osvajao je pažnju čitalačke publike, pišući prema rečima kritičara, na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Generacije koje su širom bivše Jugoslavije bile mlade sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka stasavale su uz Kaporove knjige, koje su sve bile bestseleri, mahom u izdanju zagrebačke kuće "Znanje", i njene slavne biblioteke "Hit".
Detalji o sahrani pisca Mome Kapora biće naknadno saopšteni.
Predsednik Srbije Boris Tadić uputio je porodici Mome Kapora telegram sa izrazima najdubljeg saučešća povodom smrti našeg poznatog književnika i slikara.
Reakcije na vest o smrti Mome Kapora možete pročitati ovde.
Poslednju kolumnu Mome Kapora pod nazivom Pohvala novinarima, objavljenu u nedeljniku NIN, možete pročitati ovde.



 
Član
Učlanjen(a)
05.01.2010
Poruka
1.855
Ovo je vrlo tuzna vest.
Volela sam njegova knjizevna dela,slike ,ilustracije,voditeljske izlete...
Ostaju mnogobrojni zapisi -njegovi i o njemu,za buduce narastaje.
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.676
Umro Momo Kapor

Umro Momo Kapor

Tanjug, 03.03.2010 14:49:20


momo-kapor-pljoska.jpg


BEOGRAD - Na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu danas je preminuo jedan od najpoznatijih i najčitanijih srpskih pisaca, slikar i novinar Momčilo Momo Kapor, potvrdila je njegova porodica.
Rođen je u Sarajevu 1937. godine, a odmah po završetku Drugog svetskog rata sa porodicom se preselio u Beograd gde je, uz povremena izbivanja širom sveta, ostao do kraja života i bio njegov svojevrsni hroničar.
Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovica. Od kako je 1975. godine objavio "Folirante" napisao je veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i brojnih dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda).
Romani "Una" i "Knjiga žalbi" doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.
Predsednik Srbije Boris Tadić uputio je porodici Mome Kapora telegram sa izrazima najdubljeg saučešća povodom smrti našeg poznatog književnika i slikara.

ZUBAC: SREĆA JE BILO POZNAVATI MOMU KAPORA
PESNIK Pero Zubac izjavio je danas da je imao sreću da poznaje Momu Kapora.
Povodom smrti jednog od najpopularnijih i najčitanijih srpskih pisaca on je Tanjugu izjavio da je iza Momove neobično prijatne rečenice o svemu o čemu se da razgovarati, pažljivo uho uvek moglo da primeti izvesnu tugu. "Njega je sve bolelo što se dešavalo oko njega, a da je mislio da nije dobro za čoveka", objasnio je Zubac.
Radi se, uz to, o veoma dobrom piscu, koji je

na jednostavan način primao to što ga smatraju lakim piscem, a njegova literatura je literatura prvog reda, rekao je poznati pesnik, zemljak Mome Kapora, autor poznatih "Mostarskih kiša".
"I veliki je slikar bio. Dobar čovek. Njegovim odlaskom svi smo mnogo izgubili", dodao je Zubac.

NOGO: KAPOR JE BIO SRPSKI ČEHOV
MOMO Kapor je bio srpski Čehov, smatra naš veliki pesnik Rajko Petrov Nogo, koji je, kako kaže, Kapora doživlavao više kao brata nego kao prijatelja.
"Poput mitskog grčkog kralja Mide, koji je sve što pogleda pretvarao u zlato, Momo Kapor je imao prokletstvo da sve što napiše i objavi, pretvori u bestseler.
Kapor je čovek renesansnih darova. On je, kao što je poznato, pripadao bratstvu onih koji su čas pisali, čas slikali, pa su pisac i slikar jedan drugom vreme potkradali. Jedan se od drugog odmarali.
Njegova neutoljiva radoznalost, a onda i redak smisao da ovekoveči sitnice, drugo je ime za jedinstvenu kaporovsku erudiciju, u kojoj su, sem memorije, uposlena sva čula kojima je vrebao liniju, lik, jezik, priču, mirise, ukuse, atmosferu... Jer, on je svet, takoreći, kožom osećao.
Kapor je čudesan sunđer, veliki upijač. Zato je njegov crtež seizmograf duše, kardiogram i nade i beznađa. Kapor, zaista, svašta je znao, a šta je znao umeo je da saopšti na mio, otmen, očaravajući način.
Svaka velika kultura bila bi srećna da ima pisca kakav je Kapor, tog srpskog Čehova, koji je bio lak i prozračan, kako su voleli da kažu, u džinsu ili maskirnoj, ali Čehov", rekao je Nogo Tanjugu u jednom dahu, opraštajući se od jednog od najpoznatijih srpskih pisaca koji je danas preminuo.

BEĆKOVIĆ:SVE ŠTO JE RADIO RASKOŠNA JE PESMA
MOMO Kapor je redak Srbin koji nije pisao pesme, a sve što je radio i govorio, pisao i slikao, radosna je i raskošna pesma, kojom je usrećio stotine hiljada čitalačkog čovečanstva, rekao je Tanjugu na vest o Kaporovoj smrti pesnik, akademik Matija Becković.
Umesto renesansna, s razlogom se govorilo kaporovska ličnost, primetio je veliki Kaporov prijatelj.
"U borbi s neizlečivom bolešću ovaj večni dečak se pokazao i kao veliki junak. Svojom smrću je ujeo za srce i svoj Beograd i svoj narod. Ostao sam bez jednog od najprisnijih i najmilijih prijatelja. Uumesto da izjavljujem saučešća, bilo bi logičnije da ih primam", rekao je Bećković.

Poslednji intervju koji je Momo Kapor dao "Novostima" možete pročitati ovde
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.676
Ovo je vrlo tuzna vest.
Volela sam njegova knjizevna dela,slike ,ilustracije,voditeljske izlete...
Ostaju mnogobrojni zapisi -njegovi i o njemu,za buduce narastaje.


Baš tako.
Pola života provela sam uz njegovo stvaralštvo. Stvarno sam i lično pogođena ovom vešću. Još ne mogu da prihvatim.
 
Član
Učlanjen(a)
01.09.2009
Poruka
486
Crvendać,hvala što si se setila.Valja se oprostiti se od čoveka kakav je on bio.
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.676
Oproštaj od Kapora

Beograd 06. 03. 2010
Press

Oproštaj od Kapora



Književnik i slikar Momo Kapor sahranjen juče u Aleji velikana, uz prisustvo oko 2.000 poštovalaca i prijatelja. Đilas najavio podizanje biste Kaporu na Adi Ciganliji


KAPOR-1.jpg

Hrišćanske vrline... Opelo održao vikarni episkop hvostanski Atanasije

Čuveni književnik i slikar Momo Kapor sahranjen je juče u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Od velikog Beograđanina i Hercegovca oprostila se najbliža porodica i oko 2.000 prijatelja, poznanika i poštovalaca njegovog dela.
Opelo Momčilu Momi Kaporu održao je vikarni episkop hvostanski Atanasije (Rakita), koji je u svojoj besedi istakao piščeve hrišćanske vrline i činjenicu da je pokojnik na slavama zajedno sa sveštenikom pojao tropar krsnoj slavi, svetom Jovanu Krstitelju.
Posmrtno slovo Kaporu održao je pesnik Matija Bećković.


KAPOR-2.jpg


- Smrt Mome Kapora jedinstvena je prilika da se vidi je li Beograd živ ili nije. I već na njegovom ispraćaju uveravamo se da još živi „nula-jedanaest" i da najvrelijim suzama oplakuje svog omiljenog pisca i najomiljenijeg građanina. Od najveće gospode koju je Beogradu podarila Hercegovina Moma Kapor je ostao među najvećima, kao i ponajveći Beograđanin među Beograđanima. Dan njegove smrti morao je biti taman i hladan dan - rekao je Bećković i dodao da je Kapor imao ogromnu energiju i volju za životom:


KAPOR-3-RADA.jpg

Najbolja prijateljica... Rada Đuričin

- Više je mislio na svoju redovnu rubriku nego na svoju boljku. I kad mu se oduzimao govor i slabio vid, nije se odvajao od pribora za crtanje i pisaće mašine. Do poslednjeg daha nije se zatvorio u sobu, već je zamajavao smrt skačući u more i pentrajući se uz planine. Nije mu se odlazilo sa ovog sveta, niti mu je njegova ljubav dala da ode.
Poznati književnik pomenuo je i da je Kapor u poznim godinama pokazao rodoljublje bez premca.


KAPOR-4.jpg


- Njegov otac napisao je rodoslov Kapora, u kome je svom jedincu posvetio samo jednu rečenicu: „Momčilo Gojka Kapora. Nema muške dece." Za žensku decu nema mesta u rodoslovu. A on sam je za sebe napisao: „Istorija me nikada nije zanimala. Kao da sam sebe rodio i da potičem niotkuda. Moje porodično stablo ne ide dalje od mojih đonova." Pa ipak, kada je došlo stani-pani, ovaj najgradskiji i najmoderniji pisac, čiji su đonovi držali korak sa vremenom, ni za blago ni slavu celog sveta nije dao svoj rodoslov i zemljani pod svoje kuće - rekao je on.


KAPOR-5-MATIJA.jpg

Do poslednjeg daha nije se zatvorio u sobu, već je zamajavao smrt skačući u more i pentrajući se uz planine ... Matija Bećković

Sahrani je prisustvovao veliki broj javnih ličnosti. Poslednji pozdrav prijatelju uputila je glumica Rada Đuričin. Od Kapora se oprostio prvi čovek DSS-a Vojislav Koštunica, kao i predsednik Narodne seljačke stranke Marijan Rističević. Viđeni su i osnivač Srpske narodne obnove Mirko Jović i Luka Karadžić, brat haškog optuženika Radovana Karadžića. Sahrani su prisustvovali i Milorad Vučelić i Vuk Bojović, kao i nekadašnji šef BIA Rade Bulatović. Pesnik Ljubivoje Ršumović bio je vidno potresen, kao i književnica Mirjana Bobić-Mojsilović.


Ćosić: Vranje ima Boru, a Beograd Momu
Pisac Dobrica Ćosić rekao je na komemoraciji da je Momo Kapor svojim svestranim darom uticao na sve generacije u drugoj polovini 20. veka.
- Ne postoji jugoslovenski mladić kome knjige „Provincijalac" ili „Foliranti" nisu pomogle da postane Beograđanin. Takođe, ne postoji zanimljivost o Beogradu o kojoj Momo Kapor nije pisao na izuzetno vešt pripovedački način. U Srbiji samo dva grada imaju svoje pisce: Vranje ima Boru Stankovića, a Beograd Momu Kapora - rekao je Ćosić.

Oproštaju od Kapora prethodila je i komemoracija u Skupštini grada Beograda, na kojoj je gradonačelnik Dragan Đilas najavio da će na Adi Ciganliji biti podignuta bista sa likom pisca i slikara. On je na komemoraciji rekao da je Kapor bio „najbeogradskiji" pisac, koji je svojim knjigama i slikama krojio duh Beograda.


KAPOR-6-SUPRUGA.jpg

Poslednje zbogom... Supruga Ljilja

(N. K. - AG.)





 
Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.023
200px-Momo_Kapor.jpg

Биографија
Рођен је у Сарајеву 1937. године, а преминуо 2010 г.. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића. Објавио је велико број наслова, велики број романа и збирки прича. Аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова. Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Превођен је на француски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.

Дела


Фолиранти, 1975.
Провинцијалац, 1976.
Ада, 1977.
Лањски снегови, 1977.
Хеј, нисам ти то причала, 1978.
Зое, 1978.
Белешке једне Ане (хроника у 26 глава), 1978.
Скитам и причам: путописни дневник, 1979.
101 прича, 1980.
Уна: љубавни роман, 1981.
Онда, 1982.
Сентиментално васпитање, 1983.
Књига жалби, 1984.
011-Исток-Запад, 1990.
Хало, Београд, 1990.
Дама скитница и off приче, 1992.
Зелена чоја Монтенегра, 1992.
Блокада 011, 1992.
100 недеља блокаде, 1994.
Леро – краљ лептира, 1995.
Последњи лет за Сарајево, 1995.
Хроника изгубљеног града, 1996.
Од седам до три, 1996.
Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997.
Најбоље године и друге приче, 1997.
Ивана, 2001.
Легенда о Табору, 2002.
Сања, 2003.
Чувар адресе
Досије Шломовић
Конте
Леп дан за умирање
Љубавне приче
Самац
Успомене једног цртача
Елдорадо
Путопис кроз биографију
A Guide to the Serbian Mentality

Dodato posle 2 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Rano sam počela da čitam njegove knjige i procitala sam sva njegova ranija djela " Una ", " Zoe ", " Foliranti " i ostale.Kratke price " 101 prica " su interesantni isjecci iz zivota,vrlo uspjesno napisani.Od novijih knjiga " Konte" mi se najvise svidjela i bas sam je citala sa uzivanjem.Treba napomenuti i " Zelenu čoju Montenegra ", jako dobro napisan roman." Samac " i nije ostavio neki veci utisak na mene. Radi se o nezaposlenom piscu,koji zivi od stare slave." Lijep dan za umiranje " je odlicna knjiga kaporovskog stila, opisuje dane bombardovanja Beograda, zivote ljudi , svojih rodjaka u Banatu." Dosije Šlomovic " je odlicna prica, radjena po istinitom dogadjaju.Radi se o zivotu Jevrejina Eriha Šlomovica, kolekcionara slika francuskih impresionista, prije II svjetskog rata.Bio je licni prijatelj francuskog galeriste Ambroza Volara, koji mu je zavjestao dio svoje kolekcije.U toku rata je dio kolekcije izgubljen, poslije rata je dio opljackan.Do izrazaja dolazi Kaporovo vrhunsko poznavanje slikarstva,jer je to i sam.Na zalost, sav utisak kvari knjiga " Ivana ",koja je po meni gore napisana od bilo kojeg " Vikend ljubavnog romana ".
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
MomoKapornacionalnarevija1.jpg



MOMČILO KAPOR


"Momo Kapor, slikar, pripovedač, romansijer, putopisac i publicista, prepoznatljivog, ležernog stila. Jedan od najtrajnijih pisaca kozerskih priča u savremenoj srpskoj književnosti, sklon duhovitom, ali i gorko-melanholičnom tretmanu tema uglavnom odabranih iz svakidašnjeg gradskog života."


"Nema danas srpskog pisca koji je kod publike toliko omiljen koliko je omiljen Momo Kapor. U mom naraštaju jedino su Branka Ćopića i Desanku Maksimović ljudi toliko voleli. Od kelnera do generala, od taksista do naučnika, od domaćica do balerina, od đaka do profesora, svi čitaju Momu Kapora. Dok je postojala Jugoslavija uz Srbe i Bosance, podjednako su ga čitali i Hrvati i Makedonci. Tiraži njegovih knjiga iznosili su i nekoliko stotina hiljada primeraka... Darom da sve što vidi i čuje pretvori u priču, da obično učini poetičnim duhom i maštom, prkosom i hrabrošću, Momo Kapor je vidao žive rane svojih savremenika na kraju 20. veka, za sve najkraćeg, za Srbe najdužeg veka."



MOMO KAPOR


MomoKapor20082b.jpg


PRIČA

1950.

U moje vreme četrnaestogodišnjaci su imali samo dva para pantalona: jedne kratke, za leto, i jedne, koje su se zvale "pumparice" — za zimu. "Pumparice" su se uvlačile u bele vunene čarape i izgledale su vrlo smešno. Kako da odem u njima na doček nove 1951. godine? Ni kratke pantalone nisu dolazile u obzir; najpre, zbog hladnoće, a onda — zbog kolena! Imao sam, naime, par neverovatno izubijanih, kvrgavih i pomalo rahitičnih kolena. Kako ću sa takvim kolenima na doček?

Hiljadu devetsto pedesete godine u modi su bile pantalone zvane "frulice". Bile su to veoma uzane pantalone: širina šesnaest, a manžetne visoke osam santimetara. Šesnaest, osamnaest, dvadeset... Dvadeset su bile najšire! Pristao bih i na najšire, da je neko želeo da uloži pare u moje duge, elegantne pantalone. Ali četrnaestogodišnjaci rastu kao iz vode i svi štede na njihovoj eleganciji. Važno je da su čisti i da im nije hladno. Važno je da su obuveni, a što su im cipele za dva broja veće — to uopšte nije važno!

Tako nisam otišao na svečani doček nove 1951. godine u školu okićenu lancima obojenog "krep-papira". Odlučio sam tog popodneva uoči Nove godine da se proslavim jednog dana i tako vratim svetu milo za drago, za one pantalone koje nisam imao. Odlučio sam da otkrijem, na primer, radio, ali radio je već bio otkriven. Pošto nisam mogao da otkrijem radio koji je već bio otkriven, sklopio sam i rastavio po ko zna koji put svoj detektor. (Detektor je, u stvari, obična kartonska kutija od cipela u kojoj se nalazi mali kondenzator i kristalna kućica. Detektor se sluša kroz slušalice na ušima.)

U to vreme živela je ispod našeg stana jedna devojka. Zvala se Jelena. Ni ona nije otišla na doček nove 1951. godine u svoju školu, jer su petnaestogodišnje devojke u to vreme imale samo po dve suknje. Jednu letnju i jednu zimsku.

Tako sam uzeo u ruke svoju jedinu dragocenost - detektor u kutiji od cipela, i produžujući stalno žicu od antene sa krova sišao u prizemlje da čekam novu 1951. godinu. Dobro je kad čovek vuče za sobom neku žicu dok silazi u prizemlje; nikad se ne može izgubiti u životu: njegovo srce vezano je za antenu na krovu. Pre toga, naravno, sasuo sam na sebe pola bočice mirisa, a kosu namazao zeleno-masnim orahovim uljem. Bio sam veoma lep četrnaestogodišnjak kestenjaste kose, sa kutijom od cipela u naručju i žicom za petama, kad sam pokucao na Jelenina vrata.

I Jelena je bila veoma lepa, samo malo od plača podbula devojčica, kada mi je kazala: "Izvoli, uđite..."

Ona i njena baka Sofija imale su samo kujnu u prizemlju. U kujni se nalazio sto pokriven mušemom na cvetiće, škripavi kauč i impozantni kredenac svetloplave boje. Postavio sam svoj detektor nasred stola i počeo da baratam oko kristalne kućice. Uskoro sam u ušima začuo veoma udaljenog Harija Džejmsa, koji je svirao kompoziciju "Ciganin trubač". Dali smo slušalice najpre Jeleninoj baki, kao najstarijoj, ali ona nije ništa čula. Samo je pokvarila frizuru. Jelena je čula Harija Džejmsa.

Jelenina baka je pravila odličnu višnjevaču. Ona je u julu kupila pet kila višanja i stavila ih u staklenu teglu. Onda je u tu teglu nasula pet kila šećera, pa je čitavu stvar povezala pergamentom i crvenom gumicom. Onda je tu teglu stavila u prozor. Višnje su dugo stajale na suncu. Sazrevale su u toku celog avgusta, septembra, oktobra, novembra i decembra. U ukus tih višanja koje su sazrevale na prozoru, na suncu, upilo se zbog toga nešto od našeg pogleda na čubursko dvorište, nešto od komšijskih svađa, poljubaca u veži, a bilo je u njima kiša što padaju na Cersku, i ciganske muzike bilo je u toj tegli, one muzike iz dvorišta Orlovića Pavla.

Tačno u osam sati Jelenina baka je otvorila teglu sa višnjama i višnjevačom i pitala nas hoćemo li višnjevaču ili višnje. Ja sam kazao da želim višnje. Višnjevača me nekako nije privlačila. Bio sam trezven radio amater iz Kluba narodne tehnike "Nikola Tesla" u Katanićevoj ulici i hteo sam da otkrivam nove radio aparate sa jedanaest cevi. Zato sam samo jeo višnje. Koštice sam ležerno pljuckao u pepeo. Sada se u slušalicama čulo "Wonderful" Džordža Geršvina. Zamolio sam Jelenu iz prizemlja za igru. Baka je kunjala, naslanjajući glavu na kredenac. Bio sam superioran muškarac sa prvog sprata koji igra sa devojčicom iz prizemlja. Bio sam iskusan muškarac dok sam prstima lagano opipavao nosi li Jelena grudnjak. Nije ga nosila. A i šta će joj kad uopšte nije imala grudi? U to vreme, 1950, još nije bilo guma za žvakanje, pa sam zato žvakao one višnje iz tegle. Pojeo sam tako igrajući najmanje pola kile višanja iz bakine tegle, a onda sam se iznenada setio da Jelena, u stvari, uopšte ne čuje muziku dok igra sa mnom, jer su slušalice bile stalno na mojim ušima. Eto, to je bila žena! I sada najviše cenim takve žene: one koje su u stanju da zbog vas igraju sporo ili brzo, da izvode različite figure, a da vam nikada ne kažu: daj malo slušalice da i ja slušam! Dok su sa vama, one čuju i bez slušalica najdivniju muziku.

Posle jedno sat i po dao sam Jeleni slušalice da i ona malo sluša Radio Beograd, koji je puštao novogodišnju muziku, ali nekako mi se više nije igralo! Kako da igram kad ne čujem muziku? Seli smo na onaj kauč pokraj bake koja je već spavala sa glavom na kredencu. Izgleda da su me one višnje iz tegle uhvatile. Izgleda da sam se napio prvi put u životu, i to od višanja! Te višnje su mi, izgleda, došle glave. Zaspali smo oko pola jedanaest, tako da nismo ni dočekali novu 1951. godinu, koja se tiho došunjala do Čubure. A toliko smo je čekali!

Čudno, ne sećam se uopšte te 1951. Sećam se samo jednog dvorišta sa česmom na sredini i golubarnikom na dnu; sećam se dveju mladih senki u tamnom prozorskom staklu kako u potpunoj tišini igraju priljubljene jedna uz drugu, pored usnule bake sa glavom na kredencu, na Čuburi, u Beogradu, u Srbiji, u Jugoslaviji, na Balkanu, u Evropi, na planeti koja se zove Zemlja, u Sunčevoj galaksiji, u svemiru kroz koji plovi ta planeta, hladeći se...



MUKE SA JEZIKOM


Čujem da su me Narodna i Univerzitetska biblioteka u Sarajevu, zajedno sa mojom spisateljskom sabraćom, uvrstila u bosansko-hercegovačku književnost, a jezik kojim smo pisali i pišemo još uvek, nazvali bosanski. Na tom spisku su, dakle, svi koji su imali nesreću da se rode u toj kolevci bratstva i jedinstva. Među njima i Ivo Andrić za koga je izvesni ideolog bosanskog jezika Tunjo Filipović (blistav um, kao što mu i samo ime kaže), napisao u svoje vreme da su knjige nanele više zla Bosni nego svi osvajači koji su prošli kroz nju. Naći se sa Ivom Andrićem na istom spisku, čini me ponosnim — takvoj počasti se nisam nadao; malo je reći da sam duboko zahvalan, ali da ne mogu prihvatiti takvu čast.

I Andrić i Meša Selimović ostavili su više pismenih dokaza da pišu srpskim jezikom i da pripadaju srpskoj književnosti, pa je red da i ja, ovakav nikakav, isto to učinim, ali i da usput pokažem kroz šta sam sve morao da prođem u životu zbog jezika.

Najpre da kažem da sam rođen u gradu Sarajevu u Kraljevini Jugoslaviji i da sam progovorio na srpskom jeziku. Nije zapamćeno šta su mi bile prve reči, ali valjda će neko zapisati šta će mi biti poslednje, takođe na srpskom. I majka i otac, govorili su, naravno, istim jezikom, kome su me i naučili. Usput, zašto se uvek kaže maternji jezik, kao da su nam očevi bili gluvonemi? Budući da sam se rodio u lepom i nesrećnom gradu Sarajevu, govorio sam srpski, ijekavskom varijantom.

Govorio sam, dakle, tako sve do jeseni 1946, kada sam se preselio iz Sarajeva u Beograd i bio upisan u prvi razred Treće muške gimnazije kod Cvetnog trga, gde počeše velike nevolje. I dečaci sa Neimara gde sam tada živeo, znali su da budu veoma svirepi, tukli su me onako slabašnog, klempavog i rahitičnog zbog toga što se razlikujem i što govorim drukčije, sarajevski. Bio je i to svakako deo pritajene mržnje prema oslobodiocima koji su takođe uglavnom govorili ijekavski, pa su me ni krivog ni dužnog strpali u Šestu ličku i Petu krajišku. Borio sam se koliko sam mogao, sve dok nisam prešao na savršeni ekavski.

Ali, pošto su me u šestom razredu gimnazije izbacili iz svih škola u zemlji, ne iz političkih razloga, kao što bi trebalo da slažem, već zbog neopravdanih časova (čitav moj život je samo jedna velika zbirka neopravdanih časova), preselih se prisilno ponovo u Sarajevo gde su nastavili da me biju i da mi udaraju "klempe", sada zbog toga što sam govorio ekavski, a oni svi ijekavski.

U to vreme, ne zna se kako, srpski se pretvorio u srpsko-hrvatski, SH, tu su se, takođe, susreli moj život i život Ive Andrića, jer smo učili gimnaziju u istoj staroj austrougarskoj zgradi gde su nas profesori iz dana u dan ubeđivali da nismo nizašta i da nismo dostojni velikog Ive Andrića koji je sedeo baš u našem razredu, i to baš u istoj izrezbarenoj klupi u kojoj sam ja sedeo. Ivo Andrić mi je kasnije priznao da je ponavljao sedmi razred zbog matematike, baš kao i ja koji sam ga sledio u svoje vreme i ne znajući za to.

Radi mimikrije naučih tako ponovo ijekavski, što i nije bilo mnogo teško, jer reč nježnost zvuči mnogo nježnije od nežnosti, a svjetlost, svijetli mnogo jače od svetlosti.

I kada sam se posle tri godine provedene u toj spravi za mučenje koja se zvala gimnazija, u tom prisilnom izgnanstvu u rodnom gradu, vratio u Beograd i upisao na Likovnu akademiju, otpočeše ponovo neprilike i tuče oko jezika; sada sam govorio savršeno ijekavski, a oni svi ekavski.

Čini mi se da niko nije toliko prepatio i nastradao zbog jezika, kao ja. Ipak, dešavaju mi se mala čuda: čim pređem Karakaj i udahnem miris planina i borovine i začujem huk divljih reka, istog časa počinjem da govorim ijekavski, to je jače od mene. Moje prve ljubavi govorile su ijekavski, moje poslednje – ekavski. Još su mi u u šima, kao već starom čoveku, njihovi melodični glasovi puni nježnosti i nežnosti.

Onda sam, 1967, potpisao jedan važan dokument, već odavno zaboravljen, Predlog za razmišljanje, u kome smo se zauvek otresli u jeziku slova H. Bio je to odgovor na Deklaraciju o položaju i imenu hrvatskog jezika, čije je potpisnike u Zagrebu predvodio Miroslav Krleža.

Nastala je velika frka oko toga, progoni i zabrane, pa sam da ne bih morao da povučem potpis, pobegao u Veneciju, odakle sam slao razglednice u kojima sam pisao "Sedim kod ' Florijana' i odmaram se od domovine!"

Onda je jednog dana eksplodirao bosanski lonac, raznevši najpre kuhinju, zatim čitav stan i na kraju kuću, ulicu i gradove, pa sam se našao na ratištu, kao ratni reporter. Pogodite s koje strane? Gledao sam kroz dvogled sa prve linije na Trebeviću kuću u kojoj sam se rodio. Borci su me sklanjali da me zbog bele kose kao laku metu, ne zvizne neki snajperski metak. To je čudno osećanje; gledati rodni grad, ulicu i kuću pokraj Katedrale, u koju više nikada nećete smeti da uđete.

Onda je jednog dana tvorac Republike Srpske Radovan Karadžić proglasio za zvanični jezik nove države ekavski, a pismo ćirilicu. To je izazvalo prilično komentara i smeha, ali što se mene tiče, najzad sam bio na pravoj strani; svi su tamo gde sam se rodio morali da govore ekavski i više niko nije smeo da me bije, kako jedanput reče nesrećni Slobodan. Ali, Radovana optužiše uskoro za ratne zločine, pa se na ovu odluku brzo zaboravi, a na bosansku scenu, ponovo, posle više od sto godina, stupi ukleti duh Benjamina Kalaja, koji je u ime Austrougarske više od dvadeset godina vladao Bosnom, baš kao danas gospodin Lajčak. On je, naime, prvi izmislio reč bošnjak. Kao da ga vidim: plesnjive, iskežene lobanje pod natrulim cilindrom, odeven u poluraspadnuti frak prekriven odlikovanjima i rozetama, ova avet ponovo uvodi bosanski jezik i proždire svakog pisca rođenog na tlu kojim vlada.

Kao da je zaboravljena stara pesma "Ubistvo nadvojvode Ferdinanda u Sarajevu", gde Gavrilo Princip, koga danas neke nevladine organizacije proglašavaju teroristom, skače na papučicu nadvojvodinog otvorenog automobila i kaže:

"Pošao si Bosnu pohoditi,
Srpski ne znaš dobro govoriti...
Evo tebe srpska gramatika,
Iz mojega avutomatika!"

Tako me duh Benjamina Kalaja uvuče, ni krivog ni dužnog, u tu virtuelnu biblioteku, u kojoj su, inače, strogo zabranjene moje knjige. U mom rodnom gradu, naime, nikada nije štampana nijedna moja knjiga, niti izložena i jedna jedina slika, čak ni crtež. A sad sam, pod starost, postao bosanski pisac. Bosanski su inače dosad govorili jedino Mujo i Haso, niko pristojan.

Međutim, ono što me brine je to što su nekuda nestali muslimani koje smo do nedavno morali da pišemo velikim slovom. Nestali bez traga, tako da sam zabrinut za neke od svojih dobrih prijatelja. Džamije su ih, naime, u vreme molitve još uvek pune, ali njih nema, jer su ih zamenili Kalajevi bošnjaci. Plašim se da im se nije šta desilo?

Nadam se da je ova moja poslednja nevolja sa jezikom, koja me prati još od prvog gimnazije. Molim zbog toga pronalazača bosanskog jezika da me izbrišu iz svojih registara, baš kao što su me izbacili i iz mog rodnog grada Sarajeva.

Unapred, zahvalan!


Momo Kapor
izvor:riznicasrpska
 
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
momokapor.jpg


MOMO KAPOR
sećanja i druženje



Kosta Dimitrijević



Moj samo nekoliko godina mlađi prijatelj i kolega Momo Kapor, omiljeni srpski književnik i slikar koji nas je zavaravao nazivajući se „lakim piscem", dok je tokom života objavio nekoliko desetina značajnih, kritičkih knjiga - uzbudljivih svedočanstava o našem haotičnom, strahovitom vremenu - pored zajedničke fotografije na naslovnoj strani ove knjige posvećene našem druženju ostavio mi je i mnogo lepih, dragih ali i sumornih uspomena, posebno u vezi sa ratnim događanjima čiji je poput pravog rodoljuba bio odličan, savestan izveštač.


Prelistavajući svoje dnevničke beleške koje će me podsetiti na naše susrete i razgovore, počev od beogradske Treće muške Gimnazije, preko redakcijskih i kafanskih sastanaka, književnih večeri, predavanja, putovanja po našoj zemlji, do boravaka tamo preko „velike bare" u Njujorku i gde sve ne širom Zemljine kugle, najčešće „po novinarskom zadatku", koja naravno izazivaju mnoga sećanja za koja kažu „da život znače" potrudiću se da ih što vernije prenesem, utkam u ovu knjigu.


U ovom trenutku pogled mi se zadržava na jednom davno od Mome podarenom crtežu tušem datiranom aprila 1975. godine, na kojem je portret dubrovačkog svirača na tamburi, i u čijem je gornjem delu ispisana posveta:


„Starom prijatelju iz NIN-a - kada je bio pravi, Kosti, Momo Kapor."


Gledajući taj brzim potezima pera virtuozno izrađen crtež pomišljam na možda jedino meni znanu enigmu te Momine poruke, koja se odnosila na nestanak našeg starog, dobrog lista NIN iz vremena kada je izlazio u formatu dnevnih novina pod uredništvom poštenog i hrabrog glavnog i odgovornog urednika Đorđa Radenkovića sve dok ga, pretvorivši ga u magazin Zapadnog tipa nije upropastio Frane Barbijeri. Da bi tamo doveo svoje istomišljenike iz Hrvatske i Slovenije, novi glavni urednik Barbijeri odstranio je iz redakcije nekoliko najboljih srpskih novinara, među kojima sa Vasom Popovićem i Žikom Lazićem i moju malenkost sa Momom Kaporom, dok je najbolji tadašnji socijalni reporter Tihomir Lešić, obrevši se na ulici, izvršio samoubistvo. Ali, to je duga i tužna priča koju sam već objavio u svojim knjigama.


Kao što je već poznato Momo, taj tipični, pričljivi i maštoviti Hercegovac koji se poput niza svetskih umetnika bavio mnogim „zanatima", svagda je isticao da je po zvanju „slobodan novinar", dok se nikad nije potpisivao oznakom pravog zanimanja, kao književnik ili akademski slikar. On je pored toga bio i uspešan ilustrator, filmski scenarista, autor niza radio-drama, tvorac osobene antologije odlomaka svetske proze Sentimentalno vaspitanje uz koje je davao svoje komentare; bio je uspešan televizijski autor i voditelj na Studiju III, scenograf i kostimograf, strastveni rekoplovac na svom brodiću Ada, svetski putnik i šta sve ne - povodom čega je i nastao ovaj pokušaj njegovog delimičnog portreta u potrazi za otkrićem njegove, u osnovi, veoma zagonetne ličnosti. Slično je u svojim memoarskim zapisima uočio i njegov stariji i slavniji veliki prijatelj Dobrica Ćosić, koji za Mominu kontraverznu ličnost beleži:-„On je čovek s više lica: jedno za svet, drugo za kuću i Ljiljanu (njegova druga supruga - prim. aut.) i prijatelje, treće za sebe u samoći..." U stvari, veoma buran, čak silom prilika i prilično promenljiv Momin život dosta je kontradiktoran, naročito u vezi sa ranim psihičkim traumama izazvanim viđenim i doživljenim ratnim užasima u detinjstvu i dečaštvu, a i kasnije u zrelom dobu na dužnosti ratnog reportera iz zavičaja, na terenu srpskih Krajina, zbog čega će otrovan američkim bombama sa osiromašenim uranijumom kasnije teško oboleti, da bi pri kraju života dao sledeći prkosni komentar:


„Ako bi mi sutra pala saksija na glavu, ne bih žalio: video sam svet, imao uspehe i neuspehe, prijatelje i neprijatelje, decu, pio sam najbolja vina, zezao se, patio, ludio, radio, družio se sa slavnim ljudima i ženama - šta još? Proživeo sam nekoliko života, dok drugi nisu ni svoj sopstveni." Pokušavam da ovim fragmentima sećanja donekle odgonetnem enigmu Mome Kapora, „tog svagda duhovitog, nepopravljivog optimiste, svagda mladalačkog duha i lepote u svakidašnjem džinsu..."
Kosta Dimitrijević
izvor:prometej-beograd.rs
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.056
Čovjek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.

U zemlji slijepih jednooki čovjek je kralj.

Čovjek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojim će da ćuti.

Ima li tragičnijeg čovjeka od onog koji je najzad dobio sve što je nekada želio?!

Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.

Postoji jedan jutarnji čas poslije svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno grijeha. To je onaj trenutak kada se na usnama osjećaju posljedice duhovitih dosjetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovijesti, da ne govorimo o griži savjesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao.

Zar je čitava igra tako udešena da upravo kad počneš da dobijaš, počinješ i da gubiš?!

Ipak nisam pobijeđen sve dok ne priznam poraz, a ja ga još ne priznajem.

Momo Kapor
 
Top