Momo Kapor

[sendi]

"Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori sest jezika obicno mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji.
Tamo ceznu za takvima! Ja, licno, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nadjem reci koje su mi potrebne za sva cuda koja
nam se dogadjaju."

 

[crvendac_011]

Moma i Beograđani svih generacija zajedno

Moma i Beograđani svih generacija zajedno

Festival "Momin krug", posvećen poznatom piscu i slikaru Momi Kaporu, sinoć je svečano otvoren na Adi Ciganliji. Pred velikim brojem poštovalaca beogradskog umetnika prikazan je dokumentarni film o Momi pod nazivom "Momo uncut", posle čega je usledio koncert Arsena Dedića.


"Arhai" - tradicionalne srpske pesme na drugi način


Rada Đuričin na Adi


Ljilja Kapor


Svečano otvaranje "Mominog kruga"


Arsen Dedić pevao za Momu i Beograđane

O pečatu koji je Momo Kapor svojom umetnošću i duhom ostavio na Beograđane i značaju njegovog imena za hroniku grada svedoči raznolika publika koja se sinoć okupila na terasi restorana "Izi" na Adi. Vremešne gospođe, Momini savremenici i prijatelji, mladi "japiji" i njihove lepe pratilje, omladina koja je o umetniku samo slušala urbane legende...

Festival "Momin krug" održava se drugu godinu zaredom, a nizom aktivnosti koji kroz lik i delo velikog umetnika afirmišu se mladi i kreativni ljudi.

"Momo uncut", film Đorđa Markovića, kojim je otvoren ovogodišnji festival, predstavlja televizijski materijal nastao za potrebe emisije "SFRJ za početnike" i ujedno je poslednji video-zapis poznatog umetnika. U njemu su dokumentovana sećanja Mome Kapora o raznim kulturnim pojavama.

U filmu o Momi i kulturnim fenomenima na koje se on osvrće govore i njegovi prijatelji - Matija Bećković, Emir Kusturica, Igor Mandić, Mirjana Bobić-Mojsilović, Boris Miljković, Petar Peca Popović, Radmila Stanković i drugi.

Zamenica gradonačelnika Beograda Tatjana Pašić, koja je prisustvovala sinoć otvaranju festivala "Mominog kruga", podsetila je da je grad Beograd pomogao osnivanje ovog festivala. Ona je izrazila zadovoljstvo što je srpska prestonica dobila festival posvećen istinskom hroničaru Beograda.

Supruga i jedan od osnivača Zadužbine "Momo Kapor", Ljiljana Kapor zahvalila se, pre svih, gradu Beogradu na nesebičnoj podršci da se manifestacija održi u ovim teškim vremenima. Zadužbina "Momo Kapor" osnovana je 2010. godine u Beogradu, sa ciljem da zaštiti od zaborava bogatu zaostavštinu ovog beogradskog umetnika.

Danas, drugog dana festivala, u Kinoteci će biti organizovana i projekcija filma "Una" rađenog po čuvenom Kaporovom romanu, repriza filma "Njujork, grad po meri čoveka", koji je premijerno prikazan prošle godine u okviru "Mominog kruga", i repriza ostvarenja "Momo uncut".

Najavljeno je i gostovanje užičkog pozorišta sa predstavom "Kraj vikenda" po Kaporovom tekstu, likovna kolonija za decu u saradnji sa studijom "Mali Monmartr", izložbe crteža i posveta Mome Kapora, izložba postera filmova nastalih po Kaporovim scenarijima.

Izvor: Vestionline

 

[crvendac_011]

Zašto je Beograd voleo jednog pisca

Zašto je Beograd voleo jednog pisca

Recimo da sam običan čovek, mada to nije sasvim tačno: nema običnih ljudi, opisao je sebe jednom prilikom umetnik Momčilo Momo Kapor. Napustio nas je pre dve i po godine. Mnogi će ga pamtiti po njegovim romanima, pričama, kolumnama, slikama, crtežima, filmovima.

Momo Kapor i čaša vina

…Brojni Beograđani sećaće se susreta sa njim na Adi, gde je rado šetao, ili na Savi gde se vozikao svojim brodićem, ili druženja u nekoj od kafana, u kojima je uživao. … Bio je veliki boem, džentlmen, šarmer, čovek velikog talenta i neverovatnog duha. Zadužbina "Momčilo Momo Kapor", čiji je osnivač i direktor Ljiljana Kapor, umetnikova supruga, organizovala je i ove godine manifestaciju Momin krug.

Festival je lane prvi put održan kod skulpture Dafne, kada se okupio veliki broj posetilaca i Kaporovih poštovalaca, učinivši Adu Ciganliju još jednim kulturnim centrom glavnog grada. Ovogodišnji festival je trajao dva dana, 7. i 8. septembra, a proširen je i na novu lokaciju, pa je tako u subotu program održan u Muzeju jugoslovenske kinoteke.
Dvodnevni program je bio sinteza segmenata umetnosti kojima se bavio Momo Kapor.

Pesma iz žablje perspektive

Prvog dana manifestacije u popodnevnim satima, po sunčanom danu, kod skulpture Dafne organizovana je likovna kolonija za decu. Mališani su na štafelajima radili akrilike, iscrtavali školice na betonu, a glumica Maja Ladolež im je čitala Mominu bajku "Sanja". Potom je Narodno pozorište iz Užica izvelo duodramu "Kraj vikenda" po Kaporovom tekstu, koja se igra već 19 godina. Među gledaocima predstave izvedene pod vedrim nebom bili su i fudbalski as Dušan Dule Savić, nekadašnja spikerka TV Beograd Ljiljana Marković, kao i glumica Rada Đuričin, koja se prisetila svog prvog susreta sa Kaporom:

Likovna kolonija za decu

- Iskrena da budem, ja se toga ne sećam, ali morala sam da poverujem u Mominu priču, pošto je naš prvi susret opisao u jednoj svojoj priči. Bili smo studenti, on likovne akademije, ja pozorišne umetnosti. Navratio je jednom do mog fakulteta i, kako je tvrdio, odmah me zapazio. Doduše iz pomalo čudne perspektive - žablje! Moma je zapisao da je tog dana popio veće količine ruma, koje su mu pomutile misli, pa su ga baš u trenutku dok sam recitovala pesmu, izneli iz sale. E, tako sam mu zapala za oka iz čudnog ugla. Decenijama smo drugovali. Bio je beskrajno duhovit, znao je da se našali, pre svega, na svoj račun. Sigurna sam ukoliko nas odnekud posmatra danas, da mu je drago što smo se okupili u Mominom krugu.
Pažnju posetilaca privukao je i zanimljiv muzički program. Pored "Projekta Arhai" koji je izveo tradicionalne srpske pesme u tri glasa, posle svečanog otvaranja festivala na terasi kluba Izi, koncert je održao Momin prijatelj Arsen Dedić u pratnji sina Matije. Legendarni šansonjer je uz duhovite opaske, rekao da je prvi put u Beogradu zapevao pre pola veka, te da rado uvek ovde nastupa. Premijerno je prikazan i dokumentarni film u produkciji Zadužbine "Momo ankat", autora Đorđa Markovića. Osnovu za ovaj film predstavlja televizijski materijal nastao za potrebe emisija "SFRJ za početnike", ujedno poslednji video-zapis Mome Kapora.

Za Mirjanu Bobić-Mojsilović Momo je bio jedan autentični gospodin i divan čovek, uz
činjenicu i da je bio veliki pisac:


Staza umetnika: Momin opis Ade

- Kao učenica prvog razreda gimnazije na nekom takmičenju pobedila sam govoreći deo iz "Foliranata", knjige koju sam obožavala. Tim povodom pozvana sam u Studio B i zanemela. Ispred mene je bio on! Imala sam čast da se rukujem sa Momom. Posle Desanke Maksimović, koju sam upoznala u osnovnoj školi, ovo je bio prvi pravi, veliki, poznati i priznati pisac koga sam dotakla. Naše prijateljstvo je trajalo godinama.
Omažu čuvenom piscu i slikaru na Adi prisustvovao je i nekadašnji srpski premijer Radoman Božović.

- Momu sam poznavao i viđao, jer je bio rođak moje supruge. Dopadao mi se i kao pisac, i kao novinar, i kao slikar. Talentovan, zanimljiv, jedinstven. Mnogi su čuli da je dobro kuvao, ali ja mislim da je još bolje znao da goste nagovara da priđu stolu i počnu da se služe, pričajući o čaroliji kuvanja, ukusima i mirisima koji nam sleduju - rekao je bivši političar.

Lak za održavanje

Ljiljana Kapor je sa Momom delila više od četvrt veka. Kaže da njena sećanja na život sa Momom ne pripadaju samo prošlosti. To su njena sadašnjosti i budućnost.


Kako sam upoznala Momu: Rada Đuričin

Prošle godine je izašla knjiga sa sećanjima 55 Mominih prijatelja, koju je Ljiljana priredila. Uskoro će se pojaviti proširena verzija sa još desetak sagovornika.

- Moma je objavio svoju "101 priču", a moja je želja da u knjizi "Legenda Kapor" bude 101 osoba koje će izneti svoje priče o njemu - kaže Ljiljana i tvrdi da je njen muž u svojoj lakoći življenja bio lak za održavanje.

- Nastavljam život kao da ga i dalje živim sa Momom. On je bio i ostao centar mog sveta! Ništa mi nije teško. To je uostalom moja moralna obaveza, jer nosim fantastično prezime Kapor!
Treba da sačuvam njegov rad, da nastavim i završim nešto što možda on nije stigao. On je stalno tu negde, pored mene.

Mnogo puta Kaporovi su pričali u medijima kako su se upoznali u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici, ali detalja o njihovom venčanju nema. Kako smo načeli ovu temu, lice bivše stjuardese i manekenke se ozarilo.

- Bilo je to jedno nesvakidašnje venčanje. Ne zato što smo to uradili bez pompe, da niko ne zna i u opštini Savski venac se pojavili samo nas četvoro, mladenci i kumovi, nego zato što smo izgovorili DA pošto nam je pročitan Momin tekst. Matičarka se potrudila i našla odlomak iz njegove knjige "Beleška jedne Ane" u kojem je pisao o braku. Njega nam je pročitala umesto onog uobičajenog teksta na venčanjima.


Režiser Aleksandar Mandić i Ljiljana Kapor

- Bili smo iznenađeni, zatečeni, smejali smo se svi. Bilo je čarobno! Mislim da se niko tako nije venčao. Mi smo se pre toga dugo zabavljali, već smo i živeli zajedno i brak je jednostavno trebalo da nam se desi, bez obzira što Moma nije mnogo polagao na formalnosti, ali je bio tradicionalista. Iskrena da budem, više se ne sećam ko je koga zaprosio. Ali, tu nije kraj. Mi smo se još jednom venčali. I to opet na poseban način.

Bilo je to na Momin 70. rođendan. Nedelja, 8. aprila 2007, manastir Dobrun, i još Uskrs! Pošto se u vreme Uskršnjih praznika ne obavljaju venčanja, trebalo nam je posebno odobrenje, koje smo dobili od vladike Nikolaja dabrobosanskog. Rekao je samo: "Momo Kapor - može!" Tako smo se venčali i pred Bogom. Moram da priznam, baš sam želela da se udam za Momu! - iskrena je Ljiljana.

Ima li neki šaptač

Za slikara i pisca nije bilo lako kada je shvatio da ima probleme sa vidom. Njegova supruga seća se da je završio pisanje knjige "Zelena čoja Montenegra" 1990, kada se požalio da slabije vidi na jedno oko:


Nele Karajlić na koktelu

- Primetio je da se nešto dešava, slova su mu nekako bežala. Ustanovljeno je da je došlo do degeneracije žute mrlje. Kako lekari rekoše, njegovo očno dno je bilo starije od godina života, pucali su kapilari. Nije bilo leka, nije bila moguća operacija, jer su se plašili ukoliko nešto laserom probaju da će početi pucanja na drugom mestu.

Nažalost, rečeno je i da će najverovatnije biti isti slučaj i sa drugim okom. Ali, nije se znalo kada, ni zašto do toga dolazi. Kao da je imao infarkt očiju.

Degeneracija žute mrlje pojavila se posle nekoliko godina i na drugom oku. Ipak, znali smo da kada je došlo do određenog stadijuma, kao da se sve to zacemetiralo i nije išlo dalje. Momo je video kao u talasima, falili su mu neki delovi, drugi nisu bili oštri.

Ipak, nekako je slikao, hodao ulicom, mada se često ne bi javljao ljudima koje zna jer ih nije prepoznavao. Išli smo na kontrole, a on je i tada bio duhovit. Na jednom pregledu u Lozani, kad je trebalo da kaže šta vidi na onoj tabli sa znacima, slovima i brojkama, zamolio me je da prevedem medicinskoj sestri da mu šapuće šta je tamo osvetljeno. Nasmejali su se svi prisutni.

Zbog degeneracije žute mrlje Moma više nije mogao sam da čita i piše. Svakog dana Ljiljana mu je čitala novine i knjige, a imao je i pomoć prijatelja. Poznatom knjižaru Ivici Dolencu je diktirao svoje priče i romane. Kapor je imao neverovatno pamćenje. Šta god da je radio, suprugu je pitao za mišljenje.


Muzički program

- Bila sam uvek upućena u ono što radi, a njega je zanimalo šta ću reći, stalo mu je bilo do mog mišljenja. Studirala sam istoriju umetnosti, mnogo volim slikarstvo. Ponekad smo imali razmimoilaženja, ali na kraju bismo se usaglasili. Nabavljala sam mu platna, boje, sprejove, vozila gde treba … ali sve to je bilo zadovoljstvo. Naša bezgranična ljubav je to i podrazumevala. Moja profesija je da volim Momu! - rekla je Ljiljana Kapor.

Doktorka, kad je buđenje?

Pred smrt je Kapor u jednom intervjuu opisao svoj doživljaj rastanka sa životom:
- Imao sam poslednjih godina nekoliko vrlo teških operacija, po sedam sati, po tri sata i morao sam da budem uspavan. Poslednja rečenica koju sam jednom prilikom izgovorio doktorki koja me je uspavljivala bila je: "Gospođo doktor, jeste li naručili buđenje?" I ona mi kaže: "Diši, diši, diši..." I ti dišeš i uđeš u nešto crno, iza čega nema ničeg. Crno. Ništa. Ne postojiš. To je smrt. Nekoliko puta sam doživeo pravu smrt. Tako smrt izgleda, tako mora da izgleda.

Zavodnica Ada

Nedaleko od skulpture Dafne šetači prolaze i Stazom umetnika, otvorenom u aprilu, na kojoj je ispisan citat Mome Kapora iz njegovog dela "Ada", gde on veliča lepotu Ade Ciganlije: "Ada - neukrotiva i nepripitomljiva, lukava i hirovita, tajanstvena i mazna, podatna, nežna, a istovremeno divlja, blaga i opasna, lukava rečna zavodnica i opsenarka…"

Uglancane cipele

- Moma je imao svoj ritam i od njega nije odustajao. Znalo se da svakog jutra mora da opere kosu. Kad se umije, obuče, sredi sebe, sledilo je glancanje obuće. Njega u kući, a kamoli van nje, niste mogli da videti da ide u cipelama koje nisu blistavo očišćene. Potom bi izlazio napolje, da prošeta psa Arčija, sibirskog haskija. Napravili bi nekoliko krugova po kraju, kupio bi novine, popričao sa komšilukom. Po povratku kući, doručkovao bi, popio kafu, malo se odmorio i onda je oko podneva počeo da piše ili slika. Radio je na svojim romanima ili je pisao kolumne, recenzije, pogovore, uvek je imao posla. Bio bi očajan kad bi mu neko ili nešto pokvarili taj njegov sled događaja - kaže Ljiljana Kapor.

Muke Kišove udovice

Na to da postanu zvanično bračni par Kapor, uticala je i sudbina Danila Kiša.
- Danilo Kiš je posle razvoda od prve supruge, od 1981. do kraja svog života živeo sa Paskal Delpeš, ali nisu bili venčani. Mi smo se sa njima družili, Moma ga je pred smrt i posetio u Parizu, pisao je o tome. Kada je Kiš umro, Paskal je morala je da plati veliku sumu novca da bi ostala u njihovom stanu, koji je čak i kupljen od nekog njenog nasledstva, ali tada francuski zakon nije priznavao vanbračnu zajednice pa je ona imala silne peripetije. Moma je baš saosećao sa njom i tad mi je rekao da neće dozvoliti da se ja mučim na sličan način - seća se gospođa Kapor.

Izvor: Vestionline

 

[crvendac_011]

 

[crvendac_011]

Kapor je srpski Čehov

Kapor je srpski Čehov

U Bileći održan okrugli sto na temu: „Književno djelo Moma Kapora“


Momo Kapor (Foto T. Janjić)

Bileća – Okruglim stolom „Književno delo Moma Kapora”, u Bileći su počeli četrnaesti Ćorovićevi susreti pisaca „Srpska proza danas”. Skupu, u čijem je radu učestvovalo petnaestak pisaca i književnih kritičara, prisustvovala je i Ljiljana Kapor, piščeva supruga.
Jovan Delić, u uvodnim napomenama, podsetio je da je Kapor dobio nagradu „Svetozar Ćorović” za knjigu „Uspomena jednog crtača”, 1999. godine. To je kosmopolitska knjiga jednog izrazito nacionalno usmerenog umetnika. Toliko je u njoj sveta – da čovek poželi malo više Hercegovine. Ali, to je u tradiciji srpske književnosti: ona je od Svetog Save, preko Dositeja i Vuka, pa i Crnjanskog, Rastka Petrovića i Ive Andrića, sve do današnjih svojih najznačajnijih pisaca, izrazito kosmopolitska, univerzalna, s težnjom da se integriše u svet.
O Kaporovom boemskom traganju za „izgubljenim rajem”, u knjigama, i u slikarstvu, govorio je Svetozar Koljević. Njegov roman „Zelena čoja Montenegra”, primetio je, čežnja je da se kulturološke razlike premoste, ili bar gledaju bez zlobe. U tom smislu, značajna je bliskost kneza Nikole i Osman-paše, kao i prijateljstvo Mome Kapora i Zuke Džumhura. Radoslav Bratić je istakao da je „Politika” mnogo dobila što je u nedeljni broj vratila Kaporove priče, a potom je podsetio na njegove reči kada je dobio nagradu „Svetozar Ćorović”: „Mi Kapori, umiremo ili od srca, ili od metka. Najbolji među nama, od metka u srce”.
Poput mitskog grčkog kralja Midasa, koji je sve što pogleda pretvarao u zlato, ističe Rajko Petrov Nogo, Momo Kapor ima prokletstvo da se sve što napiše i objavi – pretvori u bestseler. Ali ima i rastrežnjujuću samosvest, koju kroti oholost, jer zna da je put u književnost, s obe strane, zasut grobljem bestselera. Svaka velika kultura bila bi srećna da ima pisca kakav je Kapor. Samo kod nas, skribenti mogu tako komotno, sa visine svoga nepostojanja, u nekad ozbiljnim novinama, da šilje svoja tupa pera na ono što piše i priča ovaj srpski Čehov. Lak i prozračan, u džinsu, ili maskirnoj uniformi.
Uz napomenu da je Kapor kultni pisac srpske džins-proze, Petar Pijanović je naglasio tri najznačajnije novine koje je donela njegova proza: on uspostavlja kritički, nov odnos prema etabliranim, ideologizovanim vrednostima i prema takozvanoj ozbiljnoj književnost, donosi nove teme koje se, pre svega, tiču sveta mladih i bitno inovira žanr kojim se taj svet prikazuje.
Ranko Popović je govorio o poetici proze Mome Kapora, na primeru njegove knjige „Hronika izgubljenog grada”. Potom je ispričao da u Bosni i Hercegovini nikako da se okonča rad na kolekciji „Sto slovenskih romana”, jer je Republika Srpska, kao svoju prvu, najvažniju knjigu, predložila upravo „Hroniku izgubljenog grada” Mome Kapora. Dodao je na kraju da će Kapor tek dobijati na značaju. Nadahnuto, duhovito, Vule Žurić je govorio o ratnim danima u Sarajevu, gde je rođen, kada je želeo da postane književni lik. I dok tavorimo u „toplom siromaštvu”, nema nikoga da za strašnu budućnost ispiše sadašnjost – kao buduću bolju prošlost. Nedostaje, upravo, Momo Kapor, koji bi, zlu ne trebalo, zapisao sve te vredne sitnice.
Mićo Cvijetić je uporedio tri književna gledanja na prozno delo Moma Kapora: Milisava Savića, Rajka Petrova Noga i Branka Stojanovića. Savić, u predgovoru knjige „Najlepše priče Moma Kapora“, kaže da se Kaporove lepe priče dešavaju u sadašnjosti, svuda tamo gde se njihov autor „skita”: na Adi Ciganliji, u Sarajevu, Njujorku, Parizu, Dubrovniku ili krševitoj i ratničkoj Hercegovini. U knjizi „Zapiši to, Rajko”, Rajko Petrov Nogo govori o nerazdvojnom prijateljstvu dva potpuno različita karaktera, koji su se kao magnet privlačili: „Ja papan, on raja. Ja isključiv, on blagorodan i otvoren. Ja seosko, pa domsko, on gradsko dete“. Branko Stojanović je Kaporu posvetio čitavu knjigu: „Momo Kapor – od džins proze do proze u maskirnoj uniformi”, u kojoj se bavi Kaporovim delom i odnosom kritike prema njemu.
Na dramaturške „rukavce” u prozi Moma Kapora ukazao je Branko Brđanin. Prva Kaporova pozorišna drama bila je „Licitacija“, koja je izvedena u Narodnom pozorištu u Sarajevu, 1964. Duško Pevulja je analizirao odnos Igora Mandića prema delu Moma Kapora. Mandić ističe lakoću Kaporovog pisanja, kao i nesumnjiv kvalitet njegovog literarnog talenta, a posebno ukazuje na njegov humor i ironiju, s kojom razobličava skorojevićevski mentalitet. Srđan Milićević je naglasio da je Momo Kapor bio slavniji od najvećih muzičkih zvezda, slavniji od najpoznatijih glumaca. Pisao je zanimljivo, čitaoci njegove knjige ne ostavljaju nedočitanim.
U galeriji „Prosvjete”, u Bileći, izložbu slika i crteža Moma Kapora, otvorio je Nikola Kusovac.
U Gacku, počeo je s radom naučni skup: „Hercegovina za vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije 1918–1941”.
Zoran Radisavljević

Objavljeno: 21.09.2012.
Izvor: Politika

 

[crvendac_011]

“Oduvek mi je bio sumnjiv ekstravagantni izgled pojedinih umetnika; duge kose, perčini, brade koje se trude da nadomeste ćelavost, minđuše u ušima i ostalo. Umetnik, koji se zaista, suštinski razlikuje od svog okruženja, obično je toliko ispunjen strahom zbog svoje različitosti da se trudi da bude što manje upadljiv. Nije li Franc Kafka (Franz Kafka), najčudniji od svih pisaca, nosio potpuno neupadljiva crna odela sa plastronom i čak radio kao činovnik osiguravajućeg zavoda, kao i T. S. Eliot (Thomas Stearns Eliot), službenik jedne banke; ko bi u liku Viljema Foknera (William Cuthbert Faulkner), dole na Jugu, u Džefersonu, dok pije pivo s farmerima, mogao da prepozna pisca koji je izveo najveću revoluciju u američkoj modernoj literaturi? Ekstravagantni izgled obično sakriva prosečnost i umetničku nemoć.”

Momo Kapor, "Uspomene jednog crtača"

 

[crvendac_011]

Predstavljen Kaporov ”Mali ekran”

Predstavljen Kaporov ”Mali ekran”

Objavljena knjiga “Mali ekran”, sačinjene od TV kritika koje je Momo Kapor (1937 - 2010) pisao dva puta mesečno, od 1964. do 1969, u “Književnim novinama”


Predstavljanje „Malog ekrana“

- EVO nas opet Zeleni breže, evo nas opet na još jednom predstavljanju tvojih knjiga - uveo nas je akademik Matija Bećković u konferenciju za novinare organizovanu u sredu u Galeriji RTS povodom knjige “Mali ekran”, objavljene u izdanju RTS i Izdavačke kuće “Tanesi”, a sačinjene od TV kritika koje je Momo Kapor (1937 - 2010) pisao dva puta mesečno, od 1964. do 1969, u “Književnim novinama”.

Obraćajući se svom pokojnom prijatelju i saradniku, Bećković je, između ostalog, rekao:
- Gde ti stade mi produžismo, što smo ti ostali dužni, još ne odužismo - kao ispovest izneo je Bećković.
Dug prema Kaporu rekao je da oseća i Nikola Mirkov, direktor RTS, koji je na konferenciji istakao da žali što ovaj velikan srpske književnosti nije bio više zastupljen u programu RTS, mada, priznaje i da kada je tražio istraživanje, shvatio je da spisak njegovih TV dela i nije tako kratak. O knjizi kaže da nije ni TV kritika, ni esejistika. Da je teško tumačiti, ali da se čita lako.



- Redukovano, tačno, precizno i skrupulozno je Kapor pisao ove tekstove. To su najmanje TV kritike, više su njegova promišljanja i maštanja. Govorio je o ljudima koji čine televiziju i o pisanju za televiziju. Dve se note provlače: prva je da je Momo cenio plemenitost malog čoveka, kao da ga je grizla savest što i on sam nije običan, mali čovek, a druga je njegova težnja da TV režija bude bolja. Osećao je on snagu televizije u nastajanju i o njoj je pisao da je ona “lepuškasta veštica, koja tako brzo stari i tako brzo postaje mlada” - pričao je Mirkov. Urednik izdavačke kuće “Tanesi”, Simon Simonović, rekao je da je Saša Hadži Tančić u ovu knjigu uvrstio 54 kritike u četiri tematske celine i da su datumi njihovog objavljivanja, iako zabeleženi, ostali u drugom planu.

- Većina kritika u knjizi “Mali ekran” jesu neobične proze, čije je delove Kapor kasnije unosio u svoje romane. Ova knjiga pokreće mnoga pitanja, i ona jeste “moralni barometar” Mome Kapora - istakao je Simonović.

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

Ovako je pisao Momo Kapor: Čekajući Novu godinu

Ovako je pisao Momo Kapor: Čekajući Novu godinu

"Od kako znamo za sebe čekamo. Neutešno smo čekali devojke koje nisu dolazile, novac i slavu, vozove i godišnja doba što su kasnila.




Pokojni Borislav Mihajlović Mihiz godinama je gledao samo nekoliko trenutaka televizijske dnevnike i i odmah gasio televizor. Pitali ga prijatelji zašto to čini, a on im rekao da će ono što on čeka biti objavljeno u prvom minutu vesti. I dočekao je to. Je li bio srećan? Ne bi se moglo reći. Pojavio se neko drugi ali mlađi od Mihiza, pa nije vredelo čekati prvi minut vesti...


Najbolje je kad je bilo najgore. Čovek je imao šta da čeka...
Čekali smo da se pojavi Božić Bata iz emigracije i zameni Deda Mraza, a badnjaci iz šume jelke koje su za vreme okupacije sarađivale sa okupatorom po gradovima (zvale su se krisbaun).

Čekali smo da prestanu hapsiti šefove sala i konobare koji bi imali hrabrosti da ugase na trenutak svetla u kafani za pravoslavnu novu godinu tačno u ponoć. I šta? Više ih niko ne zatvara, a srpska nova godina postala je isto tako dosadna i zvanična, kao i ona državna. Bilo je mnogo lepše kad smo je slavili krišom, polutajno, hajdučki iz potaje. Sada je postala zvanična, kao dosadan brak.

A, što je najgore, umesto nama da plate što je čekamo i što se davimo kravatama i ubijamo preglasnom muzikom, mi sami plaćamo za taj kuluk! Ipak, nekako mi žao stare godine. Nije bila Bog zna šta, nikakvo posebno čudo od lepote, ali ipak smo živeli sa njom trista šezdeset pet dana i noći, delili postelju, i ujutru pili kafu i čitali novine: ipak nas je hranila, prala, peglala i negovala, lečila od mamurluka, stareći iz dana u dan na naše oči. A i sami znamo kako je teško živeti sa nama!

I šta sad? Zamenjujemo je mlađom i lepšom, kao da i ona neće ostariti. To joj je, znači, hvala što je potrošila toliko vremena na nas. Još nisam čuo da se stara godina udala u nekoj srećnijoj zemlji za neke bolje od nas.

Gde ću da čekam novu godinu? Nigde.

Neka malo čeka ona mene. Možda i dođem."

Izvor: Vesti

 

[crvendac_011]

Izložba crteža i pastela Mome Kapora u Domu Vojske

Izložba crteža i pastela Mome Kapora u Domu Vojske

Izložba crteža i pastela Mome Kapora pod nazivom ''Uspomene jednog crtača'' biće otvorena danas od 19 sati u Domu Vojske Srbije.



Na otvaranju izložbe biće prikazan kratki dokumentarac o Momi Kaporu pod nazivom "Momo uncut" (2012), autora Đorđa Markovića, nastao u produkciji Zadužbine "Momo Kapor".


Ovako je Kapor predstavio patrijarha Pavla

Ova izložba je zajednička inicijativa Ministarstva odbrane Republike Srbije i Zadužbine "Momo Kapor" kojom se obeležava trogodišnjica smrti poznatog umetnika.


"Portret Duška Radovića, uvek pomalo pospanog pesnika"

Na izložbi biće predstavljeno 70 crteža i 30 pastela kao i ilustracije za knjige poema Matije Bećkovića ''Nadkokot" i ''Kukavica".



Postavka će biti izložena u Velikoj galeriji Doma Vojske i otvorena za posetioce do 10. aprila.

Izvor: Tanjug

 

[Jovan241]

odlican pisac. jako dobar nacin pisanja. prija mi veoma.