Mitarstva

[atom mrav]

Ја верујем у постојање митарстава,али мислим да је у овом видео клипу додато нешто што нема везе са учењем о митарствима.Што ме и не чуди с обзиром да су га правили мислим на филм сергијанци.

 

[Jevrejin]

Izvinite ali ja sam se na ovaj vas odgovor zacenuo od smijehama sta kazete mesijanski jevrejin pravoslavacako mi vjerujete dugo me ovako nije niko nasmijao svaka vam cast:yea::yea::yea:hajde bolan da vam ovako kazem pod Bosanski priklonite se jednoj vjeri a ne ovako ni tamo ni vamo

''Jer ono nije Jevrejin koji je spolja Jevrejin, niti je ono obrezanje koje je spolja, na telu; Nego je ono Jevrejin koji je iznutra i obrezanje srca duhom a ne slovima, to je obrezanje; kome je hvala ne od ljudi nego od Boga.'' Kada kazem Jevrejin mislim na duhovnu kategoriju...sam smisao te hebrejske reci je 'preci na Bozju stranu'. Ali vama jednoumnim ljudima je tesko bilo sta objasniti...tako da nastavi da se smejes (da pokazujes koliko si neozbiljan).

 

[serbianhunter]

''Jer ono nije Jevrejin koji je spolja Jevrejin, niti je ono obrezanje koje je spolja, na telu; Nego je ono Jevrejin koji je iznutra i obrezanje srca duhom a ne slovima, to je obrezanje; kome je hvala ne od ljudi nego od Boga.'' Kada kazem Jevrejin mislim na duhovnu kategoriju...sam smisao te hebrejske reci je 'preci na Bozju stranu'. Ali vama jednoumnim ljudima je tesko bilo sta objasniti...tako da nastavi da se smejes (da pokazujes koliko si neozbiljan).

Ok nema problema ja sam jednouman a napolju je zima -20 dodji dragi nemam pojma

 

[jhonny]

naravno da mitarstva postoje pravoslavna vijera je jedina prava vijera sto je dokazano sa cudima i velikim podviznicima

 

[ALEKSIJE D.]

Mitarstva o kojima se ovde piše imaju svoj naziv kod katolika: čistilište. Tekst koji stoji na početku ove diskusije gde se ona pominju prvi put je 444 godine i to pre podele crkve. To učenje o čistilištu zadržala je katolička crkva dok se kod pravoslavaca ne pojavljuje. U samom Novom zavetu ne postoji takav termin. Samim tim, oni koji tvrde da učenje o mitarstvima je nepravoslavno, u pravu su.

 

[rollmilan]

Složio bih se s tobom Aleksije D. ali samo hrišćanstvo je u sebe inkorporiralo mnoga paganska verovanja a čištilište nije ništa drugo nego staro dualističko verovanje o dešavanjima posle smrti (npr. u starom Rimu had - jelisejska polja) . Znači iako čištilišta ( mitarstva) nisu izvorno hrišćanska ona su postala sastavni deo vere kod Katolika a koliko vidim sada se to prenosi na Pravoslavce (što je najinteresantnije preko Rusa). Evo jedna knjiga o samom nastanku ovog verovanju , pa ko ima strpljenja neka prelista Zak Le Gof-Nastanak Cistilista

 

[serbianhunter]

Evo vidite moji dragi Pravoslavci ovu dvojicu kako lupaju gluposti oni ne znaju gdje su suplji a kamo li sta drugvo su vam dva sektasa koji po nalogu djavola i po svaku cijenu moraju da pobiju Sveto Pismo i Hriscanstvo.Kazu njih dvojica da su Mitarstva kod Pravoslavaca i cistiliste kod katolika ista stvar,pa ovakvu glupost mogu da izvale samo njih dvojica i niko vise!Mitarstva postoje i obadvojica cete na njih doci nema te sile da vas spasi od toga!Gospod je namjerno ostavio Mitarstva da mu ovakvi ne prodju u Carstvo Nebesko vec da sami sebe sruse na njima svojim lazljivim jezikom i svojim grijesima.Gospod je rekao mozes da radis sta hoces ali neces dokle hoces tako da po vasem ponasanju i pisanju veoma cete se brzo naci na tim Mitarsvima pa tamo prosipajte vasu mudroliju da vidite kako cete proci.Pravoslavno ucenje o Mitarstvima je takvo da kada dusa dodje na pomenuto mjesto tu se odlucuje gdje dusa pripada Raju ili paklu.Na tom mjestu ces da vidis kao na ekranu citav svoj zivot tu ne moze nista da se sakrije ni ono sto samo ti znas i niko drugi.Katolicko ucenje je takvo da katolici smatraju da postoji cistiliste u koje odlaze gresne duse i tu borave sve dok se ne ociste od grijeha pa onda tek mogu da idu u Raj.Katolicko ucenje je pogresno nema druge prilike ni cistilista jer se sve zavrsava na Mitarstvima!Nemaju nikakvo opravdanje niti drugu priliku jer ce im Gospod reci imali ste Sveto Pismo niste ga prihvatili,imali ste moje Svetitelje ni njih niste prihvatili vec ste im se ismijavali dok su vas upozoravali i tako idite od mene licemeri i svi vi koji cinite i tvorite laz jer je otac vas car lazi djavo.Vi ne mozete da shvatite sta je pakao pa zato se i ponasate tako kako se ponasate,bolje da te muce 1000 godina na zemlji nego 1 minut u paklu gdje je skrgut zuba i gdje dusa ne umire!

Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

ПУТ ДУШЕ ПОСЛЕ СМРТИ [FONT=&quot] [/FONT]​

(Из житија Пр. Василија Новог од Оца Јустина Поповића -о митарствима-) ​

Митарства су нека врста царинарница, на које наилазе душе умрлих људи узлазећи ка престолу Небеског Судије. На митарствима стоје духови зла и траже од сваке душе царину или откуп за грехе које је починила. Та царина, тај откуп састоји се у добрим делима, супротним учињеном греху. Назив: митарства и митари, позајмљен је из историје јеврејске. Код Јевреја митарима су се називала лица, одређена од Римљана за скупљање пореза. При том послу, митари су употребљавали сва могућа средства, само да би што више скупили дажбина. Митари су стојали код нарочитих царинарница, или трошаринских станица, и наплаћивали за преношену робу трошарину. Те трошаринске станице називале су се митнице, митарства. Овај назив хришћански писци су употребили и назвали митарствима она места у ваздуху између земље и неба, на којима зли дуси задржавају душе покојника при њиховом улазу ка Престолу Господњем, истражују њихове грехе, и на тај начин низведу у ад.

Суштина учења о митарствима изражена је у речи светог Кирила Александријског (444.год.): О исходу душе. Тамо се каже: „При разлучењу душе наше са телом, стаће пред нас, с једне стране, војска и Силе небеске, с друге — власти таме, старешине ваздушних митарстава, изобличитељи наших дела. Угледавши их, душа ће задрхтати и устрептати; и у тој пометености и ужасу она ће тражити себи заштиту у анђела Божијих. Но и примљена од анђела и под њиховим окриљем пролазећи ваздушно пространство и узлазећи на висину, она ће наићи на разна митарства која ће јој препречавати пут њен у Царство, заустављати и задржавати њено стремљење ка Царству. На сваком од ових митарстава тражиће се рачуна за посебне грехе… Свака страст, сваки грех имаће своје митаре и истјазитеље. При томе ће бити присутне и божанске Силе и збор нечистих духова; и док ће божанске Силе износити врлине душе, дотле ће нечисти дуси изобличавати грехе њене… И ако се душа због побожног и богоугодног живота свог покаже достојна награде, узеће је Анђели и она ће неустрашиво полетети к Царству… Ако се пак, напротив, покаже да је она проводила живот у нераду и неуздржавању, онда ће она чути онај страшни глас: Нека се узме безбожник, нека не види славе Господње! (Ис. 26,10); тада ће је оставити Анђели Божији и узеће је страшни демони, и душа, везана нераздрешивим узама, строваљује се у тамнице пакла“.

ПРЕПОДОБНА ТЕОДОРА ЦАРИГРАДСКА

Христочежњива монахиња и самопрегорна послушница светог Василија Новог. По смрти јавила се Григорију, ученику св. Василија Новог, и описала му свих двадесет митарстава, кроз која је душа њена прошла после разлучења од тела, док није помоћу молитава св. Василија ушла у вечни покој. Преставила се 30. децембра 940. године.
Пут душе по изласку из тела.

„Док смо путовали са земље ка небу, сретоше нас најпре ваздушни дуси првог митарства. На првом митарству се истражују греси, учињени речима људским, речима празним, бесмисленим, ружним, непромишљеним. И ми одмах застадосмо тамо. И ђаволи изнеше књиге, у којима беху записане све моје речи, које сам изговорила од младости: све што сам ма кад проговорила непотребно, и глупо, а нарочито све што сам ма кад ружно говорила, и шале из младости, и смешке, што је уобичајено код младежи. Видех тамо записане све моје луде речи, непристојне разговоре, световне безобразне песме, неумесне усклике, смејања и кикотања. И ђаволи ме оптуживаху због тога, указујући време и места и лица, када сам, где и са ким таште разговоре водила, и речима својим гневила Бога, а нисам то уписивала себи у грех, нити исповедила духовном оцу, нити се кајала. Видећи то, ја сам ћутала као нема, немајући шта да одговорим злим дусима, јер су ме с правом оптуживали. Само сам се чудила у себи, како то они нису заборавили, а прошло је толико година, а ја сам све то давно заборавила, да ми ни касније на ум падало није. А они ми све то потанко и подробно излагаху као да сам данас то говорила. И ја се присећах да је све то било тако. И док сам ја постиђена ћутала, и уједно дрхтала од страха, свети Анђели који су ме водили изнеше насупрот тим мојим гресима нешто од мојих каснијих добрих дела, недостатак допунише од дара преподобног Василија, оца мог, те ме откупише, и ми кренусмо навише.

И приближисмо се другом митарству, митарству за лаж. На њему се истражује свака лажна реч, а нарочито кривоклетства, празна призивања имена Господња, лажна сведочења, неиспуњавања завета датих Богу, нетачно исповедање својих грехова, и друге сличне лажне ствари. Духови овог митарства су љути, свирепи, упорни и цепидлаке. Чим нас зауставише, одмах ме стадоше подробно испитивати. И оптужише ме за две ствари: прво, понекад сам слагала у ситницама, а то нисам уписивала себи у грех, и друго, много пута нисам од стида све тачно исповедила пред својим духовним оцем. И због тога зли дуси ликоваху, и хоћаху да ме отму из руку мојих водилаца. Али свети Анђели иставише против тих мојих грехова нешто од мојих добрих дела, а остало надокнадише даром оца мог, и тако ме откупише. И ми несметано кренусмо навише.

Затим стигосмо до трећег митарства, које се зове митарство за осуђивање и клевету. Кад нас тамо зауставише, ја увидех како је тежак грех осуђивати ближњега, и како је велико зло другога клеветати, осуђивати, срамотити, грдити и исмевати, и туђем се греху подсмевати а своје грехе не видети. Јер такве опаки иследници опако испитују као антихристе, који су на себе узели улогу Христову, и прогласили себе судијама својих ближњих, док су сами заслужили безбројне осуде. Но, благодаћу Христовом, у мени мало што тамо нађоше. Јер сам се целог живота свог будно чувала да никог не осудим, нити оклеветам, нити да се коме потсмевам, нити кога да грдим. Истина, понекад слушајући друге где осуђују, или клеветају, или се коме подсмеваху, ја обратих извесну пажњу или из необазривости додадох по коју безначајну реч, па се одмах тргох у себи. Али, и то ми овде од иследника би оцењено као осуђивање и клевета. Но и ту ме свети Анђели откупише даром преподобног Василија, па кренусмо навише.

И дођосмо до четвртог митарства, званог митарство за стомакоугађање. И одмах изјурише пред нас ти погани дуси, радујући се као некој добити од нас. Лица ових духова беху страховито одвратна, јер они изражаваху собом сластољубиве чревоугоднике и грозне пијанице. И једни од њих ношаху послужавнике с јелима, други чаше и бокале са пићима. Уствари та јела и та пића беху смрдљив гној и одвратна бљувотина. И прављаху се да су пресити и пијани, и играху уз музику, и све чињаху исмејавајући грешне душе које довођаху на њихово митарство. Ови духови нас опколише као пси, и зауставише. И одмах изнесоше пред мене сва моја преједања, и када тајно једох, и када преко мере и потребе једох, и кад као свиња једох без молитве и не прекрстивши се, и кад за време светих постова једох пре но што је црквеним правилом прописано, и кад што због неуздржавања окусих пре обеда, и кад за трпезом преко мере једох. Исто тако они ми показаше сва моја опијања, износећи ми чаше и бокале из којих сам пила, и број испијених чаша, и говораху ми: толико си чаша попила у то и то време, на тој и тој гозби, са тим и тим људима. А у друго време и на другом месту толико си чаша попила, и опила си се да ниси знала за себе, и повраћала си. А тамо и тамо пила си вина и друга пића, и много си пировала, и уз свирку и музику играла, певала, скакала, и једва су те кући одвели, толико си се била напила. Усто ми показиваху и оне чаше које сам у посне дане ради гостију или ради болешљивости пила, а нисам сматрала за грех, нити сам се кајала, А показиваху ми и оно што сам некад у недељне или празничне дане случајно попила пре свете литургије. Све то и многа моја друга угађања стомаку они ми изношаху, и истраживаху, и радоваху се, као да ме већ имају у својим рукама, жељни да ме у пакао одведу. А ја дрхтах, видећи себе тако окривљену, и немајући чиме да се браним. Но свети Анђели, узевши колико треба од дара преподобног Василија, откупише ме. А ђаволи на то повикаше, и силно се узнемирише, грајећи: Пропаде нам труд, пропаде нам нада! и бацаху по ваздуху хартије на којима беху исписани моји греси. Гледајући то, ја се радовах. И ми кренусмо одатле безбедно.
Путујући тако свети Анђели говораху међу собом: Ваистину велику помоћ ова душа има од угодника Божијег Василија. Да јој његови подвизи и молитве не помажу, она би много пропатила пролазећи ваздушна митарства. А ја се усудих рећи светим Анђелима: Господо моја, изгледа ми да нико од оних што живе на земљи не зна шта овде бива и шта грешну душу чека после смрти. Свети Анђели ми одговорише: Зар о томе не сведочи Свето Писмо које се стално чита по црквама? и зар то не проповедају свештенослужитељи Божији?
Али људи, занети земаљским ништаријама, не маре за то, и сматрајући да је уживање свакодневно наједање и пијење, једу сваког дана несито и пију без страха Божијег. Њима је стомак уместо Бога, не помишљају на будући живот, нити се опомињу Светог Писма које говори: Тешко вама сити сад, јер ћете огладнети; тешко вама који се напијате сад, јер ћете ожеднети! (Лк. 6,25). И они сматрају да је Свето Писмо бајка, и живе безбрижно и разуздано, пирују и веселе се сваки дан, као онај еванђелски багаташ. Но они међу њима, који су милостиви и милосрдни, и чине добра ништима и убогима и невољнима, ти лако добијају од Бога опроштај грехова својих и пролазе митарства без муке, ради милостиње своје, јер Свето Писмо каже: Милостиња избавља од смрти, и очишћава сваки грех: они који чине милостињу и правду, испуниће се живота (Товит. 12,9). Они пак који се не старају да милостињама очисте грехе сваје, не могу избећи ова испитивања. Њих дограбљују тамнолики кнезови митарства, које си видела, и опако их мучећи низводе у пакао, где ће их оковане држати све до Страшнога суда Христовог. Но и ти не би могла проћи митарства, да те не откупљује дар преподобног Василија.

Тако разговарајући стигосмо до петог митарства, митарства за лењост. На њему се истражују сви дани и часови, проведени у нераду, и задржавају готовани, који од туђег труда живе а сами неће да раде, и радници који примају плату а не раде колико треба. Тамо се истјазавају и они који се не старају око слављења Бога и лење се у празничне и недељне дане да иду на јутрење, и на свету литургију, и на друга богослужења. Тамо се испитује чамотиња и нехат, и потанко истражује свачија лењост и нестарање о души својој. И многи се одатле низводе у понор. И мене много тамо испитиваху, и не бих се могла ослобадити дуга због грехова те врсте, да мој недостатак не би допуњен даром преподобног Василија. Тако откупљену, одведоше ме одатле.

И потом наиђосмо на шесто митарство, митарство за крађу. На њему нас кратко задржаше. И пошто нешто мало дадосмо, пођосмо. Јер ми не нађоше никакву крађу, осим неких врло ситних које сам у детињству починила из незнања.

Одатле дођосмо на седмо митарство, митарства за среброљубље и тврдичлук. Но и њега брзо прођосмо. Јер ме је Господ целог живота штитио: нисам се паштила око многог стицања, нити сам била среброљубљива; била сам задовољна оним што ми је Господ слао; нисам била тврдица, већ сам радо давала невољнима од онога што сам имала.

Идући навише, наиђосмо на осмо митарство, митарство за камату. Ту истјазаваху оне што дају новац под интерес, и оне који нечасним начином зарађују, и зеленаше, и оне који туђе присвајају. Тамношњи иследници ме врло брижљиво испиташе, и пошто ништа не нађоше, шкргутаху на ме зубима. А ми кренусмо даље, благодарећи Бога.

Онда стигосмо на девето митарство, митарство за неправду. На њему се испитују све неправедне судије, подмитљиве судије, и судије који криве ослобађају а невине осуђују. Тамо се истражује закидање плата радницима, и лажно мерење при трговању. Уопште, тамо се истражују сваковрсне неправде које су учињене. Но ми, благодаћу Христовом, прођосмо ово митарство без муке, давши нешто мало.

Исто тако и следеће десето митарство, митарство за завист, прођосмо не давши ништа, јер никоме никада не позавидех. Иако се тамо истраживаше и нељубав, мржња, недружељубље, ненавист, ипак се милосрђем Христовим обретох невина у свим тим испитивањима. Истина, ђаволи бесно шкргутаху на ме зубима, али се ја не бојах. И ми продужисмо пут радујући се.

На сличан начин прођосмо и једанаесто митарство за гордост, на коме надмени духови горде истјазаваху за хвалисавост, високо мишљење о себи, охолост, величање. Тамо се брижљиво испитује и то, да ли је човек указивао дужно поштовање родитељима, оцу и мајци, и властима од Бога постављеним; и ако се огрешио од њих, колико пута и у чему. У опште, испитују се и сва остала горда дела и таште речи. То митарство ми прођосмо, пошто врло мало одговарасмо, и ја бих слободна.

Затим стигосмо на дванаесто митарство, митарство за гнев и јарост. Тамо ваздушни иследници беху свирепи. Али од нас не добише много, а ми одосмо даље радујући се у Господу, који штити грешну душу моју молитвама преподобног оца мог светог Василија.

Потом нас срете тринаесто митарство, митарство за злопамћење. На њему немилосрдно истјазаваху оне који у срцу своме држе злобу према ближњем, и оне који враћају зло за зло. Њих одатле злобни духови са великом јарошћу одводе у тартар.[1] Но милосрђе Господње и тамо ме заштити, јер нисам била злобна ни према коме, нити сам злопамтила учињене ми пакости, него сам чак и према непријатељима својим била незлобива и волела их калико сам могла, побеђујући зло добрим. И нађе се на том митарству да ништа не дугујем. И због тога тамошњи ђаволи кукаху, јер одлажах слободна из њихових опаких руку.
А ми продужисмо даље веселећи се у Господу. И ја упитах моје водиоце, свете Анђеле: Молим вас, господо моја, реците ми, откуда ове страшне ваздушне власти знају сва зла дела свих људи који живе по целом свету, као и моја, не само она јавно већ и она тајно учињена, тачно знају и изобличавају? На то ми свети Анђели одговорише: Свакоме хришћанину на светом крштењу Бог додељује анђела чувара, који невидљиво чувајући човека, упућује га на свако добро дело и дању и ноћу у све дане живота његова све до самртног часа, и записује сва добра дела његова што учини у овом животу, да би дотични човек добио од Господа милост и вечну награду у царству небеском. Исто тако и кнез таме, желећи да сав род људски одвуче у своју погибао, одређује по једног злог духа свакоме човеку, који стално прати човека, мотри на сва његова зла дела, на која га лукавствима својим и бодри, и скупља све зло што човек учини. Затим све те грехе човекове односи одговарајућим митарствима, где се сваки грех записује те су тако свима ваздушним кнезовима познати сви греси свих људи на целом свету. И кад се душа разлучи од тела, и хита да узиђе на небо к Творцу свом, тада је они нечастивци спречавају, показујући записане грехе њене. И ако душа има више добрих дела него грехова, они је не могу задржати. Пронађу ли пак код ње више грехова него добрих дела, они је задржавају за време, и затварају у тамницу невиђења Бога, и муче је, укодико им сила Божија допушта да је муче, све док та душа молитвама и милостињама својих ближњих не буде искупљена. Ако се пак која душа нађе толико грешна и одвратна Богу, да јој нема наде на спасење, већ је вечна погибао очекује, они је одмах низводе у бездан, где је и њима спремљено место за вечне муке, и тамо је држе до другог даласка Господњег, после кога ће се она са телом својим заједно са њима мучити у паклу огњеном. Знај још и ово: овим путем улазе, и истјазавају се, само они који су вером и светим крштењем просвећени; а неверници, незнабожни идолопоклоници и Сарацени[2], и сви туђи Богу овамо не долазе. Јер још за живота у телу они су душама својим погребени у аду, и када умиру, ђаволи им одмах без икаквог испитивања узимају душе, као свој властити удео, и низводе их у понор пакла.

Док ми свети Анђели ово говораху, стигосмо на четрнаесто митарство, митарство за убиства. На њему се истражују не само разбојништва, него и свака рана, сваки ударац чим било и где било по леђима или по глави или по врату или по лицу, све се то потанко испитује, и на теразије ставља. Али ми, и тамо мало нешто ставивши, прођосмо добро.

И наиђосмо на петнаесто митарство, митарство за чарања, бајања, тровања, и призивања ђавола. Духови на овом митарству беху у обличју гмизаваца, шкорпија, змија, аспида и жаба, да их је било страшно и одвратно гледати. Али, и тамо, благодаћу Господа мог, на мени се ништа не нађе, и ми прођосмо одмах не давши ништа. А они духови се срђаху на мене и викаху: Доћи ћеш на место где се истражује блуд, видећемо да ли ћеш се и тамо извући!

Док смо одатде ишли навише, ја упитах свете Анђеле који ме вођаху: Господо моја, да ли сви хришћани пролазе ова митарства? И није ли могуће да човек прође овуда без истјазавања и страха који бивају на митарствима? Свети Анђели ми одговорише: Нема другог пута за душе верних што улазе на небо; све оне пролазе овуда, али не бивају све тако истјазаване као ти, већ само слични теби грешници, који су непотпуно исповедали своје грехе, стидећи се и скрвајући пред духовним оцем своја срамна дела. А они који истински исповеде сва своја зла дела, и жале и кају се због учињених зала, њима се греси милосрђем Божијим на невидљив начин бришу. И кад таква душа долази овамо, ваздушни иследници отварају своје књиге, али ништа не налазе записано против ње, и не могу да јој учине никакву пакост, нити да је уплаше, и душа радујући се улази к престолу благодати. И да си ти потпуно и истински исповедила све своје грехе, и добила разрешење, не би била овако страшно истјазавана на митарствима. Али теби помаже то, што си давно престала да смртно грешиш, и што си остале многе године свога живота провела у врлинама; но нарочито ти помогоше молитве преподобног оца Василија коме си свим срцем много послужила.

Тако разговарајући стигосмо до шеснаестог митарства, митарства за блуд. На њему се истражује свако блудничење, и маштање умом о блуду, и размишљање о блуду, и пристајање у мислима на блуд, и наслађивање блудним помислима, и похотљива питања, и страсни додири. Кнез овог митарства сеђаше на свом престолу, обучен у гадну и смрдљиву одећу, пеном крвавом оквашену, којом се он горђаше као царском порфиром. И мноштво ђавола стајаху пред њим. Они кад ме угледаше да сам стигла тамо, до њих, веома се зачудише. И онда изнесоше записана блудна дела моја, и излобличаваху ме, показујући лица са којима сам грешила у младости својој, и време кад сам грешила дању и ноћу, и места на којима сам који грех учинила. И ја им не могох ништа одговорити, само дрхтах од страха, и стид ме поједе. Тада свети Анђели рекоше ђаволима у одбрану моју: Оставите та давнашња блудна дела; она је остало време свога живота провела подвижнички у чистоти и уздржању. Ђаволи одговорише: Знамо и ми да је она давно престала са грехом, али се није како ваља исповедила пред духовним оцем, нити је од њега добила прописане заповести за откајавање грехова. Зато је наша. А ви: или нам је оставите, или је откупите добрим делима. — И положише свети Анђели много од мојих дела, но много више од дара преподобног Василија, те се тако једва избавих љуте беде. Онда продужисмо пут.

Затим стигосмо на седамнаесто митарство, митарство за прељубу. Ту се истражују греси супружника, који нису били верни у браку и нису постељу своју брачну очували неоскрнављеном. Исто тако се ту ислеђују отмице ради блуда, и силовања. Ту грозно истјазавају и она Богу посвећена лица, која су своју чистоту заветовала Христу, па пала у блуд. На том митарству се и ја показах као велики дужник, и бејах изобличена као прељубница, и погани дуси и немилосрдни иследници већ беху готови да ме отргну из руку Анђела и сведу на дно пакла. Али се свети Анђели много препираше с њима, и изнеше на средину све моје потоње трудове и подвиге, и једва ме откупише, не толико мојим добрим делима колико даром оца мог Василија. Од његовог дара врло много узеше и на теразије положише, и тако моја безакоња надмерише. Онда ме узеше, и ми настависмо пут.

И приближисмо се осамнаестом митарству, митарству за содомију. На њему се истражују противприродни греси мушкараца и женскиња, и блуд са ђаволима, и са бесловесним животињама, и родоскрвњење, и друге гадости што се тајом врше, које је стидно и споменути. Кнез овога митарства одвратнији је од свих одвратних и гадних демона, сав облепљен смрдљивим гнојем; а такве су и слуге његове. Смрад њихов беше неподношљив, наказност њихова неописива, и јарост и љутина њихова неисказана. Они нас брзо опколише. Али милошћу Господњом ништа такво у мени не нађоше, и постиђени побегоше, а ми радујући се настависмо пут. И рекоше ми свети Анђели: Видела си, Теодоро, страшна и одвратна митарства за блуд. Знај дакле, да их мало која душа прође без муке, пошто сав свет лежи у злу, саблазни и поганштини, и сви су људи сластољубиви, и мисао је човекова од младости његове наклоњена злу, и једва ко чува себе од блудних нечистота. Мало је оних који умртвљују своје телесне пожуде, зато мало оних који ова митарства пролазе слободно. Велика већина који довде дођу, овде проподају. Јер опаки иследници блудних дела дограбљују блудне душе и одвлаче их у ад, мучећи их горко. И хвале се кнезови митарства за блуд, говорећи: Ми више од свих других митарстава испуњујемо пакао својом огњеном родбином! Но ти, Теодоро, благодари Бога што си већ, молитвама твога оца преподобног Василија, прошла та митарства, и одсада више нећеш видети зла ни страха.

После тога стигосмо на деветнаесто митарство, митарство јереси. Ту се истражују неправилна учења о вери, одступања од Православног вероисповедања, маловерја, сумње у вери, хуле на светињу, и остало томе слично. То митарство прођосмо без икаквог испитивања, и већ бесмо на домаку небеских врата.

Али нас онда сретоше пакосни дуси последњег двадесетог митарства, митарства за немилосрђе и тврдоћу срца. Ови иследници беху свирепи; кнез њихов љут, изгледао је мршав и мрзовољан, но од беса дисао је огњем немилосрђа. И ако се неко, који је извршио велике подвиге и постове и молитве и сачувао своју девственост и изнурио тело своје уздржавањем, нађе да је био немилосрдан и немилостив, њега са овог митарства одмах одвлаче доле и затварају у бездан пакла, где никад милост доживети неће. Но ми благошћу Христовом, прођосмо и то митарство без муке, уз помоћ молитава преподобног Василија, који им од својих добрих дела подари много за моје откупљење.

Избавивши се од горких митарстава, ми се затим с радошћу приближисмо самим вратима небеским. А врата небеска беху као најблиставији кристал, блистала су неисказано, и на њима стајаху сунцолики младићи. Кад видеше да ме Анђели воде, они се силно обрадоваше што сам се, штићена милосрђем Божијим, избавила од ваздушних митарстава, и с љубављу нас дочекаше и унутра уведоше.

А шта тамо видех, и шта чух, о чедо Григорије! то се не да описати! Јер видех што око људско не виде, и чух што уво људско никада не чу, и што ниједноме човеку на земљи у срце не дође, — таква блага, такве красоте! И бих приведена пред престо Божје неприступне славе, око кога стоје Херувими, Серафими и безброј небесних Војника, који непрестано славе Бога неизрецивим песмама. И павши, поклоних се невидљивом и непознатом Божанству. И запеваше Небеске Силе преслатку песму, прослављајући Божије милосрђе, које греси људски не могу победити. И дође глас од Велељепне Славе, који наређиваше светим Анђелима што ме воде, да ме воде да видим све обитељи Светих, а такође и све муке грешних, па да ме затим упокоје у обитељи блаженог Василија. И свети Анђели ме проведоше свуда, и ја видех многа прекрасна насеља и обитељи, препуне славе и благодати, које је Бог уготовио онима који Га љубе. И моји водиоци ми показиваху посебно обитељи апостолске, и посебно пророчке, посебно мученичке, посебно светитељске, и посебно обитељи сваког чина Светих. А свака обитељ беше неисказане красоте, огромна по ширини и дужини, са многим пресветлим палатама нерукотвореним. И свуда се по тим обитељима разлегаше глас радости и весеља духовног, и виђаху се лица ликујућих. И видећи ме, сви се радоваху моме спасењу, и грљаху ме, славећи Господа који ме избави од замки вражијих.

Пошто обиђосмо те обитељи, моји свети водиоци сведоше ме у преисподњу земље, и видех страшне неподношљиве љуте муке у аду, приправљене за грешнике. Показујући ми их, свети Анђели ми говораху: Погледај, Теодоро, од коликих те мука избави Господ молитвама угодника Свог Василија. — И слушах тамо јаукање, плач и горко кукање оних у мукама: једни викаху: Тешко нама! Авај, љутих мука! трећи проклињаху дан свога рођења. Но не беше никога да се смилује на њих.

Затим ме изведоше отуда и доведоше у ову обитељ преподобног оца нашег Василија, коју видиш, и упокојише ме овде, рекавши ми: Сада преподобни Василије врши помен на тебе. — И мени би јасно, да сам у ово место дошла за четрдесет дана по разлучењу мом од тела[3].

Све то преподобна Теодора исприча Григорију у сну и виђењу, и показа му сву красоту те обитељи и духовна богатства, и насладе, и славу, и разноврсне вртове са златолисним и многородним воћкама, и све весеље духовно што све стече блажени отац Василије многотрудним подвизима својим.

Када се виђење заврши, Григорије се трже од сна, и расанивши се, он се чуђаше и дивљаше ономе што виде и што чу од блажене Теодоре. И уставши изјутра, оде код преподобног Василија да по обичају узме благослов од њега. А он га упита: Чедо Григорије, где си био ове ноћи? А он као ништа не знајући одговори: Одмарах се, оче, на постељи својој. Старац му на то рече: Знам да си се телом одмарао на постељи, али си духом био на другом месту. Зар си заборавио шта ти све откри Бог ове ноћи у виђењу у сну? Ето, добио си оно што си желео: видео си Теодору, и од ње си саме чуо о њој, и био си у мојој обитељи, и размотрио си све што ми је благодаћу Христовом уготовљено за мој мали труд.

Чувши то од преподобнога, Григорије позноде да његов сан није био привиђење већ Божије откривење њему, измољено од Бога молитвама Преподобног Василија. И благодарећи Бога, он се поклони блаженом оцу свом, и овај га поучи колико беше потребно.

Богу нашем слава у све векове. Амин.



РЕЧ О ИСХОДУ ДУШЕ ПРАВЕДНИХ И ГРЕШНИХ
(из списа св. Макарија Александриског)

Једном Свети Макарије Александриски упита Анђеле који су га пратили по пустињи: „Пошто је од Светих Отаца предато да се у Цркви врши принос Богу за преминулог у трећи, девети и четрдесети дан, каква онда од тога бива корист по душу покојника?“ Анђео одговори: „Бог није допустио да ишта непотребно и некорисно бива у Његовој Цркви. Јер када у трећи дан бива у Цркви принос, онда душа умрлога добија од чувајућег је Анђела олакшање у тузи коју она осећа због разлучења са телом; добија зато што је за њу извршено у Цркви Божијој славословље и принос, те се у њој рађа блага нада. Јер у току два дана души се дозвољава да заједно са Анђелима који се налазе поред ње хода по земљи где хоће. Отуда душа која љуби тело (телољубива душа) лута понекад око куће у којој се растала са телом, понекад око гроба у коме је тело погребено; и тако проводи два дана као птица тражећи себи гнездо. Добродетељна пак душа хода по оним местима на којима је обично творила правду. У трећи дан Онај који је васкрсао из мртвих наређује да се свака хришћанска душа, по угледу на Његово васкрсење, узнесе на небеса ради поклоњења Богу свих. Стога Црква има добар обичај вршити у трећи дан принос и молитву за душу. После поклоњења Богу, Бог наређује да се покажу души разна и пријатна насеља Светих и лепота Раја. Све то разгледа душа шест дана, дивећи се и прослављајући Творца свога, Бога. А посматрајући све то, она се измењује и заборавља тугу коју је имала боравећи у телу. Али ако је крива за грехе она, при посматрању благовања Светих, почиње туговати и укоравати себе, говорећи: Тешко мени кукавној… А после разгледања у току шест дана свих радости Праведника, Анђели је поново узносе на поклоњење Богу. Стога, добро чини Црква, вршећи у девети дан службе и принос за усопшег. После другог поклоњења, Владика (Господ) свих наређује одвести душу у пакао и показати јој сва тамошња места мучења, разна одељења пакла, и разноврсна мучења нечестивих, у којима находећи се душе грешника непрестано кукају и шкргућу зубима. По овим разним местима мука, душа се носи тридесет дана, дршћући, да и сама не буде осуђена на затвор у њима. У четрдесети дан душа се опет узноси на поклоњење Богу; и тада већ Судија одређује души место које одговара њој према њеним делима. Стога Црква поступа правилно, чинећи у четрдесети дан помен за преминуле“.


СПАСЕЊЕ СА СВИМА СВЕТИМА
Ми се спасавамо само кроз све свете тајне и све свете врлине; спасавамо се само са свима Светима. Сваки Светитељ је имао по неку врлину као своју, као свој „рецепт“ спасења, али се спасавао и са осталима. Јер, није могао бити милостив ако није човекољубив; није могао одржати то милостивотворно расположење, ако се није молио Богу. — Човек се спасава саборно у Цркви, са Господом Христом као центром, са Пресветом Богородицом, са свима небеским Анђелима и Арханђелима, са свима Светима. То је Црква — све заједно са свима, све саборно… Ми не зномо како се спасавамо. Ми се молимо, или чинимо милостињу, али шта ми знамо колико то доприноси нашем спасењу, — то ум човеков не може да обухвати и смести. Шта ми знамо: колико данас Свети Антоније молитвама својим држи васељену. Јер сви се Светитељи моле, они се стално моле Богу за нас. Ко зна колико Светитеља својим молитвама спасавају нас… Човек је бескрајно биће, допуњује се само бескрајним, Божанским, Богочовечанским…
Господе, о Господе, дај ми да себе осећам Тобом; да себе мислим Тобом; да себе водим Тобом; да себе живим Тобом; да себе васкрсавам Тобом.
Архимандрит Јустин

Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

HOVNA RIZNICA SVETOG PRAVOSLAVLJA

VAZDUŠNA MITARSTVA

JEROMONAH SERAFIM ROUZ
DUSA POSLE SMRTI



VAZDUŠNA MITARSTVA

Mesto gde osobito obitavaju demoni u ovom palom svetu, i mesto gde se duse novoprestavljenih ljudi susrecu sa demonima – jeste vazduh. Episkop Ignjatije dalje opisuje ovu oblast, koju treba dobro razumeti da bi nam savremena “posmrtna” iskustva postala potpuno jasna.
“Rec Bozija i sadejstvujuci Reci Duh, otkrivaju nam preko svojih izabranih sasuda da je prostor izmedju neba i zemlje, sve ovo vazdusno plavetnilo podnebesja, mesto gde obitavaju pali andjeli, zbaceni s Nebesa…
Sveti apostol Pavle naziva pale andjele duhovima zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12), a njihovog poglavara -”knezom koji vlada u vazduhu” (Ef. 2, 2). Pali andjeli rasejani su u velikom broju po vascelom prozracnom beskraju koji vidimo nad nama. Oni neprestano uznemiravaju sva ljudska drustva i svakog coveka ponaosob – nema zlodela i prestupa gde oni nisu zacetnici u ucesnici.
Na sve moguce nacine oni navode coveka na greh i uce ga njemu. “Suparnik vas djavo” – govori sveti apostol Petar, “kao lav ricuci hodi i trazi koga da prozdere” (I Petr. 5, 8), kako za vreme naseg zemaljskog zivota, tako i po razlucenju duse od tela.
Kada dusa hriscanina, napustajuci svoj zemaljski hram, pocne da uzlazi kroz vazdusno prostranstvo u svoju gornju otadzbinu, demoni je tada zaustavljaju, trudeci se da u njoj pronadju neku srodnost sa sobom – svoju grehovnost, svoj pad – te da je odvuku u ad pripremljen “djavolu i andjelima njegovim” (Mt. 25, 41). Oni to cine “po pravu koje su (prema dusi) stekli” (ep. Ignjatije, Sabrana dela, tom III, str. 132-133).
Posle pada Adama, nastavlja ep. Ignjatije, kad je raj bio zatvoren za coveka, i heruvim sa ognjenim macem bio postavljen da ga cuva (Post. 3, 24), glavesina palih andjela – satana – zajedno s hordama njemu podcinjenih duhova “stajao je na putu od zemlje ka raju, i od tog doba, pa sve do spasonosnog stradanja i zivotvorne smrti Hristove. nije propustio tim putem nijednu ljudsku dusu koja se razlucila od tela.
Dveri nebeske zauvek behu zatvorene za ljude. I pravednici i gresnici silazili su u ad. Vrata vecnosti i neprohodni putevi otvorili su se tek pred Gospodom nasim Isusom Hristom” (str. 134-135). Nakon sto nas je Isus Hristos iskupio, “svi koji otvoreno odbacuju Iskupitelja, sacinjavaju satanino nasledje: njihove duse, po razlucenju od tela, silaze pravo u ad. Ali i hriscani koji su bili naklonjeni grehu, takodje nisu dostojni da se odmah iz zemaljskog zivota presele u blazenu vecnost.
Sama pravednost zahteva da ove sklonosti ka grehu, sva izdajstva prema Iskupitelju, budu izvagana i ocenjena. Ovo sudjenje i razabiranje je potrebno da bi se odredilo u kolikoj meri dusa nekog hriscanina naginje ka grehu, odnosno da bi se odredilo sta u njoj preovladava – vecni zivot ili vecna smrt. Nepristrasan Sud Boziji ocekuje dusu svakog hriscanina po njenom razlucenju od tela, kao sto veli sveti apostol Pavle: “ljudima je odredjeno jedan put umreti, a potom – sud” (Jevr. 9, 27).
Radi ispitivanja dusa koje prolaze kroz vazdusno prostranstvo, tamne sile su ustanovile zasebna sudilista i straze na osobit nacin. “U slojevima podnebesja, od zemlje do Nebesa strazare pukovi palih duhova. Svaki posebni odred zaduzen je za odredjenu vrstu greha, za koju ispituje dusu koja prispe do tog odreda. Demonska sudilista i straze u vazduhu nazivaju se u svetootackim spisima – mitarstva, a duhovi koji imaju tu sluzbu -mitari” (str. 136).

Kako razumeti mitarstva
Valjda nijedan aspekt pravoslavne eshatologije nije bio u tolikoj meri pogresno shvacen kao sto je to slucaj sa vazdusnim mitarstvima. Mnogi bogoslovi koji su zavrsili skolovanje u danasnjim savremenim pravoslavnim ucilistima, skloni su da u celini odbace mitarstva kao nekakav “kasniji dodatak” pravoslavnom ucenju, ili kao “izmisljenu” oblast za koju nema potvrde ni u Svetom Pismu, ni u svetootackim tekstovima, a ni u duhovnoj zbilji.
Takvi studenti su zrtve racionalistickog obrazovanja koje je liseno tanane spoznaje da postoje razliciti nivoi stvarnosti koji se cesto opisuju u pravoslavnoj literaturi, kao i razliciti nivoi znacenja onoga sto se govori u Svetom Pismu i svetootackim tekstovima.
Savremeno racionalisticko prenaglasavanje “bukvalnog” znacenja tekstova i “realistickog” ili bolje reci prizemnog shvatanja dogadjaja opisanih u Svetom Pismu i Zitijima Svetih, zamagljuje ili sasvim zamracuje duhovni smisao i duhovno iskustvo koji su cesto primarni u pravoslavnim tekstovima. Zato episkop Ignjatije koji je, s jedne strane, bio “prefinjeni” moderni intelektualac, a s druge, istinski i jednostavni sin Crkve – moze predstavljati posrednika uz ciju bi se pomoc danasnji pravoslavni intelektualci vratili iskonskom pravoslavnom predanju.
Pre nego sto dalje izlozimo ucenje vladike Ignjatija o vazdusnim mitarstvima, podsetimo se upozorenja koja su dvojica pravoslavnih mislilaca – jedan savremeni i jedan drevni -uputila onima koji se odvaze da proucavaju onostranu realnost.
U XIX veku, moskovski mitropolit Makarije, govoreci o stanju duse posle smrti, pise: “Treba imati u vidu da kao sto je i inace prilikom opisivanja pojava duhovnog sveta nuzno da te pojave, nama, obucenim u telo, budu prikazane na manje ili vise culan, antropomorfan nacin, tako je ovo narocito nuzno i prilikom detaljnog izlaganja ucenja o mitarstvima kroz koja dusa prolazi po odvajanju od tela.
Zato moramo dobro zapamtiti ono sto je Andjeo na samom pocetku svog kazivanja o mitarstvima rekao svetome Makariju Aleksandrijskom: “Zemne stvari primaj ovde kao sasvim slabo izobrazenje stvari nebeskih”. Mitarstva ne treba zamisljati u grubom, culnom obliku, nego – koliko je nama to moguce – u duhovnom. Takodje se ne treba vezivati za detalje koji su i u samoj Crkvi, kod raznih pisaca i u raznim kazivanjima, prikazani razlicito, premda je osnovna misao o mitarstvima uvek istovetna” (Mitropolit Makarije Moskovski, “Pravoslavno dogmatsko bogoslovlje”).
Neke primere takvih detalja, koje ne bi trebalo tumaciti na “grub i culan” nacin, navodi i sveti Grigorije Dvojeslov u cetvrtoj knjizi svojih “Razgovora” koja je, kao sto smo vec videli, specijalno posvecena pitanju zivota posle smrti.
Tako, opisujuci posmrtno vidjenje nekog Reparata, koji je video gresnog svestenika kako gori navrh neke ogromne lomace, sv. Grigorije pise:
“Nalozena vatra koju je video Reparat ne znaci da u adu gore drva. Pre ce biti da je to zato da bi stekao upecatljivu sliku o adskom plamenu, kako bi i ljudi, slusajuci njegov opis, naucili da se boje vecnog plamena, na osnovu iskustva koje imaju sa vestastvenom vatrom” (“Razgovori”, IV, 32).
Opisujuci, opet, na drugom mestu kako je neki covek bio vracen iz smrti u zivot zato sto se radilo o “gresci” – neko drugi sa istim imenom u stvari je pozvan u onaj svet (a to se desava i u danasnjim “posmrtnim” iskustvima) – sveti Grigorije dodaje: “Kada se tako sto dogodi, pazljivo razmatranje stvari pokazuje da to nije bila greska, nego upozorenje. U svom bezgranicnom milosrdju dobri Bog dopusta nekim dusama da se ubrzo posle smrti vrate u svoja tela kako bi ih prizorom ada naucio strahu od vecne kazne, buduci da ih same reci nisu mogle u to uveriti” (IV, 37).
A to sto su nekom coveku u posmrtnom vidjenju pokazana zlatna obitalista, sv. Grigorije ovako komentarise: “Naravno, niko ko ima zdrav razum nece shvatiti bukvalno ove izraze… A posto se izdasna milostinja nagradjuje vecnom slavom, onda izgleda sasvim moguce sagraditi vecno obitaliste od zlata” (IV, 37).
Kasnije cemo reci nesto vise o razlici izmedju vidjenja onog sveta i pravog “vantelesnog” boravka tamo (iskustva mitarstava kao i mnoga danasnja “posmrtna” iskustva ocigledno spadaju u ovu drugu kategoriju).
Zasad je dovoljno znati da moramo oprezno i trezveno pristupati svakom iskustvu vezanom za onaj svet. Ko god je upoznat sa pravoslavnim ucenjem nece reci da “mitarstva” nisu nesto realno, nece reci da to nije istinsko iskustvo duse posle smrti.
Ali, moramo imati na umu: ovo iskustvo ne desava se u nasem grubom, materijalnom svetu; vreme i prostor, mada ocigledno postoje, potpuno su razliciti od nasih zemaljskih predstava o vremenu i prostoru; zemaljski jezik nemocan je da opise ovu realnost. Onaj ko je dobro proucio pravoslavnu literaturu sigurno ce znati da razlikuje duhovnu realnost u opisima onostranog od nebitnih detalja koji ponekad mogu biti dati u vidu simbola ili slikovite predstave. Tako, recimo, u vazduhu ne postoje nikakve vidljive “zgrade” ili “carinarnice” gde bi se naplacivala “carina”. Takodje, kada se pominje svitak ili pisaci pribor kojim se beleze gresi, ili “vaga” na kojoj se odmeravaju vrline, ili “zlato” kojim se otplacuju “dugovi” u svim tim slucajevima pravilno cemo postupiti ako to shvatimo kao figurativne izraze, sredstva pomocu kojih se moze docarati duhovna realnost sa kojom se tada dusa suocava.
Bilo da dusa zbilja vidi sve ove predstave u to vreme (usled dugotrajne navike da duhovnu realnost sagledava samo kroz telesne oblike), ili je kasnije u stanju da se tog iskustva seti samo posredstvom tih slika, ili jednostavno ne moze na drugi nacin da izrazi svoje iskustvo sve je to izgleda bilo sporedno i nevazno pitanje za svete Oce i pisce svetiteljskih zitija koji su ova iskustva zabelezili. Ono sto je sigurno jeste da postoje ispitivanja koja sprovode demoni. Oni se pojavljuju u jezivom, ali ljudskom oblicju, optuzuju novoprestavljenog za pocinjene grehe i bukvalno pokusavaju da ugrabe tanano telo duse, koje opet cvrsto drze andjeli. A sve se to dogadja u vazdusnom prostoru iznad nas i vidljivo je onima kojima su oci otvorene za gledanje duhovne realnosti.
Vratimo se sada na izlaganje episkopa Ignjatija o pravoslavnom ucenju o mitarstvima.

Svetootacko svedocenje o mitarstvima
Ucenje o mitarstvima je ucenje Crkve. Nema nikakve sumnje (podvukao ep. Ignjatije) da je sveti apostol Pavle na njih mislio kada je rekao da hriscani vode rat protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12). Ovo ucenje nalazimo u najstarijem crkvenom predanju i u “crkvenim molitvama” (knj. III, str. 138).
Episkop Ignjatije citira mnoge Svete Oce koji uce o mitarstvima. Ovde cemo navesti tek neke od njih.
Sveti Atanasije Veliki, u svom cuvenom zitiju sv. Antonija Velikog, opisuje kako je jednom sv. Antonije “u deveti cas zapoceo molitvu pred obed, i odjednom, zahvacen duhom, bi uznet od Andjela na visinu. Demoni u vazduhu protivili su se njegovom ushodjenju: Andjeli su se prepirali s njima trazeci im da iznesu razloge protivljenja, posto sv. Antonije nije imao nikakvog greha.
Demoni su nastojali da izloze grehe koje je on ucinio od samog rodjenja, no andjeli zatvorise usta klevetnicima, rekavsi im da ne treba da uracunavaju njegova sagresenja od dana rodjenja, jer su ona vec izbrisana Hristovom blagodacu, nego neka iznesu ako imaju – one grehe koje je pocinio nakon sto je stupio u monastvo i posvetio se Bogu.
U svojim optuzbama demoni su izricali mnogo drskih lazi. Ali, posto su njihove klevete bile bez dokaza, Antoniju bese oslobodjen prolaz. Tada on dodje k sebi i vide da se nalazi na onom istom mestu gde je stao da se pomoli. Zaboravivsi na hranu, on citavu noc provede u placu i uzdisanju, razmisljajuci o tome kako je mnogo neprijatelja ljudskog roda, o borbi protiv tih legiona, o teskocama koje prate ulazak na Nebesa kroz vazdusno prostranstvo i o recima ap. Pavla, koji je rekao. “Nas rat nije protiv tela i krvi, nego protiv poglavarstava i vlasti u vazduhu” (Ef. 2, 2; 6, 12). Znajuci da vazdusne sile zele samo jedno – da nas lise slobodnog prolaza na Nebesa, da tome streme i da na tome usrdno i naporno rade, apostol Pavle upozorava: “zato uzmite sve oruzje Bozije da bi ste se mogli odupreti u zli dan” (Ef. 6, 13), “da se posrami protivnik, nemajuci nista lose reci protiv vas” (Tit. 2,

(str. 138-139).
Sveti Jovan Zlatoust, opisujuci smrtni cas, uci: “Tada su nam potrebne mnoge molitve, mnogi pomagaci, mnostvo dobrih dela, veliko zastupnistvo andjela dok prolazimo kroz vazdusno prostranstvo. Ako nam je na putu za stranu zemlju ili grad potreban putovodja, koliko su nam potrebniji putovodje i pomagaci da nas provedu pored nevidljivih vlasti i sila koje gospodare u vazduhu, a koje se jos nazivaju i goniteljima, mitarima, poreznicima” (Beseda o trpljenju i blagodarenju i o tome da ne treba neutesno plakati za upokojenima, a koja se cita u Pravoslavnoj Crkvi u sedmu subotu po Pashi i pri sahrani upokojenog).
Sveti Makarije Veliki pise: “Kada cujes da se pod nebesima nalaze reke zmajeva, celjust lavova, sile tame i sazizuci oganj koji u svaki deo tela prodire, zar ne znas da ce oni, ako ne primis zalog Duha Svetog, uzeti dusu tvoju pri izlasku iz tela i spreciti tvoj uzlazak na Nebesa” (Beseda 16, gl. 13).
Sveti Isaija Zatvornik, jedan od autora “Dobrotoljublja” (IV vek) uci da hriscani treba “svakoga dana da imaju pred ocima smrt i da vode brigu o tome kakav ce biti njihov odlazak iz tela, i kako ce proci pored sila tame koje ce ih presresti u vazduhu” (Beseda 5, 22). Kada dusa napusti telo, pristupaju joj Andjeli da je prate; a sile tame je presrecu zeleci da je zadrze i ispituju je, ne bi li nasli u njoj nesto njihovo”. (Beseda 17).
A sveti Isihije, prezviter Jerusalimski, (V vek) uci: “Doci ce na nas cas smrti, naici ce i necemo ga moci izbeci. O, kada bi knez sveta i vazduha sto nas susrece nasao da su bezakonja nasa mala i nistavna, i ne mogao nas s pravom optuziti za njih! (Rec o trezvenosti, “Dobrotoljublje”, knj. II).
Sveti Grigorije Dvojeslov (+604) pise u svojim Besedama na Jevandjelje: “Trebalo bi duboko razmisljati o tome kako ce strasan za nas biti cas smrti, kakav zaborav predjanje srece, kakav strah i kakva bojazan od Sudije. Tada ce zli dusi istrazivati kakva su sve dela u dusi pokojnika; tada ce izneti pred nju grehe na koje su je oni – demoni – naveli, kako bi svoju saucesnicu odvukli u muciliste. Ali zasto mi pricamo samo o gresnoj dusi, kada oni dolaze i umirucim izabranima, trazeci i u takvima ono sto je njihovo (demonsko) ako su (kod ovih) imali kakvog uspeha. Medju ljudima je bio samo jedan Koji je bez bojazni, pre svog stradanja, rekao: “Necu vise mnogo govoriti s vama, jer dolazi knez ovoga sveta, i u meni nema nista” (Jn. 14, 30) (Besede na Jevandjelje, 39, na Luku 19, 42-47; ep. Ignjatije III knj. str. 278).
Sveti Jefrem Sirijac (+373) ovako opisuje cas smrti i suda na mitarstvima: “Kada zastrasujuce cete dodju, kada bozanski otmicari narede dusi da napusti telo, kada nas oni na silu odvedu, a zatim nas privedu neizbeznom sudilistu, onda bedni covek, ugledavsi ih… pocne sav da drhti i cepti kao od zemljotresa… Bozanski otmicari, uzevsi dusu, ushode kroz vazduh, gde se nalaze staresine i knezovi – vladari sveta, koji pripadaju protivnickim silama. Oni su nasi tuzitelji, strasni carinici, zapisnicari, poreznici… Oni nas susrecu, opisuju i nabrajaju grehe i dugove svakog coveka – grehe mladosti i starosti, voljne i nevoljne, ucinjene delom, recju i pomislju. Veliki je tamo strah, veliko drhtanje bedne duse, neopisiva nevolja koju ona tada trpi od bezbrojnog mnostva neprijatelja sto je opkolise, koji je klevecu kako bi je sprecili da uzidje na Nebesa i naseli se u svetlosti zivih, da udje u zemlju zivota. No sveti Andjeli, uzevsi dusu, odvode je sa sobom (Sveti Jefrem Sirijac, t. III, str. 383-385).
I u bogosluzenju Pravoslavne crkve se na mnogo mesta spominju mitarstva. Tako u “Oktoihu”, delu svetoga Jovana Damaskina (VIII v.) citamo: “U cas koncine moje iz ruku demona izbavi me, Djevo, i od suda i prepirke, od strasnog ispitivanja i gorkih mitarstava kneza besovog (demonskog), izbavi me Bogomati, i vecne osude” (glas 4., petak, tropar 8., kanon na jutrenju).
Ili: “Kada se dusa moja od tela bude rastavljala, tada me zastupi Vladicice, i bestelesnih neprijatelja namisli razori, i njihove celjusti slomi, da bih nesmetano prosao pored knezova tame koji obitavaju u vazduhu” (glas 2, jutrenje subote, stihire na stihovne).
Episkop Ignjatije navodi sedamnaest slicnih primera iz bogosluzbenih knjiga, ali ni taj spisak, naravno, nije konacan.
Najdublje izlaganje ucenja o vazdusnim mitarstvima medju ranim Ocima Crkve moze se naci u “Besedi o ishodu duse” svetoga Kirila Aleksandrijskog (umro 444), koja je uvek ukljucivana u slovensko izdanje Psaltira priredjenog za bogosluzbenu upotrebu.
Izmedju ostalog, sveti Kiril kaze u “Besedi” i ovo: “Kakav strah i trepet ceka tebe, o duso, u dan smrti! Videces uzasne, divlje, okrutne, nemilosrdne i bestidne demone gde kao crni Etiopljani stoje pred tobom. I sam njihov izgled gori je od svakog mucenja. Gledajuci ih, dusa se smete, uznemiri i uzbudi i gleda kako da sto pre utekne od demona i pribegne Andjelima Bozijim; ushodeci sa ovima kroz vazduh, dusa nailazi na mitarstva koja nadziru prolaz od zemlje ka Nebu, zadrzavajuci dusu i sprecavajuci njeno dalje uzlazenje. Na svakom mitarstvu se ispituje odredjeni greh; za svaki greh, za svaku strast postoje odredjeni carinici i istrazitelji”.
Mnogi drugi sveti Oci, pre i posle svetog Kirila govore o mitarstvima ili ih spominju. Navevsi mnoge od njih, ranije pomenuti istoricar crkvene dogmatike zakljucuje: “Takvo nadahnuto, svagda i svuda iznoseno ucenje o mitarstvima, a osobito medju uciteljima cetvrtoga veka, neosporno dokazuje da su njima to ucenje preneli ucitelji iz prethodnih vekova, i da je ono zasnovano na apostolskom predanju” (Mitropolit Makarije Moskovski, “Pravoslavno-dogmatsko bogoslovlje”, II tom, str. 535).

Mitarstva u zitijima Svetih
Pravoslavna zitija Svetih sadrze mnogobrojna, ponekad veoma upecatljiva i ziva kazivanja o tome kako dusa posle smrti prolazi kroz mitarstva. Najdetaljniji opis nalazi se u zitiju svetoga Vasilija Novog (26. mart) u kome se navodi kazivanje blazene Teodore uceniku ovog svetitelja, Grigoriju, o tome kako je prolazila kroz mitarstva. U tom kazivanju pominje se dvadeset posebnih mitarstava i vrste grehova koji se na svakom od njih ispituju. Ep. Ignjatije opsirno citira ovo kazivanje (III tom, str. 151-158). Ono ne sadrzi nista sto bi se sustinski razlikovalo od drugih pravoslavnih izvora o mitarstvima, pa cemo umesto njega navesti neke druge izvore, koji, doduse, ne pruzaju tako detaljan opis, ali se u glavnim crtama podudaraju sa kazivanjem blazene Teodore.
U pripovesti o vojniku Taksiotu (zitija Svetih, 28. mart), na primer, govori se kako se on vratio u zivot posle sest sati provedenih u grobu, nakon cega je ispricao sledece: “Kada sam umirao, ugledao sam neke Etiopljane koji se pojavise preda mnom. Izgledali su strasno, tako da se moja dusa smutila. Zatim ugledah dvojicu veoma lepih mladica i moja dusa im pohita u narucje. Onda polako pocesmo, kao da letimo, da se uspinjemo navise kroz vazduh, i naidjosmo na mitarstva koja su sprecavala uzlazenje i zadrzavala dusu svakog coveka. Na svakom mitarstvu ispitivala se posebna vrsta greha: na jednom laz, na drugom zavist, na trecem gordost, i za svaki greh postojali su posebni istrazitelji u vazduhu. Video sam da Andjeli sva moja dobra dela drze u kovcezicu. Vadeci ih odatle, oni su ih sravnjivali sa mojim zlim delima. Tako prodjosmo ova mitarstva. A kada se priblizismo nebeskim vratima, naidjosmo na mitarstvo bluda. Mitari koji su tu strazarili zaustavise me i pokazase mi sva moja telesna dela bluda, ucinjena od detinjstva do tada. Andjeli koji su me vodili, rekose mi:
“Sve telesne grehe koje si pocinio u gradu, Bog ti je oprostio, jer si se pokajao za njih”. Na ovo protivnici rekose: “Ali, kada si otisao iz grada, na selu si ucinio preljubu sa zenom jednog seljaka”. Cuvsi ovo, i ne nasavsi nikakvo dobro delo koje bi potrlo ovaj greh, Andjeli me ostavise i otidose. Tada me zli duhovi zarobise i, tukuci me, povukose me dole k zemlji. Zemlja se razmace i ja, vodjen uskim i smradnim prolazima, sidjoh u najdublje tamnice ada”.
Vladika Ignjatije citira takodje i druge slucajeve prolazenja kroz mitarstva u zitijima sv. velikomucenika Evstratija (IV vek, 13. decembar); svetoga Nifona iz Konstance Kiparske, koji je video mnoge duse kako prolaze kroz mitarstva (IV v., 23. dec.); svetoga Simeona Emeskog, Hrista radi jurodivog (IV v., 21. jul); svetoga Jovana Milostivog, patrijarha aleksandrijskog (VII v., 19. decembra); svetoga Simeona Divnogorca (VII v., 13. mart); svetoga Makarija Velikog (19. januar).
Episkop Ignjatije nije bio upoznat sa mnogobrojnom ranom pravoslavnom zapadnom literaturom koja nikad nije bila prevedena na grcki ili ruski, a koja takodje obiluje opisima mitarstava. Izgleda da je naziv “mitarstva” ogranicen samo na istocne izvore, ali realnost koja se opisuje u zapadnim izvorima, istovetna je.
Tako, na primer, sveti Kolumb (+597), osnivac ostrvskog manastira svetoga Jone u Skotskoj, mnogo puta u svom zivotu gledao je bitku koju u vazduhu vode demoni za dusu novoprestavljenog. Sveti Adamnan (+704), koji je napisao zitije svetoga Kolumba, govori o tome. Evo jednog takvog slucaja:
“Jednog dana je sveti Kolumba sazvao svoje monahe i rekao im: “Pomozimo molitvama monasima igumana Komgela, koji se ovog casa utapaju u Telecem jezeru, jer oni se sada bore u vazduhu protiv neprijateljskih sila koje pokusavaju da odvuku dusu stranca koji se utapa zajedno s njima”. Nakon molitve, on rece: “Zablagodarimo Hristu, jer sveti Andjeli sretose ove svete duse, oslobodise stranca i pobedonosno ga izbavise od demona”.
Sveti Bonifatije, anglosaksonski “apostol Germana” (VIII vek), navodi u jednom svom pismu slucaj koji mu je licno ispricao monah iz manastira Venlok, koji je umro i posle nekoliko sati bio vracen u zivot.
“Kada je izasao iz tela, poneli su ga Andjeli tako ciste lepote da on nije mogao da gleda u njih… “Oni su me uzneli”, veli on, “visoko u vazduh…”. Dalje je kazivao da je za to vreme dok je on bio van tela, tako mnogo dusa napustilo svoja tela i sabralo se na mesto gde se on nalazio, da mu je izgledalo kao da se tu nasao sav ljudski rod sa zemlje. Takodje je rekao da tamo bese gomila zlih duhova i slavni zbor visih andjela. Pricao je da su zli duhovi i sveti Andjeli vodili zestoku prepirku oko dusa koje su napustile svoja tela. Demoni su iznosili optuzbe protiv njih i otezavali breme njihovih grehova, a Andjeli su olaksavali to breme i navodili opravdanja u njihovu korist.
Cuo je da su svi njegovi gresi, od detinjstva pa do tada, koje on nije ispovedio, ili ih je zaboravio, ili ih nije smatrao za grehe, vapili protiv njega, svaki svojim glasom, gorko ga optuzujuci…
Sve sto je ucinio tokom svog zivota, a nemarno propustio da ispovedi, i mnogo toga sto nije znao da je bilo greh, sada je vikalo na njega strasnim glasom. Isto tako su i zli dusi, nabrajajuci njegove poroke, optuzujuci ga i navodeci svedoke, oznacavajuci cak i tacno vreme i mesto, iznosili dokaze za njegova zla dela… I tako, prebrojavsi sve njegove grehe i stavivsi ih na gomilu, ovi drevni neprijatelji proglasise ga krivim i bespogovorno podvrgnutim njihovoj vlasti.
“S druge strane”, rece on, “male i nistavne vrline koje sam imao, nedostojno i neubedljivo govorile su u moju korist… I oni andjelski duhovi, u svojoj bezgranicnoj ljubavi, branili su me i podrzavali, a malo preuvelicane vrline, izgledale su mi mnogo vece i divnije nego sto sam ih ja ikada mogao projaviti svojim sopstvenim silama”.

Savremeni slucajevi prolaska kroz mitarstva
U ranije pominjanoj knjizi “Mnogima neverovatan, ali istinit dogadjaj” mozemo videti reagovanje tipicnog “prosvecenog” coveka naseg vremena, koji posle “klinicke smrti” (koja je trajala 36 sati), nailazi na mitarstva.
“Uzevsi me za ruke, Andjeli me, pravo kroz zid bolnicke zgrade, iznese na ulicu. Vec se smrkavalo, i tiho je vejao krupan sneg. Ja sam ga video, ali nisam osecao ni hladnocu niti bilo kakvu razliku izmedju sobne i spoljasnje temperature. Za moje izmenjeno telo takve stvari su ocigledno bile bez znacaja. Poceli smo brzo da se uspinjemo. I sto smo se vise peli, pred nasim ocima vidik se sve vise sirio; tako da je prostranstvo na kraju postalo zastrasujuce veliko, i mene obuze uzas od spoznaje svoje nistavnosti pred tom beskonacnom pustinjom”.
“Izgubio sam pojam o vremenu, tako da ne znam koliko dugo smo se kretali navise. Najednom sam cuo neku nejasnu larmu, a onda ugledah gomilu nekih odvratnih bica koja se pojavise odnekud, i uz dernjavu i cerekanje pocese brzo da nam se primicu.
“Demoni! – shvatih u trenu i sav se sledih od uzasa kakav nikada ranije u zivotu nisam osetio. Zli duhovi! O, koliko ironije i najiskrenijeg smeha bi sve ovo izazvalo kod mene do pre samo nekoliko dana. I pre samo nekoliko sati, da mi je neko rekao – ne da je svojim ocima video demone – nego da veruje u njihovo postojanje kao u nesto sasvim izvesno, reakcija bi bila ista.
Kao sto je i prilicilo “obrazovanom” coveku na izmaku 19. veka, ja sam pod tim imenom podrazumevao nerazumne sklonosti i strasti u ljudskom bicu; zato i sama rec nije za mene imala znacenje imena, nego izraza kojim se oznacava neki “apstraktan pojam”. A sada se odjednom taj “apstraktan pojam” pojavio preda mnom kao zivo bice…!”
“Zli dusi su nas opkolili sa svih strana i zahtevali su, vicuci i galameci, da im budem predat; pokusavali su da me nekako scepaju i istrgnu iz ruku andjela, ali se ocigledno nisu usudjivali to da ucine. U svom tom stravicnom demonskom urlanju, odvratnom za slusanje, kao sto je i izgled demona bio odvratan za gledanje, ponekad sam uspevao da razaznam pojedine reci i delove recenica.
On je nas, on se odrekao Boga – gotovo u jedan glas povikase oni i sa takvom drskoscu se bacise na nas da je na trenutak, od straha, u mome umu zamrla svaka misao.
To je laz! To je nepravda! – hteo sam da viknem, dosavsi k sebi, ali usluzno pamcenje zaveza mi jezik. Na neki meni nepoznat nacin iznenada sam se setio jednog sitnog i beznacajnog dogadjaja koji se uz to desio tako davno
u mladosti, da mi je izgledalo potpuno nemoguce da ga se ponovo setim…”
Ovde se autor priseca dogadjaja iz njegovih skolskih dana. Za vreme jedne “filozofske” rasprave, kakve vec bivaju medju studentima, jedan od njegovih drugova se zapitao: “Zasto moram da verujem? Moguce je da Bog i ne postoji, zar ne?” Na ovo je autor odgovorio: “Mozda i ne postoji”. A sada, nalazeci se na mitarstvima, on se priseca: “Taj izraz bio je u pravom smislu “prazna rec”. Nerazumni govor mog prijatelja, koji nisam narocito pazljivo ni slusao, nije mogao u meni izazvati sumnju u Bozije postojanje. Sada se medjutim ispostavilo da ta prazna rec nije jednostavno iscezla bez ikakvog traga morao sam da se pravdam, da se zastitim od izrecene optuzbe. Tako se obistinila jevandjelska poruka da cemo za svaku praznu rec morati da damo odgovor, ako i ne po volji Boga, koji zna sve tajne covekovog srca, ono po zlobi neprijatelja naseg spasenja.
“Ova optuzba je izgleda bila najjaci argument demona za moje pogubljenje. Kao da im je to dalo novu snagu i smelost da me napadaju jos besnije, i oni su navaljivali, sprecavajuci nas da idemo dalje.
“Setio sam se molitve i poceh da se molim, prizivajuci u pomoc sve svete koje sam znao i cija imena su mi dolazila na um, ali to nije uplasilo moje neprijatelje. Bedni neznalica, hriscanin samo po imenu, setio sam se ja tada mozda po prvi put One koja se naziva Zastupnicom roda hriscanskog (Presveta Bogorodica – prim. prev.).
Ocigledno je moje obracanje Njoj bilo plameno, ocito je moja dusa bila silno prestravljena, jer tek sto sam se setio Njenog imena i izgovorio ga, nekakva bela izmaglica se pojavi i poce da obavija odvratni skup demona. Ta izmaglica je i sakrila demone od mojih ociju pre no sto su oni uspeli da se uklone s tog mesta. Njihova dreka i urlanje jos dugo su se culi, ali po tome kako su sve vise slabili i postajali sve tisi, shvatio sam da su uzasni progonitelji ostali za nama…”

Dozivljaj mitarstava pre smrti
Dakle, iz velikog mnostva primera jasno se moze videti kakav znacajan i upecatljiv dogadjaj za dusu predstavlja njen susret sa demonima na vazdusnim mitarstvima koji se zbiva, posle smrti.
Ovo iskustvo, medjutim, nije nuzno ograniceno samo na vreme neposredno nakon smrti. Ranije smo videli da je sveti Antonije Veliki video mitarstva kada je za vreme molitve istupio “van tela”.
Sveti Jovan Lestvicnik opisuje slicno iskustvo koje jedan monah imao pre nego sto je umro: “Dan pre smrti on pade u zanos i otvorenih ociju gledase cas na desnu, cas na levu stranu svoje postelje, kao da neko od njega trazi da polozi racune, i glasno, tako da su ga okupljeni mogli cuti, govorase:
“Da, zaista, to je istina; ali zbog toga sam mnogo godina postio”. Ponekad bi rekao: “Ne, ja to nisam uradio, lazete”. Zatim opet: “Da, zbilja je tako, ali sam plakao i sluzio braci”. Ponekad bi cak protivrecio: “Ne, vi me klevecete”. Drugi put bi odgovarao: “Jeste, tako je, i ne znam sta da kazem na to, ali – Bog je milostiv”.
Vaistinu strasan i jeziv prizor bese ovo nevidljivo i nemilosrdno ispitivanje, I sto je najuzasnije, njega su optuzivali i za ono sto on ne bese pocinio. Avaj! Bezmolvnik i pustinjak je za neka od svojih sagresenja govorio: “Ne znam sta da kazem na to”, iako je u monastvu proveo oko cetrdeset godina i imao dar suza… U nastavku ovog ispitivanja njegova se dusa razluci od tela, tako da ostade neizvesno kako se sudjenje zavrsilo i kakva je presuda” (Jovan Lestvicnik, “Lestvica” 7: 50).
Zbilja, dolazak na mitarstva posle smrti je samo specifican oblik i zavrsni deo velike bitke koju svaka hriscanska dusa vodi tokom celog svog zivota. Episkop Ignjatije pise: “Kao sto se vaskrsenje hriscanske duse iz grehovne smrti obavlja za vreme njenog lutanja i potucanja po zemlji, isto se tako tajanstveno, ovde na zemlji, svrsava i njeno ispitivanje od strane vazdusnih sila, njeno oslobadjanje od tih sila ili padanje u njihovo ropstvo.
Na putovanju kroz vazduh (posle smrti), ova sloboda ili ropstvo se samo razotkrivaju” (III tom, str. 159). Neki Svetitelji, kao recimo Makarije Veliki – ciji je prolazak kroz mitarstva videlo nekoliko njegovih ucenika – ushodili su pored demona “carinika” nesmetano, jer su se oni vec borili s njima, i dobili tu bitku jos za zivota. Evo odlomka iz tog zitija: “Kada se svetome Makariju priblizi cas smrti, heruvim, koji bese njegov Andjeo cuvar; dodje sa mnostvom nebeske vojske po njegovu dusu. Sa Andjelskim cinovima sisli su i horovi Apostola, Proroka, Mucenika, Episkopa, Prepodobnih, Pravednika.
Demoni se po grupama smestise po svojim carinarnicama da posmatraju putovanje bogonosne duse. Ona poce da ushodi. Stojeci daleko od nje, tamni duhovi sa svojih mitarstava vikahu: “O, Makarije! Kakve si se slave udostojio!”. Smireni muz im odgovori: “Ne! Jos se bojim, jer ne znam da li sam sto dobro ucinio!”. No, on se brzo uzdizase u nebo. S drugih mitarstava opet vikahu vazdusne sile: “Tako je! Umakao si nam, Makarije!”. “Ne”, odgovori on, “jos mi valja bezati”.
Kada je vec pristupio nebeskim vratima, oni ridajuci od zlobe i zavisti, povikase: “Zbilja si nam utekao, Makarije!”, a on im odgovori: “Silom Hrista moga sticen, ja izbegoh vase zamke”. (Skitski paterik).
“Sa takvom velikom slobodom veliki ugodnici Boziji prolaze kroz zasede tamnih sila u vazduhu, zato sto oni u svom zemaljskom zivotu vode s njima nepomirljivi rat i, pobedivsi ih, sticu u dubini srca veliku slobodu od greha, postaju hram i svetiliste Duha Svetog, nacinivsi svoje umno staniste nepristupacnim za pale duhove” (Ep. Ignjatije, III tom, str. 158-159).



Posebni sud
U pravoslavnom dogmatskom bogoslovlju prolazak kroz vazdusna mitarstva smatra se delom “posebnog” suda, posredstvom kojeg se odlucuje o sudbini duse do Strasnog Suda. I “posebni” i Strasni sud obavljaju Andjeli, koji se javljaju kao orudje Bozije Pravde: “Tako ce biti na svrsetku veka: izici ce Andjeli i odlucice zle od pravednih, i bacice ih u pec ognjenu; onde ce biti plac i skrgut zuba” (Mt. 13, 49-50).
Pravoslavni hriscani su srecni sto imaju ucenje o vazdusnim mitarstvima i “posebnom” sudu jasno izlozeno u svetootackim spisima i zitijima svetih. No i svaki covek koji duboko razmislja makar samo i o Svetom Pismu, doci ce do veoma slicnog ucenja. Tako, recimo, protestant-evangelista Bili Greem pise u svojoj knjizi o andjelima: “U trenutku smrti duh napusta telo i krece se kroz atmosferu. Ali, Pismo nas uci da se tamo krije djavo. On je “knez koji vlada u vazduhu” (Ef. 2, 2). Kada bi nase umne oci bile otvorene, verovatno bismo videli da je vazduh prepun demona, Hristovih neprijatelja. Ako je satana mogao tri nedelje zadrzati Andjela koji bese poslat Danilu na zemlju, onda mozemo zamisliti kakvo protivljenje demonsko ocekuje hriscanina nakon smrti… Momenat smrti jeste poslednja prilika za satanu da napadne istinskog hriscanina. No Bog salje svoje Andjele da nas u to vreme zastite” (Bili Greem, “Andjeli – tajanstveni Boziji glasnici”, Njujork, 1975).

Mitarstva – probni kamen istinitosti posmrtnog iskustva
Sasvim je jasno da ovo o cemu smo u ovom poglavlju govorili nije “vracanje filma” zivota koje se tako cesto pominje u savremenim “posmrtnim” iskustvima. Ta iskustva (koja se cesto desavaju i pre smrti) nemaju u sebi niceg bozanskog, nikakvog suda. Ona su pre psiholoski dozivljaj, rekapitulacija zivotnog puta pod kontrolom niceg drugog do sopstvene savesti.
Odsustvo suda, a prisustvo, kako mnogi izjavljuju, “smisla za humor” kod nevidljivog bica koje prisustvuje tom “vracanju filma”, jeste znak uzasavajuce povrsnosti koju zapadni svet danas ispoljava u shvatanju zivota i smrti. A to objasnjava zasto cak i Indusi u “zaostaloj” Indiji imaju strasnije iskustvo smrti od vecine ljudi zapadnog sveta: i bez istinite svetlosti Hriscanstva, oni su ipak sacuvali ozbiljniji odnos prema zivotu od vecine ljudi koji zive u povrsnom “post-hriscanskom” zapadnom svetu.
Prolazenje kroz mitarstva, svojevrsni probni kamen istinitosti posmrtnog iskustva, uopste se ne spominje u savremenim slucajevima. Uzrok tome nije tesko pronaci. Na osnovu mnogih znakova – odsustva Andjela koji bi trebalo da dodju po dusu, odsustva suda, povrsnosti mnogih iskaza, cak i kratkotrajnosti samog dogadjaja (obicno 5 do 10 minuta, za razliku od nekoliko sati, pa i dana, o kojima se govori u zitijima Svetih i drugim pravoslavnim izvorima) – jasno je da danasnja iskustva, iako ponekad veoma cudnovata i neobjasnjiva za savremenu medicinsku nauku, nisu narocito duboka. A kada se i radi o istinskom iskustvu smrti, onda ono sadrzi tek pocetak posmrtnog putovanja duse: to iskustvo se zbiva u predvorju smrti, pre nego sto je Bozja odluka o dusi postala konacna (a znak za to je dolazak Andjela po dusu), tj. dok jos postoji mogucnost za dusu da se prirodnim putem vrati u telo.
Trebalo bi ipak da damo valjano objasnjenje za slucajeve koji se zbivaju u danasnje vreme. kakvi su to predivni pejsazi koji se cesto vidjaju? Gde se nalazi taj “nebeski” grad? Kakva je to “vantelesna” oblast sa kojom se danas nesumnjivo dolazi u dodir, i to cesto?
Odgovor na ova pitanja moze se naci u istrazivanjima koja su opisana u literaturi koja se veoma razlikuje od gore spomenutih hriscanskih izvora – literaturi koja je takodje zasnovana na licnom iskustvu i koja je mnogo dublja u svojim zapazanjima i zakljuccima koje odatle izvodi od danasnjih “posmrtnih” iskustava. To je literatura na koju dr Mudi i drugi istrazivaci obracaju paznju i u kojoj nalaze zaista upecatljive paralele onim klinickim slucajevima koji su podstakli savremeni interes za zivot posle smrti.


Ucenje episkopa Teofana Zatvornika o vazdusnim mitarstvima
Episkop Ignjatije (Brjancaninov) je bio glavni zastitnik pravoslavnog ucenja o vazdusnim mitarstvima u Rusiji u 19. veku, kada su neverujuci i modernisti vec poceli da ismevaju to ucenje, no i episkop Teofan Zatvornik bio je isto tako odlucan branitelj ovog ucenja koje je on smatrao sastavnim delom pravoslavnog ucenja o nevidljivom ratu ili duhovnoj borbi protiv demona. Ovde navodimo jednu njegovu besedu o mitarstvima uzetu iz tumacenja osamdesetog stiha 118. psalma: Neka srce moje bude savrseno u naredbama Tvojim, da se ne postidim’. Prorok ne kazuje kako i gde da “se ne postidi”. Najblizi slucaj “nepostidnosti” zbiva se u vreme kada zapocinje unutrasnja borba…
Drugi momenat nepostidjenja jeste vreme smrti i prolazak kroz mitarstva. Ma kako se nasim besmislenom cinila ideja o mitarstvima, ipak ce i one morati da prodju kroz njih.
Sta traze ti mitari od onih koji tuda prolaze? Traze ne bi li kod ljudi pronasli nesto svoje. A sta je to?
To su strasti. Zato, kod onoga cije je srce cisto, i tudje strastima, oni ne mogu naci nista za sta bi se zakacili; stavise, suprotne osobine ce za njih biti kao udarac groma. Na ovo je neko, od onih visoko-obrazovanih, izrekao ovakvu misao – mitarstva se predstavljaju kao nesto strasno, ali, sasvim je moguce da demoni umesto necega strasnog pokazu nesto sto ce obmanuti coveka. Oni mogu pokazati dusi nesto sto ce je obmanuti, zavesti, prema svakoj vrsti strasti na koju dusa nailazi. Ako su za vreme zivota na zemlji izgnane strasti iz srca i u njemu umesto njih zasadjene suprotne dobrodetelji, onda, ma kakva obmana da se ukaze, dusa, nemajuci nikakvu simpatiju prema njoj, prolazi pored nje sa gnusanjem. A kada srce nije ocisceno, onda kakvoj je strasti ono najvise sklono, tome ce se i dusa tamo prikloniti. A demoni ce je smatrati za druga i onda ce vec znati kuda s njom.
Znaci, malo je verovatno da se dusa u kojoj jos postoji sklonost ka ma kakvoj strasti nece postideti na mitarstvima. Posramljenje je ovde u tome sto se dusa sama baca u pakao. No krajnje posramljenje je na Strasnom sudu, pred licem svevideceg Sudije (“Stoosamnaesti psalam”, tumacenje ep. Teofana, Moskva, 1891. g.).

 

[rollmilan]

Evo vidite moji dragi Pravoslavci ovu dvojicu kako lupaju gluposti oni ne znaju gdje su suplji a kamo li sta drugvo su vam dva sektasa koji po nalogu djavola i po svaku cijenu moraju da pobiju Sveto Pismo i Hriscanstvo.Kazu njih dvojica da su Mitarstva kod Pravoslavaca i cistiliste kod katolika ista stvar,pa ovakvu glupost mogu da izvale samo njih dvojica i niko vise!Mitarstva postoje i obadvojica cete na njih doci nema te sile da vas spasi od toga!Gospod je namjerno ostavio Mitarstva da mu ovakvi ne prodju u Carstvo Nebesko vec da sami sebe sruse na njima svojim lazljivim jezikom i svojim grijesima.Gospod je rekao mozes da radis sta hoces ali neces dokle hoces tako da po vasem ponasanju i pisanju veoma cete se brzo naci na tim Mitarsvima pa tamo prosipajte vasu mudroliju da vidite kako cete proci.Pravoslavno ucenje o Mitarstvima je takvo da kada dusa dodje na pomenuto mjesto tu se odlucuje gdje dusa pripada Raju ili paklu.Na tom mjestu ces da vidis kao na ekranu citav svoj zivot tu ne moze nista da se sakrije ni ono sto samo ti znas i niko drugi.Katolicko ucenje je takvo da katolici smatraju da postoji cistiliste u koje odlaze gresne duse i tu borave sve dok se ne ociste od grijeha pa onda tek mogu da idu u Raj.Katolicko ucenje je pogresno nema druge prilike ni cistilista jer se sve zavrsava na Mitarstvima!Nemaju nikakvo opravdanje niti drugu priliku jer ce im Gospod reci imali ste Sveto Pismo niste ga prihvatili,imali ste moje Svetitelje ni njih niste prihvatili vec ste im se ismijavali dok su vas upozoravali i tako idite od mene licemeri i svi vi koji cinite i tvorite laz jer je otac vas car lazi djavo.Vi ne mozete da shvatite sta je pakao pa zato se i ponasate tako kako se ponasate,bolje da te muce 1000 godina na zemlji nego 1 minut u paklu gdje je skrgut zuba i gdje dusa ne umire!

Prvo, nisam pisao da li su mitarstva istinita ili ne, to ću svakako videti kao i svi mi , pisao sam o tome da učenje o mitarstvu nije izvorno hrišćansko jer tog učenja nema u svetom pismu . Znači oovo učenje je pridodato hrišćanstvu kao kompilacija ranijih predhrišćanskih verovanja . Uostalom mnogi paganski običaji su asimilovani od strane hrišćanstva, to je valjda jasno svima. Time hrišćanstvo nije izgubilo na izvornosti a po mom dobilo je određenu punoću.
Drugo , kada sam pisao o čištilištu i mitarstvu pisao sam o sličnom mehanizmu selektovanja umrlih duša , nekoj vrste carinarnice , a da tačno je to da kod mitarstva nema iskupljenja a da kod čištilišta ima - to nisam napisao i to je greška (znači razlika postoji). Međutim čitav mehanizam je sličan i on ne postoji u svetom pismu već je pridodat.
Na kraju ja nisam satanista već neko ko širi ljubav, nisam neko ko ubija i kolje ljude - što satanisti vole da rade (od uva do uva - i to za Božić).

 

[serbianhunter]

Ti si za mene satanista koji ce da zavrsi kako ce da zavrsi to ne mozes da izbjegnes nikako!

 

[rollmilan]

Nije mi jasno kako neko može da veruje u mitarstva a da istovremeno kolje ljude?