Prvo, treba reći šta je islam. Kada govore o islamu, veoma često počinju da govore o njemu kao o religiji. Pod rečju "religija" podrazumeva se određena religiozna organizacija, crkva ili sekta - religiozna organizacija gde se ljudi okupljaju da se pomole, reše neka duhovna pitanja.
U stvarnosti to uopšte nije tako. Islam je u tom smislu prilično dalek od religije u našem tradicionalnom shvatanju. To je veoma važno zapamtiti, jer razgovor kod nas postaje često razgovor "gluvih telefona". Kada razgovaramo sa muslimanima, oni nam govore o jednom, a mi njima o drugom. Ne možemo razumeti jedni druge, jer jednim te istim rečima obuhvatamo potpuno različita shvatanja.
Eto, nedavno mi je jedan dobar čovek predložio da primim islam i objasnio mi je razlog zašto se obratio i zašto je islam istinska religija. Taj čovek mi je objasnio da je islam istinita vera zato što muslimani ne piju, ne drogiraju se, sve njihove devojke su nevine, ne dopušta se razvrat i zato je islam jako dobra religija, jedina nada naprednog ljudskog roda.
Iako činjenice kažu da to nije istina, makar samo zbog toga što se 80% heroina uzgaja u zemljama islama... Međutim, suština je da čovek doživljava religiju kao određeni projekat zemaljskog poretka. I to je, uzgred rečeno, jako izražena crta. Ako odemo na islamske internet sajtove primetićemo da veliku većinu materijala koji se tamo nalazi predstavljaju materijali o uređenju života: o istočnoj kuhinji, pijaci; koje su norme šerijata o dužini brade, o dužini nogavica ili čega bilo - eto takve stvari! To jest, to predstavlja određeni pokušaj globalnog uređenja sveta koji se zasniva na Božijem autoritetu. U tom smislu islam se pre može porediti ne sa crkvom - Pravoslavnom ili rimokatoličkom - već sa projektima kao nacional-socijalističkim, komunističkim, sadašnjom globalizacijom. Upravo je to projekat izgradnje nekakvog carstva Božijeg na Zemlji zemaljskim sredstvima pod pokroviteljstvom Gospoda Boga.
Štaviše, za muslimana je u principu nemoguća podela između religije i politike. To je veoma važno razumeti jer je to crta koja je karakteristična za islam. Možemo zamisliti pravoslavnog hrišćanina koji živi, na primer, u Americi, među Papuancima na Novoj Gvineji usred samog tog islama. To jest, Pravoslavlje kao takvo, obuhvatajući pri tom celokupan čovekov život, pretpostavlja da čovek može sapostojati sa nekim za njega stranim poretkom. Štaviše, za pravoslavne je to normalno stanje, jer znamo da Carstvo Hristovo "
nije od ovoga sveta" kao što je rekao naš Gospod. Zašto pravoslavni hrišćanin može ostati pravoslavan čak boraveći u antihrišćanskoj zajednici? Za nas, naravno, nije normalno što postoje takve okolnosti, ali avaj, to je očigledno neizbežno zlo do kraja sveta. Po rečima svetog Justina Filosofa[
2]: "znamo da će progoni zahvatati Crkvu do samog kraja, dok se ne vrati Gospod i ne oslobodi nas sve". Zato su za nas progoni nešto normalno.
Zašto? Zato što smo mi strano telo, predstavnici Carstva Božijeg na zemlji. Osećamo da smo, i jesmo ako hoćete, kao diverzanti koji su poslati na neprijateljsku teritoriju. Zato postoje manje ili više udobne situacije, ali je za nas ovaj svet - mesto u kome možemo postojati, ali se pri tom ne nadamo na svoje snage da će ovaj svet postati Carstvo Božije. Nadamo se da će se Sam Bog umešati i preurediti svu Vaseljenu.
Za islam to nije tako. Za islam to predstavlja služenje Bogu koje se pre svega projavljuje u šerijatu, zakonu. Taj zakon obuhvata religiozni život čoveka, njegov duševni, duhovni, telesni i društveni život, uređuje ga u porodici i u svemu ostalom. To jest, šerijat pretpostavlja određeni globalni projekat koji pri tom, što je najzanimljivije, skoro uopšte ne uključuje Samog Gospoda Boga. U tome je najveća, suštinska razlika u odnosu na Pravoslavlje: ako se u Pravoslavlju sve čini silom Svemogućeg Gospoda, u islamu se mešanje Gospoda Boga smatra skoro nepostojećim. Pri tom se na sve načine stimuliše prelazak čoveka u islam. Uzimajući u obzir da se ljudska sloboda mnogo ne ceni u islamu zbog veroučenja (o njima ćemo sada govoriti) iz toga proističe da svaki čovek i sloboda lako mogu biti slomljeni. Kako je rečeno u Koranu: "
Njemu su se predali oni koji su i na nebesima i na zemlji, dobrovoljno i nevoljno, i Njemu ćete biti vraćeni". Ova reč "nevoljno" označava odsustvo slobode, plen, ropstvo. Zbog toga postoji niz strašnih izreka, kao na primer: ako hrišćanin u prisustvu dva muslimana izrazi želju da postane musliman - on se smatra muslimanom i svaki pokušaj da se kasnije odrekne dovodi do smrtne kazne. Jer se za napuštanje islama propisuje smrt ili doživotni zatvor. Međutim, doživotni zatvor niko ne koristi, postojali su vrlo, vrlo retki slučajevi kada se koristilo doživotno zatvaranje. Najčešće se primenjivala smrtna kazna, koja se sprovodi i do danas. Poslednji primer smrtne kazne za primanje hrišćanstva bio je u Saudijskoj Arabiji 2005. godine kada su kaznili hrišćanina sa Filipina. U Jemenu su 2004. godine ubili muslimana koji je primio Pravoslavlje - Georgija. To su norme koje deluju i do danas u zemljama šerijata.
Drugi deo teritorije naše planete su
zemlje rata. Zemlje rata dele se na dve grupe:
zemlje džihada i
zemlje primirja. Zemlje rata su zemlje gde ne deluju zakoni šerijata, to jest, gde društvo nije uređeno po šerijatskim normama. Tu zemlju tako nazivaju jer ta teritorija mora biti obraćena u islam. Za to se pretpostavlja praksa Sveštenog rata -
džihada[9], koja ima nekoliko oblika. Veoma je važno zapamtiti: džihad ima formu misije - takozvani
mirni džihad. Misionarstvo muslimana se naziva džihadom. Pod džihadom se može podrazumevati i pravi rat i pogromi, trovanje protivničke vode. Po sadanjem tumačenju niza muslimanskih autoriteta iz Saudijske Arabije, takozvanih
vahabita[10], oblik džihada je i širenje narkotika. Razumljivo je, naravno, zašto se heroin gaji pre svega u Avganistanu - širenje heroina se smatra sredstvom za podrivanje protivnikovih sila. Kao i u svakom ratu - uništenje žive sile protivnika. To je čisto vojna taktika.
Kada su vršeni pregovori između rimokatoličke crkve i islamske ume, javilo se pitanje da li se Alah može nazivati ličnošću. Rečeno je da u arapskom jeziku ne postoji termin koji bi mogao opisati tu reč. Naša reč "ličnost" prevodi se na arapski jezik kao termin, koji istovremeno znači "mladić, balavac, mangup". Eto, kod njih je jednako: ličnost, balavac... Zato je to faktički nemoguće tako prevesti, ali ni mi, naravno, pri takvom uslovu ne bismo mogli tako prevesti. Nećemo reći da je Bog - mladić, to je nemoguće. Drugih termina koji bi mogli opisati lično postojanje Alaha - nema.
Kada sam bio u prilici da polemišem sa muslimanima, da jednostavno razgovaram sa njima o životu... Ove godine na primer, razgovarao sam sa muslimanom u Turskoj i pitao ga: "Ko je Alah za tebe?" On govori: "Za mene je Alah neka velika sila, daleka-daleka, neshvatljiva-neshvatljiva."
Nijedan musliman ne zna ko je Alah. Zaista, to je sila, koja je stvorila svet, dala zakone, sila koje sve okreće, ali koju je faktički nemoguće spoznati. U Koranu piše: "
Alah u izobilju daje hranu onome kome hoće od robova Svojih" (Koran 29:62). I proklinju se Jevreji i hrišćani koji tvrde da oni mogu biti deca Božija, da mogu da postanu sinovi Božiji. U vezi sa tim, javlja se odnos prema Bogu kao dalekoj sili, kojoj je neophodno poklanjati se, ali pri tom ništa ne znati o tome ko je On.
Postoji učenje o osobinama Alaha koje večno postoje sa njim. Šta su osobine? Osobine nisu prosto kvaliteti, to su određene osobine koje Alah otkriva sam o sebi. Koliko oni objektivno odgovaraju njegovoj prirodi - sporno je pitanje. Postojale su dve škole u srednjevekovnom islamu: jedni su govorili da Alah zaista otkriva o sebi neke osobine, svoje sopstvene prirode, drugi su govorili da je Alahu bilo tako ugodno da kaže o sebi, ali kakav je u stvarnosti on - to ne želi da kaže. Ovo pitanje u islamu je nerešivo, ali se ipak smatra da je znanje tih atributa veoma važno. Ovi atributi su poznatih 99 imena Alahovih.
Možda ste videli da muslimani često imaju brojanice u kolima kao amajlije ili hodaju sa zelenim brojanicama? Oni hodaju, prebirajući te brojanice, prizivajući svako od Alahovih imena. Pri čemu to ima pre magijski značaj, iako se i u
sufizmu[15] - mističkom pravcu islama smatra da čovek na taj način u sebi razgoreva ljubav prema Alahu. Ovde postoje neki elementi koji su pozajmljeni iz hrišćanstva, koji su zaista istiniti.
Ova imena su suprotna jedna drugim. Jedno od njih je, na primer, Ljubeći, Milostivi, Milosrdni. Iako nije rečeno da je on Ljubav, piše da on ljubi samo one koji ljube njega. Drugi od atributa je da je on Onaj koji govori. Postoje na primer atributi da je on Tiranin, Tvorac zla. To jest, sa islamske tačke gledišta tradicionalno se smatra da je Alah iznad dobra i zla, da je on uzrok i dobra i zla. Kao što je napisano u Koranu: "
A njih dvojica (Harutu i Marutu) nisu nikoga učili dok mu ne bi rekli: ‚Mi samo iskušavamo i ti ne budi nevjernik'. I ljudi su od njih dvojice naučili kako će muža od žene rastaviti, ali nisu mogli time nikome bez volje Alahove nauditi. Učili su ono što će im nauditi i od čega nikakve koristi neće imati iako su znali da onaj koji tom vještinom vlada neće nikakve sreće na onome svijetu imati" (Koran 2:102). To jest, i dobro i zlo su od Alaha. Postoji
hadis[16] koji se pripisuje Muhamedu gde piše: "
Kome Alah ukaže na Pravi put - biće na Pravom putu, a koga ostavi u zabludi - taj će izgubljen biti" (Koran 2:178). Takva je njihova sudbina.
Islam kategorički odbacuje trijedinstvo Božije: u Koranu postoji nekoliko sura koje su usmerene protiv trijedinstva. Međutim, zanimljivo je da se mi takođe slažemo sa svakom od tih sura. Na primer, tamo je rečeno da greh koji se ne prašta čine ljudi koji govore da je Alah treći iz trojice, to jest jedan od tri Boga. Naravno, mi se sa ovim potpuno slažemo! Kako mogu postojati tri odvojena Boga. Postoji ajat u Koranu gde je rečeno da Alah pita Isusa: "
O Isa, sine Merjemin, jesi li ti govorio ljudima: "Prihvatite mene i majku moju kao dva boga uz Alaha".[
17] Isus govori da tako nešto nije rekao.
To jest, Muhamedove predstave o hrišćanstvu su bile potpuno izvitoperene. Mi smo potpuno saglasni sa prokletstvima koje Koran sipa na hrišćane. Ljude koji misle na taj način i mi anatemišemo. Kako je moguće saglasiti se da postoje tri Boga? Gde bi se oni smestili? Pa, Bog je svudaprisutan.
Dakle, šta se može reći - ko je Alah, kakvo je on biće? Kao prvo, postoji zvanična odluka sabora Vaseljenske Crkve - u pitanju je Carigradski Sabor iz 1180. godine, Sabor o Muhamedovom Bogu gde je naglašeno da Alah nema nikakve veze sa biblijskim Bogom. Alah je Muhamedova izmišljotina koju je smislio zbog nepravilno shvaćenih događaja iz Starog i Novog Zaveta. Zaista, kako se može poistovetiti Alah sa Bogom Biblije? Kada se govori o Bogu neophodno je da postoje neki znaci istinskog Božanstva. Osnovni priznaci Božanstva u Muhamedovom učenju, naravno, nestaju: on je nekakva daleka sila, za čije atribute se ne može jasno reći u kakvoj su vezi sa njim samim. Uzgred, on ima jedan atribut - Koran koji večno postoji! Smatra se da pored Alaha večno postoji i Koran. Da sa-postoji sa njim!
Sporno je na koji način Koran postoji sa Alahom. Neki govore da pred licem Alaha večno stoji zeleni tron na kome se, u zelenoj marokenskoj koži, nalazi predivni Koran, takozvana
Glavna knjiga[18] koja se pominje u Koranu. I arhanđel Džibril je kopirao određenu suru iz Korana i dao Muhamedu da nabuba napamet.
Anđeli u muslimanskom učenju predstavljaju nekakve duhove, stvorene iz svetlosti koji uvek ispunjavaju Alahovu volju. Saglasno islamu, anđeli ne mogu da padnu. Jedini slučaj kada je anđeo pao je slučaj Iblisa, po našem satane, koji je postao Šejtan, satana. Međutim, da li je Iblis anđeo ili najveći od džinova - sporno je pitanje. Stvar je u tome što niz autoriteta tvrdi da je Iblis pobunjeni anđeo, a niz autoriteta govori da je u pitanju džin. Anđeli imaju različiti broj krila, o njima se različito govori. Na primer, govore da arhanđeo Džibril ima 600 krila pri čemu se svaki dan kupa u izvoru. Dok se kupa, padaju mu kapi sa krila i postaju biseri. Takve su arapske basne koje naravno imaju malo veze sa realnošću, ali pokazuju idealističku predstavu o anđelima.
Sem anđela postoje i druga duhovna bića koje nazivaju
džinovima[21]. Džinovi su bića neanđelske prirode, stvoreni su iz bezdimnog ognja i podeljeni na dve vrste bića: postoje džinovi-muslimani i džinovi-neznabošci.
Na koji način se javilo učenje da postoje džinovi-muslimani? Jednom prilikom, dok je još bio na samom početku svog poslanstva, Muhamed je pošao da propoveda u jednom od gradova Arabije. Dok još nije imao armiju, pokušao je da svoju reč donese uz pomoć propovedi. Prognali su ga. On se jako uznemiren vraća nazad i tu je imao otkrovenje da u stvarnosti nije uzalud išao, jer su se okupili džinovi iz cele Arabije da bi poslušali njegovu propoved. Oni su i prKako muslimanu objasniti da je to - Reč Božija? Stvar je u tome što je za nas Sveto Pismo Reč Božija zato što Bog govori ne samo Rečju, već govori i delima. Pogledajte kako se odvija učenje u školi: može se predavati lekcija, a može se i na tabli napisati primer. A može se zadati i praktični zadatak. Isto tako i Bog uči ljudski rod: On Sebe otkriva kroz Svoju Reč, Koja pokazuje sebe i delom i rečju i kaznom i propovedima, i primerima i svim drugim. Štaviše, Biblija je, za razliku od Korana, Knjiga Zaveta između Boga i ljudi, to jest, Saveza između Tvorca i stvorenja. Koran ne pretpostavlja zavet između Boga i ljudi. Koran predstavlja, da tako kažemo, jednostranu vezu: on predstavlja određene zapovesti koje čovek treba da ispuni, uputstvo za primenu. imili islam. Na taj način je svoju misiju ipak ispunio. Tako je Muhamed dobio utehu. Tako se pojavilo učenje o džinovima-muslimanima.
