Ali ko da dođe, ko god da se pojavi zateći će dugove i tužbe. Onda je prinuđen da se dobro otvori, ako zaista hoće da nešto da uradi...a to ne može pojedinac...velike su pare u pitanju. Pored toga što država ne daje olakšice za finansiranje u sport nikome ne prija da vraća tuđe dugove koji nisu mali.
Nazalost, na celu kluba su svih ovih godina, uglavnom bili ljudi koji su se bahato i rasipnicki ponasali, a bilo je i strvinara koji su ocerupali klub.Trebaju nam ljudi koji ce razmisljati nekoliko godina unapred, koji imaju viziju, strategiju i znanje da nas izbave iz ove agonije. Drzava je u rasulu, od nje i ne mozemo ocekivati pomoc.
Ovo su dva zanimljiva teksta,(mozda si ih vec procitao :dntknw
ako imas volje, procitaj ih. Procitaces kako je Zika Pauk uterivao strah u kosti nekim ljudima iz kluba, kako je vredjao Mutu pa je ovaj zeleo da napusti svlacionicu. Zikino uljudno ponasanje pred novinarima je bila samo maska. Ima deo teksta i o Zmagu Sagadinu i njegovom sizofrenom ponasanju. Takodje i o Nebojsi Ilicu, koji je bio kako pise u tekstu "devojka za sve" :mrgreen:. Na jednoj utakmici je uzeo maramicu i skinuo zvaku sa cipela Sagadinu koju je bacio neko iz publike a ovaj je slucajno nagazio. Cela dvorana mu se smejala. Rekoh ti je da je Ilic bio cirkuzant koji je imao zadatak da zabavlja publiku. Ima jos dosta toga zanimljivog. yes3
Košarkaški gigant izbegao stečaj
Agonija košarkaškog kluba Crvena zvezda, povremeno prekidana rezultatskim uspesima koji su po poslovanje ovog kolektiva bili čak i najrazorniji, traje već petnaestak godina. Ovo je priča o tim potresima koji su nekadašnjeg giganta srpske i evropske košarke doveli do prosjačkog štapa
U debeloj senci skorašnjih nemira, najpre onih na ulicama Beograda, a potom i onih na stadionu “Luiđi Feraris” u Đenovi, protekle nedelje objavljena je vest da košarkaški klub Crvena zvezda ne može pod stečaj. Privredni sud u Beogradu doneo je tu odluku 14. oktobra, na osnovu toga što su udruženja građana i sportske organizacije izuzete iz Zakona o stečaju. Proces proglašenja stečaja je, inače, bio automatski pokrenut još krajem marta, pošto je račun KK Crvena zvezda bio u blokadi duže od tri godine. Tako je klub sa Malog Kalemegdana – kako se tepa Zvezdi zbog toga što im se klupske prostorije nalaze unutar Kalemegdanske tvrđave, ali i zbog slavne istorije iz pedesetih i šezdesetih kada su “crveno-beli” harali tadašnjom Jugoslavijom, a utakmice igrali upravo na kalemegdanskom igralištu – izbegao gašenje sa kojim se suočava bezmalo već deset godina.
Da li je time okončana i deceniju i po duga tragikomedija koja je od Crvene zvezde, nekadašnjeg giganta srpske, jugoslovenske i evropske košarke, napravila ruinu namenjenu prvenstveno za ismevanje i žaljenje? Nikako. Razmere krize kroz koju Crvena zvezda pliva (ili – u kojoj se davi) još od sredine devedesetih, prevelike su da bi bilo kakva odluka Privrednog suda mogla da predstavlja rešenje.
Najneverovatniji aspekt Zvezdine agonije jeste činjenica da se ona pretežno odvijala daleko od očiju javnosti. Iako je reč o košarkaškoj sekciji najpopularnijeg sportskog društva u Srbiji, pa i na Balkanu, javnost je uvek sa zakašnjenjem saznavala šta se sve dešava na Malom Kalemegdanu.
To tako traje još od prošle decenije kada je, negde sredinom devedesetih, na čelo kluba došao Voja Stojaković, tadašnji direktor Republičke uprave javnih prihoda. Stojaković je bio ambiciozan kadar, nameran da po svaku cenu napravi od Zvezde košarkaškog giganta sposobnog da se nosi sa Partizanom, ali i najvećim evropskim klubovima. Njegova ambicija je, međutim, bila u neskladu sa realnim mogućnostima kluba, koji je već uveliko izgubio ugled i prestao da važi za sredinu o kojoj talentovani klinci sanjaju. Perspektivni srpski košarkaši su tih godina mahom odlazili u Partizan ili zahuktali FMP Železnik i Hemofarm, čak i ako su bili navijači Crvene zvezde. Razlog tome je bila rezultatska kriza u Zvezdi koja je umalo ispala iz prve lige u sezoni 1996/97, koju su obeležili prvi kadrovski i finansijski potresi (kašnjenje plata, odlasci igrača usred sezone, česte smene trenera). Zato je Stojaković rešio da leta 1997. godine dovede u Zvezdu najtraženije slobodne igrače na tržištu, šta košta da košta.
Najtraženiji su bili igrači beočinskog BFC koji je zbog nagomilanih dugova bio pred gašenjem, a njegova talentovana ekipa “na izvol’te” konkurenciji. Na iznenađenje kompletne sportske javnosti, Zvezda je u prelaznom roku angažovala tri najzvučnija igračka imena iz BFC-a: Milenka Topića (tada već standardnog reprezentativca i jednog od najboljih visokih krila Evrope), Željka Topalovića i Vladimira Kuzmanovića, iako su svi oni bili “već viđeni” u Partizanu, odnosno Beobanci. Ubrzo se ispostavilo da je presudan argument u korist Zvezde bio novac. Svoj trojici je ugovorom bila zagarantovana godišnja zarada od preko 100.000 maraka (Topiću, kako se pričalo, čak i tri puta više), što su bile do tada rekordne cifre u srpskoj košarci, a ne bi ih se postideli ni mnogi strani klubovi. Pored njih trojice, Zvezda je u istom prelaznom roku angažovala još nekoliko poznatih imena, recimo veterana Olivera Popovića, što joj je, zajedno sa najkvalitetnijim igračima koje je zadržala iz prethodnog sastava, garantovalo da se u predstojećem šampionatu neće boriti za opstanak u ligi, već za sam vrh tabele, a možda i titulu.
Nije se znalo odakle Zvezdi odjednom tolika sredstva, sve dok jedan događaj iz sasvim druge životne sfere nije rasvetlio stvari. Ubrzo pošto su “crveno-beli” formirali takav “tim snova”, došlo je do racije na beogradskoj “buvljoj pijaci”, gde je tamošnjim trgovcima masovno oduzimana roba koju su posle mogli da otkupljuju nazad. Sredstva od tog otkupa slila su se, naravno, u Upravu javnih prihoda na čijem se čelu nalazio Stojaković. Postala je neka vrsta “javne tajne” nezvanična informacija koja je prostrujala sportskom čaršijom, da su pare od racije u stvari završile u Zvezdi, koja je od njih isplatila najskuplju ekipu u svojoj i istoriji jugoslovenske košarke.
DIVCU 100.000 PO UTAKMICI!
Ukoliko su te glasine bile tačne – a pisanih tragova nema, mada se sa velikom verovatnoćom može pretpostaviti da jesu bile istinite – trgovci sa “buvlje pijace”, barem oni koji navijaju za Zvezdu, mogli su da se teše činjenicom da su njihove pare ipak bile namenski potrošene. “Crveno-beli” su, naime, u tom šampionatu osvojili titulu prvaka SR Jugoslavije i stekli pravo da se takmiče u Kupu šampiona, što je armiju navijača vratilo na tribine “Pionira”.
Naredne sezone bilo je još jasnije koliko Stojakoviću (za koga se, inače, uvek pričalo da je bio navijač Partizana pre nego što je preuzeo rukovođenje Zvezdom), pare nisu problem. NBA liga je te godine bila odložena zbog čuvenog štrajka igrača, pa je Stojaković započeo pregovore sa Vladom Divcem, tada još aktivnim košarkašem, da ovaj igra za Zvezdu sve dok je NBA aktivnost zamrznuta. Divac je pristao, doduše samo za utakmice u Kupu šampiona, i to za nadoknadu koja je bila astronomska: 100.000 dolara po meču! Detalji sporazuma nikada nisu bili obelodanjeni, tako da je ugovoren iznos možda bio i višestruko veći, kao što su sugerisale glasine. Nezvanično, Divac je toliku sumu ispostavio kao zahtev ne bi li indirektno odbio Zvezdinu ponudu, računajući da mu sigurno neće izaći u susret. Ali kada je, i na njegovo iznenađenje, uprava “crveno-belih” prihvatila njegov uslov, Divac više nije imao kud, već je doputovao u Beograd i u decembru 1996. stavio se na raspolaganje Zvezdi. Taj njegov potez doveo je do demonstracija navijača Partizana ispred uprave “crno-belih”, od koje su zahtevali odgovornost za to što su dozvolili da klupska legenda ponese dres najvećeg rivala!
Divac je za Zvezdu odigrao dve utakmice pre nego što se vratio u NBA koja je u međuvremenu počela da funkcioniše.
Bilo je, dakle, još tada jasno da je KK Crvena zvezda prerasla u politički projekat, u kojem ljudi iz establišmenta ispunjavaju neke svoje ambicije. Ali uspeh iz sezone 1997/98. više nikada nije ponovila, zato što je dominaciju na košarkaškoj sceni SR Jugoslavije tada preuzeo jedan drugi politički projekat – Budućnost iz Podgorice. Štićenik režima Mila Đukanovića, Budućnost je po Stojakovićevom receptu privukla najkvalitetnije igrače i trenere astronomskim transferima (Dejana Tomaševića, između ostalih). Vesko Barović, glavni finansijer Budućnosti, pokazao se još izdašnijim od Stojakovića, pa su rekordi koje je Zvezda postavila sa honorarima Topića, Kuzmanovića i Topalovića ubrzo srušeni u Podgorici (sva trojica su, inače, kasnije igrala i za Budućnost, a Topić za čak milion maraka godišnje, od čega je bio veći samo ugovor sa Tomaševićem).
GRLI BUKVU KAD TI TRENER KAŽE!
U priči o kratkotrajnom uzletu i munjevitom propadanju Crvene zvezde u drugoj polovini devedesetih, nezaobilazan je i osvrt na takozvanu trenersku vrtešku. Na užarenoj klupi “crveno-belih” smenjivalo se na desetine stručnjaka, u svakoj sezoni najmanje po četiri. Nabrojaćemo samo poznatije: od veterana Ranka Žeravice, preko mladog Jovice Antonića, osvedočenog partizanovca Miroslava-Mute Nikolića, sadašnjeg predsednika kluba Vladislava- Laleta Lučića, pa do izvesnog Amerikanca Tomasa Ludviga, koji je vodio prvi tim “crveno-belih” tokom nekoliko meseci u sezoni 1997/98. – kasnije se saznalo da je ponudu iz Beograda prihvatio jer je u Americi bio uslovno kažnjen zbog vređanja nekog igrača na rasnoj osnovi.
Već je legendarna smena Laleta Lučića usred finalne serije protiv FMP Železnika, kada je posle dve utakmice umesto Lučića postavljen crnogorski stručnjak Mihajlo Pavićević, koji je, inače, bio trener Zvezde i na početku te sezone, kada je smenjen pod nikada do kraja razjašnjenim okolnostima. Treneri nisu bili jedini stručnjaci, tačnije “stručnjaci”, koji su defilovali Zvezdom tih godina. Najzanimljivija je, svakako, anegdota vezana za izvesnog nadrilekara koga je uprava postavila kao pomoć prvom timu u pripremnom periodu uoči početka sezone 97/98. On je, kako su kasnije i priznali neki igrači iz tog perioda, zahtevao od prvotimaca da grle bukve (?!) u Topčiderskoj šumi, kako bi od drveća primili pozitivnu energiju.
NOVA VLAST, STARE AMBICIJE
Ubrzo je došlo do petooktobarske promene vlasti, posle koje se Stojaković odmah povukao iz Zvezde. Ostatak rukovodstva je zadržao pozicije još godinu dana, a u toj sezoni Zvezda je ponovo došla na korak od ispadanja iz lige. Ovog puta, međutim, rezultatska kriza bila je praćena i finansijskim kolapsom. Političke promene ostavile su čelnike Zvezde bez ikakvog političkog i društvenog uticaja (primera radi, među najuticajnijim članovima Upravnog odbora bio je pokojni Vlajko Stojiljković, ministar policije iz poslednjeg sastava SPS-ove vlade, koji je posle petog oktobra potpuno ostao bez moći), a na naplatu su stigli dugovi iz prethodnog perioda. Suočeni sa neredovnim isplatama, iz Zvezde su počeli da beže mnogi prvotimci, a najviše bure izazvao je prelazak ultratalentovanog Vladimira Radmanovića u FMP.
Radmanović je u prvoj utakmici koju je igrao protiv Zvezde bio izložen nezapamćenim uvredama sa tribina, ali na udaru navijača našla se i uprava. Videvši da će se uskoro suočiti sa gnevom “Delija”, navijačke grupe koja je bila među junacima petooktobarske revolucije i samim tim počela da uživa naročiti status u srpskom društvu, mnogi rukovodioci su se ubrzo povukli iz Zvezde, koja je u jednom trenutku bila maltene i bez igrača i bez uprave.
Vođenja kluba tada su se latili nekadašnji igrači “crveno-belih” Zoran Jovanović i Nebojša Ilić. Svojim ugledom, kao i sportskim vezama, uspeli su da unekoliko stabilizuju Zvezdu i spreče gašenje kluba, čiji je dug već tada iznosio više od milion i po maraka (što je u ona vremena bilo nekoliko puta više od prosečnog klupskog budžeta u ovdašnjoj košarci). Jovanović i Ilić javno su priznali razmere Zvezdinih finansijskih nedaća i zamolili poverioce za razumevanje, i istovremeno najavili da će klub ubuduće poslovati isključivo u granicama sopstvenih mogućnosti, odnosno, da će se usredsrediti na perspektivne igrače iz svog omladinskog pogona, umesto na skupa pojačanja sa strane.
Onog trenutka kada je situacija u Zvezdi bila donekle stabilizovana, Mali Kalemegdan postao je ponovo zanimljiv političkim strukturama. Samo, to više nisu bili SPS-JUL kadrovi, već “prvoborci” evroreformskih snaga, na čelu sa Demokratskom strankom. Tada su pokrenuti procesi koji su doveli do preuzimanja Zvezde od strane najuticajnijih ljudi iz DS-a, koji su zatim sproveli projekat “Evropska Zvezda”. Rezultati tog projekta su, kako se danas jasno ispostavlja, bili čak i porazniji od posledica preteranih ambicija Voje Stojakovića i njegovih saradnika.
Akter online
Miodrag Zarković - 18 oktobar 2010
Neizvesna budućnost
Agonija košarkaškog kluba Crvena zvezda, povremeno prekidana rezultatskim uspesima – koji su po poslovanje ovog kolektiva bili čak i najrazorniji – traje već petnaestak godina. Ovo je priča o tim potresima, koji su nekadašnjeg giganta srpske i evropske košarke doveli do prosjačkog štapa
Rukovođenje Crvenom zvezdom postpetooktobarske vlasti preuzele su krajem 2001. godine, na način koji je jasno nagovestio da će se novi “demokratski” kadrovi kudikamo ozbiljnije baviti medijskim manipulacijama nego njihovi prethodnici.
Osmorica trenera za osam sezona, a samo dva trofeja Kupa: Zoran Krečković, Miroslav Nikolić, Zmago Sagadin, Aleksandar Trifunović, Dragan Šakota, Stevan Karadžić, Milan Škobalj i Svetislav Pešić
Ključnu ulogu u tom preuzimanju odigrao je trener prvog tima Zoran Krečković, koji je na samom početku takmičarske sezone okupio predstavnike medija i zajedno sa igračima ispričao kolike su razmere finansijskih teškoća u kojima se nalazi klub sa Malog Kalemegdana, kao i načine na koje se prema njemu i prvotimcima ponaša Slobodan Mladenović, direktor kluba koji je tu funkciju volšebno zadržao još iz vremena Voje Stojakovića.
Krečković, međutim, nije samo podelio sa novinarima svoja saznanja i iskustva, već je preko njih zatražio pomoć od države, to jest od predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice i premijera Srbije Zorana Đinđića. Malo koga je iznenadilo što se tom pozivu odazvao samo Đinđić, dok je Koštunica, iako je u mladosti i sam trenirao košarku, a i navija za Zvezdu, ostao tradicionalno nezainteresovan za petljanje u poslove koji nemaju nikakve veze sa visokom politikom.
Bilo je to doba kada su, na mikronivou, apsolutnu vlast u mnogim oblastima još uvek imali krizni štabovi, bilo u formalnom smislu, bilo u neformalnom, tako što su zvanično bili raspušteni, a u stvari su samo bili preimenovani u nove upravne odbore. Zato prozvani Mladenović, koga su odavno pratile glasine da je povezan sa kriminalnim elementima, nije pružio iole značajniji otpor kadrovima koje je premijer Đinđić odredio da preuzmu košarkaški klub Crvena zvezda. Ti kadrovi bili su Živorad-Žika Anđelković, Goran Vesić i Igor Žeželj.
SMENE NA ČELU KLUBA
Poznato je, međutim, da Krečković nije prošao baš bez posledica pošto su mu, čim se oglasio pozivom državi da pomogne Zvezdi i njemu samom, protiv Mladenovića, počele da stižu nimalo naivne anonimne pretnje na kućnu adresu i kućni broj telefona. Nikakve pretnje se tih dana nisu shvatale olako, pa je Krečkoviću bilo dodeljeno čak i posebno obezbeđenje. Nije mu, međutim, dugo bilo potrebno, pošto je posle svega četiri kola smenjen sa mesta trenera, i to na način koji je jasno pokazao da nova uprava nije naročito cenila to što im je baš on omogućio ulazak u klupske strukture – smenili su ga uoči večernjeg treninga, kada su mu tiho i maltene skriveno od javnosti, kao da ga se stide, rekli da više nije trener, a da će umesto njega biti postavljen Miroslav - Muta Nikolić. Krečković je ubrzo otišao u inostranstvo, iz kojeg se dugo nije vraćao.
U novoj garnituri Anđelković je bio “frontmen”, odnosno predsednik Upravnog odbora Crvene zvezde. Iako zvučna sama po sebi, ta titula čak i ne odaje svu moć koju je Anđelković imao na sve ostale koje je zatekao u Zvezdi ili ih kasnije doveo u nju. Kažu oni koji su imali značajniji uvid u tadašnju Zvezdinu svakodnevicu, da je Žika Anđelković bio prema podređenima zahtevniji, ali i suroviji i neprijatniji nego njegov prethodnik.
Privredni sud je 14. oktobra odlučio da “crveno-beli”, kao sportska organizacija, ne podležu Zakonu o stečaju. U nekom drugom klubu to bi verovatno bio jasan signal da je kolektiv najzad krenuo putem ozdravljenja. Ali u vezi sa Zvezdom nezahvalno je davati bilo kakve prognoze
Ako je to tačno, Anđelković je takvo ponašanje poneo iz svojih ranijih profesionalnih iskustava, od kojih su najznačajnija bila ta što je godinama (barem od sredine devedesetih) bio jedan od glavnih ljudi za nadgledanje svih finansijskih tokova u Demokratskoj stranci, a od petooktobarskih promena i direktor Parking servisa Beograda, jedne od najprofitabilnijih službi gradske uprave. Navikao da barata velikim sumama novca (kao i njegov prethodnik Stojaković), ali očigledno bez neke naročite emotivne vezanosti za projekat koji mu je poveren (po čemu se ipak razlikovao od Stojakovića), Anđelković je uglavnom ostavljao utisak hladnog, proračunatog, po potrebi oštrog, a često i preooštrog čoveka, čiju su ne baš srdačnu narav osećali svi u klubu, osim samih igrača (ali koji je, mora se priznati, prema novinarima bio znatno predusretljiviji nego raniji rukovodioci).
Čak se, veli predanje, od Anđelkovića sklanjao i trener Muta Nikolić, koji je svojevremeno u podgoričkoj Budućnosti, gde je bio angažovan dve godine, važio za maltene jedinog dovoljno smelog da se usprotivi tamošnjoj sivoj eminenciji Aci Đukanoviću. Tog i takvog Nikolića je, prema nezvaničnim informacijama koje su širili sami igrači, na poluvremenu jedne utakmice koju je Zvezda neplanirano gubila na svom terenu od nekog autsajdera, Anđelković grubo i glasno izvređao u svlačionici pred kompletnim prvim timom. Nikolić je na to reagovao tako što je izašao iz svlačionice i krenuo da napusti halu, utakmicu i Zvezdu, ali je Anđelković poslao obezbeđenje da ga vrati i ovaj nije imao kud nego je završio započet posao. I na toj utakmici, i u toj sezoni 2001/01.
Na kraju sezone, svi su znali da će Nikolić i Zvezda prekinuti saradnju, a nagađalo se da će rukovođenje prvim timom preuzeti neko veliko trenersko ime, pod čijim će vođstvom Zvezda moći da se nosi sa sve moćnijim Partizanom, koji je upravo u tom šampionatu preoteo dominaciju od Budućnosti i postao prvak države (što je titula koju do dana današnjeg “crno-beli” nisu ispustili). Pretpostavljalo se da bi to veliko ime mogao da bude Božidar Maljković, pominjao se i tada aktuelni selektor reprezentacije Svetislav Pešić, ali se na kraju ispostavilo da su to bile netačne informacije. Anđelković i ostatak uprave sve vreme su pregovarali samo sa jednim čovekom, posle čijeg konačnog pristanka i dolaska na Mali Kalemegdan ni igrači više nisu bili izuzeti iz rigoroznog tretmana – sa slovenačkim stručnjakom Zmagoslavom - Zmagom Sagadinom.
POD VOĐSTVOM ZMAGA SAGADINA
Pre dolaska u Zvezdu, Sagadin je reputaciju stekao prvenstveno kao trener ljubljanske Olimpije, sa kojom se jedne godine plasirao i na fajnal-for Lige šampiona, ali imao je kraće epizode i u splitskoj Jugoplastici (jedna ne baš uspešna sezona), i u slovenačkoj reprezentaciji, u kojoj je obavljao funkciju sportskog direktora. Sa nacionalnim timom učestvovao je na Evropskom prvenstvu u Barseloni, gde je naša reprezentacija osvojila zlatnu medalju (taj šampionat najviše se pamti po čuvenom pogotku Đorđevića u poslednjoj sekundi utakmice protiv Hrvatske). Tada je Slovenija, iako pre prvenstva ubrajana u favorite, doživela debakl, a pojedini slovenački novinari srpskog porekla poveravali su se srpskim kolegama da su imali velikih problema sa Sagadinom, koji ih je optuživao da su sabotirali nacionalni tim i to tako što su odavali poverljive informacije stručnom štabu jugoslovenske reprezentacije, sa kojom se, inače, Slovenija nije ni suočila u Barseloni! Pričali su slovenački medijski poslenici da je Sagadin poznat po tome što i u klubu izbegava da angažuje srpske košarkaše (tada najtraženije u Evropi) i košarkaše sa srpskim poreklom, čime se navodno čak i hvalio. Zato su beogradski novinari bili nemalo iznenađeni kada je uprava Zvezde leta 2002. godine saopštila da je angažovala upravo Sagadina.
Sagadin je, na početku, preuzeo samo funkciju sportskog direktora, dok je prvi trener nominalno bio Aleksandar Trifunović, nekadašnji prvotimac Zvezde koji je nedavno bio završio igračku karijeru. Svakome je, međutim, bilo jasno da se Trifunović ne pita previše ni u vezi sa pojačanjima i otpuštanjima igrača, ni u vezi sa sastavom za utakmice, pa čak ni u vezi sa taktikom. Farsa je trajala svega nekoliko meseci, posle čega je Sagadin i zvanično objedinio pozicije direktora i prvog trenera, dok je Trifunović u prvo vreme ostao kao njegov pomoćnik, a potom se otisnuo u inostranstvo u potrazi za trenerskim angažmanom.
MNOGO NEJASNOĆA
Mnogi su se čudili zašto je Trifunović, koji je bio među onim retkim Zvezdinim igračima koje su navijači po dobrom pamtili i dugo pošto je napustio klub, pristao da nimalo beznačajan ugled kocka takvom, marionetskom ulogom. Ali još je nejasnije bilo jednako dobrovoljno ponašanje Nebojše Ilića, takođe bivšeg prvotimca Zvezde i povremenog reprezentativca bivše SFRJ, verovatno najpoznatijeg i najtrofejnijeg košarkaša iz sastava koji su nosili crveno-beli dres krajem osamdesetih i početkom devedesetih.
Ilić je, pod Sagadinom, zvanično bio “tim menadžer” pri prvom timu, a nezvanično je bio “devojka za sve”. Bukvalno za sve. Igrači su svedočili o ponižavajućem odnosu koji je Sagadin gajio prema Iliću, a ovaj ga prihvatao, navodeći epizodu sa gostovanja u Širokom brijegu u okviru Jadranske lige, u koju je Zvezda ušla upravo te sezone 2002/03: Sagadin je, šetajući pored aut linije, u jednom trenutku nagazio na žvakaću gumu, koju je neko iz gledališta ispljunuo na parket; okrenuo se ka klupi i nervozno stavio do znanja ostatku stručnog štaba da očekuje od njih da ga reše te neprijatnosti; sa klupe je spremno skočio Ilić, sagnuo se i maramicom skinuo žvaku sa đona Sagadinove cipele, što je u hali izazvalo erupciju smeha!
Najveće žrtve Sagadinove potrebe da zavodi čeličnu, ropsku disciplinu, ipak su bili igrači. Tome lično mogu da posvedočim. Januara 2003, mi novinari koji smo pratili Zvezdu, sve češće smo slušali pritužbe prvotimaca da ih Sagadin vređa i na nacionalnoj osnovi, tačnije, da ih ponižava ne samo kao košarkaše i ljude, već i kao Srbe. Bezmalo godinu dana tragao sam za neophodnim potvrdama tih priča, ali su košarkaši, od kojih su pojedini baš povodom nacionalnih uvreda dolazili i na ivicu fizičkog sukoba sa Sagadinom, masovno odbijali da mi daju zvanične, imenom i prezimenom potvrđene izjave. Tek u novembru tri igrača su pristala da iznesu u javnost detalje o Sagadinovom ponašanju. Ruku na srce, jedan od njih mi je to bio obećao još u januaru kada sam ga prvi put pitao, a kasnije je, kada sam ga podsetio na obećanje, održao reč. Zanimljivo je, takođe, da su sva trojica u tom trenutku, kada sam objavio tekstove, već bila napustila Zvezdu.
Tekstove o Sagadinovim antisrpskim ispadima objavio sam u dva dnevna lista i izazvao skandal neslućenih razmera, o kojem je brujala košarkaška i sportska javnost ne samo u Srbiji, već i u okruženju, jer je Sagadin bio poznat u svim zemljama nekadašnje Jugoslavije. Da je sklon nacionalističkim ispadima i izlivima besa potvrdili su mi i košarkaši koji su u Sloveniji imali velikih problema sa njim: slovenački reprezentativac Radoslav Nesterović, te nekadašnji košarkaš Partizana Peter Vilfan, koji se Sagadinu svojevremeno bio zamerio kao stručni komentator prenosa na slovenačkoj nacionalnoj televiziji. Iz same Zvezde je, međutim, usledio konfuzan demanti, koji je više bio napad na “novinare koji su se stavili u službu antizvezdinog lobija”. Sam Sagadin je ljubazno, ali ipak odlučno, odbio da mi da intervju, dok u kasnijoj saradnji jedino on, od svih Zvezdinih rukovodećih struktura (koje su mi bile zabranile i ulazak u njihove prostorije na Malom Kalemegdanu) nije pokazivao nikakvu uzdržanost prema meni.
DUGOVI
Dve godine kasnije, Sagadin je napustio Zvezdu. Rezultatski bilans njegove epohe bio je mršav, daleko siromašniji od trijumfalnih najava koje je, uglas sa Anđelkovićem, izrekao prilikom dolaska u Zvezdu. Ispostavilo se, takođe, da su tačne bile prognoze mnogih stručnjaka koji su poznavali njegov raniji rad, da će iz Zvezde otići tek kada tamo više ne bude bilo para, a da će klub posle njega, poznatog po čestim i preskupim promenama igračkog kadra, ostati u dugovima.
Dugovi su već leta 2005. iznosili više miliona evra. Preciznije, oko četiri i po miliona, koliko je čaršija “izmerila”. Nadalje su se stalno povećavali, a naročito pošto je i Anđelković, još dve godine kasnije, otišao iz Zvezde i prepustio klub Goranu Vesiću i Igoru Žeželju, sa kojima više i nije bio u dobrim odnosima.
Pre dve godine Mali Kalemegdan napustili su i Vesić i Žeželj, a umesto njih je na čelo uprave postavljen Slobodan Vučićević, generalni direktor “Grand kafe”. Sredinom prošle sezone i on je digao ruke, a i njegovo dizanje ruku doprinelo je Zvezdinoj ekonomsko-organizacionoj agoniji. Kada je posle Vučićevića predsednik postao bivši trener Vladislav-Lale Lučić, marta tekuće godine objavio je da Zvezda sada duguje već nestvarnih 12 miliona evra!
Još nestvarnije delovala je informacija kome Zvezda najviše duguje, odnosno, ko od “crveno-belih” potražuje najviše para (skoro polovinu ukupne sume): bivši rukovodioci Goran Vesić i Slobodan Vučićević! Vučićević je u međuvremenu sklopio džentlmenski sporazum sa Zvezdom da odlaže potraživanje sve dok klub ne stane na noge, ali je Vesić, kako se saznaje, ostao neumoljiv u zahtevu da mu se isplati svaki dinar.
Kada je obelodanjen dug od 12 miliona, spekulisalo se da će Zvezda ići pod stečaj. Ipak, Privredni sud je 14. oktobra odlučio da “crveno-beli”, kao sportska organizacija, ne podležu Zakonu o stečaju. U nekom drugom klubu to bi verovatno bio jasan signal da je kolektiv najzad krenuo putem ozdravljenja. Ali, u vezi sa Zvezdom, koja je u prethodnih deceniju i po proživela sve što je navedeno u ovom i prošlom broju “Aktera” – kao i još mnogo drugih afera čije bi nabrajanje sada bilo suvišno, ali koje su ipak ostavile dugotrajne posledice po nekadašnjeg giganta – nezahvalno je davati bilo kakve prognoze. Naročito optimističke.
Akter online
Miodrag Zarković 25 oktobar 2010