Evo i mog skromnog priloga u vidu jedne lepe pripovetke od manjeg Tolstoja od pre nekih par stotina godina da se vidi kako sotona zavodi ljude.
Naravno dopala mi se i ona glavna prica o "KUSOM" koji prolongira vreme.
ima nekih pravopisnih gresaka,ali razumecete...
ПРОПАСТ АДА И ЊЕГОВО ОБНАВЉАЊЕ ЛАВ Н: ТОЛСТОЈ
ПРОПАСТ АДА И ЊЕГОВО ОБНАВЉАЊЕ
Аегенда
Било је то у време кад је Христос открио људима своје учење.То учење било је веома јасно и могло се следити веома лако и тако је очигледно избављало људе од зла да се морало примити, и ништа није могло спречити његово ширење по целом свету.И Белзебуб, отац и господар свих ђавола, био је узнемирен. Јасно је видео да ће се његова власт над људима завршити за вечита времена, ако се само Христос не одрекне свог учења.
Био је узнемирен, али није клонуо духом и подстицао је фарисеје и књижевнике који су се њему покоравали да што је могуће више вређају и муче Христа, а Христове ученике наговарао да побегну и да га оставе самог. Надао се да ће осуда на срамну смрт, изругавање, напуштање одсвих његових ученика и, најзад, саме муке и извршење смртне казне учинити да се Христос упоследњем часу одрекне свог учења. А одрицање ће одузети сву моћ учењу.Пресудна борба водила се на крсту. И кад је Христос завапио: »Боже мој, Боже мој, зашто симе оставио«, Белзебуб поче ликовати. Дохвати окове који су били припремљени за Христа и,ставивши их себи на ноге, намешташе их тако да се не могу раскинути кад их ставе Христу.Али се наједном зачуше речи с крста: »Оче! опрости им; јер не знају шта чине«, и одмах затим Христос рече: »Сврши се!« и испусти душу.
Белзебуб схвати да је поражен. Хтеде да скине са својих ногу окове и да бежи, али се није могао помаћи с места. Окови су се стегли и приклештили му ноге. Хтеде да узлети, али Није могао да рашири крила. И Белзебуб виде како се Христос са сјајним ореолом заустави крај врата ада, виде како грешници од Адама до Јуде изиђоше из ада, виде како се разбежаше сви ђаволи, виде како се зидови ада нечујно распадоше на све четири стране. Није могао то вишеда подноси и, цик-нувши продорно, пропаде кроз проваљени под ада у пакао.
II
Прошло је 100 година, 200, 300 година.Белзебуб није рачунао време. Лежао је непомично у мрклом мраку и мртвој тишини и настојао да не мисли о оном што се догодило, а ипак је мислио и беспомоћно мрзео виновника своје пропасти.Али изненада није схватао и није знао ко-лико је стотина година прошло отада чу изнад себе одјеке који су наличили на бат ногу, јечање, крике, шкргутање зуба.Белзебуб придиже главу и стаде ослушкивати.
Да се ад могао обновити после Христове победе, Белзебуб није могао да верује, а међутим бат, јечање, крици и шкргутање зуба постајали су све јаснији и јаснији.Белзебуб се придиже, подвуче пода се рутаве ноге са шиљатим копитима (окови, на његово чуђење, сами спадоше с њих) и, замахавши слободно раширеним крилима, звизну оним дозивним
звиждуком којим је негда позивао своје слуге и помоћнике.Није успео ни да се прибере, кад се изнад његове главе размаче отвор, блесну црвени пламени гомила ђавола, давећи један другог, сручи се кроз отвор у пакао и, падајући унаоколо као вране, поређаше се око Белзебуба.
Ђаволи су били велики и мали, и дебели и мршави, и с дугачким и кратким реповима, и са оштрим, правим и кривим роговима.Један ђаво, огрнут пелерином, потпуно го и блиставо-црн, округла лица без бркова и браде ивеликог обешеног трбуха, чучао је испред Бел-зебуба и, колутајући својим пламеним очима,није престајао да се осмехује и равномерно је, час на једну, час на другу страну, махаодугачким, тан-ким репом.
III
— Каква је то бука? — рече Белзебуб показујући горе. Шта је то тамо?— Оно исто што је увек и било — одговори блистави ђаво у пелерини.— Та зар има грешника? — упита Белзебуб.— Много — одговори блистави ђаво.— А шта је са учењем оног чије име не желим да поменем? — упита Белзебуб. Ђаво у пелерини се искези тако да се указаше његови оштри зуби и међу свим ђаволима зачу се притајени кикот.— То учење нам не смета. Они не верују у њега— рече ђаво у пелерини.— Па то учење их очигледно спасава од нас и он га је потврдио својом смрћу — рече Белзебуб.—
Ја сам га променио — рече ђаво у пелерини,живо лупкајући репом по поду.— Како си га променио?— Тако сам га променио да људи не верују у његово учење, већ у моје, које називају његовим именом.
— Како си то постигао — упита Белзебуб.
— То је дошло само по себи. Ја сам само помагао.— Испричај укратко — рече Белзебуб.Ђаво у пелерини обори главу, поћута мало, као да прибира мисли, а затим, натенане, почепричати:— Кад се десио онај страшан догађај, и ад био разрушен, и отац и господар наш отишао од нас— рече он — ја сам кренуо тамо где се проповедало то учење које нам умало није дошло главе.Желео сам да видим како живе људи који га се придржавају. И видео сам да су људи који живе у духу тог учења потпуно срећни и нама туђи. Они се нису љутили један на другог, нису се препуштали женској лепоти и или се нису женили, или су, пошто би се оженили, имали једну жену, нису имали иметка, све су сматрали заједничком својином, нису се супротстављали нападачу и узвраћали су добрим за зло. Ињихов живот био је тако добар да су све више придобијали остале људе. Кад сам то видео,помислио сам да је све изгубљено и хтео сам већ да одем.
Међутим, ту се догодио један случај, сам по себи ништаван, али се мени учинило да заслужује пажњу и остао сам.
Догодило се да су међу тим људима једни сматрали да се сви морају обрезивати и да не треба јестионо што се приноси на жртву, а други су сматрали да то није потребно и да се не мора обрезивати и да се може све јести.
И ја сам почео сугерирати и једнима и другима да је то разилажење у мишљењу веома важно и да ни једна ни друга страна нипошто не треба дапопушта, јер се то тиче служења Богу. И они су ми поверовали и распре су постале жешће.
Почели су се љутити једни на друге, и тад сам почео сугерирати и јед-нима и другама да чудима могу доказати истинитост свога учења. Ма колико да је било очигледно да чуда не могу доказати истинитост њиховог учења, они су толико хтели да буду у праву да су ми поверовали, и ја сам им измислио чуда. То није било тешко измислити. Они су веровали у све што је ишло у прилог њихове жеље да је истина на њиховој страни.Једни су говорили да су на њих сишли пламени језици, други су говорили да су видели умрлог учитеља и штошта друго. Измишљали су оно што никад није било и лагали у име онога који је нас назвао лажовима, нимало горе од нас, ни сами то не примећујући. Једни су говорили другима: ваша чуда нису права — наша чуда су права, а ови су говорили о онима: не, ваша нису права, наша су права.
Све је ишло не може бити боље, али сам се плашио да они не увиде одвећ очиту превару, и тад сам измислио цркву. И кад су поверовали у цркву, умирио сам се: схватио сам да смо спасени и да је ад обновљен.
IV
—Шта је то црква? — строго упита Белзебуб,пошто није хтео веровати да су његове слуге биле разборитије од њега.— Па црква то је да, кад људи лажу и осећају ако им не верују, они увек, позивајући се на Бога, веле: тако ми Бога, истина је то што говорим.
То је, заиста, црква, али се само одликује тиме што људи, сматрајући себе за цркву, тврде да они више не могу згрешити, и зато, ма какву глупост рекли, не могу се ње више одрећи. Црква се ствара овако: људи уверавају себе и друге да је њихов учитељ, Бог, да би спречио да вера коју је открио људима буде лажно протумачена, изабрао наро-чите људе и једино они или ти које они овласте могу правилно тумачити његово учење. Тако да људи који називају себе црквом сматрају да говоре истину не зато што је то што проповедају истина, већ зато што сматрају себе јединим законитим следбеницима ученика ученикових ученика и, најзад, ученика самоучитеља-Бога. Мада се и у том поступку налазила она иста слаба страна као и у чудима,наиме, то што су људи истовремено могли да тврде, сваки за себе, да су чланови једине истините цркве (што је увек и било тако), али је корист тог поступка била та што, ма колико људи говорили о себи да су црква, и на том тврђењу заснивали своје учење, више се нису могли одрећи онога што су рекли, ма колико било бесмислено оно што су рекли и ма шта говорили други људи.—
Али зашто су цркве преобратиле учење у нашу корист? — рече Белзебуб.— Учиниле су оне то зато — настави ђаво у пелерини — што су, сматрајући себе јединим тумачима божјег закона и уверивши у то друге, ти људи постали најважнији доносиоци одлуке о људској судбини и зато су добили највишу власт над њима. Добивши ту власт, они су се, наравно,понели и махом предали разврату и тако изазвали пров себе негодовање и мржњу људи. За борбу против својих непријатеља они немају других средстава осим насиља, те су почели прогањати,осуђивати на смрт, спаљивати све оне који нису признавали њихову власт. Тако да су стицајем прилика били приморани да преиначе учење у том смислу како би оно оправдало и њихов лош живот оне свирепости које су примењивали према својим непријатељима. Тако су и учинили.
V
— То учење било је тако просто и јасно рече Белзебуб, још не верујући у то да су његове слуге урадиле оно што се он није сетио да уради— да није било могуће преиначити га. »Поступај према другом онако како желиш да поступају према теби.« Како то преиначити?
— А за то су они, по мом савету, употребљаали разне начине — рече ђаво у пелерини. —
Људи имају бајку како је добри чаробњак, спасаваЈући човека од злог, претворио овог у зрно проса, и како је зао чаробњак, претворивши се у петла, хтео већ да позобље то зрно, али добри чаробњак изручи на зрно мерицу зрневља. И зао чаробњак није могао појести све зрневље и није могао наћи оно које му је било потребно. И они су, по моме савету, учинили исто са учењем онога који је учио да божји закон налаже да се другом чини оно што желиш да други чине теби и прогласили су 49 књига за свето излагање божјег закона и свако слово у тим књигама признали су за дело Бога — светог духа. Они су изручили на просту, разумљиву истину такву хрпу тобожњих светих истина да је било немогуће и усвојитиих све и наЈш у ЊИмаону јелну кпја је једина л»у-дима била потребна^. То је њихов први начин.Други начин, који су с успехом уп^^тебљавали
више од хиљаду година, састоји се у томе даједно;ставно убијају, спаљују све који покуц}авајјг_1да"откриЈу истину. сад та; начин већ излази из упо-Чребе, али га они не одбацују, и мада вишеи не спаљују људе који покушавају да открију истину, тако их клевећу, тако им загорчавајуживот_да_се ретко ко усуђује да их разобличава. То је други Начин. Трећи начин Је тај да,смаТрајући себе црквом, гта, према томе, и непогрешнИМ, ОТворено уче, кад им је топотребно. супротно од онога што је речено у Светом писму, препуштајући својим ученицима дасе какп знацПјГ_умеЈу испетљавају из тих противречности. Тако је, на пример, речено уСветом писму: једино је Христос ваш учитељ, и не називајте оцем својим никог на земљи, јерје један отац ваш, онај који је на небесима и не на-зивајте се учитељима јер је једанучитељ ваш — Христос, а они веле: ми смо једини оци и једини учитељи људи. Или је речено:ако хоћеш да се молиш, онда се моли сам у себи, и Бог ће усли-шити молитве твоје, а они учеда сви скупа треба да се моле у храмовима, уз песму и музику. Или је речено у Светом писму:не заклињите се ником, а они уче да сви треба да се заклињу на непри-косновено покоравањевласти, па ма шта та власт захтевала. Или речено је: не убиј, а они уче да се може убијатии да треба убијати у рату и по суд-ској пресуди. Или је, пак, речено: моје учење је дух иживот, храните се њиме као хлебом. А они уче да ако се ставе комадићи хлеба у вино иизго-воре над тим комадићима одређене речи, тад се хлеб преобраћа у тело, а вино у крв, ида је је-дење тог хлеба и пијење тог вина веома корисно за спас душе. Л>уди верују у то иусрдно једу ту чорбу и затим се, кад доспеју к нама, веома чуде што им та чорба нијепомогла — заврши ђаво у пелерини, заколута очима и искези се до самих ушију.— То је веома добро — рече Белзебуб и осмехну се. И сви ђаволи праснуше у гласан
смех.
VI
— Зар код вас има као и некад блудника, пљачкаша, убица? — већ весело упита Белзебуб.
Баволи се исто тако разгалише, заграјаше сви у исти мах, желећи да се покажу предБелзебубом.— Не као некад, већ више него некад — по-вика један.— Блудници не могу да се сместе у ранијимодељењима — зацича други.— Садашњи пљачкаши су гори од ранијих —довикну трећи.— Не можемо стићи да спремимо горива заубице — рикну четврти.— Немојте говорити сви у исти мах. Нека од-говара онај кога будем питао. Ко руководи блу-дом, нека изађе и исприча како сад наводи на тоученике онога који је забранио да се мењају женеи рекао да не треба с похотом гледати на жену. Коруководи блудом? Ја — одговори пузећи на стражњици премаБелзебубу, мрки ђаво женског лика с подбулимлицем и балавим устима која су непрестано жва-кала. Тај ђаво испуза испред свих осталих, чучну, пови главу у страну и, протуривши реп с кићан-ком између ногу, поче, машући њиме, говорити певајућим гласом овако:—Наводимо их и по старом методу који си
употребљавао још у рају ти, оче и господару наш,који си нам предао цео људски род да господа- римо њиме, и на нови црквени начин. На нови црквени начин ми их наводимо овако: уверавамо људе да се прави брак не састоји у томе у чему се стварно састоји, у сједињавању мушкарца и жене, већ у томе да се обуку у што лепше хаљине, оду
у велику, направљену у ту сврху зграду и да тамо, ставивши на главу нарочите, зато направљене капе, и уз звуке разноврсних песама, обиђу три пута око стола. Ми сугерирамо људима да је је- дино то прави брак. И људи, уверивши се у то, наравно, сматрају да је свако сједињавање му- шкарца и жене под другим околностима обично задовољство које ни на шта не обавезује или задовољење хигијенских потреоа и зато се, не устру-чавајући се, препуштају том задовољству. Баво женског лика приклони подбулу главу на Аругу страну и ћуташе који часак, као да оче-кује да види како ће његове речи деловати на Белзебуба.Белзебуб климну главом у знак одобраваља и ђаво женског лика настави овако:
— Тим начином, не напуштајући при том ни ранији, који је употребљаван у рају, начин
за-брањеног плода и радозналости — настави он очи-гледно желећи да подиђе Белзебубу
постижемо највеће успехе. Замишљајући да могу ступити у часни црквени брак и после
сједињавања с многим женама, људи мењају стотине жена и при том се тако навикавају на
разврат да то чине и после црквеног брака. Ако им се учини да их спутавају неке обавезе
настале из црквеног брака, тад по други пут обилазе око стола, прво обилажење сма-трају
неважећим.Баво женског лика заћута и, обрисавши крајем репа бале које су му потекле из уста, пови главу на другу страну и ћутке упре очи у Белзебуба.
VII
—Једноставно и добро — рече Белзебуб. —Одобравам. Ко руководи пљачкашима?
—Ја — одговори иступајући кршни ђаво, с великим кривим роговима, с брковима повијеним навише и огромним криво насађеним ногама. Тај ђаво, испузавши као и претходни и вој-нички фитиљећи бркове обема рукама, очекивао је питање.— Онај који је разрушио ад — рече Белзебуб— учио је људе да живе као птице небеске и на-
лагао да се удели ономе који проси а ономе који хоће да узме кошуљу да се да и капут, и
рекао је да онај који жели да се спасе треба да раздели иметак. Како ви наводите на пљачкуљуде који су то чули?— Ми то чинимо — рече ђаво с брковима, до-стојанствено забацујући главу — онако како је точинио отац и господар наш приликом избора Саула за цара. Исто онако као што су сугериралионда сугерирамо и ми људима да место да пре-стану пљачкати један другог, боље је да сепре-пусте једном човеку да их пљачка и да му се пот-пуно потчине. Ново је у нашем начинусамо то што тог човека, да бисмо му потврдили право да пљачка, водимо у храм, стављамо мунарочиту капу, посађујемо га у високу наслоњачу, дајемо му у руке штапић и лоптицу, мажемога уљем од конопље и у име Бога и његовог Сина прогла-шавамо то миропомазано лице за светогчовека. Тако да се пљачка коју врши такво лице сматра светом и ничим јој се не може статина пут. И све-штена лица и њихови помоћници, и помоћници помоћника, сви, непрекидно, мирнои без икакве бојазни пљачкају народ. При том доносе обично такве законе и заводе поретке у
којима, чак и без миропомазања, докона мањина увек може некаж-њиво пљачкати већину онихкоји раде. Тако да се у последње време пљачка врши и тамо где нема иропомазаних, као итамо где их има. Као што види отац и господар наш, у суштини, начин који ми употребљавамоје стари начин. Ново је у њему само то што смо ми допринели да се тај начин прошири,постане скривенији, распрострањенији у односу на простор и време и сигурнији. По-стигли смода се прошири тако што су се људи раније својевољно потчињавали оном кога су иза-брали, ами смо постигли да се сад потпуно неза-висно од своје воље потчињавају не оном когаизаберу, већ било коме. Да тај начин постане скри-венији, постигли смо тако што сад ти којепл>ач-кају, захваљујући завођењу нарочитих дажбина, посредних, не виде своје пљачкаше. Датај начин постане распрострањенији у односу на простор, постигли смо тако што такозванихришћански на-роди, не задовољавајући се пљачком својих су-народника, пљачкају под разним,најнеобичнијим изговорима, првенствено под изговором ширења хришћанства и све оне туђинске
народе од којих се има шта опљачкати. У односу на време тај нови начин је распрострањенијинего раније, захваљу-јући завођењу зајмова, друштвених и државних: пљачкају се сад не саможиви већ и будућа поко-лења. Да тај начин постане сигурнији, постигли смо тако што највећепљачкаше сматрају светим личностима, и л>уди се не усуђују да им се супрот-стављају.Највећи пљачкаш треба само да успе да се миропомаже и тад може мирно пљачкати кога хоће иколико хоће. Тако сам ја једно време у Русији, опита ради, доводио на престо једну задругом најгнусније жене, глупе, неписмене и раз-вратне које по постојећим законима нису
имале никаквог права на то. Последња је била не само развратница, већ и злочинац, убила јемужа и законитог наследника. И л>уди јој само зато што је била миропомазана нису чупалиноздрве и нису је шибали како су то чинили са свима мужеуби-цама, већ су јој се тридесетгодина ропски поко-равали, омогућујући и њој и њеним безбројним љубавницима да узурпирајуне само њихов иметак већ и људску слободу. Тако да у наше време јавне пљачке, наиме,насилно отимање новчаника, коња, одеће, представљају једва један милионити део свихзаконитих пљачки што их непрестано врше људи који имају могућности да то чине. У наше времепљачке се не кажњавају, прикривене су, и међу људима се уогапте уврежила таква спремност запљачку да је најважнији цил> живота готово свих људи пљачка која се смањује само онда кадсе пљачкаши боре између себе.
VIII
— Па то је добро — рече Белзебуб. — Алиубиства? Ко руководи убиствима?
— Ја — одговори, иступивши из гомиле, ђавоцрвен као крв, с очњацима који су штрчали из
уста, оштрим роговима и увис подигнутим дебе-лим, непомичним репом.— Како ти нагониш да постану убице ученикеонога који је рекао: не узвраћај злом за зло,
љуби непријатеље своје? Како наводиш те људеда постану убице?— Наводимо их на стари начин — одговорицрвени ђаво заглушујућим, громким гласом —подстичемо у људима грамзивост, напраситост,мржњу, освету, надменост. И, исто тако, на стари
начин сугерирамо учитељима људи да је најбољесредство да се људи одуче од убиства да учитељијавно убијају оне који су извршили убиство. Тајначин даје нам исто толико убица колико их иприправља за нас. Већи број давало нам је и дајеново учење о непогрешивости цркве, о хришћан-ском браку и о хришћанској једнакости. Учење
о непогрешивости цркве давало нам је некада нај-већи број убица. Л>уди који су убрајали себе међучланове непогрешиве цркве, сматрали су да језлочин дозволити лажним тумачима учења даразвраћају људе и да је зато убиство таквихљуди богоугодно дело. И убијали су целанасеља и осуђивали на смрт, спаљивали сто-тине хиљада људи. При том је смешно то штосу они који су осуђивали на смрт и спаљивали људе,оне који су почели схватати право учење, те за нас најопасније људе, сматрали нашим слугама, то јест слугама ђавола. Ти који су осуђивали на смрт и спаљивали на ломачама и који су одиста били наше покорне слуге, сматрали су себе светим извршиоцима божје воље. Тако је то било у старо време. У наше време веома велики број убица даје нам учење о хришћанском браку и о једна-кости. Учење о браку даје нам, прво, убиства међу супрузима и децоубиства мајки. Мужеви и жене убијају једни друге кад им се учини да их спута-вају неки законски прописи и обичаји црквеног брака. Мајке убијају децу најчешће онда кад од-носе из којих су настала деца не признају за брак. Таква убиства врше се непрестано и равномерно. Убиства која су настала услед хришћанског учења о једнакости врше се повремено, али се зато, кад се врше, врше у веома великом броју. По том учењу, људима се сугерира да су сви равноправни пред законом. Опљачкани људи осећају да то није истина. Виде да се та једнакост пред законом са-стоји само у томе да омогућује пљачкашима да несметано и даље пљачкају, а њих то погађа и они се буне и нападају своје пљачкаше. И тад настају узајамна убиства која нам покаткад дају одједном десетине хиљада убкца.
IX
— Али убиства у рату? Како наводите на њих ученике онога који је сматрао све људе синовима једног оца и налагао да се воле непријатељи? Црвени ђаво искези зубе, пусти из уста млаз ватре и дима и радосно се дебелим репом удари по леђима.
— То овако радимо: сугерирамо сваком на- роду да је он тај народ који је најбољи од свих на свету, БеШбсШапс! иђег аИез/ Француска, Енгле-ска, Русија иђег аИез, и да тај народ (име је ре-као) треба да господари свим другим народима. А пошто смо свим народима сугерирали исто, они стално осећају да им прети опасност од суседа, вечито се спремају за одбрану и озлојеђени су једни на друге. А уколико се једна земља више спрема за одбрану и распирује мржњу према сво-јим суседима, утолико се више спремају за од-брану све остале и распирују мржњу једне према другима. Тако да се сад сви људи, који су примили учење онога који је нас називао убицама, сви упорно и првенствено баве припремама за убиство и самим убиствима.
X
— Па то је оштроумно — рече Белзебуб после краћег ћутања. — Али како то да учени људи, не- спутани заблудама, нису увидели да је црква изо- пачила учење и да га нису обновили? — Та они не могу то учинити — самоувереним гласом рече, испузавши напред, угаситоцрни ђаво у тоги, с пљоснатим косим челом, удовима на ко- јима није било мишића и клемпавим великим ушима. — Зашто? — строго упита Белзебуб, незадово љан самоувереним гласом ђавола у тоги.
Баво у тоги кога не помете Белзебубов повик, лежерно, прибрано седе, али не чучнувши, као остали, већ источњачки, прекрстивши ноге на ко-јима није било мишића и поче говорити течно, тихим, одмереним гласом: — Они не могу то учинити зато што им сталноодвраћам пажњу од оног што могу и што треба да
знају и скрећем је на оно што не треба да знају и што никад неће сазнати.
— Како си то постигао?— Постигао сам и постижем то на различите
начине у разна времена — одговори ђаво у тоги. — У старо време сугерирао сам људима да је за њих најважније да подробно знају о међусобном
односу лица свете Тројице, о пореклу Христа, о његовој природи, о својству Бога итд. И они су много и дуго размишљали, доказивали, препирали
се и љутили. И толико су се предали тим размиш- љањима да уопште нису мислили како треба жи- вети. А пошто нису мислили како треба живети,
није им ни било потребно да знају шта им је учи- тељ говорио о животу.
Затим, кад су се толико заврзли у та размиш-љања да су престали схватати о чему говоре, ја сам једнима сугерирао како је за њих најважније да проуче и објасне све што је написао човек по имену Аристотел, који је живео пре хиљаду година у Грчкој; другима сам сугерирао да је за њих најважније да пронађу камен помоћу кога би се могло правити злато и такав еликсир који би мо-гао лечити од свих болести и учинити људе бесмрт-ним. И најумнији и најученији људи међу њима усредсредили су све своје умне моћи на то.
Онима који се нису интересовали за то суге-рирао сам да је најважније знати: да ли се Земља окреће око Сунца или Сунце око Земље? И кад су утврдили да се Земља окреће, а не Сунце и израчунали колико има милиона врста од Сунца до Земл>е, били су веома задовољни и отада па све до данас још усрдније изучавају растојање међу звездама, мада знају да нема и не може бити краја тим растојањима, и да је бескрајно много звезда и да њима нимало није потребно да то знају. Осим тога, ја сам им још сугерирао и то да им је неопходно и важно да знају како су насталесве животиње, сви црви, све растиње и сва наЈ-сићушнија жива бића. И мада им и то нимало није било потребно да знају и мада им је било савр-шено јасно да је то немогуће сазнати, јер таквих животиња има бескрајно много, као и звезда, они на испитивања тих и њима сличних природних по-јава материјалног света усредсређују све своје умне моћи и веома се чуде што, уколико више са-знају оног што им није потребно да знају, утолико више преостаје онога што нису сазнали. И мада им је на основу њиховог испитивања било јасно да област оног што им је преостало да сазнају бива све већа, предмети испитивања све сложе-нији, а знања која су стекли све мање применљива на живот, то их нимало не доводи у недоумицу, и непоколебљиво убеђени у важност својих проуча-вања настављају да испитују, проповедају, пишу, и штампају, и преводе с једног језика на други сва своја истраживања и размишљања која махом ничему не служе, а ако каткад и послуже, онда само за разоноду мањине богатих или за погор-шање положаја већине сиромашних.Зато да се никад не би досетили оног јединог што им је потребно — спровођења у живот начела на која указује Христово учење, ја им сугерирам да не могу знати законе духовног живота и да је свако религиозно учење, а међу њима и Христово учење, заблуда и сујеверје, а да могу сазнати како треба живети из науке коју сам ја смислио за њих, која се назива социологијом, која изучава како су различито лоше живели њихови преци. И ^место да се сами, према Христовом учењу, по-старају да живе боље, сматрају како треба једино проучавати живот предака, па ће из тога проуча-вања извести опште законе живота, и како је, да би живели добро, потребно једино прилагодити свој живот тим законима које су измислили.
Зато, да бих их учврстио у заблуди, сугерирам им нешто што наличи на учење цркве, наиме, да постоји извесна повезаност знања. што се назива науком, и да су тврђења те науке исто тако не-погрешива као и тврђења цркве.
А чим се они који себе сматрају научним пре-гаоцима увере у своју непогрешивост, они одмах, наравно, проглашавају за непобитне истине не само непотребне већ често и бесмислене глупости, којих се, изрекавши их једном, више не могу одрећи.
Те зато и тврдим да докле год им будем суге-рирао поштовање, слепу покорност тој науци коју сам смислио за њих, неће уопште схватити то учење које нас умало није стало главе.
XI
— Веома добро. Најлепше вам хвала — рече Белзебуб и лице му се озари. — Заслужили сте награду и ја ћу вас достојно наградити.
— А нас сте заборавили — заграјаше остали ђаволи разнобојне длаке, малени, велики, криво- ноги, дебели и мршави.
— Шта ви радите? — упита Белзебуб.
— Ја сам ђаво техничких достигнућа.
— Ја сам поделе рада.
— Ја сам саобраћаја.
— Ја сам штампања књига.
— Ја сам уметности.
— Ја сам медицине.
— Ја сам културе. ' '
— Ја сам васпитања. '
— Ја сам преваспитавања л>уди.
— Ја сам пијанства.
— Ја сам доброчинства.
— Ја сам социјализма.
— Ја сам феминизма — повикаше сви углас, хрлећи према Белзебубу.
— Говорите сваки понаособ и кратко — по- ика Белзебуб. — Ти — обрати се он ђаволу тех- ничких достигнућа. — Шта ти радиш?
— Ја сугерирам људима да ће им уколико више буду стварали и уколико брже буду стварали уто- лико бити боље. И људи упропашћујући своје
животе да би производили ствари, производе све више и више, и поред тога што те ствари нису потребне онима који их терају да их праве и што
су неприступачне онима који их праве.
— Добро. А ти? — обрати се Белзебуб ђаволу поделе рада.
— Ја сугерирам људима да, пошто се ствари могу брже производити машинама него што их могу производити сами људи, људе треба претво-
рити у машине, и они то чине, и људи који су пре- творени у машине мрзе оне који су их у њих пре- творили.
— И то је добро. Ти? — обрати се Белзебуб ђаволу за саобраћај.
— Ја сугерирам људима да је за њих корисно да што брже путују из једног места у друго. И ^уди, уместо да побољшавају свој живот тамо где
живе, проводе већи део живота путујући из једног места у друго и веома се поносе тиме што за сат могу да пређу педесет и више врста. Белзебуб похвали и овога.
Крочи напред ћаво штампања књига. Његова дужност се, како објасни, састоји у томе да са-општава што је могуће већем броју људи оне га-дости и глупости које се чине и пишу у свету.
Баво уметности објасни да он под изговором утехе и подстицања узвишених осећања у људима повлађује њиховим пороцима, приказајући их у привлачној светлости.
Баво медицине објасни да се његова дужност састоји у томе да сугерира људима како је за њих најпрече — старање о властитом телу. А пошто старању о властитом телу нема краја, тада људи, старајући се о свом телу уз помоћ медицине, не само да заборављају на животе других л>уди већ и на свој сопствени.
Баво културе објасни да сугерира људима да је уживање у свим тим благодетима којим руко-воде ђаволи техничких достигнућа, поделе рада, саобраћаја, штампања књига, уметности, меди-цине, исто што и врлина и да човек који ужива све те благодети, може бити потпуно задовољан собом и нема потребе да се труди да буде бољи.
Баво васпитања објасни да сугерира људима да могу живећи недолично и, не знајући, чак, у чему се састоји честити живот, учити децу да живе честито.
Баво преваспитавања људи објасни да учи људе да, будући и сами порочни, могу преваспи-тавати порочне људе.
Баво пијанства рече како учи људе да, уместо да се спасавају од патњи, насталих због недолич-ног живота, настојећи да живе честитије, за њих је боље да утону у заборав под опијајућим деј-ством вина, дувана, опијума, морфијума.
Баво доброчинства рече да он, сугерирајући људима да грабећи и шаком и капом и дајући опљачканима покоји златник, чине доброчинство и немају потребе да се труде да постану бољи — одвраћа људе од добра.
Баво социјализма се похвали да у име нај-превасходнијег друштвеног уређења л>уди распи-рује класну мржњу.
Баво феминизма се похвали да ради још већег усавршавања друштвеног уређења, осим класне мржње, распирује још и мржњу међу половима.— Ја сам ђаво комфора, а ја моде! — викалису и цичали и остали ћаволи, пузећи према Белзе-
бубу.— Зар ви мислите да сам ја толико стар и глуп да не схватам како се, ма колико да је лажно уче- ње о животу, све што би нам могло наудити, ипакпреобраћа у нашу корист — повика Белзебуб и прасну у гласан смех. — Доста. Најлепше хвала
свима. — И, лупивши крилима, поскочи. Баволи окружише Белзебуба. На једном крају ђавола који се ухватише за руке био је ђаво у пелерини — изумитељ цркве, на другом крају — ђаво у тоги, изумитељ науке. Та два ђавола пружише је-
дан другом руке и круг се затвори. И сви ћаволи, кикоћући се, цичећи, звиждећи и подврискујући, почеше, машући и ударајући ре-повима, кружити и играти око Белзебуба. Раши-ривши крила и ударајући њима, Белзебуб је играо у средини, високо дижући ноге. Одозго су се чули крици, плач, јечање и шкргутање зуба.
