ИЗАБРАНЕ СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ

[Kalimerčica]

ЕПИСКОП НИКОЛАЈ

ЈЕВАНЂЕЉЕ О ОПРАШТАЊУ

Кад је Господ Исус Христос умирао на Крсту, Он се и у самртним мукама трудио, да буде од користи људима. Не мислећи о себи него о људима, Он је издишући изрекао једну од највећих поука, коју је уопште дао човечијем роду. То је наука о опраштању. Оче опрости им, јер не знају шта раде! Никад ни са једног губилишта није се до тада чула таква реч. На против, они који су до тада гинули на губилиштима, били прави или криви, призивали су богове и људе на освету. „Освети ме“, то је реч, која се до Христа најчешће чула на губилиштима, па на жалост и данас чује међу многим племенима, чак и оним који се крсте светим Крстом Христовим. А Христос при последЊем даху опрашта Својим ругатељима и мучитељима и убицама, моли Свога Оца небеског, да им и Он опрости, и још поврх тога налази извињење за Њих — не знају, вели, шта раде!

Зашто баш ову поуку о опраштању да понови Господ на Крсту? Од безброј других поука, које је Он на земљи дао људима, зашто изабра баш ову поуку, а не неку другу, да изрекне Својим божанским устима на крају, баш на самоме крају? Несумњиво зато, што је нарочито хтео, да се ова поука запамти и испуни. У незаслуженим мукама на Крсту, величанствен над сваким величанством света и узвишен над царевима и судијама земним, над мудрацима и учитељима, над богатим и сиромашним, над друштвеним реформаторима и бунxијама. Господ Исус је примером опраштања запечатио Своје Јеванђеље. Да покаже тиме, да без опраштања нити цареви могу царовати, нити судије судити, ни мудраци мудровати, ни учитељи учити, ни богаташи и сиромаси живети животом човечанским а не скотским, ни плахи реформатори и бунxије што корисно учинити. А пре свега и после свега да покаже, да без опраштања људи не могу Његово Јеванђеље ни разумети нити — још мање — испунити.

С речи о покајању Господ је почео Своју науку, а с речима праштања завршио је. Покајање је семе, опраштање је плод. Никакву хвалу нема семе, које не доноси плода. Никакво покајање нема вредности без опраштања. Шта би било друштво људи без опраштања? Један зверињак усред природног зверињака. Шта би били сви закони људски на земљи до неподношљиви ланци, да их не блажи опраштање?

Зар би се без опраштања могла мајка назвати мајком, и брат братом, и пријатељ пријатељем, и хришћанин хришћанином? Не; опраштање чини главни садржај свих ових назвања. Да не постоје речи: опрости ми! и: нека ти је просто! људски живот био би савршено неподношљив. Нема те мудрости на земљи, која би могла засновати ред и утврдити мир међу људима без примене опраштања. Нити има те школе и тога васпитања, које би могло створити људе великодушним и племенитим без вежбања у опраштању.
Шта помаже човеку сва Његова светска ученост, ако он није у стању опростити своме ближњем једну увредљиву реч, или један увредљив поглед? Ништа. И шта помаже човеку сто ока зејтина пред олтаром, ако свака ока није сведок бар једне опроштене увреде? Ништа.

О, кад бисмо ми знали, колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час не само од стране Бога, него и од стране људи, и ми бисмо са стидом пожурили, да другима опростимо! Колико нехатних, увредљивих речи ми избацимо, на које се одговори ћутањем; колико јаросних погледа; колико неприличних покрета; па чак и недозвољених дела! И људи прелазе преко тога,
не враћајући нам око за око, и зуб за зуб. А шта тек да кажемо о опраштању Божјем? За ово је недовољна свака људска реч. Реч боговска потребна је, да опише неизмериву дубину Божијег милосрђа и Божијег опраштања. Такву реч исказује нам данашње јеванђеље. Ко би други на небу и на земљи и могао исказати и описати оно што је у Богу, осим једнога Господа Исуса, превечнога Сина Божијега? Нико не зна оца до син, и ако коме син хоће казати (Мат. 11, 27). Безмерно праштање Божје Господ Исус изразио је причом о великом дужнику. За ову Му је дао повода апостол Петар, који Га је упитао, колико пута треба опростити увреде брату своме, да ли до седам пута? На ово је Господ одговорио знаментиом речју: не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет. Упоредите и ова два исказа, и видећете разлику између човека и Бога. Петар је мислио, да је додирнуо врхунац милости, када је рекао до седам пута. Господ Исус одговара — до седам пута седамдесет! И као да Му се учинила и та мера недовољна, Господ, да би јаснији био, испричао је следећу причу.

Царство је небеско као човек цар, који намисли, да се обрачуна са својим слугама. Небеско царство не да се речима исказати нити бојама описати; оно се само да уподобити донекле ономе што се догађа у овоме свету. Господ говори у причама зато, што је мучно друкчије изразити оно што није од овога света. Овај свет је помрачен и онакажен грехом, но он ипак није сасвим изгубио сличност са оним стварним светом. Овај свет није дупликат онога света —далеко од тога — него само бледа слика и сен онога. Отуда се и могу правити уподобљења између та два света, као између ствари и Њене сенке. Пожуримо се, браћо, да опростимо свима грехе и увреде, да би и нама Бог опростио безбројне грехе и увреде наше. Пожуримо се, док смрт није закуцала на врата и викнула: доцкан! Иза врата смрти нити ћемо ми моћи више опраштати, нити ће се нама опростити. Слава и хвала божанскоме Учитељу и Господу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим — тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Сабрана дела, књ. ¤£, стр. 212

 

[Kalimerčica]

архимандрит рафаил карелин
умеће умирања или уметност живљења


унутрашњи и спољашњи непријатљи молитве

молитва има унутрашње и спољашње непријатеље. први непријатељ је самољубље. самољубље је неправилна љубав према себи. она се испољава у три облика: као таштина, среброљубље и сластољубље, односно тежња ка наслади.

молитва је унутрашњи живот, а таштина је театралност, спољашњи живот, живот пред људима. молитва је унутрашњи, невидљиви и најмоћнији фактор постојања људске личности, а таштина замењује лице маском и саму молитву претвара у представу. ташт човек је глумац светости, он не може да пребива умом у свом срцу, он непрестано вежба улоге које ће играти пред људима, укључујући и улогу молитвеника. ташт човек ће правити алузије на силу и значај своје молитве, причаће о необичним случајевима или чак чудима која се дешавају по његовој молитви. кад се ташт човек налази у окружењу људи спреман је да се моли сатима како би зачуо аплаузе упућене његовој побожности. страст таштине даје му демонску силу за молитву, а кад остаје насамо са собом, жеља да се моли у њему нестаје. ташт човек се не моли, већ само глуми молитву, зато његова молитва постаје бездушна и лицемерна. таштина постепено прелази у гордост. горд човек не осећа потребу за помоћи божијом, он сматра да су за њега довољна његова лична савршенства како би испунио јеванђеље или га чак превазишао. горд човек постаје бог за себе, зато молитва или потпуно нестаје или се у њој потпуно губи осећај побожности: он разговара с богом као с једнаким себи.

даље следи среброљубље. помисли и осећања среброљубивог се налазе тамо где је његово богатство. он је у непрекидном немиру: како га сачувати, како га повећати, чак и на молитви размишља о новцу. његова молитва је мртва и хладна, то је само неки спољашњи данак богу, зато што се он не узда у бога, већ у новац, он је постао његов бог. срце среброљубивог постаје тврдо као камен, молитва не оставља у њему практично никакав траг, као челично сечиво на дијаманту. апостол павле је среброљубље назвао идолослужењем.

сластољубље или љубав према насладама је у стушини самољубље, неправилна љубав према себи кад човек себе поистовећује са својим телом. молитва захтева трезвење као прозрачност ума, а наслада гаси светлост ума. наслада спада у комплексе нервне узбуђености, зато се по правилу завршава душевном пустошју, умором и тугом. свака наслада је губитак духовне снаге. наслада је један од главних непријатеља молитве, као сурогат и фалсификат духовне радости. љубав према насладама чини човека хладним и егоистичким, молитва за њега постаје нешто несхватиљиво и туђе, он је у себи мрзи. док је гордост пре свега провокација против вере, "замена" бога самим собом, а среброљубље непријатељ наде (није бог, већ богатство извор и гаранција човекове среће), наслада је грех против љубави.

 

[Kalimerčica]

PUTEVI I GREŠKE POČETNIKA


Japanska izreka glasi: «Kada se u porodici radja dete, cela porodica uči da govori».

Parafrazirajući ovu istočnu mudrost, može se nažalost reći: «Kada se u porodici pojavi hrišćanin, svi njegovi bližnji postaju mučenici». Ako sada ove redove čita neko od tvojih bližnjih, mislim da će se složiti sa mnom. Ako ih čita jedan od takvih hrišćana onda neću dobiti titulu manju od klevetnika. Neću saosećati sa prvim – mučenicima nije potrebno saosećanje, neću se takodje ni opravdavati pred drugim (to je potpuno nekorisno i čak štaviše nebezopasno). Prosto želim da podelim sa vama razmišljanja, koja su mi se nakupila tokom mog «hrišćanstva». Onima koji se čude zbog čega sam reč hrišćanstvo stavio pod navodnike, reći ću da ona bez navodnika priliči svetima, i neka me ne okrivljuju zbog smirenoslovlja.

Ali pre svega o terminima. Sve te duhovne bolesti, o kojima će se niže govoriti, nazivaću jednom rečju: «neofitstvo». Možda je to nepravilno – objedinjavati bolesti, koje imaju različito poreklo i tok. Verovatno je to nenaučno. Ali moj članak nije naučni traktat, već reakcija živog organizma na bol.

U Crkvi se formirala tradicija, prema kojoj se smatra da je neofit – čovek, koji nije u Crkvi deset godina već manje. Ali stvar nije toliko u vremenu. Taj period se može skratiti. Može li se zaobići? Ne znam. Nisam uveren. U krajnjoj meri, svi moji poznanici i ja sam, u prvom redu, prošli kroz taj vremenski period, kada smo se nekome činili tako uzvišeni i predivni. Predivni, zbog toga što Gospod novokrštenom, ocrkvoljenom čoveku, prema rečima Makarija Velikog, daje zalog Svetog Duha. Ali ljudima koji nas okružuju u tom periodu naše duhovne mladosti, se smrklo pred očima od pouka, farisejskih molitvi i navodjenja u pravoslavlje.

Ne može se nazvati normalnim čovek koji izjavljuje: to su se tobože starci pomolili da nemamo televiziju jer ona dušu oskvernjuje, eto Ostakinski toranj je izgoreo! To, što su pritom tri čoveka živa izgorela očigledno je bio rezultat njihove blage molitve. Ili, naprimer ovakav odlomak. Žena, koja možda nije pročitala do kraja Novi Zavet, ali je naučila napamet «Dobrotoljublje», ostavlja maloletnu decu, muža i svu svetsku sujetu i odlazi (često po blagoslovu mladostarca) da se spasava u neki manastir. Dovoljno je setiti se nedavne histerije koja se razvila oko šrafiranih-kodova. Po tom pitanju je objavljena postavka Svetog Sinoda. Ali odluka Sinoda za naše pravoslavne nije ukaz. Odmah se pojačao šapat (on naravno nikada nije prestao) o tome da su naši episkopi ekumenisti, jeretici, zar se oni mogu slušati? Ta nastrojenja svakojako šire i podržavaju takozvani starci po manastirima i u svetu.

Arhimandrit Jovan Krestjankin koji je poznat celom ruskom pravoslavnom narodu, i koga mislim s punim pravom možemo da nazovemo starcem, piše: «Danas ti dokumenti u tom vidu ne predstavljaju opasnost za nas. Zapamti i razjasni sebi volju Božiju: «Sine, daj Mi tvoje srce. Ne pasoš, niti penzijske priznanice, niti poresku karticu, već srce! Sva ta smućivanja, pometnje i nastaju zbog toga što nema žive vere u Boga». Ali za neofite je čak ništavno i mišljenje takvog čoveka kao što je otac Jovan.

Uopšteno govoreći, neofitstvo postoji od kada i Crkva. Čak se može reći – neofitstvo je staro kao svet. Istorija nam donosi mnogo činjenica koje svedoče o neumereno uzbudjenim hrišćanima, koji čine štetu sebi i drugima. Navešću svima poznat primer. Neki starac je imao učenika, koji je strasno želeo mučeništvo. Uzalud ga je starac urazumljivao: «Vreme mučeništva je prošlo, Bog te priziva na druge podvige. Ti samo nauči da Ga razumeš». Ovaj nije hteo ni da čuje. Blagoslovi mučeništvo, pa kako god! Iznudivši blagoslov od starca, otišao je u pustinju, naišao na saracine i ne izdržavši iskušenje, odrekao se Hrista.

Uzbudjenost sama po sebi nije loša. Ali ona može da bude strašna u duhovnom životu. Zadivljujuća stvar! Reklo bi se da uzbudjenost treba da svedoči o mekoći čovekove duše. Uzbudjen čovek je po mom mišljenju – veliko dete. Svet je za njega zadivljujući i poželjan, kao poklon, te zato i izaziva uzbudjenje kod njega. Ali duša neofita je krepka, kao granit i gluva, kao grob.

Engleski pisac Česterton rekao je o nekome: «On je bio duševno zdrav, jer je znao za nevolje». Neofit je duševno bolestan, jer ne poznaje nevolje. On ne zna ni za žalost, ni za milost. Taj isti Česterton je na drugom mestu pisao: «Nije teško odrediti zdravu dušu: takav čovek ima tragediju na srcu i komediju na umu». Kod neofita ne samo da nema tragedije u srcu, već on nema ni samo srce. On za sve slučajeve u životu ima dodatna pravila, a za svaku ljudsku bol – propisane istine. Ali njegova istina ubija, a ne oživotvorava, uvodi u rosptvo, a ne čini slobodnim. Sam neofit je bodar i optimističan. Istina, njegov optimizam je na račun drugih. Njegov optimizam je ljudožder. On je od obreda i zakona izgradio visok zamak i odatle posmatra na crve koji gmižu.

Uzalud neofite nekad uporedjuju sa farisejima. Fariseji to nisu zaslužili. Ako je verovati svetom Jovanu Zlaotoustu, oni su čak sposobni za pokajanje. On upravo tako shvata pristupanje fariseja Jovanu Krstitelju. Kada su Hristu doveli ženu uhvaćenu u preljubi, Njega je okruživala masa fariseja. I znamo da nijedan kamen nije poleteo na nesrećnicu. Da su Hrista okruživali neofiti, na ženu bi se obrušio čitav grad kamenja. Fariseji su znali svoje tajne grehe, i Spasiteljeve reči su ih postidele.

Neofiti nemaju greha. Ne znam za šta se oni satima kaju na ispovesti. S njihovih usta ne silaze reči: oprostite mi grešnoj, «ja sam pučina greha». Ali kada saznaju da neko od njihovih bližnjih radi nešto što se ne poklapa sa njihovom blagočestivošću, oni se pretvaraju u tog istog dužnika, koji je spreman nekoga da uguši za svojih sto dinara. «Kako! Ti držiš psa u kući? Pas je skverna životinja! Ti ne smeš da se pričešćuješ!» Svjatijejši Patrijarh bi znao ko kod kuće ima ne samo jednu već dve životinje, te da ne sme da se pričešćuje! «Ti si neprestano bolestan, očigledno imaš mnogo grehova. Treba da se pokaješ!» Ja sam potpuno spreman da pretpostavim da oni nisu čitali Knjigu o Jovu, niti su čuli za Jovove prijatelje. Ali trebalo bi da znaju o ruskim pravoslavnim svetiteljima koji su bili bolesni ceo život i od slabosti nisu mogli da pomeraju ruku. Po njihovoj logici, Amvrosije Optinski i Ignjatije Brjančaninov su najozloglašeniji grešnici. Sveti Jovan Zlatoust u prvoj besedi o statuama navodi osam (!) razloga, zbog koji hrišćani boluju. Ne bi bilo loše upoznati se sa njima.

Kakvo god davno prijateljstvo da vas povezuje sa neofitom, ako je samo neofit uopšte sposoban za prijateljstvo, sve se ruši u jednom trenu, kada on sazna nešto o vama. To može da bude nešto prijatno. Od nošenja haljina sa otvorenim ramenima do gledanja televizora. Tada vaše prijateljstvo već ništa neće spasti.

Da li neki greh može da provede neofita ka osećanju pokajanja? Lično iskustvo opštenja sa ljudima takve vrste pokazuje da čak upadajući u otvorene, grube grehe, kao što je blud, čovek sa sličnim nastrojenjem duše na neki nepostižni način umudrava se da napusti pravo da osudjuje druge i čak ima i Isusovu molitvu koja teče sama od sebe. Takav čovek je bodar i veseo.

U prvim danima svoga hrišćanstva on poseduje blagočestivi sleng, kao «Angela za trpezom!» ili «Spasi Gospode!». Sečam se jedne devojke koja je za stolom zamolila suseda: «Blagoslovite čajnik!» Posle mnogo godina sam čuo frazu, koja bi mogla da bude odličan odgovor njoj: «Blagosilja se i osvećuje ovaj čajnik!»

Neofit je zaljubljen u sebe. On obožava svoju pravednost. Da, da, on zna volju Božiju! To su sveti smirivali svoje telo, da bi se probudio duh, i umanjivali svoju volju, da bi poznali volju Božiju. Za neofita je sve mnogo jednostavnije. Volja Božija je to što on radi. On nikada neće reći: oprosti, mnogo sam te zbunio zbog svoje nepažnje. Ne – to je bila volja Božija da se ja uspavam, i zato nisam uspešan, zato sam zakasnio na poslovni sastanak, i zato ja nikako ne mogu da ti pomognem. Čoveka, koga su pritom ostavili u nevolji, misli da ga je Bog ostavio. Nije potrebno mnogo vere da bi se shvatilo da te nije ostavio Bog, već ravnodušni neofit. Svi druga za neofita (ako oni nisu sveštenici) – su bića niže sorte. A ako taj neko drugi nije hrišćanin, to onda uopšte nije ni čovek, već neka prljavština.

Sećam se priče iz Paterika o tome, kako je jednom Makarije Veliki išao sa učenikom pustinjom. Učenik je prestigao Makarija, i sreo je žreca iz lokalnog paganskog hrama sa vezom suvog granja na ledjima. U učenikovoj glavi je sve bilo u najboljem redu, i zato se on obratio žrecu shodno tome: «Kuda ideš demone?» - zbog čega je i bio snažno pretučen. Kada se pristigli Makarije učtivo pozdravio sa žrecem, ovaj je začudjeno upitao: «Zbog čega si me ti budući hrišćanin, pozdravio? Ovuda je pre tebe prošao još jedan čovek, takodje hrišćanin. On je počeo da mi se ruga, i ja sam ga pretukao na smrt». «Ja vidim da si ti dobar čovek i dobro se trudiš, samo ne znaš radi čega to radiš», - odgovorio je Makarije Veliki. Posle ovih reči žrec se krstio i postao hrišćanin. Ali u životu nažalost češće nailazimo na učenike, nego na Makarija.

Kada čovek veoma dobro zna nešto da radi, njemu je lako da se pogordi. Čak i kada čovek prosto mnogo zna, on nije uvek slobodan od greha preuznošenja. Ali to je i zadivljujuće, što neofit prosto poražava svojom nepismenošću. Da i zbog čega nešto znati – sveštenici će i tako reći sve što je potrebno. «Mi smo bez našeg oca kao slepi mačići», -.kaže neofit i potpuno je time zadovoljan.

Kao što sam već rekao, neofit voli da igra na poslušanje. Monaškim knjigama o poslušanju zatrpane su sve crkvene prodavnice. Ponešen svojim brzim uspesima u crkvenom životu hrišćanin želi da uzleti «vanredne oblasti». Nahranivši se sličnom literaturom, koju u prošlosti u manastirima starac-duhovnik nije davao svakom monahu, podvižnik se prihvata posla da uredi svoj sopstveni Aton.

http://www.manastir-lepavina.org/cms/slike/upload/vinipu_150107.gifNamesnik jednog od manastira, tada iguman, otac N, je jednom primetio kako je kod mlade dece-psolušnika počeo da se pokreće krov zbog čitanja «Dobrotoljublja». I tada im je posavetovao da čitaju nešto drugo. Toga dana mu je poznata slikarka-poligrafist poklonila svoj poslednji rad: ilustracije za «Vini-Pu». «Evo, pročitajte ovo». Deca su se zabezeknula. «I do kog mesta da čitamo?» - upitali su misleći da je lutrija. «Do hvatanja Slonopotama. To je sasvim dovoljno». Sredstvo se pokazalo tačnim – krov se vratio na mesto. U datom slučaju poslušanje je odigralo svoju dobru ulogu. Ali nisu svi duhovnici. Nažalost, ni duga bela brada, ni godine prebivanja u Crkvi nisu garancija duhovne bezopasnosti. Ali to je tema za poseban razgovor.

Crkvene bolesti su teške. Ljudi, koji od njih boluju, donose mnogo nevolja ljudima koji ih okružuju, i u prvom redu svojim bližnjima. Ljudima, dalekim od Crkve, oni otežavaju put ka njoj. Čovek, koji se iskreno interesuje za religiozni život, ugledavši takvog čoveka, po njemu će izvesti zaključak o celoj Crkvi. Naravno, njemu dugo može da se objašanjava (to veoma uverljivo radi djakon Andrej Kurajev), kako se ne sme suditi o muzici po pop šlagerima, a o ikonopisima prema stripovima, tako i o hrišćanstvu treba da sudimo po hrišćanskim svetiteljima, a ne po prvom parohijanu koga smo sreli. Može mu se govoriti o tome da je istorija Crkve lepa samo u lošim knjigama, a da je u životu sve mnogo složenije. Ili naprotiv jednostavnije. Ali ima takvih susreta sa uzbudjenim hrišćanskim pionirima, od kojih rane ne zarastaju brzo. Jedan poznati slikar je pričao kako je dvanaest godina nedaleko od svoje kuće slikao crkvu. Blagočestive «babuške» su pocepale njegovu skicu i grubo ga izbacile iy crkvene porte. Sledeći put je moj prijatelj došao u crkvu tek posle pet godina – toliko je bio veliki njegov strah. Ali, slava Bogu, strah je prošao. A koliko ljudi, koji se suoče sa duševnom okorelošću (a to i sa otvorenim hamstvom!) pravoslavnih hrišćana, odlaze kod baptista, jehovista, bogorodičnika. Ili prosto izvode zaključak da je hrišćanstvo, kao i sve ostale religije, - jedno mračnjaštvo. Ja ne želim da čitalac stekne sličan osećaj na osnovu mojeg članka. Da, ponavljam, crkvene bolesti su teške. Ali verovatno svi treba da ih prebole.

Znam jedan grad, gde je zahvaljujući tamošnjem svešteniku veoma zdrava duhovna klima. Čovek preleži neofitsku bolest u veoma blagom obliku i brzo ozdravi. Da li je to dobro ili loše? Ne mislim da je to veoma dobro. Hrišćanin tamo liči na antarktičkog pingvina, koji nema imunitet, pošto na Antarktiku nema virusa. Šta će biti sa tim čovekom, kada se on suoči sa neofitstvom (a ne može da se ne suoči) u svoj njegovoj velelepnosti? Hrišćanin, koji je odrastao u toplim uslovima je neotporan na mraz. Važno je proći kroz neofitstvo ali se ne zadržavati na njemu.

Česterton daje svetootački opis pravednika: pravednik je strog prema sebi i snishodljiv prema drugima. Mi to ne možemo uvek da shvatimo u vreme duhovne mladosti. I zato je neofitstvo sa strane malo privlačno. Ali svi treba da ga prebolimo. I od njega se ne može pobeći.
To je u prošlim vekovima u nekom smislu bilo jednostavnije. Crkveno Predanje, živo i aktivno, ogradjivalo je čoveka od izlišnog rigorizma. Ushićenost, u najvećoj meri, nije prelazila u sektaštvo, a blagočestivost – u fanatizam. Ali u našoj tragičnoj istoriji se desilo tako da je tanak micelijum Crkvenog Predanja posle revolucije bio prekinut. Niti, koje su čudom sačuvane, obnavljaju se veoma sporo i sa teškoćama.

U poslednjim godinama u Crkvu se sliva nevidjena reka ljudi. To je s jedne strane divno. Gonjena Crkva se na naše oči obnavlja iz ruševina. Ali s druge strane Crkvu su mnogo razvodnili. Svaki čovek koji ulazi u nju, donosi svoje strasti, svoj još blagodaću nepreobražen pogled na svet. I kada se u crkvenom telu, raslabljenim komunističkom diktaturom, nadje toliko novih članova, situacija podesća na medicinski slučaj. Ako organizmu oslabi imunitet, onda u njega lako ulazi svaki virus.

Crkva mučno boluje od neofitstva. Ogroman broj ne u meru pravoslavnih, kako ih je nazvao sveti Grigorije Bogoslov, ponašaju se kao domaći u Domu Božijem, kao u svom. Ali kod nas postoji nešto što učvršćuje našu veru u to da će bolest da prodje: «A Crkva je skoro u takvom položaju, kao moje telo: ne vidi se nikakva dobra nada, stvari neprestano idu nagore». Ove reči je izgovorio sveti Vasilije Veliki. To jest njima ima pet stotina godina. Da, bolest je teška. Da, telo se kvrči u konvulzijama. Ali Hristos je jači od naših greha. I On će nas isceliti.

Георгий ДУБЛИНСКИЙ​

Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović
31. decembra 2009

 

[Kalimerčica]

монах и сељак

подвизавао се један монах у пустињи, усрдно се молећи и чак ни ноћу није прекидао молитву.
јело му је доносио један обичан сељак, мало сумрачан, и наизглед неиспаван. решио је монах једном да проведе цео дан са њим и нешто је приметио. сељак је устајао рано ујутро, говорио:"господе," а затим ишао у поље. тамо је радио цео дан, а увече, пре него што би легао, по други пут би рекао: "господе."

"само толико", био је огорчен монах.

кроз неко време , одлучио је да оде код духовника и да га замоли за савет - како да научи сељака да се моли. старац је размислио и предложио да за уради почетак следеће: "узвми ову чашу, пуну уља и обиђи око села, али пази, немој ни кап да пролијеш".
млади монах је тачно тако урадио и поново дошао код духовника.

"реци, колико пута си се сетио господа док си носио чашу?, заинтересовао се старац.
"ни једном", збунио се монах, "размишљао сам само о томе да не пролијем уље."
"само једна чаша уља те је толико заузела", продужио је старац, "да се ни једном се ниси сетио бога. а сељак и себе и породицу и тебе храни својим напором и радом и два пута дневно се сети бога".

 

[Kalimerčica]

љубав

дошао један молитвеник старцу и рекао:
"желим да нађем пут ка богу. помози ми!"
старац га је пажљиво погледао и упитао:
"реци ми најпре, волиш ли некога?"

гост одговори:
"не занимају ме световне ствари, љубав и остало. желим да приђем богу!"
"размисли још једном, молим те, да ли си у свом животу волео неку жену, дете, било кога?"
"рекао сам већ једном, да ја нисам обични мирјанин. ја сам човек који жели да спозна бога. ништа друго ме не интересује."

старчеве очи испунише се дубоком тугом и одговори му:

"онда је то немогуће. најпре мораш да спознаш, како је то стварно, заиста волети некога. то ће ти бити прва степеница ка богу. питаш ме за последњу степеницу, а ниси ступио још ни на прву."

 

[geoflash]

Bravo za ulozeni trud

 

[Kalimerčica]

"њива доноси плод ако се узоре, посеје, залије и очува. и душа твоја мора се узорати, посејати, залити и очувати да би донела плод."

владика николај, о богу и о људима

 

[Kalimerčica]

o страху божијем​

човек који се подухватио тога да пређе пут унутарње пажње, пре свега треба да има страх божији, који је почетак премудрости. у његов ум треба да су свагда урезане пророчке речи: "служите господу са страхом и радујте му се са трепетом" (пс. 2, 11). он треба да иде тим путем крајње обазриво, испуњен страхопоштовањем према свему свештеном, а нипошто немарно. у противном, треба да се боји да се на њега не примени реч божија: "проклет да је човек који немарно твори дело господње!" (јерем. 48, 10). обазривост са страхопоштовањем неопходна је овде због тога што је оно море (тј. срце са његовим помислима и жељама, које смо дужни очистити помоћу пажње), велико и пространо, и што у њему живе безбројни гадови, то јест многе помисли сујетне, неправедне и нечисте, накот злих духова.
страх божији стиче се када се човек одрекне од света и свега у свету, и све своје мисли и осећања усредсреди само на закон божији, и сав се погрузи у сазрцање бога и осећање блаженства, обећано светима.
не можемо се одрећи света и доћи у стање сазрцања, ако остајемо у свету, јер док се страсти не стишају, не можемо стећи мир душевни, а страсти се неће стишати, док нас окружују предмети који их буде. да бисмо дошли до савршеног бестрашћа и достигли савршено безмолвије (тиховање) душе, треба много да се подвизавамо у духовном размишљању и молитви. а како бисмо у сазрцање бога могли да се погрузимо свецело и спокојно и да се учимо закону његовом, и свом душом се ка њему узносимо пламеном молитвом, ако остајемо усред неућутне граје страсти, које међусобно ратују у свету?! свет лежи у злу.
ако се не ослободи од света, душа не може искрено да љуби бога. јер је све светско, по речима преподобног антиоха, за њу као покривало (које је одваја од бога).
ако ми, вели исти учитељ већ живимо у туђем граду и ако је већ наш прави град далеко од њега, зашто се задржавамо у туђини и ту себи стичемо поља и куће? и како ћемо запевати песму господњу у земљи туђој?! овај свет је област оног другог, тј. кнеза века овог (слово 15).
поуке преподобног серафима саровског

 

[Kalimerčica]

Život i reč Patrijarha Pavla, "Budimo ljudi!"

.... U tim godinama vam svašta pada na pamet dok nisam naišao na odgovor kog blaženog Avgustina koji to objašnjava pojmom vremena. Vreme je, kaže on, jedino trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost.

Prošlost je bila-nje nema; budućnost će biti-i nje nema; a šta ima? Ima sadašnjost ali i nje gotovo da nema; ona je dodirna tačka između prošlosti i budućnosti u kojoj budućnost stalno prelazi u prošlost. Vreme važi za stvorena bića, materiju, vasionu i pogotovu za nas ljude. Mi živimo i shvatamo u kriterijumu vremena, prostora i brojeva.
Ali za Boga to ne važi. Za njega nema ni prošlosti, ni budućosti, već samo večne sadašnjosti, tako da kada MI kažemo da će nešto BITI, to će NAMA biti, ali ne i Njemu......

 

[Max 357]

O Neznanim Sudovima Božijim


O NEZNANIM SUDOVIMA BOŽIJIM

Neki monah iz Skitske pustinje, idući u Aleksandriju da proda svoje rukodelje - jer je izrađivao korpice - vide neku sahranu.

Bio je umro igemon (upravitelj, gubernator) dotičnog grada, veliki paganin, koji je pobio hiljade hrišćana, jer to beše u vreme velikih progona.

Beše lep dan, i čitava varoš iđaše za njim, sprovođaše ga do groba.

Kada je stigao nađe nekog velikog pustinjaka, koji življaše u pustinji 60 godina i življaše samo od korenja i s onim što nalazaše u pustinji, nađe ga pojedenog od hijene.

Onda je monah pomislio: sa koliko je počasti išao ka grobu igemon, koji je pobio hiljade hrišćana, a ovoga, koji je služio Bogu 60 godina i živeo samo o postu i molitvi, pojela je hijena! Kakve to sudove ima Bog? Čini mi se da Bog, budući predobar, dopušta i nepravedne stvari.

Moliću se Bogu da mi pokaže kakvi su Njegovi sudovi, jer i pojedini ljudi rasuđuju protiv Božijeg promisla, Božijeg brigovođenja. Jedan je zao, grešnik je, a ide mu dobro. Drugi je dobar, ali su deca zla, žena je bolesna, a on uteknuvši od jedne nailazi na drugu nevolju.

Jedan je zao a živi dugo, a drugi je dobar i umire rano. Gle, neki hrišćanin je dobar, moli se Bogu, posti, i samo na gnusobe nailazi, a drugi je zao, psuje, pije, i toga Bog ne kažnjava.

I tako, monah je uočio mnogo takvih stvari, kao što se kaže kod proroka Jeremije: Gospode, šta je, jer put zlih napreduje, a put pravih uvek je u nevolji.

I od toga dana počeo je da se moli:

"Gospode, pokaži mi sudove Svoje, da ne bih sudio!"

I počeo je onaj monah da se moli Bogu da mu pokaže sudove Njegove: kako to da jedan, siromah, koji je svet i prav, bude bolestan, strada, nailazi na nevolje, a drugi, grešan, radi po svojoj glavi, a zdrav je i bogat, ima uspeha, postaje velik u službi, u časti, i u svemu mu ide dobro.

I molio se monah dugo Bogu da mu pokaže zbog čega bivaju ove nepravde, da dobri često pate, a zlima ide dobro.

"Neka mi pokaže Bog sudove Svoje, jer je i mene često sablažnjavala ova stvar, jer sam video mnoge nepravde, kojekako mi se čini - da je Bog dopustio".

A Preblagi Bog, pošto čovek ne zna sudove Njegove, predočio mu je na ovakav način sudove Svoje, iako je mogao da ga satre zbog ovog ispitivanja, da sazna tajne Božije, koje ne znaju ni anđeli.

Ali pošto ga ljubljaše zbog svetog života, hteo je da ga umudri, jer sudove Božije niko ne može znati.

Jednom je pošao pustinjak sam u Aleksandriju da proda svoje korpice, jer beše tri dana hoda. Ali čim je pošao od svoje pećine, na nekoj lepoj poljani izašao mu je u susret drugi monah, mlad, veoma lep.

- Blagoslovi, oče!
- Gospod neka te blagoslovi, sine!
- Kamo ideš, oče?
- Idem do trga, da prodam svoje rukodelje.

Oni prodavahu korpice i kupovahu hleba, pravljahu dvopek i hranili su se zelenišem koji su nalazili po pustinji.

- Oče, ja isto u Aleksandriju idem.
- Slava Bogu da imam saputnika!

Pošto je preuzeo teret starca, mladi monah mu je rekao:
- Oče, gledaj šta je. Znaš šta treba da čine monasi kada idu na put. Da se mole sve vreme i da razgovaraju s Bogom. To je dužnost monaha i hrišćanina, kad idu putem: da se mole.

- Tako, oče, do Aleksandrije ćemo se moliti!

- Da ne progovorimo ni reč! - rekao mu je onaj mladi. Idući zajedno tri dana ovim putem, videćeš na meni neke strašne stvari. Da ne govoriš, da mi ne sudiš i da ne pogaziš zakletvu!

- Da, sine! Ako mi Bog pomogne, neću više govoriti!

I pošli su obojica. Mladi monah nošaše korpice, i iđahu ćuteći.

Oko podneva, kada je sunce žeglo veoma jako, naišli su na neko selo, i izašla su pred njih dva mlada čoveka:
- Oci, od sada ne možete više putovati, jer sunce žeže veoma jako. Hajdete kod nas!

Ta dva mladića su ih primila sa velikom čašću, jer na Istoku tokom dana ne možeš putovati, nego samo jutrom i večerom.

I tamo je takva tradicija: kako te primi u kuću, da ti opere noge.

Spasitelj je rekao Simonu fariseju: Uđoh ti u kuću tvoju; ni vode mi na noge nisi dao! (up. sa Lk. 7,44). Jer je tamo pesak veomavreo, i kad si stigao čoveku u kuću i line ti malo hladne vode na noge, čini ti veliko dobro. Noge se užasno užare zbog peska i kamenja.

Ti mladići, kada su znali da su iz Skitske pustinje, gde behu samo sveti monasi - Sveti Antonije Veliki, Sveti Makarije Veliki, Sveti Sisoje Veliki, Sveti Onufrije Veliki i drugi veliki isposnici koje imamo u kalendaru - primili su ih sa još većom čašću, sa ljubavlju, oprali su im noge, odmorili ih i postavili za sto.

Ti mladići imađahu u kući neki srebrni sud, veoma skup, što im beše ostao s kolena na koleno.

U taj sud su im stavili pustinjačku hranu, iz pobožnosti, ukazujući im doličnu čast.

Monasi su jeli, blagodarili su i pošli su da otpočinu, jer behu umorni.

Pred veče, kad da pođu na put, mladi monah je ukrao srebrni sud.

Stari monah je video i pomislio je: "Gledaj! Primili su nas ljudi sa tolikom čašću, oprali su nam noge, dali nam da jedemo, a ovaj monah je ukrao srebrnu zdelu".

Idući oni malo dalje, prešli su preko neke ćuprijice.

Mladi monah je osenio onaj sud krstom i bacio ga je u vodu.

Starac je video i pomislio je:
"Kakva nepravda! Zašto uze zdelu i baci je u vodu? Zašto je nije ostavio tamo?"

Ali je prećutao, jer imađaše zavet do Aleksandrije da ne govori.

Uveče su stigli kod drugo dvoje mladih.

I ovi su izašli pred njih, primili ih s ljubavlju, oprali im noge, kako je običaj, i dali im da se odmore.

Ti su imali detence od nekoliko meseci.

Ujutru, kad da pođu, mladi monah je otišao kod dečije kolevke, a da njegovi roditelji ne primete, i ubio ga je.

Starac je video i govoraše u svom umu:
"sa kakvim sam zlikovcem pošao ja na put! Tamo je ukrao srebrnu zdelu, ovde je ubio dete!"

Ali ga on beše upozorio: "Videćeš mnogo kod mene na ovom putu, nemoj slučajno da progovoriš, jer kršiš zakletvu!"

Drugog dana oko podneva, prolazeći kroz neko selo, izašao im je u susret neki domaćin:
- Oci, od sada ne možete više ići, jer je sunce pripeklo i velika je vrućina.

Hajdete kod nas da se odmorite nekoliko sati, a pred veče ćete ponovo poći.

Taj čovek imađaše vezanog psa, koji čuvaše čitavo domaćinstvo.

Primio ih je čovek, ugostio ih, dao im da se odmore.

Pred veče, kad se počelo prohlađivati, oni su otišli.

Mladi monah se vratio natrag i - da vlasnik ne primeti - zakrstio je psa, i pas je skočio uvis i uginuo je.

Tada starac gledaše, ali ćutaše:
"Kakva je ovo rabota? Tamo je ukrao srebrnu zdelu, onamo je ugušio dete, ovde je ubio psa!"

Idući oni drugoga dana, usput su prošli pored neke krčme.

Tamo više niko ne govoraše o Bogu, govorio je alkohol u njihovim glavama: podvriskivahu, pevahu, zviždahu, psovahu; i kad su videli monahe, počeli su vikati: "Gledaj popurde!"

- Kad je čovek pijan, ne govori više on, govori đavo!

Stari monah nije rekao ništa, gledao je svoj put.

A mladi se okrenu ka krčmi i napravi tri metanije. pošto se poklonio prema krčmi, pošao je dalje.

Na ivici šume bilo je selo i neka napuštena crkva. Nije imala ni krsta, vrata behu uzeta, prozori polupani; pusta crkva, napuštena sigurno pre više od 40 godina.

Mladi monah je uzeo nekoliko kamenčića, osenio ih Svetim krstom i počeo ih bacati na crkvu.

A stari monah govoraše u sebi:
"Vidi ti ovo! Da je od Boga, ne bi to činio. Ali od đavola je, jer se krčmi klanjao, a na crkvu baca kamenje".

Ali mu ne beše dozvoljeno da govori. Do Aleksandrije beše još jedan dan.

Trećega dana ujutru, idući oni pokraj nekog sela, stignu do neke kuće pokrivene slamom i trskom.

Na kućnom tremu bila su dečica, njih petoro, i plakahu.

Stari monah je izvadio nešto iz ranca i dao im. Zatim ih je upitao:
- Što plačete?
- Juče su sahranili majku!
- A imate li oca?
- Otac je umro lane.

Nemađahu, jadnici, ni oca ni majku.

Pošto su otišli, mladi monah se vrati natrag i zapali kuću. Deca su se razbežala kud koji.

Stari monah je pomislio:
"je li to čovek? Zapalio je kuću! Gospode, koliko ću ja još trpeti ovog ubicu? Tamo se klanjao krčmi, ovamo je gađao crkvu! Ovaj samo zla čini!"

Ali ćutaše, jer će uveče stići u Aleksandriju, u varoš.

Kad su stigli u Aleksandriju, beše veče.

Tamo beše neka velika vila i vlasnik ne beše kod kuće.

Mladi monah je malo pogledao kuću, i vrlo brzo već je bio na vrhu kuće. Za jedan sat uništio je celu kuću. Razlupao je krov, vrata, prozore, sve što beše u kući pokvario je.

Stari se začudio, kako je za sat vremena razlupao celu kuću, i poplašio se kad je video.

Ali sada, pošto beše stigao u Aleksandriju, mogao je da govori.

Kad je onaj izašao pošto je razlupao celu kuću čovekovu, uzei ga je na stranu i zapitao ga:

- Dede slušaj, brate! Od sada više ne mogu da ćutim! Je li bio zavet među nama da ne govorimo dovde? Ti meni da kažeš šta si ti! Đavo li si, čovek li si ili anđeo li si!

- Ali zašto, oče? Jesam li što zlo učinio?

- More, pa od tri dana, od kada idemo zajedno, činio si samo zla dela!

- A šta sam, oče, učinio zlo?

- Pa dobro, more, oni ljudi odande, kad smo sišli s brega, zar nas nisu primili, zar nas nisu ugostili, i što su skupocenije imali postavili su - onu zdelu! Nisi li je otuda ukrao i bacio u vodu?

- Šta veliš, oče?

- Zlo si uradio. Velika ludost, jer oni ljudi će nas osuđivati da smo krali!

- Oče, tri velike i dobre stvari sam učinio tamo!

Ona srebrna zdela beše petohljebnica iz crkve onoga sela. Nju beše ukrao pradeda onih, ali oni ne znađahu. Beše pisano na njoj starim crkvenim pismom:
"Ovo je petohljebnica crkve Svetog Nikolaja, darovana od te i te porodice, i ko je bude otuđio od crkve da bude u paklu dok je ne vrati nazad". Tako je pisalo na zdeli. I zbog te zdele devet duša koje su je upotrebljavali mučile su se u paklu. I sada je trebalo da i ovi odu u pakao, jer je upotrebljavahu. I meni je bilo žao njih, i ukrao sam zdelu; ali meni nije bila potrebna, jer sam je bacio u vodu. Sutradan će doći crkvenjak crkve da se kupa u onoj vodi i naći će sud. On, budući iz crkve, poznavajući crkveno pismo, odneće ga svešteniku. I kada bude stavio zdelu u Sveti oltar, onih devet će izaći iz pakla, jer tamo je pisano: "Da budu u paklu dok je ne vrate nazad".

Znači, oče, ja sam tamo učinio tri dobra dela: i onih devetoro izvukao sam iz pakla, i ove što su u životu sačuvao sam da ne uđu, i dao sam zdelu nazad crkvi, da je ima, jer beše veoma potrebna. I ti kažeš da sam zlo činio, a ja sam dobro činio!

Tada se zadivio starac. "Gledaj, brate, kako je bilo, a ja sam računao da je lopov, da je ukrao zdelu!"

- A kad si ubio dete, jesi li takođe dobro učinio?

- Dobro delo sam i tamo učinio.

- Kako, ubio si dete i kažeš da si dobro delo uradio?

- Stani i ne sudi po svom umu. Jesi li video detence? Ono je začeto na dan Vaskrsa. Pošto se nisu uzdržali roditelji na dan Vaskrsenja Gospodnjeg, dete je, po Božjem sudu, imalo da u svojoj 20. godini postane razbojnički zapovednik i da ubije svoje roditelje. To beše kazna za njihovo neuzdržavanje. I mnogo je ljudi imao da pobije, i mnogo pometnje imao je da čini u svetu, jer je bio začet na tako veliki dan.

Ja sam ovde učinio tri velika dobra dela: poslao sam dušu detencetovu čistu na nebo, spasao sam njegove roditelje od ubistva od ruke njihovog sopstvenog deteta, i oni, našavši dete mrtvo, plakaće veoma mnogo, i kroz taj plač oprašta im se i greh koji su učinili uoči dana Vaskrsa. I ti kažeš da sam zlo činio, a ja sam dobro činio!

- A zašto si tamo ubio čovekovog psa?

- I tamo sam učinio dobro delo! Onaj pas čuvaše celo domaćinstvo, ali je sutradan trebalo da pobesni. I kada je trebalo da dođe gazdarica da mu da za jelo, imao je da je ujede, i velika je gnusoba imala da bude u kući onoga čoveka! Pošto nas je primio, bilo mi ih je žao i ubio sam psa pre, da ne ujede gazdaricu. I ti kažeš da sam zlo činio, a ja sam dobro činio!

- A što si se kod krčme krstio i klanjao se?

- I tamo sam učinio dobro delo! U tu krčmu behu došli najbolji domaćini iz sela. Crkveni tutor, knez i jedan dobar domaćin. Oni su se savetovali da se udruže i da naprave crkvu u selu koja beše napuštena. Kad smo mi tada prolazili, oni su rekli:
"Pomozi, Gospode, da napravimo crkvu!"
Mada behu u krčmi, ja sam video da su ljudi hteli da učine dobro delo, napravio sam i ja tri metanije i rekao sam:
"Gospode, pomozi im da naprave crkvu!"
I ti kažeš da sam zlo činio, a ja sam dobro činio. Ja se nisam klanjao krčmi, poklonio sam se Bogu, da pomogne onima što su se odlučili da obnove napuštenu crkvu.

Zadivio se starac, govoreći: "Ni ovde nisam bio u pravu!"

- A tamo, kad smo stigli na kraj sela, zašto si se bacao kamenjem na crkvu?

- To beše ona napuštena crkva. I budući crkva pusta, đavoli igrahu na Svetoj trpezi, na prozorima, na hramu i smejahu se opustošenju doma Božijeg, i beše mi krivo. I video si da sam osenio krstom one kamenčiće i počeo se bacati na crkvu, a đavoli su se razbežali odande. Ja nisam gađao crkvu, nego đavole koji behu tamo!

- A onamo zašto si zapalio kuću deci? Video si dečicu i nije ti bilo žao njih?

- Ta bilo mi je žao više nego tebi! I uradio sam veoma dobro. Video si da ona dečica ne imađahu ni majku ni oca, i ostala su sa onom straćarom od kuće. Ali ona ne znađahu da pod kućnim tremom postoji blago skriveno od njihovog pradede. Sud sa čistim zlatnicima. I ja sam zapalio kuću, jer oni življahu u siromaštvu i ne znađahu da imaju blago pod kućnim tremom. Nakon nekoliko dana deca će tražiti tuda da vide šta je još ostalo i naići će na ono blago i pozvaće nekog svog dedu, koji je crkveni tutor. Ovaj, budući bogobojažljiv čovek, uzeće pod svoje staranje onu decu, i sa neđenim novcem napraviće im veliku kuću sa svim što im treba, školovaće ih, i postaće veliki ljudi i vernici.

I ti veliš da sam zlo učinio, oče, što sam zapalio kuću, ali ja sam dobro učinio, jer da nisam zapalio kuću, ne bi našli blago.

- A ovde zašto si pokvario kuću?

- Oče, ova lepa kuća beše napravljena novcem od krađe. I bilo je zapoveđeno od Boga ovako:
"Pošto je napravljena tuđim trudom i novcem od krađe, ovde muž i žena nikada neće živeti! Žena je trebalo da umre kod prvog porođaja. Samo muž udov imao je da živi celoga veka u ovoj kući".
I pokvario sam kuću, jer su oni otišli na neku svadbu, i kad budu došli i videli da je sve razlupano, načiniće na mestu manju kuću, sopstvenim trudom, i žena onda neće umreti kod rađanja prvog deteta.

I ti kažeš da sam zlo učinio, a ja sam učinio dobro, po volji Božijoj.

Onda je zapitao monah:

- Da ti meni kažeš, brate, pošto si toliko velikih čuda učinio, šta si ti?

- Ali da i ti kažeš meni, sveti oče, šta si tražio u molitvi od Boga?

- Ja se nekoliko godina molim da mi pokaže Bog svoje sudove, jer mi se učinilo da mnoge nepravedne stvari dopušta Bog u ovom svetu.

- Da? A zar nisi čuo proroka Isaiju? Koliko su nebesa viša od zemlje, koliko je Istok dalje od Zapada, toliko su sudovi moji viši od vaših sudova i misli moje od misli vaših, sinovi ljudski (up. sa Isa 55,9).

Nisi li čuo Solomona šta veli? Što je teže od tebe nemoj podizati i što je dublje od tebe nemoj ispitivati, da ne umreš.

Nisi li čuo Davida proroka koji kaže: Sudovi Gospodnji duboko su veoma.

Kako si se usudio ti, jedan čovek, da znaš sudove Božije, koje ni arhanđeli, ni heruvimi ne znaju?

Ali Bog nije hteo da te satre, jer je mogao da te satre zbog ispitivanja, ali znajući trudove tvoje, poslao je mene, oče, da ti pokažem da sudovi Božiji nisu kao ljudski.

Vidiš li koliko si ti sudio o meni?

Što god sam uradio tebi se učinilo da je zlo: da sam ubica, da sam ukrao sud, da sam zapalio kuću, i što sam god uradio. A to je sve bilo dobro veoma, i sve je učinjeno na veliku korist. Bilo je dobro po sudovima Božijim, ne po sudovima ljudskim!

I ti si nešto rasuđivao, ali sudovi Božiji nisu bili kao tvoji, jer oni su bili vrlo dobri!

Ti si rekao da sam zlo činio, a ja sam činio samo dobro.

Dakle, od sada da više ne sudiš nikoga i što god budeš video, reci: Gospode, ti sve znaš. Ja ne poznajem tvoje sudove!

Dakle, Sveti oče, niko od ljudi da se više ne usudi da ispituje sudove Božije, jer ni anđeli ne mogu znati sudove Njegove!

Ali pošto si čovek, Bog ti je oprostio, ali me je poslao da te umudrim da se više ne usudiš uhoditi sudove Njegove, jer sudovi Božiji su mnogo duboko i ne može ih znati niko, ni anđeli sa neba.

Dakle, da upamtimo iz ove priče da se u svemu što nama u ovom svetu izgleda krivo i zlo mnogo puta varamo! Jer ne poznajemo sudove Božije skrivene i neobuhvatne.

Ne ispituj neispitljivo i ne želi da dostigneš nedostižno. Amin.

--------------------------------------------

Iz knjige Starac Kleopa - Veliki je Bog (razgovori, pouke , besede),

iz Biblioteke Obraz Svetački u izdanju Pravoslavne misionarske škole pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog.