ИЗАБРАНЕ СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ

[Kalimerčica]

о незнаним судовима божијим
неки монах из скитске пустиње, идући у александрију да прода своје рукодеље - јер је израђивао корпице - виде неку сахрану. био је умро игемон (управитељ, губернатор) дотичног града, велики паганин, који је побио хиљаде хришћана, јер то беше у време великих прогона.
беше леп дан, и читава варош иђаше за њим, спровођаше га до гроба.
када је стигао нађе неког великог пустињака, који живљаше у пустињи 60 година и живљаше само од корења и с оним што налазаше у пустињи, нађе га поједеног од хијене.
онда је монах помислио: са колико је почасти ишао ка гробу игемон, који је побио хиљаде хришћана, а овога, који је служио богу 60 година и живео само о посту и молитви, појела је хијена! какве то судове има бог? чини ми се да бог, будући предобар, допушта и неправедне ствари.
молићу се богу да ми покаже какви су његови судови, јер и поједини људи расуђују против божијег промисла, божијег бриговођења. један је зао, грешник је, а иде му добро. други је добар, али су деца зла, жена је болесна, а он утекнувши од једне наилази на другу невољу. један је зао а живи дуго, а други је добар и умире рано. гле, неки хришћанин је добар, моли се богу, пости, и само на гнусобе наилази, а други је зао, псује, пије, и тога бог не кажњава.
и тако, монах је уочио много таквих ствари, као што се каже код пророка јеремије : господе, шта је, јер пут злих напредује, а пут правих увек је у невољи. и од тога дана почео је да се моли: " господе, покажи ми судове своје, да не бих судио!" и почео је онај монах да се моли богу да му покаже судове његове: како то да један, сиромах, који је свет и прав, буде болестан, страда, наилази на невоље, а други, грешан, ради по својој глави, а здрав је и богат, има успеха, постаје велик у служби, у части, и у свему му иде добро.
и молио се монах дуго богу да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро.
" нека ми покаже бог судове своје, јер је и мене често саблажњавала ова ствар, јер сам видео многе неправде, којекако ми се чини - да је бог допустио" .
а преблаги бог, пошто човек не зна судове његове, предочио му је на овакав начин судове своје, иако је могао да га сатре због овог испитивања, да сазна тајне божије, које не знају ни анђели. али пошто га љубљаше због светог живота, хтео је да га умудри, јер судове божије нико не може знати.
једном је пошао пустињак сам у александрију да прода своје корпице, јер беше три дана хода. али чим је пошао од своје пећине, на некој лепој пољани изашао му је у сусрет други монах, млад, веома леп.
- благослови, оче!
- господ нека те благослови, сине!
- камо идеш, оче?
- идем до трга, да продам своје рукодеље.
они продаваху корпице и куповаху хлеба, прављаху двопек и хранили су се зеленишем који су налазили по пустињи.
- оче, ја исто у александрију идем.
- слава богу да имам сапутника!
пошто је преузео терет старца, млади монах му је рекао:
- оче, гледај шта је. знаш шта треба да чине монаси када иду на пут. да се моле све време и да разговарају с богом. то је дужност монаха и хришћанина, кад иду путем: да се моле.
- тако, оче, до александрије ћемо се молити!
- да не проговоримо ни реч! - рекао му је онај млади. идући заједно три дана овим путем, видећеш на мени неке страшне ствари. да не говориш, да ми не судиш и да не погазиш заклетву!
да, сине! ако ми бог помогне, нећу више говорити!
и пошли су обојица. млади монах ношаше корпице, и иђаху ћутећи.
око поднева, када је сунце жегло веома јако, наишли су на неко село, и изашла су пред њих два млада човека:
- оци, од сада не можете више путовати, јер сунце жеже веома јако. хајдете код нас!
та два младића су их примила са великом чашћу, јер на истоку током дана не можеш путовати, него само јутром и вечером. и тамо је таква традиција: како те прими у кућу, да ти опере ноге. спаситељ је рекао симону фарисеју: уђох ти у кућу твоју; ни воде ми на ноге ниси дао! (уп. са лк. 7,44). јер је тамо песак веома врео, и кад си стигао човеку у кућу и лине ти мало хладне воде на ноге, чини ти велико добро. ноге се ужасно ужаре због песка и камења.
ти младићи, када су сазнали да су из скитске пустиње, г де беху само свети монаси - свети антоније велики, свети макарије велики, свети сисоје велики, свети онуфрије велики и други велики испосници које имамо у календару - примили су их са још већом чашћу, са љубављу, опрали су им ноге, одморили их и поставили за сто.
ти младићи имађаху у кући неки сребрни суд, веома скуп, што им беше остао с колена на колено. у тај суд су им ставили пустињачку храну, из побожности, указујући им доличну част.
монаси су јели, благодарили су и пошли су да отпочину, јер беху уморни.
пред вече, кад да пођу на пут, млади монах је украо сребрни суд. стари монах је видео и помислио је: " гледај! примили су нас људи са толиком чашћу, опрали су нам ноге, дали нам да једемо, а овај монах је украо сребрну зделу" .
идући они мало даље, прешли су преко неке ћупријице. млади монах је осенио онај суд крстом и бацио га је у воду. старац је видео и помислио је: " каква неправда! зашто узе зделу и баци је у воду? зашто је није оставио тамо?" али је прећутао, јер имађаше завет до александрије да не говори.
увече су стигли код друго двоје младих. и ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге, како је обичај, и дали им да се одморе. ти су имали детенце од неколико месеци.
ујутру, кад да пођу, млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете, и убио га је.
старац је видео и говораше у свом уму: "с а каквим сам зликовцем пошао ја на пут! тамо је украо сребрну зделу, овде је убио дете!" али га он беше упозорио: " видећеш много код мене на овом путу, немој случајно да проговориш, јер кршиш заклетву!"
другог дана око поднева, пролазећи кроз неко село, изашао им је у сусрет неки домаћин:
- оци, од сада не можете више ићи, јер је сунце припекло и велика је врућина. хајдете
код нас да се одморите неколико сати, а пред вече ћете поново поћи.
тај човек имађаше везаног пса, који чуваше читаво домаћинство. примио их је човек,
угостио их, дао им да се одморе. пред вече, кад се почело прохлађивати, они су отишли. млади монах се вратио натраг и - да власник не примети - закрстио је пса, и пас је скочио увис и угинуо је.
тада старац гледаше, али ћуташе: " каква је ово работа? тамо је украо сребрну зделу, онамо је угушио дете, овде је убио пса!"
идући они другога дана, успут су прошли поред неке крчме. тамо више нико не говораше о богу, го ворио је алкохол у њиховим главама: подврискиваху, певаху, звиждаху, псоваху, и кад су видели монахе, почели су викати: " гледај попурде!" - кад је човек пијан, не говори више он, говори ђаво!
стари монах није рекао ништа, гледао је свој пут. а млади се окрену ка крчми и направи три метаније. пошто се поклонио према крчми, пошао је даље.
на ивици шуме било је село и нека напуштена црква. није имала ни крста, врата беху узета, прозори полупани, пуста црква, напуштена сигурно пре више од 40 година. млади монах је узео неколико каменчића, осенио их светим крстом и почео их бацати на цркву. а стари монах говораше у себи: " види ти ово! да је од бога, не би то чинио. али од ђавола је, јер се крчми клањао, а на цркву баца камење" . али му не беше дозвољено да говори.
до александрије беше још један дан.
трећега дана ујутру, идући они покрај неког села, стигну до неке куће покривене сламом и трском. на кућном трему била су дечица, њих петоро, и плакаху. стари монах је извадио нешто из ранца и дао им. затим их је упитао :
- што плачете?
- јуче су сахранили мајку!
- а имате ли оца?
- отац је умро лане.
немађаху, јадници, ни оца ни мајку.
пошто су отишли, млади монах се врати натраг и запали кућу. деца су се разбежала куд који. стари монах је помислио: "је ли то човек? запалио је к ућу! господе, колико ћу ја још трпети овог убицу? тамо се клањао крчми, овамо је гађао цркву! овај само зла чини!" али ћуташе, јер ће увече стићи у александрију, у варош.
кад су стигли у александрију, беше вече. тамо беше нека велика вила и власник не беше код куће. млади монах је мало погледао кућу, и врло брзо већ је био на врху куће. за један сат уништио је целу кућу. разлупао је кров, врата, прозоре, све што беше у кући покварио је.
стари се зачудио, како је за сат времена разлупао целу кућу, и поплашио се кад је видео. али сада, пошто беше стигао у александрију, могао је да говори. кад је онај изашао пошто је разлупао целу кућу човекову, узеи га је на страну и запитао га:
- деде слушај, брате! од сада више не могу да ћутим! је ли био завет међу нама да не говоримо довде? ти мени да кажеш шта си ти! \ аво ли си, човек ли си или анђео ли си!
- али зашто, оче? јесам ли што зло учинио?
- море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела!
- а шта сам, оче, учинио зло?
- па добро, море, они људи оданде, кад смо сишли с брега, зар нас нису примили, зар нас нису угостили, и што су скупоценије имали поставили су - ону зделу! ниси ли је отуда украо и бацио у воду?
- шта велиш, оче?
- зло си урадио. велика лудост, јер они људи ће нас осуђивати да смо крали!
- оче, три велике и добре ствари сам учинио тамо! она сребрна здела беше
петохљебница из цркве онога села. њу беше украо прадеда оних, али они не знађаху. беше писано на њој старим црквеним писмом: "ово је петохљебница цркве светог николаја, дарована од те и те п ородице, и ко је буде отуђио од цркве да буде у паклу док је не врати назад".
тако је писало на здели. и због те зделе девет душа које су је употребљавали мучиле су се у паклу. и сада је требало да и ови оду у пакао, јер је употребљаваху. и мени је било жао њих, и украо сам зделу, али мени није била потребна, јер сам је бацио у воду.
сутрадан ће доћи црквењак цркве да се купа у оној води и наћи ће суд. он, будући из цркве, познавајући црквено писмо, однеће га свештенику. и када буде ставио зделу у свети олтар, оних девет ће изаћи из пакла, јер тамо је писано: " да буду у паклу док је не врате назад ".
- значи, оче, ја сам тамо учинио три добра дела: и оних деветоро извукао сам из пакла, и ове што су у животу сачувао сам да не уђу, и дао сам зделу назад цркви, да је има, јер беше веома потребна. и ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
тада се задивио старац. " гледај, брате, како је било, а ја сам рачунао да је лопов, да је украо зделу!"
а кад си убио дете, јеси ли такође добро учинио?
- добро дело сам и т амо учинио.
- како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио?
- стани и не суди по свом уму. јеси ли видео детенце? оно је зачето на дан васкрса.
пошто се нису уздржали родитељи на дан васкрсења господњег, дете је, по божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље. то беше казна за њихово неуздржавање. и много је људи имао да побије, и много пометње имао је да чини у свету, јер је био зачет на тако велики дан.
ја сам овде учинио три велика добра дела: посл ао сам душу детенцетову чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана васкрса. и ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
- а зашто си тамо убио човековог пса?
- и тамо сам учинио добро дело! онај пас чуваше цело домаћинство, али је сутрадан требало да побесни. и када је требало да дође газдарица да му да за јело, имао је да је уједе, и велика је гнусоба имала да буде у кући онога човека! пошто нас је примио, било ми их је жао и убио сам пса пре, да не уједе газдарицу. и ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
- а што си се код крчме крстио и клањао се?
- и тамо сам учинио добро дело! у ту крчму беху дошли најбољи домаћини из села.
црквени тутор, кнез и један добар домаћин. они су се саветовали да се удруже и да направе цркву у селу која беше напуштена. кад смо ми тада пролазили, они су рекли: "помози, господе, да направимо цркву!"
мада беху у крчми, ја сам видео да су људи хтели да учине добро дело, направио сам и ја три метаније и рекао сам: " господе, помози им да направе цркву!" и ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио. ја се нисам клањао крчми, поклонио сам се богу, да помогне онима што су се одлучили да обнове напуштену цркву.
задивио се старац, говорећи: " ни овде нисам био у праву!"
- а тамо, кад смо стигли на крај села, зашто си се бацао камењем на цркву?
- то беше она напуштена црква. и будући црква пуста, ђаволи играху на светој трпези, на прозорима, на храму и смејаху се опустошењу дома божијег, и беше ми криво. и видео си да сам осенио крстом оне каменчиће и почео се бацати на цркву, а ђаволи су се разбежали оданде. ја нисам гађао цркву, него ђаволе који беху тамо!
- а онамо зашто си запалио кућу деци? видео си дечицу и није ти било жао њих?
- та било ми је жао више него теби! и урадио сам веома добро. видео си да она дечица не имађаху ни мајку ни оца, и остала су са оном страћаром од куће. али она не знађаху да под кућним тремом постоји благо скривено од њиховог прадеде. суд са чистим златницима. и ја сам запалио кућу, јер они живљаху у сиромаштву и не знађаху да имају благо под кућним тремом.
након неколико дана деца ће тражити туда да виде шта је још остало и наићи ће на оно благо и позваће неког свог деду, који је црквени тутор. овај, будући богобојажљив човек, узеће под своје старање ону децу, и са неђеним новцем направиће им велику кућу са свим што им треба, школоваће их, и постаће велики људи и верници. и ти велиш да сам зло учинио, оче, што сам запалио кућу, али ја сам добро учинио, јер да нисам запалио кућу, не би нашли благо.
- а овде зашто си покварио кућу?
- оче, ова лепа кућа беше направљена новцем од крађе. и било је заповеђено од бога овако: "пошто је направљена туђим трудом и новцем од крађе, овде муж и жена никада неће живети! жена је требало да умре код првог порођаја. само муж удов имао је да живи целога века
у овој кући".
и покварио сам кућу, јер су они отишли на неку свадбу, и кад буду дошли и видели да је све разлупано, начиниће на месту мању кућу, сопственим трудом, и жена онда неће умрети код рађања првог детета.
и ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам учинио добро, по вољи божијој.
онда је запитао монах:
- да ти мени кажеш, брате, пошто си толико великих чуда учинио, шта си ти?
- а ли да и ти кажеш мени, свети оче, шта си тражио у молитви од бога?
- ја се неколико година молим да ми покаже бог своје судове, јер ми се учинило да многе неправедне ствари допушта бог у овом свету.
- да? а зар ниси чуо пророка исаију? колико су небеса виша од земље, колико је исток даље од запада, толико су судови моји виши од ваших судова и мисли моје од мисли ваших, синови људски (уп. са иса 55,9).
ниси ли чуо соломона шта вели? што је теже од тебе немој подизати и што је дубље од тебе немој испитивати, да не умреш.
ниси ли чуо давида пророка који каже: судови господњи дубоки су веома.
како си се усудио ти, један човек, да знаш судове божије, које ни арханђели, ни херувими не знају ? али бог није хтео да те сатре, јер је могао да те сатре због испитивања, али знајући трудове твоје, послао је мене, оче, да ти покажем да судови божији нису као људски.
видиш ли колико си ти судио о мени? што год сам урадио теби се учинило да је зло: да сам убица, да сам украо суд, да сам запалио кућу, и што сам год урадио. а то је све било добро веома, и све је учињено на велику корист. било је добро по судовима божијим, не по судовима људским!
и ти си нешто расуђивао, али судови божији нису били као твоји, јер они су били врло добри! ти си рекао да сам зло чинио, а ја сам чинио само добро. дакле, од сада да више не судиш никога и што год будеш видео, реци: господе, ти све знаш. ја не познајем твоје судове!
дакле, свети оче, нико од људи да се више не усуди да испитује судове божије, јер ни анђели не могу знати судове његове!
али пошто си човек, бог ти је опростио, али ме је послао да те умудрим да се више не усудиш уходити судове његове, јер судови божији су много дубоко и не може их знати нико, ни анђели са неба.
дакле, да упамтимо из ове приче да се у свему што нама у овом свету и згледа криво и зло много пута варамо! јер не познајемо судове божије скривене и необухватне.
не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно. амин.

 

[Lapidus]

Narode, ja ovo ništa ne razumem. Pa znate li vi koliko je vremena potrebno da se ovo samo pročita, a kamoli da se shvati...?

 

[Kalimerčica]

повијест о зоји​

истинит догађај који је потресао и к покајању привео стотине грађана града кујбишева (данас самара) у совјетској русији године 1956.
у граду кујбишеву живела је породица: благочастива мати и њена кћер зоја. увече на нову годину (31.децембра по новом календару) 1956. зоја је позвала седам својих другарица и младих људи на вечеру са игранком. у току је био божићни пост и мати је молила зоју да не приређује вечеру, али је кћер истрајала на своме. те вечери мајка је отишла у цркву да се помоли.
гости се беху сакупили, зојин вереник по имену николај, још не беше дошао. девојке и младићи поделили су се по паровима, а зоја је остала сама. од досаде, много не размишљајући, она је скинула икону светога николаја чудотворца са зида и рекла: "узећу овог николаја и идем с њим да играм!", не слушајући притом своје другарице које су је саветовале да не чини ту богохулу. "ако има бога, он ће ме казнити", одговорила је она.
почела је да игра, окренули су круг, два, кад одједном у соби се диже нека незамислива хука, вихор, и сину светлост као муња, заслепљујућа.
весеље се претвори у ужас. сви у страху побегоше из собе. само зоја остаде да стоји са иконом светог, притиснутом на груди, скамењена и хладна као мрамор. никакви напори ускоро приспелих лекара нису могли да је поврате. игле инјекција, које су хтели да јој дају ломиле су се и савијале, ударајући у мрамор њеног тела! хтели су да је пренесу у болницу, али је нису могли са места померити, ноге су јој биле као приковане за под. али, срце је куцало. - зоја је била жива! од тада она више није могла ни да једе ни да пије...
када се мајка вратила и видела шта се догодило, изгубила је свест и пренесена је у болницу, из које се вратила за неколико дана: њена вера у милосрђе божије, топле мајчине молитве за помиловање несрећне кћери обновиле су милошћу божјом њене животне снаге. зоја је дошла к себи и са сузама је молила за опроштај и помоћ.
првих дана кућа зојина била је окружена мноштвом света: верника који су дошли или чак допутовали из далека, радозналаца, медицинара, и духовних лица. али, ускоро, по наређењу власти, стан је био затворен за посетиоце. у њему су, на замену, дежурала по осам часова два милиционера. неки од дежурних, који су били још млади (28 и 30 година) оседели су од ужаса када би око поноћи зоја почињала страшно да вришти. ноћима и ноћима крај ње се молила мајка.
- мама, моли се! моли се, у гресима гинем! моли се! викала је зоја.
о свему што се десило извештен је био и патријарх и замољен да се помоли за оздрављење зојино, патријарх је одговорио:
- ко је казнио, тај ће и да помилује!
од посетилаца потом су к зоји били припуштени:
1. познати професор медицине који је допутовао из москве. он је потврдио да куцање срца није престајало.
2. свештеници позвани на молбу мајке да узму из руку зојиних икону светог николаја. али ни они нису могли да извуку икону из скамењених руку зојиних.
3. јеромонах серафим из глинске пустиње, који је приспео у кујбишев на празник рождества христовог, и ослужио молебан за водоосвећење и осветио икону. затим је рекао: "сада треба чекати знамења у велик-дан (то јесте на празник васкрсења христовога)! ако она не уследе, значи да је близу крај света!"
4. митрополит николај, који је такође одслужио молебан и рекао да "ново знамење треба чекати у велик-дан", поновивши речи благочестивог јеромонаха.
уочи празника благовести (те године он је пао у суботу, треће недеље великога поста) дошао је зојиним чуварима један благообразни старац и замолио да га пусте к зоји. али, дежурни милиционери одбили су да га пусте. дошао је старац и другог дана, али је опет, од других дежурних, био одбијен. трећега пута, на сам дан благовести, дежурни су га пропустили. стража га је чула како је умиљато рекао зоји, улазећи: "но, јеси ли се уморила од стајања?"
прошло је неко време а када је дежурна стража хтела да изведе старца, њега у соби више није било...
сви су убеђени да је то био сам свети никола(ј).
тако је зоја престајала 4 мјесеца (128 дана) до самога васкрса, који је те године пао 23.априла (6.маја по новом календару).
у ноћ светлога христовог васкрсења зоја је почела нарочито гласно да узвикује:
- молите се!
ноћне стражаре ухватила је језа и они су почели да је питају: "зашто тако страшно вичеш?" уследио је одговор:
- страшно! земља гори! молите се! сав свет у гресима гине, молите се!
од тог тренутка она је оживела, у мишићима се појавила мекоћа, животност. коначно су је положили у постељу, али она је наставила да виче и позива све да се моле за свет који гине у гресима, за земљу која гори у својим безакоњима.
- како си досад жива остала? ко те је хранио?! питали су је.
- голубови, голубови су ме хранили, био је одговор, којим је јасно објављено помиловање и опроштај дат десницом господа спаситеља. господ је зоји опростио грехе, заступништвом светог угодника божијег, милостивог николаја чудотворца као и због њених великих страдања и стајања током 128 дана.
све ово што се догодило толико је потресло житеље кујбишева и његове околине да су се многи људи, видећи чудеса, слушајући крике и молбе да се молимо за људе, који гину у гресима, обратили у веру. хитали су у цркву са покајањем. некрштени су се крштавали. који нису крст носили, почели су да га носе у оно време, када се за то могло буквално платити главом. обраћења су била тако масовна да у црквама није било довољно крстова за све који су их тражили.
са страхом и сузама молио се народ за опроштај грехова, понављајући зојине речи: "страшно, земља гори, у гресима гинемо! молите се! људи у безакоњима гину!"
на васкрс, трећега дана, зоја је отишла господу, прошавши тешки пут стодвадесетосмодневног стајања пред лицем господњим ради искупљења свакога сагрешења. дух свети сачувао је у животу душу њену, васкрснувши је из смртних грехова, да у будући вечни дан васкрсења свих живих и мртвих васкрсне у телу за живот вечни. и само име девојчино зоја (на грчком "зои") значи - живот. амин.
напомена:
у совјетској штампи онога времена такође је било саопштења о зојином случају. одговарајући на писма која су стизала у редакцију чувеног листа, неки умишљени научник потврдио је да догађај са зојом заиста није измишљен, али је притом изјавио да је у питању врста укочености досад још непозната науци. неистиност овакве претпоставке очигледна је: јер прво, код укочености, тј. обамрлости нема такве камене отврдлости коже, па зато лекари могу болеснику да дају инјекције; друго, обамрлога је могуће преносити са места на место и он лежи, док је зоја само стајала, и то стајала толико колико обични људи нису у стању да стоје и притом је нису могли померити с места; треће, обамрлост сама по себи не обраћа човека богу и не доноси откривење с неба, а у зојином случају не само да су се хиљаде људи обратили вери у бога, него су и веру своју јавили делима, то јест крстили су се и постали морални: не само да су признали да бога има, него су и постали хришћани. јасно је да узрок томе није била обамрлост него деловање самог бога: он чудима утврђује веру, да би избавио људе од грехова и од казне за грехе.

 

[Kalimerčica]

епископ данило
епископ амфилохије ​

нема лепше вере од хришћанске

​

о тајни вере​

шта је права вера?
права вера је вера у једнога бога у тројици, творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. бог је биће без почетка и без краја. он је дух који се не види, али је свуда присутан, све види, све зна, све може, о свему брине. бог је пун љубави према свим људима и свима створењима.
ко је бог?
права вера, вера православна открива нам и јавља велику тајну да је бог не само један него и тројичан. бог је света тројица: бог отац, бог син, и бог дух свети. то нису три бога, него само један, јер три божанске личности имају једну исту суштину, као и једну љубав, једну мудрост, један живот и све неизмерно богатство божанских вечних сила и енергија. у име тога јединога бога се ми крштавамо. ту своју веру у једнога бога оца и сина и духа светога ми исповедамо сваки пут када ставимо на себе знак часнога крста. када се крстимо, ми саставимо три прста десне руке да назначимо да је нераздељива тројица – један бог.
какав је бог?
бог је љубав. несебична љубав. и пре стварања света бог отац није био сам (као што то уче верске вође јевреја и мухамеданаца), него је волео сина и духа светога. свети дух је волео оца и сина. то значи да је бог љубав од вечности, не само у времену. света тројица служи нам за пример како и ми, људи који смо створене личности, и различити по народности и образовању, можемо уз помоћ божије љубави да постанемо једно богочовечанско тело, тј. црква, а да при том сједињењу не изгубимо посебне одлике сваке личности.
ко је човек?
човек је украс свих божијих створења. бог га је обдарио својим ликом и подарио му моћ вечног живота. створио га је од разумне душе и дивног тела, да би тело служило разумној души, а обоје да би постало храм животворне тројице. као што бог није сам, тако ни човек није сам, него има безброј браће и на небу и на земљи.
ко су небеска браћа човекова?
на овом видном небу постоје сунце и месец и безбројне звезде које тајанствено трепере и својим немуштим језиком сведоче да је бог заиста светлост, љубав и лепота. али постоји и једно друго небо, невидљиво. то небо могу видети само људи видовитог ума и чиста срца. као и бога, свога творца, који у њему обитава. то невиљиво небо по природи је духовно; то и јесу небеска браћа човекова: серафими и херувими, архангели и ангели и остале бестелесне силе небеске. те бестелесне силе небеске пуне су љубави и светлости божје, оне непрестано бога славе и јаљају људима вољу божију.
ко су земаљска браћа човекова?
сви људи су земаљска браћа човекова. сви људи су међусобно браћа јер имају једног оца, творца свих створења. браћа су и зато што имају једну природу човечју и исте прародитеље адама и еву. човек је у сродству и са свим осталим створењима, од најсићушнијих до највећих, од атома до звезда. јер на свему што постоји присутан је исти печат стваралачке силе и славе божије, све је сведок исте мудрости божје. бог нас милује својом вечном љубављу преко свих створења видљивих и невидљивих. све што постоји зрачи љубављу и подстиче нас на љубав.
шта је откривење божје?
откривење је све оно чиме се бог јављао од памтивека и чиме је откривао људима своје неизрециве тајне и своју вољу. сва творевина је богојављење; сва створења сведоче и откривају славу и силу божју, наравно онима само којима ум није помрачен и срце нечисто. особито је бог откривао своју љубав и своју свету вољу преко светих архангела и ангела и преко богонадахнутих светих људи: пророка, апостола и светитеља. и на крају преко сина свог јединородног, христа господа.
шта је библија или свето писмо?
библија или свето писмо је књига над књигама. то су свети списи богонадахнутих људи божјих, у којима су они записали истине и тајне које је бог открио људима. свето писмо је записано откривење божије. дели се на стари завет и нови завет.

 

[Kalimerčica]

откривење у старом завету​

шта је стари завет?
стари завет је савез бога са људима, склопљен преко изабраника божјег патријарха аврама и његовог богоизабраног потомства. у светом писму старог завета, као светим списима, описују се догађаји од стварања света, па до рођења онога кроз кога и ради кога је свет и створен, и ради кога су се сви ти догађаји збивали: господа исуса христа.
шта је нови завет?
нови завет је савез богочовека исуса христа са људима. збивања и загонетке старог завета добили су у њему своју одгонетку и пуноћу. у светом писму новог завета, као светим списима, очевици су описали догађаје од рођења господа исуса христа, па све до његовог славног васкрсења из мртвих и вазнесења. ту је описан и силазак светог духа на прве христове ученике и њихово проповедање његовог светог имена и науке божанске. у њима је указано и на све оно што ће се догодити до другог доласка христовог и страшног суда.
како почиње стари завет?
стари завет почиње описом постанка света: “у почетку створи бог небо и земљу”. под речју “небо” треба разумети становнике неба – ангеле и остале бестелесне небеске силе. “а земља беше без обличја и пуста”, тј. цео створени материјални свет.
шта је створио бог за шест дана?
први дан створена је светлост: “и рече бог: нека буде светлост! и би светлост. и виде бог светлост да је добра; и растави бог светлост од таме”. тај дан је дан један: из њега извиру и њему се враћају сви дани. (јеврејска реч “јом” дан, може да значи одређени астрономски или неограничени временски период настанка света).
други дан бог је створио свод небески и раставио воду под сводом од воде над сводом, а свод назва бог небо. то је оно видљиво небо. иза њега се налазе безбројни божји светови, названи симболично – “вода над сводом”, јер круже и теку, сваки својом путањом, хармонично и без сударања, по бескрајном простору.
трећи дан снагом речи божје оделила се вода од копна. на земљи је израсла трава и разноврсна дрвета која рађају плод. силом божије речи то једном засејано семе, увек доноси плод, захваљујући благослову и заповести бога..
четврти дан бог је створио светила на своду небеском. сунце да управља даном, и месец да управља ноћу, и звезде: да светле и да буду знаци времена, дана и година. првостворена светлост, расута по целој творевини, сабрала се и особито заблистала, овог дана, кроз небеска светила. сунце је обасјало земљу, обавијену дотада густим маглама и влагом.
пети дан бог је ствроио жива створења у водама, рибе и остала створења велика и мала, као и птице небеске, по врстама њиховим.
шести дан створио је бог стоку и ситне животиње и звери земаљске, по врстама њиховим.
на крају рече бог: “да начинимо човека по лику и подобију нашем, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи.” пресвета тројица, бог наш, створио је човека од праха земаљског, и удахнуо у њега дух живота. прво је бог створио адама, па му је онда створио жену, “човечицу”, еву, да му буде помоћник на путу ка вечном циљу њиховог живота и живота свих створења. човек и човечанство постају тако тајанствена слика у којој се огледа света тројица: људи су створени да се узајамно воле и испуне несебичном божанском љубављу.

 

[Kalimerčica]

шта је рај у који је бог увео човека, створивипи га?
рај је место близине и присутности божје, у коме је човек био заједно са творцем, обдарен свима даровима и блаженством вечног живота, доброте и љубави. човек се у рају хранио са дрвета живота.
шта је дрво познања добра и зла?
дрво познања добра и зла је засадио бог у рају да би се човек вежбао у врлини уздржања и верности своме створитељу. дрво живота је човеку давало бесмртни живот и дар разликовања онога што је вечно од онога што је пролазно. извршавати божју заповест значило је – јести са дрвета живота; погазити заповест значило је – одвојити се од бога и његове воље, изгубити вечни живот и предати се смрти. једење са дрвета познања добра и зла помрачује ум, уништава у човеку дар разликовања вечног и пролазног, отуђује га од бога и одводи га у пролазна телесна задовољства и у смрт. на том дрвету и на тој заповести човек је имао да провери своју љубав и слободу: да ли ће бити веран богу или ће послушати ђавола и његову лаж.
ко је ђаво?
ђаво је лажа и отац лажи. он је бивши архангео деница који се побунио против бога, јер се погордио и зажелео да буде једнак са богом. ђаво је изумео грех и смрт и пакао. његова зла и изопачена воља је извор сваког зла, којим је затровао неке од бивших ангела па онда и наше прародитеље адама и еву, а преко њих и њихове потомке.
ко је наговорио еву да погази заповест божју?
ђаво је наговорио еву – преко змије – да убере забрањено воће са дрвета познања добра и зла. ева је поверовала овом божјем противнику и клеветнику (ђавао значи – клеветник), да је он њен већи пријатељ него бог и почела је да се храни храном пролазности и телесних задовољстава. окусивши плод пролазних задовољстава, она је постала смртна. понудивши то воће своме мужу адаму, она је учинила грех убиства. али и адам је добровољно окусио од истог плода и учинио троструки грех: према богу, према себи и према своме потомству. падом у грех човек је изгубио моћ вечног живота; помрачио му се ум, потамнело срце а мудрост утонула у безумље и лудост.
зашто су адам и ева истерани из раја?
зато што су окусили плод са дрвета познања добра и зла и тиме преступили божју заповест. али и то истеривање из раја бог је учинио из љубави према нашим прародитељима. у рају постоји и дрво живота. ко једе плодове са дрвета живота постаје бесмртан. ако би адам и ева јели те плодове, са отровом смрти у себи после пада, они би себе обесмртили у стању греховности и смртности. то би онда био најстрашнији пакао. и да се то веће зло не би десило људима, бог их је истерао из раја. значи истерао их је бог из раја да би спречио да зло постане вечно.
али да адам и ева после истеривања не падну у очајање, бог им је обећао да ће им послати спаситеља који ће победити ђавола – змију и који ће их ослободити од смрти и поново довести у рај.
шта је бог казао адаму и еви кад их је прогнао из раја?
еви је рекао: “с муком ћеш рађати децу, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога, и он ће ти бити господар”. адаму је рекао: “земља да је проклета због тебе…са знојем лица свога ћеш јести хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити”. због човековог греха страдају не само људи, него и сва створења и цела творевина божја. тако је већ први син адамов убио свога брата авеља.
зашто је каин убио авеља?
убио га је из зависти: каин је завидео авељу зато што је бог примио авељеву од срца принету жртву. тако бива и до данас: завист је главни узрок свакога братоубиства. а свако убиство је братоубиство јер сви људи су – браћа.

 

[JohnCena]

Narode, ja ovo ništa ne razumem. Pa znate li vi koliko je vremena potrebno da se ovo samo pročita, a kamoli da se shvati...?

Ko vjeruje u Isua,Isus ga interesuje i taj covek ili zena se svim silama bori da sazna sto vise o njemu.

Jednostavno ako te zanima nije ti problem procitati a jos manji problem shvatiti!!!

 

[Kalimerčica]

ко је био ноје и како се он спасао од потопа?
ноје је један од изабраника божјих. он није био покварен као његови савременици, него је веровао у бога и очекивао будућег избавитеља, сина божјег. бог је заповедио ноју да направи ковчег (лађу) и да у њега смести своју породицу и по један пар од свих животиња на земљи, да се избаве од потопа. потоп је дошао да очисти нагомилане грехе људске и да опере обесвећену земљу. лађа нојева је тајанствена слика цркве христове у којој се ми спасавамо од потопа греха и смрти и задобијамо живот вечни.
шта је идолопоклонство?
то је отпадништво од правога бога и клањање киповима (идолима), у којима су били ђаволи, лажни богови. човек постаје идолопоклоник кад год почне да се клања створењима уместо да служи творцу. идолопоклоник је и онда кад почне да обожава себе или дела руку својих.
ко је био авраам?
авраам је био старозаветни патријарх. он се није клањао идолима, као његови савременици. веровао је у једнога бога и у обећанога спаситеља, који ће доћи са неба. њему се првом од људи јавила тајанствено света тројица у виду три ангела, три госта код мавријског дуба. од авраама преко његовог сина исака намножио се, по божјем обећању, изабрани народ божји. и ми хришћани смо духовна деца авраама. зато се молимо да бог упокоји нашу уснулу браћу и сестре у недрима аврама, исака и јакова, наших праотаца.
кога је авраам хтео да принесе на жртву?
хтео је да принесе на жртву свог јединца исака. ту је бог испробао његову веру, па кад се он показао веран, бог га је преко сина исака, обдарио великим и светим потомством. и христос спаситељ је његов потомак по телу, а исакова жртва је била предуказање христовог страдања и жртве.
колико синова је имао јаков, син исаков названи израил, по коме је изабрани народ добио своје име?
патријарх јаков је имао дванаест синова, који су родоначелници дванаест племена израилових. његовог сина јосифа браћа су из зависти продала у египат, али га је бог спасио и преко њега спасио све јаковљеве потомке. и ми хришћани се по јакову , названом израил, зовемо нови израил божји, тј. нови изабрани народ божји.
како је јосиф доспоео на двор фараона, цара египатског?
једини јосиф је знао да протумачи царев сан. зато га је фараон извео из тамнице у коју је био невин бачен. тумачење снова је био дар божји.
како су живели јевреји у египту?
стари јаков и његови синови су дошли због глади у египат код јосифа, управитеља целе египатске земље. док су египћани памтили његова доброчинства, јевреји су живели добро. касније су живели веома тешко, радећи као робови.
шта су зидали вавилонци?
вавилонци су зидали огромну кулу. хтели су да врх куле допре до неба. тако су хтели да пркосе богу. зато је бог помешао језике и градитељи нису могли да се разумеју. они су се разишли и тако су постали разни народи који говоре различите језике. тако увек бива: кад год људи зидају или чине безбожна дела, удаљују се не само од бога него и један од другога. усељава се у њих мржња и пометња, као у градитеље вавилонске куле.
ко је био мојсеј?
он је од бога одређен да буде ослободитељ јевреја из ропства египатскога. њему се на брду хориву јавио ангео у пламену огњеном, из купине која је горела а није сагоревала. мојсеј је ту први од људи сазнао име божје, које гласи: ја сам онај који јесте (јеврејски: јахве). онај који му се јавио био је бог слово, бог реч. он се у последња времена родио од деве, која га је родила и остала девојка, као што је купина горела и није сагоревала.
како је мојсеј извео јеврејски народ из египатског ропства?
извео га је божјом помоћу. бог је попустио казне на египћане и учинио да мојсејев штап буде чудотворан. тим штапом ударио је он по мору и воде морске су се раздвојиле, да би јеврејски народ изашао из египта у земљу обећану.
како су се јевреји хранили у току четрдесетогодишњег лутања по пустињи?
бог им је давао чудесну ману и јата препелица. мана је била предуказање свете тајне причешћа крвљу и телом христовим, хлебом који силази с небеса и даје се за живот света.
где је мојсеј добио десет заповести божјих?
добио их је на синајској гори.

 

[Kalimerčica]

епископско исповедање православне вере
увод

од увек се при хиротонији новоизабраних епископа у цркви православној од њих тражило јавно исповедање вере, како се не би десило да словесно стадо христово уместо пастира добије вука у овчијој кожи за свога предводника, разуме се да ово исповедање није увек било истог обима и садржаја, него је кроз историју добијало различите форме - краће и дуже.
донедавно у србској православној цркви епископи су своје исповедање вере читали на народу неразумљивом црквенословенском језику, у форми како се она уобличила у руској црквеној традицији.
епископско исповедање, које се сада по први пут објављује ла србском језику а за ширу читалачку јавност, плод је преводилачког и прерађивачког труда најпре митрополита црногорско-приморског амфилохија (1985 г.), а затим и епископа захумско-херцеговачког атанасија (1991 г.), који су, сваки у своје време (од избора до хиротоније), не само извршили превод овога чина (са црквенословенског и грчког језика), него и извесно прилагођавање у форми и изразима.
ово епископско исповедање представља веру целокупне цркве божије (клира и народа) којој он, по благовољењу духа светога хиротонијом постаје пастир и учитељ. стога због самог значаја, дубине и јасноће у излагању вере православне, а ради верског образовања и правилног руковођења у вери нашега народа у овим смутним временима псевдохришћанског екуменизма, у лавиринту разних секти и сујеверја, ми и објављујемо у целини ово епископско исповедање православне вере.

(+еп. артемије) ​

символ вере

верујем у једнога бога оца, сведржитеља, творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
и у једнога господа исуса христа, сина божијег, јединородног, од оца рођеног пре свих векова, светлост од светлости, бога истинитог од бога истинитог, рођеног не створеног, једносуштног оцу, кроз кога је све постало;
који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од духа светога и марије дјеве, и постао човек;
и који је распет за нас у време понтија пилата, и страдао и погребен;
и који је васкрсао у трећи дан, по писму;
и који се узнео на небеса и седи с десне стране оца;
и који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, његовом царству неће бити краја.
и у духа светога, господа, животворнога, који од оца исходи, који се заједно са оцем и сином поштује и слави, који је говорио кроз пророке.
у једну, свету, саборну и апостолску цркву.
исповедам једно крштење за отпуштење грехова.
чекам васкрсење мртвих.
и живот будућег века,
амин.

опширније исповедање вере

верујем у једнога бога у три лица недељиво раздељиваног: оца и сина и светога духа; раздељиваног по личним својствима, нераздељивог по суштини. једна и иста је свецела тројица, и једна и иста је свецела јединица; јединица по суштини и природи и обличју, а тројица по личним својствима и именима; јер се назива: један отац, а један син, а један свети дух.
отац је нерођен и беспочетан; нерођен, јер нема ничег старијег од њега, јер он (увек) беше и свакако беше бог; а беспочетан је зато што ниоткуда нема биће, нити сам од себе. верујем такође да је отац узрок сина и духа: сина рађањем, а светога духа исхођењем, и у томе се никаква разлика нити отуђење не сагледава, него само разлика ипостасних својстава. јер отац рађа сина и изводи духа светога, а син се рађа од јединог оца, и дух свети исходи од оца, те тако поштујем једно начело (или почетак) и признајем оца јединим узроком сина и духа.
а и сина називам почетком надвременим и неограниченим, не као почетак створења, као првостворенога који њих превасходи старешинством - не било тога! то је бунцање аријанске безбожности, јер тај злоимени (арије) богохулио је да су син и дух свети створење - а ја говорим да је син сабеспочетни почетак од беспочетнога оца, да не би била прихваћена два начела (или два почетка). а са овим почетком о сину, исповедам такође и духа светога, пошто и син и дух свети и истовремено и заједно имају биће од оца: један рођењем, а друга исхођењем, како је већ речено. и нити се отац раздваја од сина, нити син од духа, нити дух свети од оца и сина, него је сав отац у сину и у светоме духу, и сав син је у оцу и у светоме духу, и сав дух свети у оцу и у сину, јер су сједињени раздељено и раздељени сједињено.
исповедам такође да је логос божији, савечни оцу, надвремени, необухвативи, безгранични, сишао до наше природе и човека униженог и свега палог узео од чедне и девичанске крви једине пренепорочне и чисте дјеве, да би, из својега милосрђа, ваоцеломе свету подарио спасење и благодат. и збило се у христу ипостасно сједињење природе (божанске и човечанске); не као да се дете (у утроби дјеве) усавршавало постепеним додатцима, нити су две саставше се природе сјединиле са мешањем или сливањем или сарастварањем, нити је (прво) постао човек па онда накнадно дошао логос, те тако настало релативно сједињење, сходно богомрском и јудејски мислећем несторију; нити пак без ума и без душе, сходно заиста безумном аполинарију, јер је он бунцао да је уместо ума довољно божанство. а ја исповедам њега - христа - као савршенога бога и њега истога као савршенога човека; који, чим је постао тело истовремено је то било тело бога логоса, одушевљено разумном и умном душом; који очувава и после сједињења сва природна својства свога божанства и човечанства, и није променио особине свога божанства или човечанства услед целовитог сједињења са логосом; њега истога који има једну сложену ипостас, две природе и енергије, која ипостас чува ово (двоје) из чега је и у чему је он исти, један исус христос, бог наш, који има идве природне, а не гномичке воље. а треба знати да је он пострадао за нас као бог, али телом, а никако да је божанство страдално или да је оно страдало телом,
још исповедам да је он узео на себе сва наша беспрекорна страдања, која су својствена нашој природи, осим греха, као што су: глад, жеђ, замор, сузе и томе слично, која делују у њему, али не принудно као код нас, него тако што људска воља следи његову божанску вољу. јер он хотећи - огладне, хотећи - ожедне, хотећи - умори се, хотећи - умре. он, дакле, умире примајући смрт за нас, а његово божанство остаје нестрадално. јер он, каји узима на себе грех света, није подлегао смрти (нужно) већ ради тога да све нас избави од свепрождрљиве руке смрти и да нас крвљу својом приведе оцу своме. и смрт, нападнувши тело људско, силом божанства бива смрвљена, и душе праведника, од века оковане, бивају изведене оданде. а после његовог васкрсења из мртвих, пошто се четрдесет дана појављивао на земљи са ученицима својим, вазнео се на небо и сео са десне стране оца. десну пак страну оца не кажем просторно, нити ограничено, него кажем да је десна страна божија - она беспочетна и предвечна слава коју син имађаше пре очовечења, и после очовечења исту има. јер његово свето тело поштује се часним поклоњењем заједно са његовим божанством, али не као да је света тројица примила додатак - да не буде! - јер, тројица је остала тројица и после сједињења јединороднога, а његово свето тело остаје нераздвојно и са њим остаје и надаље довека. јер ће он са њиме доћи да суди живима и мртвима, праведнима и грешнима, праведнике награђујући за веру и дела врлине царством небеским, ради којега су се овде и подвизавали; а грешницима узвраћајући вечном муком и пакленим огњем без свршетка, чије искуство нека би сви ми избегли и обећана вам бесмртна добра задобили, у христу исусу господу нашем! амин.

 

[Kalimerčica]

ко је био давид, а ко голијат?
давид је био цар израилски, а голијат војник филистејски, дивовске величине и снаге. на двобоју, давид, иако још младић убио је каменом из праћке грдосију голијата.
шта су псалми давидови?
псалми су молитве у стиховима. њих је давид испевао кад је био радостан или тужан. има 150 псалама. у неким од псалама давид се каје за своје грехе, у другима слави бога, у трећима прориче долазак спаситеља света. тако у једноме од њих описујући, као да гледа, његову лепоту каже: “ти си најлепши међу синовима људским, благодат тече из уста твојих”. псалми су били кроз векове, па и данас, најомиљеније молитве хришћана и књига која потреса и буди из духовне учмалости најокамењеније срце људско.
ко су били пророци?
пророци су свети божји људи који су објављивали вољу божију народу израилском и осталим народима старог завета. најпознатија су четири велика пророка: исаија, јеремија, езекил и данило. они својим речима и животом, као и својим књигама, изобличују зло и грех, проповедају покајање и врлину у испуњавању закона божјег. бог им је открио, пре толико векова, христов божански лик, његово рођење, страдање за грехе света и славно васкрсење.
шта је пасха?
пасха је старозаветни празник кога су јевреји у пролеће светковали у спомен чудесног ослобођења из ропства египатског. тога дана су они, поред бесквасног хлеба и горког зеља, јели на жртву принето пасхално јагње. тиме су се сећали горког ропства и проласка кроз црвено море у слободу.
и новозаветна црква има своју пасху, ускрс. пасха старог завета је била припрема за овај празник над празницима када се светкује јагње божје, христос господ, који је својом смрћу и својим васкрсењем ослободио грешно човечанство из ропства ђаволу и од окова смрти.
где је пуноћа старога завета?

пуноћа старога завета је у новом завету. стари завет није заокружена целина, а ни старозаветни закон није савршен закон. цео стари завет је очекивање сина божјег, богом обећаног месије (јеврејска реч месија се на грчком каже христос, а и једно и друго значи – помазаник – цар). у новом завету испунила су се сва очекивања старог завета, када је најзад обећани месија, богочовек исус христос, дошао на земљу да спасе, сложи и обожи потомке адама и еве. христос, син божји, по пророчанству исаије пророка, требало је да се роди од једне јеврејке девојке која је чиста од греха.
који је смисао старозаветних приноса (дарова) и жртава?
приноси (дарови) и жртве богу постоје у људском роду од најстаријих времена. тако већ каин даје “принос господу од рода земаљскога” а авељ, његов брат, од “првина стада својега” (пост. 4,3-4)
прва жртва која се у старом завету помиње јесте жртва патријарха јакова. он је принео жртву “на гори и сазвао браћу своју на вечеру” (пост. 31,54). приношење богу на дар и освећење првих земаљских плодова и крвних жртава (јагње, теле, голубови и др.) била је потреба човекова и божија заповест. приноси и жртве били су знак човековог кајања за грехе и његове благодарности богу за сва добра од њега; умилостивљење бога и пут очишћења од нечистоте душевне и телесне. жртве су приношене за очишћење и грех, за преступ, жртве свеспаљенице и жртве захвалне (хлеб, брашно и др.). најзанчајнија жртва за изабрани народ божји била је пасхално јагње. оно је клано и приношено у спомен избављења јеврејског народа из ропства у египту. свештеници и првосвештеник су приносили дарове и жртве најпре за своје грехе а онда за грехе народа (јевр. 7,27). но, показало се да су све ове жртве биле немоћне да истински спасу и очисте човека од греха. као и цео стари завет и оне су служиле “слици и сјени небесних стварности” (јевр. 8.15). све оне су у ствари биле само припрема за христову жртву на крсту. он је себе принео на жртву, једном за свагда, да својом жртвом уништи грех (јевр. 9,25.26.28). тако су у његовој жртви све жртве добиле пуноћу и биле укинуте, добивши свој коначни смисао у христу који је себе принео “за живот света”. својим жртвоприношењем он је постао вечно јагње божије које узима на себе грехе света. тако су и сви приноси и дарови добили свој прави смисао на тајној вечери када је он принео хлеб и вино, заменивши бескрвном жртвом све приносе и жртве и установивши свету тајну причешћа.