Ivo Andrić

[sendi]

Ivo Andrić - "Znakovi pored puta"

Ivo Andrić - "Znakovi pored puta"



Vreme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo osvajamo. S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlju, krv hladni, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje. Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu i podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga.
Bilo je vreme da već naučimo da u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno.

​

 

[sendi]

Čuvari uspomene na Andrića

Čuvari uspomene na Andrića

Izvor: B92 |

Njegova testamentarna volja imala je četiri stavke, jer je tačno znao kakvu sudbinu želi svojoj zaostavštini i svom delu, i za manje od godinu dana od njegove smrti sa radom su počele Zadužbina i Spomen muzej Ive Andrića, koje do danas brinu o svemu što je iza njega ostalo.

Zadužbina Ive Andrića​

​

Kada je otišao u večnost, za njim su u stan na današnjem Andrićevom vencu ostale brojne knjige, spisi, beleške, dragocene slike, znamenja koja sećaju na Nobelovu nagaradu. Sve to sačekalo je znatiželjnike koji su godinu dana posle njegove smrti, 10. oktobra 1976. godine, tačno na dan njegovog rođenja, mogli da zavire u tad po prvi put otvoren Spomen muzej Ive Andrića, koji se sastoji iz dva dela.

„Jedan deo je autentičan prostor salona, radne sobe, deo hola i njegove biblioteke, koji je sačuvan onakvim kakvog ga poslednji Andrićevi dani pamte. Dugi deo je prostor u kojem se nalazi muzejska postavka koja priča priču o Andrićevom životu, naravno uključujući i zlatne dane Nobelove nagrade“, objašnjava Tatjana Korićanac iz Spomen muzeja. „Naravno, legat je mnogo obimniji, pa koristimo brojne prilike da organizujemo različite izložbe kad za to ima prilika.“

S jeseni je muzej najživlji, kada dolaze deca iz škola sa svih krajeva Srbije. Leti je pak situacija nešto mirnija, ali samo kada su u pitanju „domaći posetioci“. „Gotovo celo leto imalo smo samo strance za posetioce. Njih uglavnom zanima odnos Andrić – Bosna - Višegrad, zanima ih kako mi danas vidimo Andrića, kako tumačimo njegovu pripadnost i slično. Jer, oni veći imaju neko elemenatrno predzanje o njemu. A ima i onih koji nikada nisu čuli za njega, spazili su muzej na mapi grada i došli. Za njih upravo ovde počinje cela priča o našem Nobelovcu“, kazuje Korićanac.

Ono čemu muzej teži, prema njenim rečima, jeste da izađe iz okvira glavnog grada i predstavi Andrića što široj publici. Aktuelna izložba „Ivo Andrić - pisac i/ili diplomata” obišla je brojne zemlje, ali i gradove širom Srbije. Postoji i pokretna izložba o Andriću, koja će osim u školama, uskoro gostovati i u domovima kulture i bibliotekama. „To nije ništa glamurozno, ali je korisno da Beograd izađe iz svog miljea, da to što ima ponudi i manjim mestima.“

S druge strane, Andrić je kao diplomata ostavio traga u brojnim zemljama, u kojima i danas ne jenjava interesovanje za njim. „Andrić je neko ko svuda podiže nivo kulturne ponude. Često se desi da je dijaspora skrajnuta i da ponuđena kulturna dešavanja ne doprinose lepom predstavljanju naše zemlje. Ivo Andrić, u bilo kom obliku, da li kroz izložbu ili neke druge aktivnosti, tema jekoja otvara sva vrata,“ zaključuje Korićanac.


Zadužbina Ive Andrića

Zadužbina Ive Andrića​

​

Dan pre prve godišnjice njegove smrti svoje prvi zasedanje imao je Upravni odbor Zadužbine Ive Andrića. Osnovana njegovom testamentarnom voljom, Zadužbina ima nekoliko aktivnosti kojima čuva Andrićev ugled.

„Po njegovoj volji Zadužbina dodeljuje Andrićevu nagradu. U početku se ona dodeljivala za najbolju kratku priču na godišnjem nivou, a kasnije smo proširili mogućnost na zbirku priča pa čak i ciklus. Ove godine nezavisni žiri odlučio je da nagrada ne bude dodeljena, kako bi se održao kvalitet, i kako bi se u ovoj jubilarnoj godini skrenula pažnja na važnost priča i pripovedanja“, rekao je za B92 Dragan Dragojlović, upravnik Zadužbine.

Ove godine po prvi put je kompletirana bibliografija dela Ive Andrića, koju je finansirala Zadužbina, a izradi se pristupilo u saradnju sa Maticom Srpskom iz Novog Sada. „Osim toga, objavljujemo i časopis 'Sveske' koji je jedini časopis u svetu posvećen jednom Nobelovcu u potpunosti. Naš sajt na engleskom i srpskom jeziku godišnje zabeleži između deset i petnaest hiljada poseta, što govori o interesovanju za Andrića u celom svetu. I, što je možda najvažnije, mi imamo jedini polažemo autorska prava na Andrićeva dela.“

Zadužbina Ive Andrića​

​

Poštovanje autorskih prava često je bio predmet sukoba, jer nisu bili retki pokušaji da se Andrićeva dela štampaju bez dozvole. Poslednji u nizu bio je pokušaj da se Andrićeva dela štampaju u okviru edicije „Hrvatski pisci u Bosni i Hercegovini“, za šta Zadužbina nije dala dozvolu.

„Mi smatramo da pisac pripada onoj književnosti čijim se jezikom služio. Tako i Andrić pripada srpskoj književnosti, a i sam se pisac izjašnjavao u svojim dokumentima da je pripadnik srpske nacionalnosti. S toga smo Matici Hrvatske u BiH poručili da nije problem štampati Andrića u drugim edicijama, ali u toj jeste, jer negira piščevu nacionalnost. Ovo jesu osetljiva pitanja, ali mi samo štitimo ono što nam je pisac ostavio.“

I Spomen Muzej i Zadužbina Ive Andrića priključili su se proslavljanju Godine jubileja našeg nobelovca, koja će trajati do oktobra naredne godine. Brojnim akcijama, izložbama, manifestacijama, i pre svega knjigama, ove institucije obeležiće pola veka od dobijanja Nobelove nagrade, vek od objavljivanja prva Andrićeve pesme u „Bosanskoj vili“ i sto dvadeset godina od rođenja za sada jedinog pisca sa Nobelovom nagradom sa ovih prostora.

 

[sendi]

Ivo Andrić - misli i slike iz života

Ivo Andrić - misli i slike iz života


B92

Ljubomir Zečević, koji je izveštavao iz Stokholma sa svečanosti dodele Nobelove nagrade, govorio je o tome kako je TV Beograd, odmah posle obaveštenja da je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu, privolila književnika da pred kamerama pročita deo pripovetke po svom izboru ("Danak u krvi"). Snimak tog autorskog ''čitanja'', emitovan je 29. oktobra 1961. u dnevniku RTB (emisija TREZOR RTS).

"To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan, u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti, a sa njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. Od takvih, duhom malih ljudi, postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji ljudi. ― Takva je bila većina Vukovih glavnih protivnika.” (Ivo Andrić, Znakovi pored puta, 94)

“Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni osećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često i neočekivano i podmuklo napadaju. ... Oni uvek idu više u pravcu nipodaštavanja protivnika nego u pravcu sopstvenog usavršavanja. Oni se više trude da umanje ugled protivnika nego da podignu svoju sopstvenu vrednost.” (Isto 62-63)

“Takav je “naš čovek” onaj pravi. Ne misli, ni mnogo ni istrajno. Ali čim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao razrađuje, proverava i upoređuje kritički sa onim što drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu, a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira, mržnje i borbe do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudoždersku revnost na reči i delu. Sreća je što u nas ima dosta i takvih koji su drukčiji i koji nisu pravi ‘naši ljudi‘.” (Isto 205)

“Kad god sam i gde sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo, uvek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ograničen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu kratkovidu sebičnost.” (Isto 70)

“Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Ali, čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. To je naša velika slabost, i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo. Tu školu nismo još prošli, ni taj nauk potpuno izučili. Taj nedostatak mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla, i pečat manje vrednosti koji se ne da sakriti. O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi. ...”

“U nas je čest tip čoveka koji misli da je svađa akcija, a grubost isto što i energija, da naneti neprijatelju uvrede znači isto što i zadati mu udarce, da je svaka uzdržljivost u govoru slabost, a svaki pokušaj predviđanja ― danguba; ukratko: da se tzv. životna borba sastoji od neprestanog i naizmeničnog laveža i režanja...

Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema vremenima i okolnostima. Između zlokovarnih, osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo, oni su neosetljivi i nepristupni. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini.” (Andrić, Cvijić, Psihološki tipovi Balkana, str. 152-154)

 

[Rayela]

Андрић је тражио безименост и самоћу



. Могуће је да су све то били извесни кредити, које је Андрић имао код нове, комунистичке, власти. Јер позиција краљевског опуномоћеног посланика у Берлину, који је присуствовао потписивању Тројног пакта, могла је заиста неповољно да се одрази на писца у новој, социјалистичкој држави, сматра наша саговорница, објашњавајући да је и Андрић вероватно имао потребу да покаже извесну лојалност новом режиму, па је после рата објавио неколико ангажованих приповедака у којима се осврнуо на актуелни друштвени тренутак.
– На једној послератној војној изложби, на Калемегдану, 1951. године, била је изложена фотографија на којој се Андрић налазио поред Хитлера, управо приликом потписивања Тројног пакта. Пошто му је то било врло непријатно, замолио је Милована Ђиласа да се заложи да се та фотографија уклони, што је Ђилас и учинио, каже Жанета Ђукић-Перишић, истичући још:
– У то време, главе су летеле и за мање грехе и пропусте, али, очигледно да је новој власти Андрић, са већ огромним књижевним угледом, био веома потребан. У сваком случају, потребнији он њој него та власт њему. Иначе, у Андрићевом ратном дневнику, у којем има највише прибележака из 1944. године, насталих за време савезничког бомбардовања и у данима борби за ослобођење Београда, као да се крије грађа за читав један циклус београдских ратних прича.

Da,ocigledno da je imao veliki kredit kod nove vlasti,a i
slike se ne uklanjaju bas tako. Njegova je
uklonjena.Ima tu puno svari koje nisu jasne,
Andric nije bio mnogo omiljen kod knjizevnika u egzilu
(recimo Crnjanskog), a svakako da neki razlozi za to postoje.

 

[sendi]

Balkanski mudri hroničar

Pre 50 godina Andrić je primio Nobelovu nagradu


Balkanski mudri hroničar


Blic

Legenda kaže da je 26. oktobra 1961, dana kada je Srbija dobila svog prvog nobelovca, Ivo Andrić krenuo na jednu od svojih uobičajenih dnevnih šetnji pod Beogradu, do Kalemegdana i nazad.

Ivo Andrić prima Nobelovu nagradu u Stokholmu 1961. godine

Međutim, kada se približio stanu na sadašnjem Andrićevom vencu, ugledao je veliki broj ljudi koji su čekali upravo njega. Vest da je baš on, Ivo Andrić, dobitnik Nobelove nagrade za književnost - puštena je u etar.

Tu, na broju 8, u stan na prvom spratu uselili su se 1958. posle venčanja pisac i Milica Babić-Jovanović, scenografkinja Narodnog pozorišta. Tu je 1991. godine Milenko Mandić izvajao Andrića u bronzi. Tu je zaveštanjem posle njegove smrti 1975. otvoren Spomen-muzej u kome su njegova diplomatska uniforma, Nobelova diploma, medalja, knjige, fotografije sa dodele...

[TABLE="class: antre_l back_c_1, align: left"]
[TR]
[TD]Laureatu u čast
Izložbe će otvoriti ministar kulture Predrag Marković, zajedno sa Danicom Prodanović Jovović, direktorkom Muzeja grada Beograda i Vesnom Marjanović, članom Gradskog veća Beograda, nakon čega će u 20 sati u Jugoslovenskoj kinoteci (Uzun Mirkova 1) biti svečanost Laureatu u čast. [/TD]
[/TR]
[/TABLE]


I tu će danas, na dan jubileja uručenja Nobelove nagrada, na platou kod Spomenika, Muzej grada Beograda otvaranjem tri izložbe obeležiti ovu značajnu godišnjicu.

Najpre će u Galeriji „Nova“ u 18 sati biti otvorena izložba „Ivo Andrić pisac i/ili diplomata”, upravo vraćena iz Palate Ujedinjenih nacija u Ženevi.
Slede postavke „Moj prozor u knjigu” u Spomen-muzeju Ive Andrića i „Zadržani pogledi - Andrić, svet slike i prijatelji” u galeriji „O3on”.

Muzejski savetnik Muzeja grada Beograda Tatjana Korićanac, povodom svoje izložbe „Ivo Andrić pisaci/ili diplomata”, kaže:
- Izložba predstavlja našeg nobelovca u svetlu pisca i diplomate, koji je zahvaljujući intenzivnoj diplomatskoj karijeri boravio u mnogim evropskim gradovima kao predstavnik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, potom i Kraljevine Jugoslavije. Od Vatikana,
Bukurešta, Trsta, Graca, Marselja, Pariza, Madrida, Brisela, Ženeve do Berlina, Andrić je u svakom od gradova pronalazio inspiraciju za svoja dela. Na 20 panoa predstavljeni su Andrićev stvaralački rad, panorame gradova u kojima je bio upotpunjene slikama iz privatnog života, dokumentima i ličnim predmetima.

Ivo Andrić na terasi zgrade u Prizrenskoj ulici u Beogradu, snimljen 1944. godine

[TABLE="class: antre_l back_c_1, align: left"]
[TR]
[TD]„Zadržani pogledi...”
Autorka izložbe „Zadržani pogledi...” u galeriji „O3on” (Andrićev venac 12) koja traje do 23. decembra, kustoskinja Muzeja grada Beograda Nada Seferović koncipirala je postavku likovnih dela umetnika koja je Andrić tokom života čuvao u svom domu a koja se danas čuvaju u njegovom Spomen-muzeju. "To su dela kako umetnika koji su ostavili dubok trag u razvoju jugoslovenske umetnosti XX veka - kao što su Stojan Aralica, Sreten Stojanović, Ignjat Job, Milenko Šerban, Milo Milunović, Petar Lubarda, Liza Križanić, Kosta Hakman, Nikola Graovac, Zuko Džumhur, Peđa Milosavljević, da nabrojimo samo neke - tako i onih manje poznatih ali našem nobelovcu dragocenih saputnika, onih koje je veoma cenio, pruža se pogled na privatni svet njegovog prijateljstvovanja", kaže Seferovićeva. [/TD]
[/TR]
[/TABLE]


Budući veliki pisac rodio se u Travniku 9. oktobra 1892. dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji - Antun Andrić, podvornik, i Katarina, rođena Pejić - bili su Sarajlije. Rod Andrićevih koji su tradicionalno bili kujundžije vezivala je, međutim, zla kob tuberkuloze. Mnogi piščevi preci i svi njegovi stričevi podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić je bez oca ostao kao dvogodišnjak.

U besparici, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje jetrvi Ani i njenom mužu Ivanu Matkovšiku u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo gde upisuje gimnaziju.

„Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju” u kojoj je izložen njegov spisateljski ‘vjeruju’, 10. decembra 1961. zahvalio je na priznanju i celokupni novčani iznos nagrade poklonio bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine.

Jedan od najvećih stvaralaca XX veka, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana naučio je i preneo nam da „dođu ponekad vremena kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati”. Kao dubokouman, znao je da „sumnja i briga vide ono što sreća i pouzdanje nikad ne mogu”.

 

[sendi]

Prvi Andrićev rukopis u "Sveskama"

[h=1]Prvi Andrićev rukopis u "Sveskama"
[/h] Izvor: Tanjug

Zadužbina Ive Andrića predstavila je 28. broj godišnjaka "Sveske", obimniji i bogatiji nego što je uobičajeno, a u čast nekoliko jubileja našeg nobelovca.

Foto: Tanjug

​

O sadržaju "Svezaka" govorili su akademik Predrag Palavestra, dr Žaneta Đukić-Perišić i Biljana Đorđević-Mironja.

Posebno je zanimljiv prvi Andrićev rukopis iz 1911. godine, koji je priredio Predrag Palavestra. Reč je o pismu prijatelju i pesniku Milošu Vidakoviću, koje se prvi put objavljuje u faksimilu uz tumačenja i objašnjenja.

Između ostalog, Andrić piše: "Radim jednu stvarku" čime je najverovatnije, najavio pesme "U sumrak" i "Blaga i dobra mesečina" koje su iste jeseni objavljene u časopisu "Bosanska vila".
Izdvaja se i prepiska izmedju Andrića i "Matice hrvatske" iz 1946. i 1947. godine, a povodom objavljivanja Andrićeve knjige pripovedaka. Iz pisama se može videti koliko je velikan bio ogorčen preinačivanjem njegovih pripovedaka iz ekavice u ijekavicu, menjanjem pojedinih varijanti jezičkih izraza, izmenom leksičkog fonda pa čak i promenom smisla.

Andrić je pobrojao čak 190 mesta u kojima su izvršene, kako navodi, "uvek neopravdane, a često besmislene izmene". Stvar je ubrzo izgladjena tako što je knjiga povučena iz prodaje, a zatim štampana onako kako je trebalo da bude.

U časopisu je prvi put u celini objavljen Andrićev dnevnik iz Berlina iz 1940. koji je priredila Žaneta DJukić-Perišić kao i prilog Biljane DJordjević-Mironja koja je rekonstruisala sve važnije dogadjaje oko Nobelove nagrade, od trenutka nominacije, kojom je, od strane države, zajedno sa Andrićem predložen i Miroslav Krleža, do povratka srpskog laureata iz Švedske.

 

[sendi]

Andrić "pobedio" Tolkina

[h=1]Andrić "pobedio" Tolkina
[/h]

Žiri koji je dodeljivao Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine ocenio da je remek-delo jugoslovenske književnosti "Na Drini ćuprija" vrednije od "Gospodara prstenova". Tolkinov roman okarakterisan kao "drugorazredna proza".

Švedski novinar Andreas Ekstrom otkrio je nedavno da je pre 51 godinu u izboru za Nobelovu nagradu bio i Dž. R. R. Tolkin, ali da se njegovo ime nije našlo u najužem krugu potencijalnih dobitnika.

Žiri za dodelu Nobelove nagrade okarakterisao je 1961. godine Tolkinov roman "Gospodar prstenova" kao "drugorazrednu prozu" i dodelio prestižno priznanje Ivi Andriću.

"Tolkinova proza ne može ni na koji način biti dostojna najkvalitetnije naracije", napisao je svojevremeno član žirija Anders Osterling.

Epsko-fantastički roman "Gospodar prstenova" proglašen je omiljenom knjigom čitalaca na Ostrvu, ekranizovan je i prodat u milionskim tiražima.

Sam Ekstrom nije krio iznenađenje.

"Privatno se više od pet godina bavim istraživanjem dodele nagrada i ovo je prvi put da sam video Tolkinovo ime među predloženim kandidatima. Danas ima oko 300 predloga godišnje, pre pedesetak godina njihov broj kretao se oko 50. I niko nije mogao ni da pretpostavi ko je pobedio".

Žiri je u zvaničnom obrazloženju nagrade odao priznanje Andriću za "epsku snagu romana, kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje".

Pobednički roman, o građenju i sudbini mosta Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu, takođe je preveden na većinu svetskih jezika.

Reditelj Emir Kusturica najavio je da će narednih godina snimiti film na osnovu Andrićevog kapitalnog dela, a za potrebe snimanja u Višegradu sagradiće i "Kamengrad".

Grad napravljen za potrebe ekranizacije romana sastojaće se od oko 50 renesansnih kuća, trgova, prodavnica, pijaca, pozorišta, sve u cilju što realnijeg predstavljanja "Andrićevog" Višegrada i okoline.

(MONDO)

 

[sendi]

Ivo Andrić - Kraljevski poslanik u Berlinu

Srbin katoličke vere

Novosti


Viktor fon Heren predstavlja Andrića kao Hrvata iz Bosne. Uoči odlaska u Berlin veliki pisac postao akademik


Andrić ispred mosta u Višegradu

ZAHVALJUJUĆI spletu političkih okolnosti i izuzetnim ličnim sposobnostima, Ivo Andrić je aprila 1939. postavljen za poslanika u Berlinu. Uživao je počasti kao predstavnik države koja je s nacističkom Nemačkom bila u dobrim odnosima, sve dok u iznenadnom preokretu nije došlo do napada Nemačke na Jugoslaviju. U knjizi „Ivo Andrić, Kraljevina Jugoslavija i Treći rajh 1939-1941“, izdanje „Glasnika“, autor dr Dušan Glišović prikazuje drugačije viđenje uloge velikog pisca u ovim dramatičnim zbivanjima. Najzanimljivije delove iz ove izuzetne knjige objavićemo u feljtonu narednih dana.

* * * * * * * * *

Andrićevo postavljenje za poslanika posledica je Stojadinovićevog pada. Najčešće se kao razlog za smenu pominje njegov profašistički metod vladanja. Navodi se da je to bilo zbog pritiska Engleza, koji su smatrali da ni Bogoljub Jevtić ni Milan Stojadinović nisu rešili najbitnije pitanje po stabilnost Jugoslavije - hrvatsko pitanje, koje je London smatrao za „rak ranu Kraljevine Jugoslavije“.

Ako je to glavni razlog Stojadinovićeve smene, onda se knez Pavle posle svrgavanja Stojadinovića našao u obavezi i prema Londonu i prema Berlinu i pokušao je da udovolji i jednima i drugima. Za predsednika vlade uzeo je bledu ličnost, Cvetkovića, koji će bez pogovora sprovesti nagodbu sa Hrvatima, a pošto je Hitler izuzetno cenio Stojadinovića, knez je u novoj kraljevskoj vladi zbog kontinuiteta dobrih odnosa prema Nemačkoj za ministra inostranih poslova postavio dotadašnjeg poslanika u Berlinu Aleksandra Cincar Markovića, a na njegovo mesto poslao Stojadinovićevog ministra pomoćnika, Ivu Andrića.

Nemački poslanik u Beogradu Fon Heren je svom ministarstvu u Berlinu telegramom poslatim 8. marta 1939, u 19 časova, posle razgovora sa Cincar Markovićem, preporučio da prihvati Andrića kao poslanika:

„Andrić, koji je pre toga bio načelnik Političkog odeljenja Ministarstva inostranih poslova, postavljen je od strane Stojadinovića, koji je u njemu video pouzdanog zastupnika njegove spoljne politike pre godinu i po dana, za ministra pomoćnika. On govori tečno nemački, ima oko četrdeset i pet godina, neoženjen, Hrvat iz Bosne, pisac sa reputacijom, i slovio je uvek za jednog od najsposobnijih ljudi u jugoslovenskoj diplomatskoj službi.

Tokom svoga dugogodišnjeg službovanja u Ministarstvu inostranih poslova održavao je Andrić uvek veoma bliske odnose sa Nemačkim poslanstvom i pokazivao u svim pregovorima bez izuzetka veliko razumevanje za potrebe i interese nemačke politike.

Namera njegovog slanja za Berlin dokazuje koliki značaj se ovde pridaje mestu u Berlinu i koliko se ovde želi veoma da istakne nastavak dosadašnje spoljne politike prema Nemačkoj.

Andriću je posle posete gospodina Fon Nojrata Beogradu dodeljen Veliki krst Ordena nemačkog orla.

Davanje agremana mogu samo najtoplije da preporučim.

Heren.“

Iz ovoga skoro može da se zaključi da je Andrić bio pronemački jugoslovenski diplomata. Tako stvari ne stoje, ali ih takvim Heren ipak prikazuje. Za to je imao i razlog.

Naime, Herenovi su bili kućni prijatelji sa Stojadinovićima, a Andrić je bio Stojadinovićev prvi saradnik u Ministarstvu inostranih poslova. Heren je hteo da u Berlin ode takav čovek, u nadi da će biti od pomoći da se Stojadinović, dođe li vreme za to, lakše vrati na političku scenu. Drugo, taj podatak je bio signal državnom sekretaru Ernstu fon Vajczekeru da je Andrić dobro sarađivao sa Poslanstvom, tj. Herenom, a ne sa Nemačkim saobraćajnim biroom, koji je vodio Geringov prijatelj, Nojhauzen, koji je intrigirao protiv Herena.

Pogledi Herenovi su se „bitno razlikovali od nekakvog zadrtog naciste“, imao je utisak Vlatko Maček, koji je Herena smatrao samo formalnim šefom Nemačke misije, dok je glavnu reč vodio Nojhauzen.

Zanimljiva je Herenova definicija Andrićeve nacionalne pripadnosti. Dok je Stojadinović za Andrića rekao da je „Srbin katoličke vere“, dotle ga nemački poslanik označava kao „Hrvata iz Bosne“. Kao poznavalac društvenih prilika Beograda, Heren je lako mogao da sazna šta Andrić misli o Hitleru, a pošto ni Herenovo mišljenje o nacistima nije bilo bolje, utoliko pre ga je preporučio.

Agreman za Andrića je dobijen izuzetno brzo. Od Herenove preporuke za davanje agremana od 8. marta do predaje akreditiva Hitleru 19. aprila, sve se odigralo za 73 dana. Neposredno pred postavljenje na novu dužnost u Berlinu, 16. februara 1939, Andrić je izabran za pravog člana, kako se onda označavao redovni član Srpske kraljevske akademije. Predlog za redovnog člana su potpisali Bogdan Popović, Uroš Predić i Đorđe Jovanović.

Na Svečanom godišnjem skupu Akademije, 7. marta 1939, kada je saopšten izbor novih članova, rečeno je za Andrića da je „kraljevski poslanik u Berlinu“, zbog čega nije mogao da održi pristupnu besedu, što je bio uslov za sticanje statusa redovnog člana. Takođe 7. marta 1939, Andrić se obratio upravi Veslačkog kluba da se njegov čamac ustupi Veri Stojić. To znači da je Herenov navedeni zahtev za akreditaciju od 8. marta bio puka formalnost.

POD NEMAČKIM UTICAJEM
DA Englezi Andrića vrednuju kao diplomatu koji je došao pod nemački uticaj može se razumeti iz više razloga. Andrić obazrivo piše svoje izveštaje Beogradu, jer polazi od pretpostavke da već tokom šifrovanja podaci mogu da procure, pa bi onda imao problema sa nemačkom stranom. On nije mogao da se pouzda ni u svoje ministarstvo, gde su dešifrovane depeše mogle lako da dođu u neovlašćene ruke. Andrić je vrlo dobro znao da će knez Pavle da ih dostavlja Englezima. Da bi se u tom smislu skratio postupak, Andrić je jedno vreme imao nalog da direktno iz Berlina šalje telegrame Jugoslovenskom poslanstvu u London.

 

[sendi]

Knežev pozdrav fireru

Knežev pozdrav fireru

Novosti


Svečana predaja akreditiva uz puno obostrano upućenih lepih želja. Andrić nosio Orden Velikog krsta Ordena nemačkog orla


Andrić posle predaje akreditiva Hitleru

U BERLINU, 19. aprila 1939, Kraljevsko jugoslovenski poslanik, kako je glasio pun naziv, Ivo Andrić uručio je kancelaru Rajha Adolfu Hitleru akreditive.

"Politika" je izvestila na prvoj strani:

"Novi poslanik Jugoslavije kod g. Hitlera

Prilikom predaje akreditiva poslanika g. dr. Andrića, g. Hitler izražava najbolje želje za srećan razvitak Jugoslavije.

Poslanik g. dr. Ivo Andrić sa svoje strane istakao je odnose dobrog susedstva kao i živu privrednu i kulturnu razmenu dobara između Jugoslavije i Nemačke."

Andrić je tom prilikom rekao:

"Gospodine kancelare,

Čast mi je da Vašoj Ekselenciji predam pisma kojima je Kraljevsko Namesništvo, u ime Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije, moga uzvišenog Suverena, izvolelo da me akredituje kod Vaše Ekselencije u svojstvu svoga izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra, kao i opozivna pisma moga prethodnika g. Cincar Markovića.

Smatram za naročitu sreću što mi je Kraljevsko Namesništvo poverilo tu časnu zadaću.

Odnosi dobrog susedstva kao i živa privredna i kulturna izmena dobara između Nemačke i Jugoslavije odgovaraju potpuno željama i namerama Kraljevske vlade, i ja sam naročito počašćen što mi je Kraljevska vlada stavila u dužnost da rad moga prethodnika na tom delu nastavim a u cilju produbljenja i učvršćenja tih prijateljskih odnosa i uzajmnog poštovanja koje vlada između oba naroda.

Dozvolite Gospodine Kancelare Rajha, da uverim Vašu Ekselenciju da ću sve svoje snage posvetiti tom zadatku koji pretstavlja jedan od značajnih ciljeva spoljne politike moje vlade. Slobodan sam izraziti nadu da mi blagonaklona podrška Vaše Ekselencije neće nedostajati u izvršenju moje prijatne dužnosti.

Predajući Vašoj Ekselenciji moja pisma, koristim ovu svečanu priliku da izrazim u ime Njegovog Namesnika, Kraljevskog Namesništva i Kraljevske vlade najlepše želje za ličnu sreću Vaše Ekselencije, koja sa toliko uspeha i dostojanstva stoji na čelu Velikog Nemačkog Rajha, i napredak nemačkog naroda."

Vođa i Kancelar Rajha g. Adolf Hitler odgovorio je Kraljevskom poslaniku g. dr. Andriću sledeće:

"Radujem se što primam iz Vaših ruku pisma kojima Vas Kraljevsko Namesništvo u ime Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije opunomoćuje kao izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra kod mene i opoziva Vašeg Gospodina prethodnika. Poslednji, kome je sada pala u deo časna zadaća da rukovodi spoljnom politikom Vaše zemlje, uživao je u svim nemačkim krugovima naročito poštovanje.

Sa živim zadovoljstvom razumeo sam iz Vaših reči, da Vi, Gospodine poslaniče, odgovarajući želji Vaše vlade da prijateljske odnose između naših dveju zemalja učvrstite, vidite kao i Vaš Gospodin prethodnik svoju prvenstvenu zadaću u izgradnji i produbljenju tih odnosa.

Ja sam i vlada Rajha imamo istu volju i mišljenje da za delo zbliženja naših dveju zemalja, u smislu dobrog susedstva, na kulturnom i privrednom polju postoje najbolji preduslovi. Možete biti uvereni Gospodine poslaniče, da ćete u postizanju tog visokog cilja moći da računate na moju pomoć, kao i na pomoć vlade Rajha.

Prijateljske želje koje ste Vi izrazili u ime Njegovog Kraljevskog Visočanstva Kneza Namesnika Pavla, Kraljevskog Namesništva i Kraljevske vlade za sreću i uspeh Nemačke, kao i mene lično, primio sam sa najboljom zahvalnošću. Ja ih uzvraćam sa mojim najboljim željama za srećan razvitak Jugoslavije i za ličnu sreću Njegovog Kraljevskog Visočanstva Kneza Namesnika Pavla, članova Kraljevskog Namesništva i Kraljevske vlade i srdačno Vas pozdravljam, Gospodine poslaniče, dobrodošlicom."

Shodno protokolu, Andrić je prilikom predaje akreditiva nosio odličja svoje i zemlje domaćina, a u njegovom slučaju je to bio Orden Velikog krsta Ordena nemačkog orla, koji je dizajniran prema uputstvima samoga Hitlera.

Tada niko od njih dvojice nije mogao da pretpostavi kako će odlični jugoslovensko-nemački odnosi završiti, na kakav ponižavajući način okončati Andrićeva diplomatska misija u Berlinu, niti da će neprikosnoveni nemački vođa skončati u bunkeru upravo ispod prostorija u kojima je primio Andrića.

Pucanj Principa u nadvojvodu Ferdinanda 28. juna 1944. označen je kao povod za početak Prvog svetskog rata, čiji su nerešeni sporovi zaraćenih strana doveli do izbijanja njegovog nastavka, Drugog svetskog rata, koji je okončan Hitlerovim pucnjem 30. aprila 1945. sebi u glavu. Andrić je bio jedini čovek koji je lično upoznao obojicu.

Po izlasku iz Kancelarstva Rajha, Andrića su sačekali novinari, kojima se obratio.

Nemačka novinska agencija 19. aprila javlja da je Firer primio u sredu novog kraljevskog jugoslovenskog poslanika dr Ivu Andrića.

Naglašeno je da srdačni i prijateljski odnosi oba naroda počivaju na uzajamnom poštovanju i ukazano da izgradnja tih odnosa na privrednom i kulturnom polju, kao i susedstvo Nemačke i Jugoslavije, predstavljaju najbolje preduslove za dalje približavanje dveju zemalja."

SOBA OD 400 KVADRATA
DA bi došao do Hitlerove radne sobe, Andrić je morao da prevali ukupno 220 metara kroz predvorja i dugačku Mermernu galeriju, dužine 164 metra, dvostruko dužu od Dvorane sa ogledalima u Versaju, koja je, po Hitlerovoj zamisli, trebalo da nadmaši svoj uzor, i da na taj način simbolično potre po Nemačku ponižavajući Versajski ugovor. Hitlerova radna soba je imala 400 kvadrata, sa tavanicom visokom 10 metara. Ispod svečane sale i bašte nalazili su se delom i bunkeri. Posle rata, zgrada Kancelarstva Rajha je srušena, a od njenog kamena i mermera napravljen je spomenik sovjetskim vojnicima u berlinskoj četvrti Trepto.

 

[sendi]

Hladna ruka diktatora

Hladna ruka diktatora

Novosti


Hitlera pamtim ne po anemičnom licu, nego po hladnoj, vlažnoj ruci. Ostani priseban, pokušavao sam sam sebe da smirim


Proslava Hitlerovog rođendana 1939.

TRADICIJA proslavljanja Hitlerovog rođendana započela je po dolasku nacionalsocijalista na vlast. Prvo sporadično, a onda sve organizovanije i masovnije, uz učešće Vermahta i NSDAP, da bi 17. aprila 1939. dan Hitlerovog rođenja bio proglašen i za nacionalni praznik.

Hitlera su od dolaska na vlast službeno oslovljavali kratko “firer” (vođa). Po ugledu na dučea, unutar Partije oslovljavali su ga kao “vođu stranke” tokom 1921. i 1922, ali je dolaskom na vlast on to preinačio u “firer nemačkog naroda i kancelar Nemačkog rajha”, kako je i zvanično glasila njegova politička funkcija. Od smrti predsednika Rajha, Fon Hindenburga, 2. avgusta 1934, do 30. aprila 1945, Hitler je imao zvaničnu titulu “firer i kancelar Rajha”. Spojio je funkciju kancelara i predsednika Rajha, ali se ove druge odrekao. Uz to je bio i vrhovni komandant oružanih snaga. Tek dekretom od 26. juna 1943, uzima kao prvi čovek Partije, Vermahta, države i naroda samo titulu “firer”, a u međunarodnom političkom ophođenju “firer Velikonemačkog rajha”.

Relativno je bio mali broj zemalja s kojima je Nemački rajh održavao diplomatske odnose i koje su poslale delagacije na proslavu Hitlerovog rođendana. Da bi se videlo sa čijim diplomatskim predstavnicima je Andrić održavao kontakte u Berlinu, valja navesti pomenute zemlje, i to onim redosledom kako ih je nemački protokol poređao po važnosti tokom proslave Hitlerovog rođendana: Italija, Japan, Španija, Mađarska, Belgija, Bolivija, Brazil, Bugarska, Estonija, Finska, Grčka, Velika Britanija, Jugoslavija, Letonija, Litvanija, Holandija, Norveška, Portugal, Rumunija, Švedska, Sijam, Slovačka i Turska. Iako nisu navedeni, bili su prisutni i predstavnici SAD, SSSR, Poljske i Francuske.

Jugoslovenska delegacija je bila na svečanoj tribini, u neposrednoj blizini Hitlera. Delegaciju koju je predvodio komandant ratnog vazduhoplovstva general-major M. Janković, činili su general-major Lukić, bivši ministar V. Janković, vođa omladine dr Pirc, general-major Bakić, ministar trgovine Tomić i admiral Politić. Čestitke Hitleru, između ostalih, uputio je i knez Pavle, kao i bivši jugoslovenski predsednik vlade Stojadinović.

Tako je vest o predaji akreditiva Ive Andrića Adolfu Hitleru objavljena na dan Hitlerovog rođendana, kada su sve nemačke novine bile u znaku te proslave.

Posle predaje akreditiva, Andrić je, prema protokolu, položio venac na grob Neznanog junaka. Kasno po podne Andrić je već bio na berlinskom aerodromu “Tempelhof”, gde je zajedno sa savetnikom Poslanstva Ivanom Kovačevićem dočekao jugoslovenskog ministra trgovine i industrije Jevrema Tomića i viceadmirala Polića.

Zahvaljujući upornosti Maksa Erenrajha Ostojića, novinara i pisca, ostalo je zabeleženo Andrićevo sećanje na predaju akreditiva Hitleru. Na postavljeno pitanje o tom susretu, da li je tada bio svestan da se pred njim nalazi “ličnost koja je oličavala jedno od najvećih zala u istoriji”, Andrić je bio zbunjen i oklevao je s odgovorom:

“Vaše pitanje me podseća na mog bivšeg nastavnika koji je bio živ kada mi je bila dodeljena Nobelova nagrada. Tim povodom, jednom novinaru je rekao: ’Oduvek sam znao da će jednog dana postati nobelovac.’ Takav ’vidovnjak’ nisam bio kada sam se našao pred Hitlerom, koji se pre toga već prikazao u svom pravom svetlu. Još od ranog jutra pripremao sam se za ovaj izuzetan doživljaj. Ostani priseban, pokušavao sam sebe da smirim, ali kada sam se u pratnji šefa protokola našao pred Hitlerom, počeo sam da gubim prisebnost i gotovo panično zaželeo da se ovaj strogo protokolarni čin što pre završi.

“Zapazio sam da je Hitler bio možda nešto malo niži od mene i da je u filmskim žurnalima delovao impresivnije nego kada sam se pred njim našao. Da ste me tada zapitali kakve ima oči - ne bih mogao da vam sa sigurnošću kažem: otkrivao sam u njima neku čudnu radoznalost, hladan sjaj čoveka koji više veruje, ako bih mogao da kažem, u svoje ideje i predrasude, nego u samog sebe. Ipak, Hitlera iz tog susreta ne pamtim toliko po njegovom pomalo amemičnom licu koliko po njegovom stisku ruke: bila je hladna i malo vlažna. Tek kasnije, čitajući biografije i studije o njemu, saznao sam - možda je već u to vreme bio bolestan. A još kasnije, kada sam se podsećao ovog susreta i stiska ruke padala mi je na um jedna misao: možda je on, neumoljivi i agresivni diktator, bio pre posledica svoje bolesti nego svojih ideja, da je bio neka vrsta Mustafe Madžara, samo Mustafe čija je moć razaranja i ubijanja bila srazmerna sili koju je on kao vođa jedne moćne države ovaploćavao.”

Andrić se, prema sopstvenim rečima, Hitlerom bavio i o njemu čitao “biografije i studije”. Iako nije rekao šta je sa Hitlerom pričao posle predaje akreditiva, bio je fasciniran pojavom koja je opčinila milione Nemaca, i koja ga je podsetila na lik obesnog junaka Mustafe Madžara koga na kraju pripovetke Ciganin pogađa komadom starog gvožđa u slepoočnicu, od čega ovaj umire.
Jednom prilikom je Andrić pomenuo Hitlera razmišljajući o čovekovoj prirodi i činjenici da je u različitim vremenima i na različitim mestima čovek “uvek isti”: “U noći, ovako pre počinka, dok napolju huji vetar, ja ne mogu da se načudim, stojeći pred činjenicom, neverovatnom i strašnom: da je čovek uvek i svuda i u svemu jedan isti, jednostavan u svojoj strahovitoj raznolikosti.

RADIO U SLUŽBI NACISTA
U kratkom televizijskom intervjuu 1972, povodom dodele Vukove nagrade, Andrić je na pitanje u kojoj meri je radio kao medij bio moćno nacističko sredstvo ubeđivanja, odgovorio tiho: “Imao je Hitler i druga sredstva ubeđivanja”.