Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Ivo Andrić je poklonio svih milion evra od Nobelove nagrade, a znate li kome?
Naš jedini nobelovac Ivo Andrić umro je pre 42 godine, a ni danas ne znamo mnoge važne detalje iz njegovog života, poput onog da je poklonio celokupan iznos (današnjih oko milion evra) Nobelove nagrade.
Naime, Ivo Andrić je dobio Novelovu nagradu za književnost 1961, kada je imao 69 godina. Nagrada se, kao i danas, sastojala od tri dela: medalje (na aversu su ime i lik Alfreda Nobela, a na reversu dobitnikovo ime i godina), diplome, unikatne za svakog dobitnika, koju ručno oslikava slikar sa motivima dobitnikovog rada (Andrićeva ima most, zastavu i likove iz njegove književnosti) i novčanog dela od oko milion evra.
"Andrić je celokupnu sumu donirao Bosni za izgradnju biblioteka i za kupovinu knjiga. Verovatno zbog poznavanja mentaliteta naroda, najpre je donirao polovinu novca, nakon čega je tražio izveštaje o načinu trošenja para, a onda je donirao i drugi deo", piše Marina Miljković Dabić, autorka teksta na portalu Krug.
Nobelova nagrada - plaketa
"Iznos Nobelove nagrade bio je 250.232,88 švedskih kruna. Andrić je celokupni iznos Nobelove nagrade iz dva dela poklonio Republičkom fondu za unapređenje bibliotekarstva Bosne i Hercegovine. Sedamnaestog maja 1962. godine poklanja prvu polovinu iznosa Nobelove nagrade (18.102.859 dinara). Drugi deo (19.000.000 dinara) poklonio je 8. aprila 1965. godine. I novčani iznos nagrade AVNOJ-a iz 1967. godine i Dvadesetsedmojulsku nagradu iz 1970. godine pisac je dao takođe za razvoj bibliotekarstva Bosne i Hercegovine" (fragment iz knjige Žanete Đukić Perišić, Pisac i priča: stvaralačka biografija Ive Andrića, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012, str. 493)
Radna soba Ive Andrića
Još jedan zanimljiv detalj iz Muzeja Ive Andrića, koji se nalazi u stanu na Andrićevom vencu 8, gde je proveo poslednjih 17 godina svog života (1958-1975), vezan je za njegovu radnu sobu. U nju nije puštao nikoga od gostiju. Danas izgleda baš onako kako ju je ostavio kada je poslednji put izašao iz nje.
"Sto sa desne strane sobe, na zidu nasuprot prozoru služio je za pisanje, a drugi sto – najbliži balkonskim vratima koja gledaju na Pionirski park i na Narodnu skupštinu – za dnevnu korespodenciju. Tri zida radne sobe, takođe su prekrivena knjigama iz Andrićeve biblioteke. Tu je i stari televizor, još iz doba kada je 'Elektronska industrija' iz Niša počela da proizvodi tv prijemnike. Andrić je, naime, bio jedna od petnaestak značajnijih ličnosti koje su televizore dobile na poklon. Ipak, on televizijom kao medijem apsolutno nije bio impresioniran, a fotelju koja se u toj sobi nalazila, za gledanje TV programa koristila je, uglavnom, njegova supruga. Druga fotelja, ona u kojoj je sedeo Andrić, bila je postavljena tako da je onaj koji sedi u njoj TV prijemniku okrenut – leđima", piše, između ostalog, Marina Miljković Dabić u opisu Andrićevog muzeja na portalu Krug.
Pogled sa balkona Andrićevog utočišta
Knjiga Vladimira Roganovića o hercegnovskim stazama, licima i predelima našeg nobelovca. Malo je gradova u kojima je pisac bio toliko nasmejan, prirodno i obično
Ivo Andrić u svom vrtu
KADA bi Andrićev život(opis), u jednoj simboličnoj i sintetizovanoj slici, bio zamišljen kao fotografski album, crni i beli, odeljen poglavljima naslovljenim po mestima u kojima se odvijao, jedan bi se pasaž oku posmatrača namah ukazao kao svetao, i kao vedar. Poviše njega stajalo bi kratko: Herceg Novi. To je jedini grad na svetu u kome je Ivo Andrić "podigao" kuću. U vreme piščeve najveće slave, nakon što mu je 1961. dodeljena Nobelova nagrada za književnost, Andrić je u gradu koji ima naročitu auru pronašao ambijent koji ideju oplemenjuje, misao izoštrava a plemenitu nameru osnažuje.
Ovim rečima dr Vladimir Roganović, za "Novosti", objašnjava šta ga je podstaklo da napiše knjigu "Andrić u Herceg Novom" ("Balkankult" i opština Herceg Novi), koju će predstaviti večeras, od 19 sati, u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda. O ovom delu na promociji će govoriti akademik Miro Vuksanović, profesor Aleksandar Jerkov i Petar Arbutina.
Knjiga osvetljava piščeve hercegnovske dane, njihove ključne protagoniste i traga za odgovorom na pitanje šta je Andrić stvorio u Novom. U isto vreme, nagoveštava šta se u tom gradu može stvoriti. Izdanje je obogaćeno Andrićevim zapisima o Herceg Novom, mnogobrojnim retko ili nikada objavljivanim fotografijama, a sadrži i četiri njegove pripovetke: "Trenutak u Toploj", "Jelena, žena koje nema", "Letovanje na jugu" i "Žena na kamenu".
- Šta je umetnika, proznog graditelja "Na Drini ćuprije", "Proklete avlije", "Mosta na Žepi", podstaklo da među svim mestima zemaljskog šara sagradi kuću baš na ovom parčetu obale - jedno je od pitanja koje me motivisalo da istražim Andrićeve hercegnovske "staze, lica i predele". Da li su to bili sunce, svetlost, prirodno okruženje grada koji vekovima nadahnjuje umetnike? Ili - ljubav? Herceg Novi je za Andrića bio svedok javljanja mnogih stvaralačkih formula koje su nobelovca podstakle da preispita i zaokruži svoja razmišljanja i svoju poetiku. Bio je taj Grad i mesto piščevog svojevrsnog utočišta, porodična luka i mizanscen istinskog spokoja i zadovoljstva. Među svim mestima na kojima je stanovao, vreme će pokazati, upravo je na tački između tri puta na Toploj, Andrić živeo mirnu sreću svoga nemirnoga veka - kaže Roganović.
Ivo i Milica sa Nadom i Vojom Stanićem, Foto Iz knjige „Andrić u Herceg Novom“
"Šta je ova Topla? Naselje od nekoliko desetina kuća, sa grobljem i crkvom, a draga je kao neko neobično žensko ime, i u njoj se, ovako malenoj, krije sav život sveta, prošli, sadašnji i budući."
U priči "Trenutak u Toploj", objavljenoj 1963. - prve godine Andrićevog bivanja u njegovoj hercegnovskoj kući na Toploj - nobelovac ove reči daruje mladom Njegošu koji je učio pismena u školi Josifa Tropovića, tek nekoliko desetina metara udaljenoj od Andrićevog hercegnovskog letnjikovca. Za Andrića Njegoš je istinska i duboka inspiracija, stvaralac kome je tokom četiri decenije (1925-1963) posvetio više napisa nego ma kojoj drugoj ličnosti.
Autor Vladimir Roganović
U opremanje svoje kuće, dodaje naš sagovornik, Andrić i Milica Babić utkali su svoj rafinirani ukus. Enterijer, iako autentičan, imao je ponešto od duha beogradskog doma Andrićevih u koji su se supružnici doselili nakon venčanja 1958. godine.
- Najveći deo prizemlja zauzimala je primaća soba iz koje se, kroz dvokrilna zastakljena vrata, izlazilo na hladovitu terasu. Desno od ulaza, u prizemlju, sobe Milice Babić i njene majke. Do Andrićeve radne sobe na spratu lučno vode drvene stepenice. Duž čitavog frontalnog dela kuće, direktno ka ulazu u Boku - balkon. I pogled - kaže Roganović.
Sa Milicom Babić na terasi kuće u Herceg Novom
„Meni je bilo lepo u Herceg Novom. Za vedrih dana, sa balkona svoje kuće često sam gledao i razmišljao o crnogorskom vladici. O Boku Kotorsku otimali su se Mlečani, Turci, Španci, Rusi, Austrijanci... Kako i ne bi o takvu lepotu“, zapisao je nobelovac.
- Andrić, ležerno odeven: srećan. Andrić: u lakom sakou, bez kravate: nasmejan. U svome vrtu, ispred svoje kuće, u parku "Boke". Malo je gradova, ako ih uopšte i ima, u kojima je Pisac, sudeći po nepotkupivoj istinitosti koju ostavljaju fotografija i faktografija - bio tako i toliko nasmejan, prirodno i obično. Odsevi i titraji Andrićevih novskih trenutka o tome govore koliko i nizovi najsrećnijih reči - kaže Roganović, i dodaje. - Koliko je poznato iz pisanih izvora, pesniku Stevanu Raičkoviću, s kojim je u Herceg Novom vodio tihe razgovore, rekao je nekoliko reči o pisanju u Novom. U bajkovitom ambijentu topaljskog letnjikovca, među ružama, smokvama i mimozama, i sam omamljen njime, pesnik je prekinuo tišinu i osmelio se da upita pisca: "Možete li ovde da pišete?" Andrić je izgledao zatečen i zbunjen, i posle par trenutaka, kao za sebe, izustio tiho da u Herceg Novom piše "veoma malo i veoma slabo". Dodao je potom reči koje ne svedoče jedino o lepoti sredine koju je odabrao, nego i o njegovom odnosu prema toj lepoti:
"Vidite, ovde je sve tako ... lepo... Da se nema šta dodavati... A grehota bi bila bilo šta oduzimati..."
DOM LITERATURE I KULTURE
PROŠLE godine navršilo se 50 godina otkako je Andrić poslednji put boravio u Herceg Novom. Zahvaljujući trudu Opštine Herceg Novi, Kuća nobelovca Ive Andrića otvorena je 16. jula 2018. kao kuća sećanja na pisca koji je u njoj boravio od 1963. do 1968. Otvaranjem kuće u rekonstrukciji, simbolično, Grad Herceg Novi započinje proces Andrićevog "povratka" kroz sećanje na piščevo delo i na njegove "hercegnovske godine". Taj će povratak u punom svom vidu biti dovršen 2020, kada će grad uz podršku IPA projekta dobiti potpuno restauriranu kuću literature i kulture, reprezentativno mesto za kulturnu, umetničku i turističku ponudu Herceg Novog - rekao je, za "Novosti", predsednik Opštine Herceg Novi Stevan Katić.
Andrić je jedini pisac srpskog jezika koji je u svetskoj književnosti prisutan već 70 godina.
Iako zapadnim čitaocima pruža uvid u „balkansku egzotiku“, Andrić je pre svega univerzalni pisac, jer je njegovo delo usmereno na čoveka i njegovu sudbinu, a ne na mržnju i sukobe, ocenili su učesnici skupa „Beogradski kontrapunkt“, posvećenog našem nobelovcu.
Petim „Beogradskim kontrapunktom“, koji je održan danas u onlajn formatu, počela je serija programa kojima se obeležava jubilej našeg najprevođenijeg pisca, 60 godina od kada mu je dodeljena Nobelova nagrada za književnost, a njegovi učesnici su o Andriću razgovarali pokušavajući da odgovore na pitanje „Kuda dalje“, odnosno kako se orijentisati u ovom vremenu i povezati kulture i narode čitajući Andrićeva dela.
Težnja za boljim i ravnopravnijim svetom
Skup je otvorila ministarka kulture i informisanja Srbije Maja Gojković koja je istakla da je opšti utisak da bi Ivo Andrić, čak i da nije dobio Nobelovu nagradu za književnost, svakako zauzeo mesto među najvećim evropskim i svetskim piscima.
– Naš nobelovac je bio i savršeni tumač istorijskih okolnosti, ali i dnevnopolitičke realnosti. Andrić se snažno zalagao za pravo na slobodu svih naroda, samim tim i naroda ovog podneblja. Njegova dela odišu težnjom za boljim i ravnopravnijim svetom, u kojem će nezavisnost naroda i pojedinca biti bezuslovna – istakla je ministarka kulture.
Književnik, akademik i predsednik Upravnog odbora Andrićeve zadužbine Miro Vuksanović je naglasio da je Ivo Andrić „jedini pisac srpskog jezika koji je prisutan u svetskoj književnosti sedamdeset godina“, ocenjujući da to nije posledica samo Nobelove nagrade.
– Andrićeva dela su morala biti prevedena na druge jezike pre nego što je primio nagradu. Dosta je dobitnika ovog priznanja koji su ostali zatvoreni u vremenu, odnosno ograničeni na svoju lokalnu sredinu, ali to s Andrićem nije slučaj. Andrićev primer je jedinstven i tako ga treba i posmatrati – rekao je Vuksanović, napominjući da se Andrićeva dela na raznim jezicima objavljuju u obimu od oko 40 do 60 naslova godišnje.
Prema mišljenju Mira Vuksanovića, Andrić je potpuno drugačiji primer u poređenju sa savremenim srpskim piscima, koji često čak i imena svojih likova biraju tako da budu lakša za prevođenje, okreću se temama koje su aktuelne, odnosno koje „odgovaraju političkoj agendi“.
– Andrić je o sebi govorio da je odsutni savremenik u odnosu na svoja dela, smatrajući da njima nisu potrebna njegova dodatna objašnjenja. Smatrao je da su uvek i u svakom vremenu u centru čovek i njegova sudbina, te da nije važno da li se govori o prošlom, sadašnjem ili budućem vremenu. U tom stavu da je ćutanje snaga vidi se Andrićeva mera koju ima u svemu i njegova okrenutost ne mržnji, ne sukobu, nego ljubavi i odanosti čoveku i njegovoj sudbini – istakao je Miro Vuksanović.
Univerzalna vrednost Andrićevog dela
Profesor južnoslovenskih književnosti na Univerzitetskom koledžu u Londonu Zoran Milutinović je istakao da se Ivo Andrić se veoma zalagao za to da se književnost s ovih prostora više vidi u svetu, kao i da je „preporučivao kolege stranim izdavačima i doprineo da se neke knjige pojave na svetskim jezicima“.
– Andrić je preživeo drugi talas recepcije. Prvi talas je bio za njegovog života, a drugi je počeo 30 godina posle njegove smrti, dakle on traje već nekih petnaestak godina. Potpuno je izvesno, ne samo po broju izdanja njegovih knjiga u svetu, nego i po tome kako se njegova književnost valorizuje u naučnoj i akademskoj literaturi, da je Andrić i dalje živ pisac – rekao je Milutinović.
Prema njegovim rečima, Andrić je doprineo ne samo tome da njegova sredina postane vidljivija čitaocima u drugim delovima sveta, nego da im bude i razumljivija.
Prema mišljenju severnomakedonske književnice Elizabete Šeleve, Andrić se nakon dodeljivanja Nobelove nagrade primarno shvata kao pisac turbulentnog prostora na kojem se ukrštaju razne kulture, religije i politički interesi, a trebalo bi ga čitati ne samo kao pisca „balkanske egzotike“, nego kao autora čije je delo usmereno ka univerzalnim, metafizičkim temama.
– Greška je sužavati Andrića na prikazivanje Balkana kao velikog metafizičkog mosta kulture. Danas treba da se bavimo više transkulturnim i univerzalnim značenjem njegovog dela – istakla je Šeleva.
Ivo Andrić je, kako je podsetio pesnik i esejista iz Hrvatske Đorđe Matić, na dodeli Nobelove nagrade za književnost 1961. godine rekao da je njegova domovina „zaista mala zemlja među svetovima“. Ipak, kako je naveo Matić, u tom vremenu „Jugoslavija se činila mnogo većom nego što jeste“.
Prema njegovim rečima, posebno se na Zapadu Andrićeva literatura doživljava kao mogućnost da se razumeju male balkanske zemlje.
Andrićev raskošni svet misli i reči iznad svake ideologije
Specijalni gost konferencije je bio orijentalista i diplomata Darko Tanasković koji je podsetio na to da je Ivo Andrić bio mladobosanac, zagovornik oslobođenja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda, te da je samim tim bio „nesposoban za uskogrudi nacionalizam ili bilo kakav centrizam“.
On je dodao da se Andrić kao diplomata bavio politikom, ali je bio „apsolutno iznad i daleko“ od ideologije definisane kao „stanje sužene svesti“.
– Andrićev raskošni svet misli i reči se uglavnom podvrgava ideološkoj kritici, na koju je on suštinski imun – istakao je Tanasković.
Međunarodna konferencija „Beogradski kontrapunkt“, koja se održava od 2017. godine u organizaciji Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka i uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije, okuplja umetnike i mislioce iz raznih delova sveta.
