Ivo Andrić

LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.042
-Kmetovo je da radi a agino da ga pazi, jer i travka treba i rosu i kosu. -Vrline jednog čovjeka mi primamo i cijenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.

-Toliko je živa kod slabog čovjeka potreba da se vara i tako neograničena mogućnost da bude prevaren.

-Smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umijemo da ih nađemo sami u sebi.

-Gospodstvo je kao veliki vjetar, kreće se, kida i osipa.

-Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.

-Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo.

-Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu.

to je više pazio šta će uraditi, sve se teže rešavao da uopšte nešto uradi, i sve je manje i radio.

-Poslovicama se kod nas ubijaju ljudi na najbrži i najnepravedniji način.

-Čini mi se kad bi ljudi znali koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.

-Nezadovoljstvo samim sobom, u prvom redu, a zatim svim ostalim na svetu, bilo je i ostalo osnov moga duhovnog bića, bez obzira na prolazna raspoloženja i trenutna mišljenja koja sam mogao da imam i uspeo da izrazim.
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.978
Андрић је тражио безименост и самоћу

Андрић је тражио безименост и самоћу


На дипломи Нобелове награде уручене нашем писцу забележено је да се она додељује за епску снагу којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље

ANDRIC.jpg

Андрић у Марсеју, 1926-1927. године



Истинска и страствена посвећеност приповедању, прича као одјек легенди и предања,причање о несрећној судбини човековој на злом попришту историје, која као„Шехерезада заварава крвника”, уткана је у дело Иве Андрића, пре равно педесет година награђеног Нобеловом наградом за књижевност. На дипломи Нобелове награде забележено је да се она додељује за епску снагу којом је Андрић обликовао мотиве и судбине из историје своје земље.

У разговору за наш лист, Жанета Ђукић-Перишић, историчарка књижевности и истрајни проучавалац Андрићевог дела, истиче значај приче и причања у разумевању Андрићевог дела и његове поетике.
– Одрастао поред моста на Дрини, Андрић је одмалена слушао легенде и древна приповедања о градњи моста, легенде о неимарима и ктитору ћуприје, приче о јунацима и обичним људима чија је судбина била везана за мост. Легенде су за Андрића стварност живота, а прича је антрополошки условљена, она даје смисао људском трајању и муци да се допре до смисла и разлога постојања света. Од када је света и века, од прве ватре око које су се људи окупљали, испредала се прича о постанку света и месту појединца у њему, разапетом вечито између спољашњих и унутарњих сила. Причам, дакле, постојим, могли бисмо парафразирати једну прастару максиму – каже наша саговорница, додајући:
– Од памтивека човечанство прича, приповеда о херојству, љубави, патњи, издаји, оданости и пријатељству, прича је човеку иманентна, саставни део његове позиције у интерактивном односу са светом. И није случајно Андрић у уста свога јунака фра Петра ставио речи његовога „амиџе”, покојног фра Рафа који је у шали увек говорио: „Ја бих без хљеба још некако и могао, али без разговора, бели, не могу.”
Управо због тога што је у великој мери свој духовни профил уградио у стваралаштво, Андрић је често у животу тражио безименост и самоћу.
Живећи и сам у бурним временима историјских прелома, Андрић је писао о личним драмама јунака у тешким тренуцима повести. На почетку књижевне каријере припадао је знаменитој генерацији Младе Босне, која се залагала за ослобођење словенских народа од Аустроугарске, „тамнице народа”. Био је ухапшен у Сплиту, лета 1914. године и провео скоро годину дана у мариборској тамници, а последње године рата провео је у Болници милосрдних сестара у Загребу. После Првог светског рата, Андрић се, уз помоћ свог професора и добротвора Тугомира Алауповића, запошљава у Министарству вера.
– Доласком у престоницу почиње нови циклус у Андрићевом животу. Још тада је, делујући неко време у Групи уметника који су се најчешће састајали у хотелу Москва, био уважен као писац (објавио је већ „Пут Алије Ђерзелеза” и „Екс Понто”), али и као револуционар, који је страдао и тамновао због својих уверења, подсећа Жанета Ђукић-Перишић, уз напомену:
– У периоду између два рата сигурним корацима напредовао је на дипломатској лествици Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а затим Југославије. Боравио је у Риму, Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју, Паризу, Бриселу, Женеви, Мадриду, Берлину. Упркос одговорним и осетљивим пословима (у Берлину је био опуномоћени посланик у освит Другог светског рата), Андрић је између два рата написао главни део свог приповедачког опуса. За време рата, вративши се из Немачке, он се пензионисао, али пензију није желео да прима, повукавши се из јавног живота. Живео је скрајнуто и написао своја три велика романа „На Дрини ћуприја”, „Травничка хроника” и „Госпођица”.
Управо тада, подсећа наша саговорница, Андрић је показао велику грађанску храброст.
– Није ставио своје име на „Апел српском народу”, који су потписали многи угледни српски интелектуалци. Одбио је и позив Српске књижевне задруге да да своје приче за „Антологију савремене српске приповетке”. Одговорио је уредништву да га морални разлози спречавају да објављује своја дела у тренутку док његов народ пати и страда. Једнако тако, протестовао је против објављивања својих дела код Цвијановића током рата. Могуће је да су све то били извесни кредити, које је Андрић имао код нове, комунистичке, власти. Јер позиција краљевског опуномоћеног посланика у Берлину, који је присуствовао потписивању Тројног пакта, могла је заиста неповољно да се одрази на писца у новој, социјалистичкој држави, сматра наша саговорница, објашњавајући да је и Андрић вероватно имао потребу да покаже извесну лојалност новом режиму, па је после рата објавио неколико ангажованих приповедака у којима се осврнуо на актуелни друштвени тренутак.
– На једној послератној војној изложби, на Калемегдану, 1951. године, била је изложена фотографија на којој се Андрић налазио поред Хитлера, управо приликом потписивања Тројног пакта. Пошто му је то било врло непријатно, замолио је Милована Ђиласа да се заложи да се та фотографија уклони, што је Ђилас и учинио, каже Жанета Ђукић-Перишић, истичући још:
– У то време, главе су летеле и за мање грехе и пропусте, али, очигледно да је новој власти Андрић, са већ огромним књижевним угледом, био веома потребан. У сваком случају, потребнији он њој него та власт њему. Иначе, у Андрићевом ратном дневнику, у којем има највише прибележака из 1944. године, насталих за време савезничког бомбардовања и у данима борби за ослобођење Београда, као да се крије грађа за читав један циклус београдских ратних прича. Те приповетке, посматране у континуитету, могу да се разумеју и као једна врста београдске хронике у оквиру које је писац посматрао своје јунаке у граничним и трагичним околностима. Психологија јунака који израстају на фону турбулентне, бурне и превратничке историје увек је занимала писца. На једној страни бучни ход времена, на другој појединачне судбине малих људи, њихови страхови, падови и недоумице, али и њихови подвизи и узлети.
Марина Вулићевић
-----------------------------------------------------------
Жене у Андрићевој прози
– Читаоцу се може чинити да је Андрићева проза била посвећена махом мушким ликовима, међутим, значајан број жена продефиловао је његовом прозом. Андрића је занимао положај жене у патријархалним заједницама, али и у грађанским срединама, а највише се, заправо, бавио пројекцијом жене и женскости у очима и животима мушкараца. Несумњиво, један од најбољих познавалаца женске психологије, Андрић је у низу приповедака о женама дао бриљантне портрете жена, њихових душевних стања и осећања. Мушко-женски односи у Андрићевом делу увек су узбудљиво, трусно подручје зла и неспокоја где пате, подједнако, сви, каже Жанета Ђукић-Перишић. На једном месту у „Знаковима поред пута” писац је прибележио: У овом друштву подједнако патимо сви, и жене и мушкарци, само су улоге подељене, и то отприлике овако: Кад ми патимо због жена, то је готово редовно због тога што жене нису онакве какве бисмо ми желели да су. Кад жене пате због нас, то је увек стога што смо овакви какви јесмо. Али, што је главно, патимо сви и мучимо се често, дуго, свирепо и бесмислено”.Ипак, многи Андрићеви јунаци, знајући да жена, као капија, стоји на улазу као и на излазу из живота, непрекидно трагају за идеалом жене, који им стално измиче, као лелујава химера.
-----------------------------------------------------------
Брак са Милицом Бабић
Андрићева животна веза са супругом Милицом Бабић представљала је обострану озбиљну посвећеност, дугогодишњу наклоност и разумевање. Управо му је Милица саветовала да ублажи сцену набијања на колац из романа „На Дрини ћуприја”. Сматрајући, међутим, да опис тога монструозног чина мора остати забележен и уметнички оживљен, Андрић није одступио од идеје да покаже један од многобројних начина трпљења српске раје под турском влашћу у Босни.

Објављено: 22.01.2011.
Извор: Политика



 
Član
Učlanjen(a)
10.05.2010
Poruka
2.064
Ostadoh te zeljan jednog letnjeg dana
O, srebrna vodo iz tudjega vrela.
To je bilo davno.
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i lepotom.
Sreca me je srela.
Iz stotinu vrela zedj moja sad pije.
Al' mira ne nadjoh nigde, jer me nikad
Vatra prve zedji ostavila nije.

Sto ne boli - to nije zivot; sto ne prolazi - to nije sreca.
Dok god ima mraka, bit ce i svanuca.
Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.
Ljudi male pameti retko se boje da ne budu dosadni.
Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća
'Veliki praznici i svečani dani mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima''
-Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.
Jednom dodje vreme kad pametni zacute,
budale progovore,
a fukare se bogate...

Ex Ponto

Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.
Ta mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje. S čega‚se mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?
Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo da te u radu zaboravimo - gle! - na svim našim djelima tanke vijugaju linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.
Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjenice, ili zadaje bol ili se pretvara u gorčinu?
Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prso u parčad.
Ivo Andric
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.978
Као ловац корала под водом

Као ловац корала под водом


Ја, у ствари, никада нисам писао књиге, него рашивене и разбацане текстове који су се с временом, с мање или више логике, повезивали у књиге-романе или збирке приповедака, говорио је Иво Андрић


Ivo-Andric-pored-Mosta-u-Visegradu.jpg

Иво Андрић поред моста у Вишеграду



Издавачка кућа „Драганић”, поводом 50. годишњице доделе Нобелове награде нашем великом писцу, у библиотеци „Наследства”, објавила је „Изабране приповетке” Иве Андрића. У овај антологијски избор, који је начинио Радован Вучковић, ушле су приче: „Пут Алије Ђерзелеза”, „Мустафа Маџар”, „Мост на Жепи”, „Смрт у Синановој текији”, „Мила и прелац”, „На обали”, „Аска и вук”, „Жена на камену” и „Јелена, жена које нема”. Посебна драгоценост књиге јесте избор из критике о приповеткама Иве Андрића.

Андрић је писац који, иако стваралац коме нису туђи класични принципи реда и хармоније, истиче Радован Вучковић, не прави дела на начин једног класичара. Не саставља их према унапред створеном плану и симетричном распореду, како би то поступио писац класичних драма или романа, са строго вођеном фабулом и јасном романсијерском схемом. Андрићеве приповетке и романи, иако су савршени, без трага хаоса или самовоље ирационалног, пре изгледа да се спонтано склапају од малих фрагмената који као да се сами од себе стапају у веће целине.
Логичан смер такозваног заснивања композиције јесте пут од мањег ка већем. Најпре настаје обична белешка, онда се она разрађује у шири запис, па овај проширује у причу или приповетку, затим се више таквих прича претвара у дужу приповест, а некад се неколико њих може, посредством личности или битне теме, сврстати у циклус. А ако је за циклус пронађен доминантни мотив, жижна идеја или симболички лајтмотив – ето већ романа схваћеног у андрићевском смислу.
Принцип спонтаног израстања дела на додирима пишчеве свести с непосредним животним утисцима и њихово постепено приближавање у књижевна штива, која подражавају раст органског ткива, додаје Вучковић, може се пратити у пишчевим исказима у „Знаковима поред пута” и „Свескама”. Андрић, на једном месту, у „Свескама” каже: „Ја, у ствари, никада нисам писао књиге, него рашивене и разбацане текстове који су се с временом, с мање или више логике, повезивали у књиге-романе или збирке приповедака”. У једној другој белешци, такође у „Свескама”, Андрић вели: „Често и живо мислим на личности приповетке која у мени настаје и све што видим око себе везујем за њу, али се тешко решавам да пишем о њој. И кад приступим писању, то је увек само на махове и кратко, никад више од странице-две. Блиско дружење са тим светом тешко ми је, а за дуже време потпуно неиздрживо. Могу да издржим једно кратко време, отприлике колико ловац корала под водом: он се спушта на дно, јер другачије не може, али је срећан да се што пре врати на светлост дана са својом ловином”.
Андрић је, пре свега, мајстор приповедач, који је то и у романима. И Андрићеви романи су, у ствари, наглашава Вучковић – циклуси прича, уоквирени одређеним временом или центрирани око кључне мисли или симболичког лајтмотива. Суштина Андрићеве приповедачке уметности садржана је у приповеткама. Уосталом, критика је следила тај пут промена Андрићевог приповедања од приповедачких дела која је написао између два рата, до романа објављених прве послератне године (1945).
С највише разумевања о Андрићевим приповеткама писала је Исидора Секулић, која је покушала да одреди карактер Андрићеве приповедачке уметности, имајући у виду његовe до тада објављене и по часописима и листовима расуте приче. Исидора Секулић је истакла неке од особина и особености Андрићевог приповедања која и данас читалац мора да узме у обзир, а истовремено је назначила мотиве који се понављају и чине приповедачки свет пишчев. Она је указала и на источњачки карактер Андрићевог приповедања које је блиско излагању усменог приповедача и заснива се пре на сугестији и сугестивности, него на анализи, а међу мотивске особености навела је обузетост његовог јунака женом. Мушкарци су носиоци радње, а жене су њихова опсесија и опседнути су, „са слепом, лудом и варварском пожудом за женом”.
Разноликост Андрићевих приповедака, каже Михаило Пантић, само је доказ компактности вишег реда, знак непомирености писца са било којим обликом, крајњи резултат потраге за увек новом а, речено на Андрићев начин, увек истом причом. Питање типологије Андрићеве приповедачке уметности, сматра Жанета Ђукић Перишић, изузетно је сложено, јер је реч о једном поливалентном и слојевитом опусу у оквиру којег свака појединачна приповедна целина има низ стратума који би се могли разумети као копче са неким другим деловима пишчевог опуса.
Андрић није остао у источњачки схваћеном начину приповедања, нити у кругу ограничених мотива који би га навели да се манирски понавља. Он је, закључује Радован Вучковић, проширио круг и једног и другог и стварно приповедачко дело које задивљује многострукошћу мотива и наративних решења, ликова, комбинација источног и западног приповедачког модела, богатством жанрова и облика и као такво надмашује све што је пре тога написано у српској књижевности у приповеци, приповести, новели и краткој причи.

З. Радисављевић

Објављено: 06.02.2011.
Извор: Политика




 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.042
…” Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbine svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini”…

Ivo Andrić
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.978
Andrićeve priče o gradovima

Andrićeve priče o gradovima

Grafički atelje „Dereta” objaviće četiri tematske knjige Andrićevih priča

andric.jpg

Povodom pola veka od dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi Andriću, tri beogradske izdavačke kuće: „Laguna”, Grafički atelje „Dereta” i „Draganić”, objaviće tokom ove godine deset tematskih knjiga priča. Od Zadužbine „Ivo Andrić” Grafički atelje „Dereta” dobio je prava za četiri knjige: „Fratarske priče”, „Priče o gradovima”, „Ženske priče” i „Priče o deci”. Knjiga „Ženske priče” biće objavljena tokom marta, a potom i „Priče za decu”.
U „Fratarskim pričama”, koje su se pojavile prošle godine, pred Sajam knjiga u Beogradu, Ivo Andrić, kaže Zoran Bognar, svoje viđenje pečati savremenom formom, volšebno koristeći tragove prošlosti u sadržinskom vidu. Kroz večito ukrštanje hrišćanstva i islama, autor mudrost vekova pretače u modernu i brzu rečenicu jakog nerva, onu koja zadržava pažnju i razgolićuje istinu.
Ovim pričama prodiremo u zaumni svet fratara i u njihove dirljive, vrlo često i duhovite polemike, kao i u lirsko razlaganje misaonih i emotivnih tokova, uspona i padova, svih zagonetki i tajni tog vremena...
Upravo se pojavila knjiga „Priče o gradovima”. Svaka priča u ovoj knjizi o večitom sudbinskom preplitanju polisa i čoveka, ističe Bognar,nalazi se u kreativnoj funkciji i svaka na svoj način stvara i nosi terete svoga vremena. Kao jedinstvena celina ove se priče nameću kao moderne vizije gradova u kojima su u vrlo preciznoj i istančanoj umetničkoj interpretaciji utemeljene otvorene i slobodne ljudske individualnosti.
Andrićeva analiza zasniva se na poniranju u unutrašnji čovekov kosmos, na asocijativnosti jezika i stila, na suptilnom otvaranju ljudskih karaktera u kojima se neprekidno formiraju novi svetovi sa slobodnijim ljudskim sadržajima. Reč je o pričama koje su vešto, stilski i kompoziciono sigurno izvedene do kraja.
Andrić je za života objavio šest zbirki priča: prve tri, sve pod nazivom „Pripovetke”, pojavile su se 1924, 1931. i 1936. godine. „Nove pripovetke” izašle su 1948, knjiga priča „Panorama” štampana je 1958, a zbirka „Lica” 1960. godine. Priča „Ljubavi” iz knjige „Priče o gradovima” objavljena je posthumno, 1976. godine.
Zadužbina „Ivo Andrić” pripremila je različite izbore Andrićevih pripovedaka. Svrstane prema temama i motivima, one bi mogle na nov način da osvetle neke od njegovih najvažnijih književnih ideja. Namera Zadužbine je da takvim izborima u centar čitalačke pažnje uđu i manje poznate i retko publikovane priče, koje do sada nisu bile zastupljene u većini postojećih izbora. Na taj način, Andrićevo pripovedačko delo sa svojim bogatstvom tema, motiva i ideja – biće potpunije dostupno čitaocima.

Z. R.

Objavljeno: 03.03.2011.
Izvor: Politika
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
23.08.2009
Poruka
12
Mnogo je lepa pesma. Oduvek mi se dopadala, pa sam jednom probao da je prepevam. Znam da nema potrebe za tim, ali sam nekako više sklon metrici i rimama...


Šta sanjam i šta mi se događa
(prepev)

Ko zna tišina kako se zove,
Kud vetar ide, gde vreme staje;
I šta to meni razara snove
I nespokoj mi mislima daje?

Dođu mi gosti koje ne želim
Podmukli, nemi svake noći;
Pa svojim peskom, ognjeno vrelim
Zasipaju mi usta i oči...

I uporno se sećanjem branim-
Sećam se neba, muškoga hoda
Samoće čijim plodom se hranim
I svoga dela, najslađeg ploda...

A iznad glave gosti mi stoje,
Sasvim bez tela, tihi i sami...
Čekaju svu noć da telo moje
Zgasne i bude u mrtvoj tami.

Ali sa jutrom meni spas stiže:
Nebesko Sunce pokrov mi skida;
Voda i mlado lišće me diže
A muzika me zvucima vida...

I mali pramen nestalnog dima
Iz daljine mi svu nadu krepi:
Govori kako radosti ima,
Jer mnogi dani bili su lepi...


genijalno! Prepevaj! I to je umetnost!
 
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
Andriceve staze beogradske

Andriceve staze beogradske

andric_na_andricevom_vencu_704.jpg


Пролазећи поред „ Београдског културног центра“ видех, пре извесног времена, плакат, и на њему истакнут наслов „ Књижевни водич кроз Београд“ и четири слике: Доситеја Обрадовића, Иве Андрићаа, Бранислава Нушића и Данила Киша.
Видех да постоји могућност да бар идем стазама Иве Андрића и Данила Киша, кад су ми већ Доситеј и Нушић умакли.
Идеја о оваквом обиласку потекла је од Јова Анђића, а подржао ју је Центар за културну иницијативу „ Култура“.


andric_vodic_428.jpg


На рекламном листићу писало је и да је то покушај својеврсног путовања кроз простор и време, јер они који дођу имаће прилике да следе трагове које су изабрани писци остављали својим животом и делима. То је, заправо, прича колико о њима толико и о духу Београда и времену у којем су живели: “Живот у Београду за њих је представљао надахнуће а потом су њихови животи и дело постали део колективног сећања и нашег наслеђа.“
Заинтересовани, њих педесетак, окупили су се у четвртак, 20. августа у 18 часова код хотела Москва, односно Теразијске чесме.


hotel_moskva_800.jpg

(Ова слика је, за разлику од осталих, позајмљена са интернета)


ХОТЕЛ „МОСКВА“: Ту су се окупљали уметници који су 1919. основали „ Групу уметника“.У њој су, осим Андрића, били и књижевници: Сима Пандуровић, Милош Црњански, Станислав Винавер, Даница Марковић, Јосип Колар, Мирко Королија, Тодор Манојловић, као и многи музичари и сликари.
Андрић се у Москви радо сретао са својим пријатељима, ручао и разговарао; у њу је волео да сврати на путу ка Калемегдану и да попије слабу кафу, уз ратлук са орасима. Пре добијања Нобелове награде, седео је у ресторану за столом у средини, а потом се преселио на спрат, у аперитив бар.“


andric_prizrenska7_545.jpg


ПРИЗРЕНСКА 7: Потом се група спустила Призренском до садашњег броја 7 (некада 9), где је Андрић живео, у стану свог пријатеља Бране Миленковића, од јуна 1941. до новембра 1958. године, када се преселио у ул. Пролетерских бригада. У тој скромној собици у Призренској улици, Андрић је написао током рата своја три најзначајнија романа: „ Травничку хронику“ (коју је сматрао својим најбољим делом), „На Дрини ћуприју“ и „Госпођицу“. Андрић је имао своје „ Свеске“ са разним записима, које је понекад одатле уносио у своја дела.


andric_cvijanovic_678.jpg


КЊИЖАРА ПРОСВЕТА, Теразије 16: Књижара која данас носи име Данила Киша некада је била књижара С. Б. Цвијановића, за кога је Андрић говорио да је то једини прави књижар, док су остали – ћифте. Цвијановић је објавио „ Пут Алије Ђерзелеза“, што је књижевној јавности указало на Андрићев велики приповедачки дар и умеће. Ту је Андрић свраћао свакога дана, да прегледа књиге, прочита новине и понекад попије кафу. Неко у кафану, неко у књижару – шта ко више воли, а он није крио свој избор. Знајући за ту његову навику, често су га у тој књижари сачекивали читаоци.


andric_sanu_660.jpg


САНУ, Кнез Михајлова 35: Андрић је постао дописни члан Српске краљевске академије 1926. године, а први члан 1939. Члан САНУ постао је 1948. године, а приступна беседа била му је о Вуку као писцу. Одбио је да буде председник ове институције. Данас се ту чува његова писана заоставштина, његове чувене бележнице, па и „ Црна свеска“ из 1934.године.


img_3402_783.jpg

andric_savko_pristaniste_800.jpg


КАЛЕМЕГДАН: Своје свакодневне шетње често је завршавао на Калемегдану. То му је било оммиљено место за размишљање. Одатле је радо посматрао Аду, на којој се често и купао и шетао (као млади чиновник у Министарству иностраних дела) и за коју је говорио да је Бококоторски залив Београда.


img_3434_800.jpg


Често је долазио и на игралиште КК „Црвена звезда“ како би, и по киши и лошем времену гледао кошарку (имао је и „Звездину“ чланску карту, као осведочени навијач).Радо је шетао и Ташајданским, Пионирским и Топчидерским парком.


andric_uks_800.jpg



ФРАНЦУСКА 7, УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ: Андрић је био први послератни председник Удружења књижевника Југославије, и тада је готово свакодневно долазио у Француску 7, где је понекад и ручао. Данас је то врло ексклузивно (читај: скупо) место.


andric_na_a.vencu_800.jpg


АНДРИЋЕВ ВЕНАЦ 8 (раније: Пролетерских бригада 2а): У стану на првом спрату живео је након што се оженио Милицом Бабић – Јовановић, од новембра 1958. до марта 1975. Милица је умрла у марту 1968, а он је наставио да живи са њеном мајком. Након његове смрти, ту је основан Спомен музеј Иве Андрића, у којем је осим бројних књига и фотографија, задржан аутентичан ентеријер радне и дневне собе.Ова тура није садржала улазак у музеј, јер смо се ту нашли око 20ч, кад је он затворен. Но, једном сам била у њему (кад ме је Ирена одвела) и гледајући онај намештај и просторије помислила да је све у складу са његовим духом, јер је све одисало смиреношћу, укусом, складом.


img_3443_680.jpg


Са прозора једног стана на првом спрату прислушкивала нас је све време једна маца, повремено гледајући у нашем правцу, шатро незаинтересовано, а кад нам водич рече да је крај нашем дружењу, приметих једног дечака како трчи низ озидани, бетонски рам велике фонтане на Андрићевом венцу.
Испред зграде у којој је провео последње године свог усамљеничког живота, посвећен читању и писању, хуји и хучи вода уоквирена и зауздана бетонским коритом, невешто подражавајући хук који је Андрића опио оног тренутка кад га је први пут чуо.
Панта реи, мој Иво“, помислих гледајући ка висинама, ка стану у коме обитава овај велики писац.“ А опет, и усред (па и услед) тог неумитног протицања, неки знакови су неизбрисиви.

andric_voda_decak_715.jpg


Ова црна књига, ово је мој амбар, таван, остава, подрум, у њој је наслагано с редом и без реда све што сам сакупљао и пабирчио у току пуних осам година по књигама и новинама, заједно са многим мојим мислима и запажањима. Све то личи на имање човека који ни сам не зна где шта има, и који се највећим бројем скупљених ствари неће никад послужити, али који на сваку од њих гледа као тврд и чуваран домаћин на нађено парче гвожђа или дрвета, мислећи: може ми за што ваљати, који се с временом саживи са сваким од тих непотребних и неупотребљивих предмета, потпуно заборави зашто је поједини предмет склонио и сачувао, и најдражи су му они за које уопште не зна шта би с њима.“ (Из Андрићеве „ Црне свеске“, написано 10. августа 1951. године)
izvor:trg-cuda.leonardo
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.042
Spor oko prava na Andrićevo delo

Spor oko prava na Andrićevo delo

Izvor: Tanjug

Upravnik Zadužbine Ivo Andrić u Beogradu, pisac Dragan Dragojlović, izjavio je danas da je besmisleno osporavanje prava Zadužbine da raspolaže autorskim pravima jedinog nobelovca sa ovih područja, pozivanjem na njegovu nacionalnost i „fasifikovan“ testamen.

10072804434da05378137f2931394218_orig.jpg


"Tužno je i prava glupost što se pravno pitanje politizuje i unosi se jezik mržnje između Srba i Hrvata u godini u kojoj se obeležava pola veka od dodele Nobelove nagrade", kazao je Dragojlović u intervjuu za Tanjug.

On smatra da je najbitnije da javnost sazna da sudski spor nema nikakve veze sa Andrićevim poreklom jer niko ne osporava da je on rođen kao katolik, odrastao u hrvatskoj porodici, ali da se zvanično osećao srpskim piscem i da je celokupnu imovinu, uključujući autorska prava, ostavio Zadužbini što je sudski potvrđeno.

Testament, i sudsku odluku da je pravosnažan niko nije osporavao, podsetio je Dragojlović, pa ni glavni „krivac“ za aktuelnu medijsku hajku, Mirko Marjanović, hrvatski pisac iz BiH koji je od 1979. do 1988. bio član Upravnog odbora Zadužbine

Da podsetimo, Marjanović je, kao predsednik Matice Hrvatske za BiH, pokrenuo ediciju "Hrvatski pisci u BiH u 100 knjiga" i u nju, bez saglasnosti Zadužbine, uvrstio četiri Andrićeve knjige.

Dragojlović je naglasio da je Zadužbina pokušala da bez suda reši spor sa sarajevskim izdavačem, a kada je Marjanović to odbio, 2007. godine podneta je tužba. Prvostepeni sud je doneo presudu u korist Zadužbine jer je ceo slučaj sa pravne tačke poptuno jasan, a Matica hrvatska koja je izdavač, podnela je žalbu.



11255008094da0537838515628967798_orig.jpg


Ovaj spor bi trebalo, u najskorije vreme, da dobije svoje finale pred drugostepenim sudom u Sarajevu i Dragojlović je siguran da će odluka biti u korist Zadužbine.

Zato on doživljava aktuelno pisanje hrvatskih i bosanskih medija kao pokušaj pritiska na sud da se ospori legitimnost Zadužbine kao nosioca autorskih prava. To bi bio jedini način da se žalba onih koji su ih prekršili uvaži, smatra Dragojlović, inače će nelegalni izdavači biti obavezni da plate odštetu Zadužbini. Marjanović je ponovo svoje sumnje izneo nedavno, u tekstu koji prenosi hrvtaski "Jutarnji list".

"Temeljno je pitanje: kako to da Andrić svoju posljednju želju povjerenu Gvozdenu Jovaniću i Milanu Đokoviću, umjesto Veri Stojić, svojoj višegodišnjoj sekretarici, nije i potpisao, niti sudski zaveo i ovjerio, ako je 5. decembra 1974. godine, 12 dana prije odlaska u bolnicu, još bio pri svijesti? Neuvjerljivo je da on ovako važan dokument, dok još nije bio u bolnici, svjestan onoga što u njemu piše, ne potpisuje svojom rukom, da to umjesto njega čine drugi. Može li takav dokument, uopšte, biti pravno važeći? Može li proći valjanu pravnu provjeru?", navodi Marjanović.

Dragojlović je te izjave ocenio kao pokušaj medijske manipulacije. On je objasnio da Stojićeva nije bila nikada Andrićeva „sekretarica“ već najbliža saradnica i poverenica, a ona je bila, po Andrićevoj želji i prvi upravnik Zadužbine sve do svoje smrti.

Prema testamentu slavnog pisca koji je juna 1975. proglašen punovažnim, obrazovana je Zadužbina Ive Andrića kojoj su pripala sva sredstva od autorskih honorara kao i piščeva ušteđevina, uključujući novčani deo Nobelove nagrade.
 
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
Na Drini ćuprija


Na Drini ćuprija je roman koji je napisao Ivo Andrić i za koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine. Roman pripoveda o građenju mosta preko reke Drine u bosanskom gradu Višegradu. Građenje mosta naručio je Mehmed paša Sokolović, čuveni zvaničnik Osmanskog carstva koji je bio rođeni Srbin iz Rudog. Još kao mali dečak, Bajica, odveden je sa ostalom decom kao danak u krvi u Carigrad.
Radnja romana traje otprilike četiri stoljeća i skup je više priča povezanih sa mostom na Drini, koji je tačka okosnica i glavni simbol naracije. Sam most predstavlja na neki način suprotnost ljudskoj sudbini koja je prolazna u odnosu na kamenu građevinu, koja je večna. Oko njega se razvijaju priče o istorijskim ličnostima i bezimenim likovima koji su plod piščeve mašte. Roman Na drini ćuprija, ponekad nazivan i Višegradska hronika u užim krugovima ljubitelja Andrićevog djela, karakterišu vremenski i hronološki opisi života tadašnje višegradske kasabe, po mnogim kritičarima pandan Travničkoj hronici i Omerpaši Latasu, često nazvanom sarajevska hronika. Sva tri romana pripovjedaju o turskim vremenima u Bosni i na neki način bi se mogla povezati u trilogiju.


350px-Mehmed_Pasa_Sokolovic_Bridge_Visegrad_1900.JPG

Most na Drini u Višegradu (oko 1890.)

Andrić kao hroničar višegradske kasabe
U romanu „Na Drini ćuprija“ Ivo Andrić je hronološki opisao svakodnevni život višegradske kasabe, koja se nalazi na obali reke Drine, gde su živeli zajedno i Turci i hrišćani. Glavni lik ovog romana jeste most koji kod Višegrada spaja dve obale Drine, odnosno Bosnu sa Srbijom, Zapad sa Istokom.
U ovom romanu Andrić je obuhvatio tri epohe:
Vreme turskog feudalnog doba;
Vreme ratnih događaja na Balkanu (aneksija Bosne i Hercegovine);
Godina 1914, bura novih vremena.
[uredi]Prva epoha
Prva epoha je doba kada je izrađen most. U doba Turaka, na mestu gde je most kasnije postavljen, na najužem delu Drine, putnike je prevozila skela koju je vozio uvek mrzovoljan, spor skeledžija Jamak. Kada su jednog novembarskog dana Turci od raje uzimali danak u krvi javila se prva pomisao o nastanku mosta. U grupi dečaka koje su odvodili, u dečaku iz sela Sokolovića, javila se crna pruga. Pomislio je da bi se umesto teške, crne skele koja je prevozila putnike, na tom mestu mogao sagraditi most. Iako je promenio ime, veru, život, zavičaj, na crnu skelu nije zaboravio. Taj dečak je postao vezir Mehmed paša Sokolović. Kao moćnik on je 1566. godine naredio gradnju mosta na Drini na čelu sa Abidagom, svojim glavnim poverenikom koji je bio nemilosrdan i veoma strog kada je u pitanju bio rad. Najstrože je kažnjen Radisav sa Uništa, jer je pokušao da spreči gradnju mosta. Narod je verovao da od te građevine neće ništa ispasti. Neki od radnika su noću rušili ono što su preko dana sagradili. Kada je Abidaga saznao da radove ometaju sami radnici, a ne vila brodarica, naredio je Pljevljaku da ih uhvate, da ne bi on stradao. Uhvatili su Radisava kog su nakon surovog mučenja nabili na kolac na najvišoj tački još nedovršenog mosta. To je bila prva ljudska žrtva, čija je krv prolivena dok se gradio most. Umesto svirepog i pohlepnog Abidage dolazi Arifbeg pod čijom upravom gradnja počinje da napreduje. Međutim, nesreće su se i dalje dešavale, kao kad je pomoćnik majstora Antonija, crnac, nazvan Arapin, poginuo tako što je, pri postavljanju srednjeg stuba, isti stub pao na njega.
Most je izgrađen 1571. godine. Na kapiji mosta, sa leve strane, na mermernoj ploči, napisan je tarih. U njemu je napisano ko je i kada podigao most na Drini kod Višegrada. Pored ove lepe građevine od istog kamena sagrađen je han, karavan-seraj. O hanu se brinuo Dauthodža Mutevelić i činio je sve da spase han i očuva ga u životu. Posle vezirove smrti novac je prestao da stiže i han je propadao, polako su ga svi napuštali, ali je jedino Dauthodža ostao, sve dok jednog dana nije pao s krova dok ga je popravljao i poginuo.
U ovoj epohi opisane su i elementarne nepogode koje su pogodile stanovnike kasabe. To je bila velika poplava, kada se Drina 1799. godine izlila. Za kasabu je ona bila presudna, jer je uništeno sve što su kasablije nakupile za zimu koja je prethodila. Oko Sarajeva se pojavila kuga i kolera, i tada niko nije smeo da se kreće ni ka Sarajevu ni iz Sarajeva.
Početkom XIX veka izbija Karađorđeva buna, koja je stigla i u višegradske krajeve te most postaje veoma važan jer je predstavljao sponu između bosanskog pašaluka i Srbije. Na kapiji je napravljen drveni čardak, gde padaju žrtve. Prve glave koje su nabijene na kolac bile su čičice Jelisija iz Čajniča i mladića Mileta sa Lijeske, a jednog jutra ispred čardaka je osvanula i glava popa Mihajla. Jedne večeri, pošto je buna utihnula, čardak se zapalio.
Pored raznih nepogoda koje su se dogodile i koje kasablije pamte tu je i jedna priča o Fati Avdaginoj, mladoj i lepoj devojci iz Veljeg Luga, koja nije prihvatala ni jednog udvarača. Njen otac je prihvatio Nailbega iz Nezuka, sina Mustajbega. Fata je Nailbegu rekla, i sebi obećala, da Velji Lug u Nezuke nikad neće zaći. Fata nije mogla da porekne očevu, ali ni svoju datu reč. Na dan svog venčanja kad su prelazili most, ona je na kapiji sišla sa konja, popela se na ogradu mosta i skočila u Drinu. Tako je ispunila data obećanja.
[uredi]Druga epoha
U drugoj epohi odigravaju se novi događaji koji su nametali drugi način života višegradskoj kasabi. Turska vojska se povlači, da bi početkom 1878. godine došla austrijska. Bosna pruža otpor okupatorima. U Višegrad dolazi Karamanlija koji će pokušati da kasablije nagovori da krenu protiv Austrije. U kasabi najveći otpor mu pruža Alihodža Mutevelić.
Andrić živopisnim detaljima opisuje proces menjanja načina života u kasabi. Godine 1900. popravljaju most, a stranci donose razne novine. U celoj kasabi, pa i na mostu, uvedeno je osvetljenje kao i redovno čišćenje. Međutim, stanovnici kasabe nisu blagonaklono gledali na te promene. Jedna od najvećih promena koja je najviše smetala starijim građanima kasabe, bila je ta što su sada i žene mogle izaći na kapiju. Stari običaj je bio da na kapiji sede samo muškarci koji tamo razgovaraju o veoma bitnim stvarima. Uskoro počinju radovi na vodovodu i gradi se železnička pruga koja ide niz Drinu, što dovodi do opadanja važnosti mosta. Most ne predstavlja više sponu između Istoka i Zapada.
I ovu epohu obeležile su tragedije, kako kasablija tako i nekih stranaca. Jedna od njih je tragedija Milana Glasinčanina koji je imao veliki porok – kockanje. U kasabi su svi znali za njegove noći provedene u kockanju. Ali, jedna je privukla pažnju svima, i o njoj se dugo pričalo. Te večeri Milan se kockao sa nekim strancem, na kapiji mosta. Niko ne zna ko je bio njegov protivnik. Mnogi su mislili da se te večeri kockao i sa samim đavolom. Milan je izgubio sve što je imao; u toku igre je više puta odlazio do kuće po još novca, a kad je njega nestalo uložio je sve ostalo što je imao. Milanu je bilo potrebno dosta vremena da se oporavi od gubitka, a posle toga više se nikad nije kockao. Njegov porok je prešao na Bukus Gaona, mladog Jevrejina koji je u kamenu kapije pronašao zlatnik. U kasabi se govorilo da je pronašao „đavolji dukat“.
Kasabu je pogodilo i samoubistvo mladog Gregora Feduna, Rusa koji je bio u odredu frajkora i stražario je na mostu. Na njega je veliki uticaj imalo proleće koje je polako stizalo u kasabu i oko nje. Zbog proleća rasejan i pogođen nevinom lepotom turske devojčice, Fedun je preko mosta propustio i Jakova Čekrliju, hajduka na koga su svi stražari upozoreni. Fedun je bio svestan svoje greške i zbog sramote se ubio.
I pored ovih nesreća kasaba se razvijala. Podignut je Konak, prvi hotel - Calerov hotel, koji je ubrzo zamenjen nazivom Lotikin hotel. Lotika je vodila hotel koji je bio simbol novog stila života. Ko nije bio prihvaćen u ovom hotelu kao gost, zbog lošeg ponašanja, mogao je da ode u Zarijevu mehanu, gde su mogli da se šale na račun Ćorkanovih nesrećnih ljubavi. Jedne večeri svi iz mehane su se našalili i na mostu. Ćorkan, da bi dokazao da nije kukavica, pijan, popeo se na ogradu mosta, i, iako je bio led, prešao ceo most.
Posle dvadesetak godina od okupacije na kapiji je zakačen služben proglas o atentatu carice Jelisavete. Ova vest najviše je pogodila Pjetra Sola jedinog Italijana u kasabi, jer je caričin atentator bio Italijan.
[uredi]Treća epoha
Treća epoha obuhvata period od doba aneksije Bosne i Hercegovine (1906-1908) do Balkanskih ratova (1912-1913). Andrić ovde opisuje događaje čiji je bio savremenik.
U ovom periodu osnivaju se razne verske i nacionalne stranke i organizacije, u kojima su najbrojniji bili mladi studenti, koji su preko leta dolazili u kasabu. U mladićima koji su se okupljali na mostu Andrić oživljava svoju generaciju i teme koje su interesovale njegove školske drugove. Pojavljuje se čitav niz likova studenata i omladinaca, koji za vreme letnjih noći na mostu razgovaraju o politici i napretku. Među mnoštvom likova izdvajaju se Stiković, Galus, Herak i Nikola Glasinčanin. Oni predstavljaju Andrićevu generaciju — vatreni i borbeni, ali zaneseni apstraktnim, jer veruju da ništa nije nemoguće.
U kasabu stiže vojska koja u središnjem stubu mosta postavlja minu. Kafedžija na kapiji je nabavio gramofon i tako zabavlja sve prolaznike i one koji se zadržavaju na kapiji. Za kasabu je značajno otvaranje dve banke — srpske i muslimanske. Pomerena je turska granica, železnički saobraćaj je opao, a u kasabu dolaze Mađar Terdik i njegova žena Julka. Lotikin hotel počinje da gubi na važnosti, ali Lotika, iako je umorna, nije obeshrabrena. Ona se posle svakog gubitka pribere i nastavi dalje. Tokom niza godina jedini se na sve promene nije navikao Alihodža, koji razmišlja o starim vremenima i ne može ili ne želi da veruje u stvarnost i realnost nastalog trenutka. Zbog toga predviđa mračnu sudbinu kasabi i njenim stanovnicima.
[uredi]Četvrta epoha
Četvrta epoha opisuje poslednju godinu hronike, 1914. godinu, koja je za kasabu i most bila presudna. Izvršen je atentat na Franca Ferdinanda i kako se mislilo da su Srbi zaslužni za atentat, mnogi od Srba će morati da idu preko granice u Srbiju.
Za kasablije to leto je bilo izuzetno, jer je sve išlo na njihovu ruku. Šljiva je rodila, polja žita su bogat plod dala, čak se uvelo i električno osvetljenje. Ali, na samom početku tog leta pojavila se epidemija trbušnog tifusa na Uvcu, od koje je nastradao i kasablijski doktor Balaš. Lotika je morala da napusti kasabu i hotel. Ona je, kao i uvek, zbrinula prvo porodicu, i tek kada je ostala sama nju je prvi put sva snaga odjednom izdala, i prolomio se njen jauk, plač koji niko nikada do tada nije čuo. Kasabu su svi morali da napuste zbog straha da će biti porušena. Jedino je Alihodža bio u svom dućanu kada ga je nešto podiglo u vazduh. Razmišljao je i hodao sve teže i teže, dok ga je srce polako, ali sigurno, izdavalo. Umro je hroničar i svedok svih važnijih događaja u maloj varoši. Most je presečen na pola. Kapija je bila na svom mestu, ali nije bilo sedmog stuba.
Alihodža nije verovao da se u novim vremenima može izgraditi nešto trajno, verovao je u rušilačku snagu novog sveta, u mitsku snagu vremena i mitsku snagu zemlje koja ne podnosi nešto što je tuđe.

izvor:magnolija.serbianforum.info
 
Natrag
Top