Italija

Član
Učlanjen(a)
13.02.2011
Poruka
343
meni je bilo prelijepo u Gardalandu, nalazi se u blizini Verone, jedan od najomiljenijih zabavnih parkova kako za djecu tako i za odrasle. :) Tamo cu otici barem jos nekoliko puta :D

5.2.0.r%23mm24_r3.jpg



1.1.0.r%23albero1_r3.jpg
 
Član
Učlanjen(a)
10.05.2010
Poruka
2.064
Gondole u Veneciji izumiru

Gondole u Veneciji izumiru

venecija-gondola-498.jpg

srbijanet

Od turizma se u Veneciji dobro živi i brzo zaradjuje, ali ne i u zanatstvu, graditelji onog po čemu je Venecija možda i najpoznatija - gondola, jedna sastavljaju kraj sa krajem.

Djanfranko Vjanelo pravi gondole. Bez ikakvog plana ili crteža, on na neobradjenom drvetu skicira sastavne elemente tog simobola Venecije. „Prvo su to samo komadi drveta, ali iz te mase nastaje jedan od najlepših dragulja brodogradnje", izjavio je Vjanelo za nemački državni radio "Dojče vele".

Ipak, ta umetnost polako odumire. DJanfranko Vjanelo s velikim naporom održava svoj skvero, kako Venecijanci zovu radionice za gradnju gondola. Za novu gondolu dobije oko 30.000 evra. Kada se odbiju troškovi za skup materijal, ne ostaje mnogo novca. Istovremeno, opada i potražnja za gondolama.

„Venecijansko umetničko zanatstvo je kolevka kulture. Evropa ne bi bila ono što je da nije našeg slikarstva, stolarstva, oblikovanja stakla i brodogradnje", kaže Vjanelo.

Njegovim šegrtima predstoji 10 godina obuke. Tek tada mogu da se nazovu majstorom sekire. Ipak, mali je broj onih koji se u Veneciji interesuju za taj tradicionalni poziv. „Većina mojih vršnjaka želi da na brzinu zaradi novac. Ali gradjenje gondole to ne omogućava. Meni je važno da radim ono što mi pričinjava zadovoljstvo", kaže šegrt Frančesko Stengel.

Mušterijama brodograditelja - gondolijerima, ipak je lakše: ako se pogode dobri gosti, za sat vremena vožnje mogu da zarade i do nekoliko stotina evra. Tako se novac za kupovinu gondole brzo vraća. Ali, bez graditelja nema ni gondola, a gondolijeri to ne žele da komentarišu. Isuviše se pribojavaju za svoj posao.

U turističkoj branši u Veneciji novac se brzo zaradjuje, ali ne u zanatstvu. Na Trgu Svetog Marka preko cele godine ima turista koji samo za kapućino plaćaju 10 evra. Za to vreme, 28-godišnjem Kristijanu Dorditu, najmladjem vlasniku brodogradilišta u Veneciji koji godišnje napravi oko četiri gondole, od toga ne ostaje mnogo.

„Mnoge moje kolege su već prodale svoj skvero. Novi vlasnici su od toga napravili hotele, vikendice, ili čak privatne kućice-čamce. Neki su morali da zatvore radnju, jer su se komšije žalile na neprekidnu buku brodogradilišta", kaže Dordit.

Tako nestaje stari zanat drvorezaca, koji svaku gondolu individualno dekorišu. Skvero u San Trovasu već je doživeo zlu sudbinu. Gondole stoje tamo samo kao ukras za turiste. Niko ih više ne gradi.
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.978
Među maskama i mačkama

BELEŠKE S PUTA: KARNEVAL U VENECIJI

Među maskama i mačkama


Jedan od najlepših gradova na svetu izgrađen je na 118 ostrva, ima 170 kanala, 400 mostova... Umesto automobila tu su gondole, a osnovno sredstvo komunikacije je – osmeh

Venecija prva.jpg

Foto S. Gucijan i T. Marković




Ona je tema čuvenih opera, o njoj su pisane knjige i kazivani stihovi, snimani filmovi... Kroz vekove je pomagala preljubnicima, špijunima ali i onima koji su jednostavno želeli da se sklone od poverilaca. Kakva god maska bila, pravilo je samo jedno: zabranjeno je otkrivanje identiteta onoga ko je nosi.
Ovo staro pravilo poštuje i danas više od 30.000 turista iz celog sveta koliko dnevno poseti čuveni karneval u Veneciji. Iako se po nekim podacima početak karnevala veže uz osnivanje grada u 5. veku, ipak se kao datum uzima 1.162. godina i proslava povodom pobede Mletačke republike nad Akvilejom. U istorijskim knjigama ostalo je zabeleženo da je u jednom dugom periodu, koji je trajao čak 150 godina postojala naredba o zabrani prerušavanja tokom karnevala. Ovako su odlučili gradski oci – zbog čestih razbojništava.
Maskirane ljude, obučene u kostime najraskošnijih boja, možete videti u Veneciji samo u vreme karnevala. Kako smo čuli, reč je o glumcima koje plaća opština i koji bez reči, strpljivo poziraju hiljadama turista. Maske su ujedno i najčuveniji suvenir koji se obavezno nađe u koferu svakog turiste po odlasku iz Venecije. Mogu se kupiti kao ukras za lice i zid ili kao magnet za frižider, a cene su im od tri do nekoliko stotina evra (što zavisi od veličine, kvaliteta i materijala od kojeg su napravljene).
Najbolja pijaca za kupovinu suvenira je ona oko mosta Rialto, koji slovi za najlepši most u ovom gradu i sa kojeg se pruža božanstven pogled na Grand kanal i stotine gondola. Nama se lično više dopao pogled sa mosta Akademia, pre svega zbog prelepe Crkve Santa Maria della Salute, u čije temelje je ugrađeno oko milion stabala. Inače, u verziji vodiča sa prostora bivše Jugoslavije, Venecija je podignuta zahvaljujući hrastu iz Istre, dok će nam gondolijeri ispričati da je reč o hrastu iz Trsta.
Precizni statističari su uradili svoj deo posla i zabeležili da je jedan od najlepših gradova na svetu izgrađen na 118 ostrva, ima 170 kanala, 400 mostova i – 2327 mačaka (po podatku iz 1994. godine). Ovde nema kola, osnovno prevozno sredstvo je gondola, a to znači da vodom plove i vatrogasci i hitna pomoć i đubretari.
Čuveni Most uzdaha je prva meta fotoaparata i obavezno stajalište svih koji prvi put kroče na „venecijansko tlo”. Prema pričama vodiča, u kojima je ponekad teško razlučiti gde prestaje istina a počinje legenda, ovaj most je dobio naziv u 19. veku po uzdasima zatvorenika koji su prelazeći most do zatvorskih ćelija u susednoj zgradi mogli poslednji put da pogledaju lagunu. Prema priči, jedina osoba koja je ikada uspela da pobegne iz tamnica Duždeve palate bio je Kazanova.
Obaj biser arhitekture druga je obavezna tačka u obilasku Venecije, a ulaz košta 12 evra. Posetioci mogu da uđu u privatne prostorije dužda, da uživaju u Ticijanovim platnima, ali i da vide jednu od najvećih slika na svetu – Torentov „Raj”. Turisti imaju priliku i da prošetaju onom istom stazom kojom su osuđenici odvođeni preko Mosta uzdaha do tamnica i provire kroz dva prozora koji gledaju na drugi most na kojem se obično okuplja na stotine turista sa fotoaparatima „na gotovs”.
I bez obzira na to da li odlučite samo da šetate uličicama upijajući karnevalsku atmosferu, da se častite jednim od najskupljih kapućina na svetu na Trgu Svetog Marka ili da mahnito škljocate aparatom, vožnja gondolom je obavezna. Cena zavisi od godišnjeg doba, vrste turista (Japanci sedaju i ne pitaju za cenu, pa valja izbegavati vožnju kada su oni u blizini), broja osoba i dužine vožnje, ali je uobičajena tarifa od 60 do 80 evra za četiri ili pet osoba.
Dok vešto barataju motkama, ali i nogama kroz uske kanale, ljubazni gondolijeri na uvežbanom engleskom jeziku pričaće vam o zanimljivim detaljima iz prošlosti Venecije, a ukoliko budete imali sreće, možda vam i zapevaju. Ono što smo čuli od našeg gondolijera kojeg zovu Kazanova, jeste da se ovaj posao prenosi sa oca na sina i da samo oni u čijoj je porodici ovo tradicija mogu da polažu za gondolijera.
Legenda kaže da par koji se poljubi dok gondola plovi ispod Mosta uzdaha ostaje večno zajedno. O tome da pazimo šta želimo, čak i kada je ovako romantična ideja u pitanju govori i jedna knjiga, ali to je već druga priča.
------------------------------------------------------------
Luster za 28.000 evra
U neposrednoj blizini Venecije su i dva ostrva, poznata po proizvodnji stakla (Murano) i čipke (Burano). Kako smo čuli, srpski turista je retko viđen na Buranu, dok je obilazak jedne od najstarijih staklara na Muranu redovan deo posete Veneciji. Turisti imaju priliku da vide kako se na tradicionalan način prave najčudesniji predmeti od stakla, a posle prezentacije mogu da pazare figurice za evro, ogledala za 500 ili lustere za 28.000 evra.
--------------------------------------------------------------
Od Marka Pola do Toma Kruza
Venecija je centar regije Veneto, 3.600 metara dugim mostom je spojena sa kopnom, gde su se razvila velika predgrađa Mestre i Margera. Grad sa okolinom ima 270.000 stanovnika, ali u starom jezgru je samo oko 63.000, uglavnom Italijana i oko pet odsto stanovnika Balkana.Na spisku slavnih stanovnika bili su Tomaso Albinoni, Marko Polo, Tintoreto, Vivaldi, Vagner… U njoj se svake godine održava čuveni filmski festival, koji ugosti najveće svetske zvezde.
----------------------------------------------------------------
Ispred muzeja Pegi Gugenhajm
Prema legendi ovu Njujorčanku, koja je umrla u Padovi a poslednje dane provela u Veneciji, prevario je verenik mesec dana pred venčanje. Pre nego što je raskinula zaruke, zarekla se da će svaki put kada prevari bivšeg dragana – kupiti po jednu sliku. Danas u svetu postoji 16 njenih muzeja.

Sandra Gucijan
Objavljeno: 24.03.2011.
Izvor: Politika magazin




 
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
Padova

prato_della_valle_800.jpg

Била сам у Падови, али је нисам видела из једног али вредног, сасвим разумљивог разлога – био је мрак.
Ноћ беше пала на Падову, а светлост уличних светиљки није била довољна да бисмо је сагледали, као ни бројне затворене порте града у који дођосмо.
Видесмо само главни трг, Прато дела Вале, осветљен оскудним светлом, и видесмо цркву посвећену Свецу без имена (прочитати у наставку о коме је реч).


santo_474.jpg

Неке људе, ситуације, па и градове памтимо највише по томе што су нам остали недоступни или по томе што никада нисмо стигли да их упознамо, а желели смо aли смо стигли да откријемо само оно што је лепо.
Тако ћу ја памтити Падову.
Дакле ја, која сам остала стварног сусрета са њом, памтићу је, пре свега, као „Град са три без“, мада је и они који су је видели, ако су имали иоле квалитетног водича, могу памтити по томе.
Падова, значи, има ТРИ БЕЗ: свеца без имена, кафић без врата и ливаду без траве.
Све то, међутим, има своје логично, религиозно или историјско објашњење.
„Светац без имена“
је заправо, свети Антонио, коме је посвећена најлепша базилика у Падови и који изазива дивљење становника овог града у коме почива његово тело.
Дакле, кад говоре о заштитнику свог града, Падовљани кажу само „свети“, и сви знају о коме је реч.
„Кафић без врата“
је чувени, стари „Кафе Педроки“ ( ), који је некада био отворен у свако доба дана и ноћи.
„Ливада без траве
“ јесте прелеп главни трг Prato della valle ( италијанска реч prato = ливада), највећи у Европи, како неки тврде (или је то бар био до краја 18. века, када је задобио садашњи изглед захваљујући скулптору који се звао Андреа Мемо). Тада је трг био заправо био велика површина обрасла травом, и ту се одржавао чувани Свечев сајам ( Fiera del Santo), претворен у Fiera Campionaria.
Вероватно ћу овим записима додати још неке податке које сматрам занимљивим, али не могу а да не додам и један помало смешан детаљ. Наиме, када смо прелазили улицу како бисмо стигли на Прато дела вале, није изостао ни звук сирена неких локалних становника, а ни коментар који мени, наравно, није могао да промакне: „Како сте лепе!“, узвикнуо је један латин ловер, гледајући наше лепотице како у сумрак хитро прелазе улицу.
Понекад ми та њихова лежерност и спонтаност у трену нацртају осмех на лице. Колико неко треба да буде опуштен да би једној толикој групи затрубио и са сјајем у очима и широким, дечачким осмехом на лицу узвикнуо једну такву реченицу! Oh, Dio!

„Због велике жеље коју сам имао
да видим Лепу Падову, колевку уметности, стигох.
У Падову дођох попут онога који оставља бару
како би уронио у море, и покушао да утоли жеђ.“
То записа Шекспир, а ја додах да у то море нисам уронила и да сам се само праћакнула у плићаку.
Није свачије следовање исто али, срећом, овде нема оних који ће умрети од жеђи
.


Znameniti o znamenitostima Verone


list_u_veroni_652.jpg

После Венеције, Верона је највећи град у покрајини Венето
.
Сваке године је посети око три милиона туриста (највише због Арене и Ђулијетине куће), али Италијани истичу да тај градић има и многе друге уметничке и архитектонске знаменитости, као и манифестације вредне пажње. Због свега тога је под заштитом УНЕСКА
После Рима, Верона је други град у Италији који има тако велики број очуваних остатака из римског доба: Арену, Амфитеатар, Камени мост на Адиђеу, Гавијеву тријумфалну капију...
Испод улица којим шетају посетиоци налазе се остаци старог града и мозаици античких римских домуса, који се могу видети и у археолошким налазиштима ScaviScaligeri и VilladiValdonega.
О пореклу имена
овог града постоје различите претпоставке: по једнима, име потиче од етрурске речи „Вера“, што је име особе; по другима порекло је галско; по трећима, то је презиме једне римске породице; а може бити и од латинског термина “вер“, тј. „примавера“ (пролеће).
Једна легенда каже да је оснивач Вероне био Брено, галски вођа, који је ново насеље назвао Vae Roma, тј. Проклети Рим, што се касније претворило у Верона.
Шекспир никада није видео Верону, али захваљујући њему 67 градова у свету носи њено име, било да се налазе у САД-у, у Канади, Аустралији.
Осим у „Ромеу и Ђулијети“, и у „Два витеза из Вероне“ , где се радња дешава у том граду, и племић Петрућо, који одлази у Падову како би се добро оженио, пореклом је из Вероне („Укроћена горопад“).
Шекспир је само један од многих који су радо говорили или писали о Верони.
Данте Алигијери
, током свог изгнанства из Фиренце, боравио је више пута у Верони и био гост Канграндеа I Скале. Толико је био очаран њиме да му је посветио свој „Рај“.
Познати посетиоци били су и:
- Гете
, који је посетио Галерију светог Ђорђа и кога је дирнула живост градског живота;
- лорд Бајрон
, ганут приликом посете Ђулијетином гробу („Ђулијетин саркофаг, једноставан, отворен – писао је- са увелим лишћем около, у пространом и опустошеном врту једног манастира, тужан је као што је тужна била и њена љубав. Понео сам одатле неколико комада како бих их оставио својој ћерки и унуцима.“);
- Чарлс Дикенс
, који је био очаран Вероном, али разочаран на Ђулијетином гробу (у својим „Сликама из Италије“, из 1846, овако је описао своју посету Ђулијетином гробу: „Ушао сам кроз искривљену гвоздену капију коју ми је отворила једна жена живих очију, која је прала веш и провела ме стазицама дуж којих је било зелено растиње и прелепо цвеће које их је красило. Одједном ми се указала нека врста корита, које је жена живих очију, бришући руке марамицом, назвала гробим несрећне Ђулијете. Упркос највећој жељи на свету, једино што сам могао било је – да поверујем да је жена живих очију веровала у то што ми је говорила.»);
- Моцарт
(у цркви светог Томе, на чијим су оргуљама остале перорезом утиснути његови иницијали, са Филхармонијом свирао је своју Четрнаесту);
- Хајнрих Хајне
(описао је дирљиву посету старом манастиру „старој капели у којој се, како говоре, несрећни пар сјединио. Нашао сам у тој капели једну усамљену жену, јадно слабашно створење, чије бледило буди сажаљење. Након што је дуго клечала и молила се, погледа ме изненађена, својим болећивим и мирним очима, удаљавајући се, погурено, под теретом умора“),
- A
лфред де Mисе („Ако волите Шекспира, немојте отићи из Вероне а да не ставите цвет на Ђулијетин гроб. У овом веку у коме нема жртава љубави, осетљива девојка чија смрт је тема дирљиве и страствене драме заслужује бар да је не заборавите. Рат веронских племића згаснуо је, као и моћ Скалигеријевих, али љубав двоје јадних љубавника живеће у успоменама и тако ће бити све док постоји поезија“),
-
Мадам де Стал (гробницу је назвала храмом љубави), Стендал, Пол Валери...
Наполеонова удовица, Марија Лујза од Аустрије, није одолела искушењу да присвоји неколико делића тог тужног каменог кревета. Приликом боравка у Верони, 1822. године, одломила је неколико каменчића са гроба и потом је дала да се опточе златом како би од њих комплетирала огрлицу и минђуше.
Мит о Ђулијети и њеном гробу се проширио и на друге земље: тих година је немачки драматург Август Колцебуе причао како је у Бечу видео поклопац саркофага за који му је надвојвода Ђовани рекао да га је лично пренео из Вероне.





Trgovi, palate, kule i jedan luk


verona_ulaz1_507.jpg

Улаз у Верону, заправо је и улаз на Трг Бра (Piazza Bra):
На Тргу Бра налази се Арена, настала у првом веку, која је могла да прими тридесетак хиљада гледалаца. Данас се Арена користи за разне приредбе. Лево од ње налази се и Палацо Барбијери, у неокласицистичком стилу.


verona_arena_800.jpg
Трг Ербе(Piazza delle Erbe), најстарији трг у Верони, некада је био центар политичког и друштвеног живота. На њему се налази неколико врло важних здања.

erbe_492.jpg

Палацо Мафеи (Palazzo Maffei), грађен је у барокном стилу. Иако је здање изграђено још у 15. веку, године 1629. Маркантонио Мафеи је финансирао изградњу трећег нивоа, те отуд и име здања. Тада су додате статуе богова: Херкула, Јупитера, Венере, Меркура, Аполона и Минерве. За статуу Херкула се верује да је од римског мермера, а остале статуе су од мермера нађеног у околини Вероне.
Испред ове палате налази се стуб са статуом венецијанског лава, лава светог Марка (Leone marziano) на врху (из 1524. године), што подсећа на славно доба Млетачке републике.


moffei.loggia_del_consiglio_800.jpg

Кула Ламберти
(Torre Lamberti) је средњовековна кула, висока 84 м. Њена изградња започета је 1172. године, али пошто је 1403. године гром срушио њен звоник, тек су 1448. почели радови на његовој поновној изградњи. Завршени су 1464, а велики сат је додат тек 1779. године. Њу сам сликала из безброј углова и морам признати да је веома сценична и фотогенична.

verona_zvonik_i_800.jpg

Ту je и Фонтана Мадона Верона (Madonna Verona), најстарији споменик на тргу. Наиме, ова римска статуа која садржи и натпис из IV века свечано је донета на веронски Форум 380. године. Године 1368. изграђена је на тргу и лепа фонтана која је вероватно дело Бонина да Кампионеа

madonna_verona_814.jpg

Десно од ове фонтане налазе се куће Мацантијевих (Case Mazzanti). Њихове су фасаде украшене фрескама ( Алегорија Незнања, Зависти, Милосрђа и Добре Управе), осликаним око 1530 године. Највећи део тих кућа припадао је Салигеријевима, који су их користили као магацине за жито. Матео Мацанти је потом платио Алберту Кавалију да ослика оне зидове који гледају на трг. Фреске су рестауриране.
Прочитала сам негде да су почетком шеснаестог века скоро све куће у Верони биле осликане живим бојама, па су и град звали осликаним градом .
Морам признати да ми се ова зграда нарочито допада јер се разликује од свега што се у Верони може видети, пошто су слике веома живописне.


casa_mazzanti.._789.jpg


DOMUS
MERCATORUM (Кућа трговаца) коју је 1301 изградио Алберто I дела Скала.
verona_domus_mercatorum_800.jpg

Занимљива нам је и La tribuna“ или Berlina, споменик који је настао у 13. веку. Ту су заседали моћници, а нама је речено да су је то заправо био Стуб срама за веронске преступнике ( Напомена: Слика Трибуне позајмљена са нета).

tribuna_600.jpg

О посети Бунару жеља, посети Ђулијетиној кући, као и о кући која је проглашена Ромеовим домом, већ сам писала,. Исто тако сам поменула и велелепну гробницу Скалигеријевих, с тим што нисам рекла да се то место зове Arche dei Scaligheri.

arco_della_costa_600.jpg

Нисам поменула L`arco della costa, који је једна од најнеобичнијих граница између два лепа трга.
Дa сам знала шта се тамо налази, сигурно бих прошла испод тог лука, за који нам је водич рекао да постоји легенда оњему: да ће пасти кад туда буде прошао неко ко никад у животу није слагао. То је, заправо, огромна китова кост, што је необичан детаљ овог града, довољан разлог за стварање урбаних митова о његовом пореклу и сврси.
Има оних који верују да би та кост могла припадати некој праисторијској животињи. Исто тако, неки стари становници Вероне приповедају да су се баш испод тог лука први пут видели и заљубили Ромео и Ђулијета, и то је био тренутак који је постао вечност (он је ишао на пијацу са пријатељима, а она на Трг господе. После су се опет срели на балу у њеној кући, где је Ромео био прерушен, али је и испод маске препознао поглед због ког му је срце прескакало. После бала се сакрио испод балкона, оног балкона који је постао позорница за исказивање нежне, потиснуте и несрећне љубави за коју је једини спас био екстремни чин.
Наравно, ово је једна од верзија приче, јер је људска тежња за причањем прича о идеалној љубави – неутажива.


verona_djulijetin_balkon_752.jpg

Иза те, очигледно китове кости, „кости истине» (како је ја назвах, можда погрешно, уколико прича нашег водича није основана), која дели Трг Ербе од Трга господе, налази се Дантеова мермерна статуа из 1865. године, када се славила шестогодишњица његовог рођења.
Чим пређе границу која их раздваја, посетилац осети разлику између живахног роморења Трга Ербе и тихе елеганције Трга господе. Кажу, имаће утисак да улази у салон неке знамените куће. Многе палате које окружују Трг господе као да имају зупце, углавном црвене и беле, што је карактеристика средњовековне веронске архитектуре.
Ту је и Палата разума, и Степенице разума, и улаз у Звоник Ламберти, и музеј, и црква и још којекаква чудеса. Но, то ћу видети други пут...или у неком другом животу. До тада, памтићу све о чему писах, што видех и чух.
Верона у мојим успоменама има нежноплаву боју и благе миомирисе. Њене улице одишу миром и једноставношћу, без обзира на еуфорију која прати неке њене знаменитости, без обзира на вечну причу о љубави која и смрт побеђује, без обзира на бунаре жеља ископане у свакоме од нас.
На Тргу Ербе купих минђуше и привеске од мурана. Не одолех, иако знам да се мурано купује у Венецији. Но, разговор који сам водила са продавачицом и њено љубазно опхођење са мном још један су невидљиви бисер у нисци мојих лепих успомена са овог путовања.
За Ромеа није постојао свет изван зидина Вероне, а за мене и туристе сличне мени – постоји. Зато ћу данас, у Белом граду, у интимном малом рају ограђеном једним црвеним зидом, запечатити овај запис о Верони присећањем на један важан разговор из Шекспировог ремек-дела.


nema_sveta_izvan_verone_714.jpg


Монах Лаврентије: Само из Вероне
прогнан ти си. Стрпљења! Велик је
и широк свет!
Ромео: Ван зидина Вероне
свет не постоји, него чистилиште,
пакао, муке; прогнан сам са света,
ако сам прогнан одавде; а прогон
са света значи смрт; те тако „прогнан“
само је назив погрешан за смрт.
Овде је рај где Ђулијета живи...“[1]
Non esiste mondo/ fuori dalle mura di Verona./ Fuori c’è solo il Purgatorio,/ il Tormento, l’Inferno. Chi è bandito da qui/è bandito dal mondo /e l’esilio dal mondo è la morte//…Qui dove vive Giulietta è il Paradiso” (William Shakespeare, Giulietta e Romeoиталијански превод).






U lepom gradu Veroni...


verona_o_romeo..._689.jpg


- То је исто као кад би страни туриста дошао аутобусом у Србију, преспавао у Београду, а онда најпре обишао Ниш па преко Новог Сада и Суботице стигао до Крагујевца – мислила сам на крају четвртог дана екскурзије, тужна што је један град – бисер, који би по дану сијао као сунце, био и остао у тами кад смо стигли, пошто смо до њега касно стигли, иако смо све сатнице за тај дан испоштовали.
А наш план за тај дан, након ноћења у Монтекатинију, изгледао је овако: Доручак. Након доручка полазак групе за Пизу. Разгледање града у трајању од два часа: Поље чуда, Дуомо, Крстионица, Криви торањ...Након разгледања полазак за Верону. Разгледање града: Трг Бра, Арена, Трг Ербе, Трг Сињорија, Јулијина кућа...Након обиласка наставак пута за Лидо ди Језоло са успутним задржавањем у Падови ради обиласка цркве св. Антуна. По доласку у Лидо ди Језоло смештај групе у хотел. Вечера. Одлазак у дискотеку. Ноћење.

Има ли потребе да наглашавам да је два сата мало за Пизу ако страствени туриста жели да се попне на Криви торањ, стигне до Пјаце Сињорија и Арна и обиђе још неку уличицу? Но, ту се ништа није могло урадити јер нам је речено да ћемо тог дана направити велику километражу.
Тосканским пејзажима сам, зато, посветила посебну пажњу и о њима детаљно, помало поетски писала на претходним страницама.


jabuke_akcija_633.jpg

Једино нисам писала о јабукама. Не, немају те јабуке везе ни са искушењима, ни са дрветом спознаје, ни са Парисом, ни са оном народном: „Ко пре јабуци...“. Биле су то углавном црвене, ситне јабуке којих беше пун један камион пре него што су се нашле на аутопуту, директно испред нашег аутобуса, тако да смо баш ми могли да гледамо из првог реда, као у позоришту, оно што се збивало тик испред нас, иако су сви једнако платили карту. Сви иза нас могли су само да претпостављају шта се догодило, да је то неки инцидент, али детаљи су били познати само нама. Пошто је саобраћај био обустављен, а на том делу пута се одвијао у једном правцу (да ситуација буде још занимљивија, испред нас се налазио тунел), питала сам се како ће се и одакле створити полиција. Ни дан – данас не знам одговор, али је чињеница да су се ту веома брзо нашли један полицајац и једна полицајка, као и радници градске чистоће (како год се то тамо звало), који су у рекордном року рашчистили терен. Акција је изведена без грешке и све је било беспрекорно, после отприлике једночасовног- двочасовног застоја.
Ако због нечега ценим системе у Западној Европи, то су овакве ситуације, где се ефикасност не доводи у питање и где се тачно зна шта је у чијој надлежности.


verona_djulijetina__kuca_tabla_544.jpg

За свакога ко има елементарно образовање, прва асоцијација за Верону јесу Ромео и ЈулијаГрад романтике“.
(која је код Шекспира Ђулијета а не Јулија, али да не залазимо сад у то, осванућемо) јер се радња ове трагедије одиграва „у лепом граду Верони“, због чега је добио назив “ Историја каже да су у том граду заиста живеле породице Монтеки и Капулети (Montecchi e Capuleti /Cappelletti). Монтекијеви су били чувени трговци уплетени у крваве ратове за моћ у Верони, али нема података о ривалству са породицом Капулетових. У време Дантеовог боравка у том граду Капулетови су заиста живели у кући која је данас позната као Ђулијетина кућа, само што је на месту данашњег балкона био лук са породичним грбом у облику шешира ( cappello - шешир на итaлијанском). Дакле, Ђулијетина кућа је заиста кућа Капулетових, али је љубавна прича плод Шекспирове маште (мада је познато да је ни Шекспир није измислио, већ ју је нашао у поеми Артура Брука, а Брук у делу Луиђија да Порта).
Кад год помислим на чињеницу да су Италијани сваки милиметар тог града позлатили (читај: уновчили) захваљујући Шекспировој „бесплатној реклами“, са тугом се сетим Горњег Адровца (код Алексинца), где почива срце пуковника Николаја Рајевског чији је подвиг Толстој унео у „Ану Карењину“, успостављајући изнова везе између Србије и Русије, уздижући заједничке идеале (слобода, вера, братство) изнад појединачних, јер Рајевски је дошао као добровољац у Србију, да помогне православној браћи, и ту му је, кажу, остало срце (и буквално и фигуративно), док му је тело, залагањем мајке, враћено у Русију и тамо сахрањено.
Том српско-турском рату (1876) Чајковски је посветио свој „Српско-турски марш“; касније преименован у „Словенски марш“, а међу добровољцима је била и Холанђанка Јохана Меркусова „у мекинтош мантилу, са црногорском капом на глави, која је јахала, пила, пушила и борила се као мушкарац. Турци су је назвали Црна краљица, а Ђура Јакшић јој је спевао песму као српској Јованки Орлеанки.“
Но, место на коме је погинуо јунак о коме је писао велики Толстој, не посећују тако бројни туристи као место у коме су наводно живели млади и трагични љубавници, из простог разлога што ми немамо никакав маркетинг, без обзира на то што је Толстој један од највећих светских романописаца, а „Ана Карењина“ један од највећих романа.
Будимир Поточан у књизи „Вронски-част и љубав“ износи податке да је земљиште на којем је подигнута црква посвећена светој Тројици, у народу позната као шарена црква или црква љубави, откупила за шездесет дуката краљица Наталија Обреновић како би обештетила сељаке којима је земљиште припадало, а изградњу је платила грофица Марија, снаха пуковника Рајевског. Црква је освештана 2. септембра 1903. године. „Од пута па до улаза у храм истичу се дрвореди липа које су донесене, како каже још једна легенда, из села Разумовске у Украјини, са некадашњег имања грофова Рајевских. Свето словенско дрво, липа, наткриљује на овом месту, ваљда као нигде другде, и легенду о стварности и рату 1876, у којем је братство по оружју Срба и Руса овековечено споменом какав је ова знаменита црква.“ Поточан бележи и следеће:„ Црква је изграђена баш на месту на којем је погинуо. Црква је проглашена јединственим спомеником културе, који је посвећен планетарно познатој личности, а тај споменик још нису откриле ни домаће туристичке агенције. Не доводе се чак ни ђачке екскурзије. А Италијани би, да не идемо даље од цркве у Адровцу, направили прворазредну културно-историјску и туристичку атракцију . Верона, легенда о Ромеу и Јулији, један балкон, иначе измишљен, прави је рудник девиза. Насупрот томе, пуковнику Вронском нема ко ни да пише ни да га обиђе.“

verona_zid_ljubaviporuke_800.jpg

До недавно су грађани Вероне с поносом представљали туристима Ђулијетину кућу која је велика атракција зато што је све на њој и у њој подређено романтици (и економији – читај: заради, прим.прев), почевши од тзв. зида љубави који се налази на самом улазу у кућу и који је исписан и излепљен именима заљубљених. Туристички водичи обавесте посетиоце да, пре него што ступе у двориште, испишу на папирићима своје име и име вољене особе или пак понесу фломастере како би то учинили на лицу места, и туристи, шта ће, подлегну романтици и остављају имена уоквирена срцима и цветићима и – верују да ће остатак живота провести са оним чије су име исписали по зиду или га само залепили. Наравно, после краћег временског рока, изглед тих зидова у пролазу се промени и – ајмо Јово наново, због нових романтика.
У дворишту се налази Ђулијетина бронзана статуа на којој је из авиона уочљиво да су десна рука (од лакта надоле) и десна страна груди блеђе од остатка тела, а и то је због“добробити“ туриста јер се верује (хм, хм...) да жене треба да ухвате Ђулијету за руку, а мушкарци за десну страну груди како би им то донело срећу у љубави. Десно од статуе је чувени балкон са кога је Ђулијета уздисала и питала „О, Ромео, зашто си Ромео“, и још штошта, а лево је продавница сувенира који су папрено скупи, али то јој не смета да буде увек крцата.


djulijetina_kuca_statua_balkon_620.jpg

Ко жели да се попне на чувени балкон и успут види одаје Капулетових, са репликама Ђулијетиних хаљина, столицама и намештајем у ренесансном стилу, то му није забрањено, само што и то, наравно, мора да плати. Чак може и да напише мејл Ђулијети, јер тамо постоји и соба са компјутерима. Није сигурно да ће му она одговорити, али коме је то још важно?!?

verona_djulijetin_grobres_620.jpg

Недалеко од куће налази се и гробница у којој је лепа и несрећна млада дама, наводно, сахрањена. Нама је водич показао једну велелепну гробницу рекавши да је то та, а ја сам, трагајући за знаменитостима Вероне, открила да је заправо реч о гробници чувене породице Скалигери, чијем је једном припаднику Данте посветио – ни мање ни више- него најпоетичнији део своје „Божанствене комедије“ – Рај.
Или је нашег иначе предивног водича неко погрешно научио или се ту негде налази и Ђулијетин гроб, не знам, али очигледно да оно што се ту може видети не припада породици Капулетових (или, у оригиналу: Капелетових), али заиста изгледа грандиозно и китњасто.


veronatabla_romeova_kucares_452.jpg

Италијани су се недавно „сетили“ која би кућа могла припадати Ромеу, тако да је у току њена реконструкција. Та кућа је, иначе, припадала породици Ногарола, тако да на њеном улазу постоји натпис „Кућа Кањола Ногароле названог Ромео“, што је врло занимљив феномен, бар за мене, пошто „знамо“ да се Ромео презивао Монтеки (или Монтаги, зависи од превода), а мени то „Ногарола“ баш и не звучи као Монтеки. Али да не испадне да тражим длаку у јајету...!Елем, они који оду у Верону моћи ће да виде и Ромеов дом.
На општу радост младих, романтичних душица, одведени смо и до бунара жеља, који такође има своју причу о несрећној љубави, исписану на самој површини бунара у који свако баца новчић, претходно јако, јако пожелевши нешто.


veronabunar_zelja..._752.jpg

Слађа је толико бајковито испричала ту причу, тако бираним речима и тако уверљиво позивајући да у највећој тишини свако помисли на једну особу и јако, јако пожели да буде са њом, да ми се чинило да је тај малени скуп захваћен правом чаролијом. Зато ћу се зауставити овде, да се још једном осмехнем, а онда ћу прећи на причу о другим утисцима из Вероне.




Hotel EVROPA


img_5522_788.jpg

Дуго смо путовали дотле - до "Европе". Та ми и нисмо хтели ништа друго од тог хотела, осим – да се у њему окрепимо после дугог и напорног пута и да ту преспавамо. Након што унесемо своје кофере, истуширамо се и вечерамо, желели смо да се мало прошетамо како бисмо видели ту бању (јер то је једна од најпознатијих бања у земљи), а након тога – у сан!
Дани пред нама имали су крцат распоред од раног јутра до два сата по поноћи, тако да нам је бар та једна ноћ била потребна за одмор. Хотел се звао „ Европа“.
Танка је линија између симболике и стварности, мислим док исписујем ове редове, јер моја земља, иако је географски одувек у Европи, политички и економски то није. Многи њени становници сањају већ деценијама ту Европу у којој нису, замишљајући је као бајку или у најмању руку – један много лепши и отворенији свет од оног у коме су рођени и у коме су провели највећи део свог живота.
Зато ми је долазак у ову „Европу“, у хотел који се тако зове, личио на оно што ће се десити кад моја земља буде ушла у ону већу, тј. кад буде економски, политички и културно саставни део тог света, пошто је то, за сада, само географски, мада многи и ту чињеницу потпуно игноришу.
На вратима „Европе“ – гужва. Спуштамо кофере и покушавамо да се организујемо.
У двоседима, троседима и столицама у холу – времешни Италијани који нас радознало посматрају и најпре ћућоре интерно, а онда се – гле чуда!- баш мени обраћа једна бакута и пита ме одакле су дошли сви ти млади, лепи људи.
- Из Србије – одговарам поносно, видевши да су благонаклони и насмејани.
- Тако су лепи и млади...Сви су тако лепи – одговара она, уз опште одобравање и осмехе, а онда наставља да прича са својим вршњацима и сународницима. Примећујем да говоре са акцентом какав, мислим, имају становници италијанског југа.
Рецепционери нам саопштавају да су распоред направили на основу броја дечака и девојчица, а то значи да неки дечаци из једног одељења морају бити у соби са дечацима из другог одељења, а такође и девојчице. Дакле, потребна је брза реакција јер нас је толико да су и врата хотела отворена (мада је то и због пушача који су одмах отишли тамо како би, уз цигарету, решили све своје проблеме, незаинтересовани за све друго осим да унесу у свој организам преко потребну
Дува. Промаја је. Треба наћи решење што пре. Спорна су само два одељења. Дечаци пристају. Девојчице признају да су направиле распоред и да се не би спојиле чак ни са девојчицама из свог одељења, а камоли из другог, са којим се не друже. Ако се не друже са својима, како тек да се друже са другима, забога!
- Али то су само две ноћи, и само по неколико сати- подсећам их.- Ви се и онако дружите по собама, идете из једне собе у другу и раздвајате се само пред спавање.
Категорично не?!? Нервирам се што је степен толеранције присутних не само на незавидном нивоу већ потпуно одсутан. Боже, какве су ово генерације!?!Да ли је могуће да су их онакви, фини и љубазни родитељи, каквим ми се представљају, овако васпитавали! Ови је ипак ђачка екскурзија, а не конгрес на који су дошли! Један од циљева екскурзије је развијање толеранције, а не показивање и развијање саможивости.
Једна девојчица ми саопштава да њен статус није споран, она се забога изјаснила с ким ће и сад жели да коначно добије кључеве од собе па да иде да се истушира, јер је уморна.
Промаја ме убија (бар да није отворила уста, и промаја би била мања!), а њена размаженост и несолидарност докусурују ме. Сипам јој у лице, пред свима, све што мислим о њеној себичности и безобзирности, без жеље да покажем својствену ми смиреност и тактичност, због чега она почиње да хистерише и плаче, питајући ме одакле мени право да повисим тон на њу, јер се њој тако не обраћају ни мама ни тата. Говорим да тог тренутка, због ометања мог рада, агресивности и одвлачења свеопште пажње од заједничког проблема који се мора хитно решити, има смањену оцену из владања, на шта она још више хистерише.
Водич очајнички покушава да објасни да нико неће добити кључеве док се не појаве две девојчице које ће пристати да буду у соби са девојчицама из другог одељења. Више не обраћам пажњу на плач размажене девојчице (уосталом, поред ње је њен дечко), већ са осталима покушавам да решим проблем. Јавља се девојчица која је последња за коју би иједан разредни помислио да је у стању да се жртвује за опште добро, ако је то стварно жртва. „Ево, ја ћу бити са вашим девојчицама!“, саопштава ми. Љубим је, захваљујем и честитам на том гесту. Јавља се и друга из истог одељења и долази код мојих девојчица. Боже, хвала ти!
Узимам са рецепције кључеве и делим их нестрпљивим и нервозним ђацима, молећи их да само оставе кофере и оперу руке, како бисмо што пре вечерали.
Сазнајем да су ту са нама, осим италијанских пензионера, још и средњошколци из Црне Горе.Не помишљам на могуће компликације.
Собице су солидне, осим што је купатило смешно. Боравила сам и до тада у неким европским хотелима и видела шта је европски стандард, али још нисам видела да је вц шоља толико близу лавабоа да човек може, седећи на шољи, с опроштењем, ако му је мука, да се олакша или само одврне славину како би опрао косу у лавабоу. Или је то зато што су идејни творци овако ингениозног пројекта сматрали да ће сви који дођу у Тоскану полудети за тосканским вином па ће, обављајући физиолошке потребе, истовремено моћи да се умивају, празне, трезне и још којешта? Из туша непрестано цури вода, а приликом туширања, ма колико човек пазио, поплава је неизбежна.
Е, моја Европо, ако су ти ово стандарди, ја бих, без увреде, ипак испоштовала ЈУС, оно што је од њега остало или уследило после њега!
Пролазећи ходником, сазнајем да је већ дошло до чарки између припадника двеју бивших југословенских република, да је Београђанка, чувши одакле је једна Црногорка, упитала за неког младића ког је летос упознала, на шта јој је кршна ђевојка из Монтенегра одбрусила да нема она шта њу да испитује, што је ову толико погодило да јој је достојанствено одговорила: „Мрш, смрдљива брђанко!“. Наравно, то се дешавало док смо ми уносили кофере и пресвлачили се за вечеру.
Колико градског достојанства насупрот брђанском примитивизму! Баш су се показале! Земљо, отвори се!- помислих и опет се згрозих, схвативши да ће та ноћ бити страшнија него што сам претпостављала. Као да није довољно то што смо у хотелу са пензионерима! Само нам још треба политички инцидент, и то још у земљи која је у „Европи“ (ЕУ), за разлику од наше.
За вечером нам један од водича саопштава да ће нам ипак, иако није било у програму, и ту организовати забаву, тј.направити дискотеку. Гратис. Галантно, нема шта! Осмотривши добро простор у холу, закључујем да је то добар потез и, обилазећи децу за столовима, саопштавам им да после вечере, око 22ч, сиђу у хол. Радују се. Они се увек радују дискотеци.
Вечера оскудна. Примо пјато, наравно: тестенина са мрвицом соса болоњезе, главно јело:парче пилетине, мало кромпира и јабука за десерт. За салату –никад чули.
За дивно чудо, доносе нам вино. Кјанти, за још једно дивно чудо. Али, откуд вино на ученичком столу?!?- питам се, изненада угледавши на једном столу флашу вина. Посматрам свог ученика, односно његове усне са којих читам: „Па и ми смо професори!“. Не могу да верујем, није ни трепнуо док је лагао или смишљао штос. И зар је могуће да су конобари деци дали алкохол?!? То се никада није догодило. Показујем колегама корпус деликти и питам шта да радимо. Зна се шта се ради ако конзумирају алкохол. На страну то што они скоро увек нешто прокријумчаре и тајно попију, али овако никада нигде није било.
Одлазим до стола и питам децу знају ли шта их чека. Кажу: нису они криви јер вино нису ни тражили. Једноставно им је донето. Питам још неке ученике, оне у коју имам поверења. Кажу, истина је. Нису од деце тражили чак ни да плате, али је ретко ко прихватио и бесплатно. Аха, ипак поштујемо правила! Неко је некога хтео да навуче на алкохол. То је тако европски и нигде нам се до сада није десило! Невероватно!
количину никотина).
Одлазећи са вечере, видим пун хол скоцканих бакута и дека. Играју валцер, па танго; радосни су. Ово им је опроштајно вече, сазнајем, па се веселе.„Они ће још мало па ћемо после ми“ – каже један од наших водича, онај главни.
Доообро! Идемо да се спремимо!
Сишавши касније, видим у једном углу млађане ђетиђе и ђевојке како (за)певају (ако се то сме назвати певањем) на сав глас, толико да не може да се разазна ни мелодија ни текст, али слутим да уз такву префињеност иде само неки турбо фолк, што се ускоро испоставља као истина. На подијуму и даље играју неки парови симпатичних бакица и декица, оних најупорнијих, а остали зантижељно посматрају развој догађаја. Колеге професори из братске нам државе седе и гледе, као да су и они у категорији пензионера. Пуштају, ваљда, децу да се забављају, да деца имају успомене па да причају и својим унуцима како су се дивно провели у „Европи“. У једном тренутку ђетићи ускачу на подијум и растерују старце. Диже ми се коса на глави и игра сваки нерв. Бар да нисам рекла одакле смо! Овако ће мислити да су и ови наши. Неки старци одлазе, згражавајући се, а најхрабрији међу њима остају да виде расплет и епилог. Ђетићи урлају још више него пре освајања подијума. Наши збуњено гледају, док неки користе прилику и купују алкохол. Водич говори да ће се ускоро све средити. Наша деца долазе, одлазе, враћају се. Неки ме питају шта се дешава, кад ћемо ми доћи на ред. Кога да угризем, питам се, видевши да је ситуација ван контроле. Све је мање наших, као и мојих нерава.
Око пола дванаест прилазим колегама и молим за уједињење и једногласан наступ како бисмо прекинули мрцварење. Водич изиграва ди–џеја, и са осмехом додаје: „Ево, само још ово за њих, па ћемо после ми.“
Аман, људи, свирајте крај! Судија је женскооо! Пробудите ме из ове ноћне море! Нећу у Европу!"
После смо се још мало вијали по ходницима и са нашијема и са њинијема.
Немојте, људи, ко Бога вас молим! Тако ми Великог Манитуа, моја нога више никада неће крочити у „Европу“! Нити је она за нас нити смо ми за њу! Никада у овакву „Европу“!
izvor:trg-cuda.leonardo
 
Poslednja izmena od urednika:
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
Ljubav u Toskani, I deo

toscana8_1136.jpg

Лепа је Тоскана. Подсећа ме мало на Србију, мишљах гледајући њене њиве, винограде, брежуљке, висоравни, равнице...
Добро, де, нема код нас маслињака, и нема чемпреса, али има усамљених кућица, салаша, колиба, винограда...и људи...Зато се осетих као у завичају...
„Дошао сам, јер осетих једног дана јасно своју судбину Словенства, безмерну будућност што ме је слала у Тоскану, у име Руса и Пољака, Бугара и Словака (....). Обузела ме беше, као несвест, нека извесност да је време поћи онамо где ми се мисли морају јавити јасније и блаже, без оних завејаних висоравни галицијских, са грмљавином топова, које још увек, ноћу, сањам...“ (М. Црњански: Љубав у Тоскани)
Видех, дакле, Тоскану, односно њен део: Фиренцу, Пизу, Монтекатини, Сијену. Нагледах се Арна и његових мостова, али остах жељна Луке, Ареца, Виаређа, Винчија. Не нађох ниједан сентиментални разлог због ког би ми нешто значили Прато, Пистоја, Ливорно, градови који такође важе за украс Тоскане, чију њену економску кичму, заједно са Фиренцом, Пизом и Луком.
Понос становника ове покрајине чине безбројни брежуљци и пејзажи које красе чемпреси, борови, виногради и маслињаци.


toscana_pejzaz3_1600.jpg

Тоскана има, за разлику од других области у свету, заштићени, тзв. културни пејзаж који је сачињен од усамљених кућица, имања или малих насеља посебне лепоте. Зато се на њих гледа као на национално благо.
Када је наш водич у једном тренутку рекао путницима да обрате пажњу на пејзаже који их окружују, чула сам глас који је упитао шта је ту посебно, јер није био у стању да препозна специфичност „културног пејзажа“.
Наравно, у свакој земљи постоје места која делимично могу подсећати на Тоскану: постоје виногради и усамљене, изоловане кућице на брежуљцима, али та брдашца и виногради нису увек у комбинацији са чемпресима или боровима, тако да ми се чини да Италијани нису без разлога заштитили и ову своју специфичност, као и многе друге.
У Тоскани постоји један минијатурни део који је равничарски, и то баш онај који обухвата долину Арна, тако да ми је јасно зашто ми је тај део прирастао за срце и зашто ми, кад помислим на њега, није све равно ни свеједно.


toskana7_1598.jpg

Лепа је Тоскана. Видех је, као и Црњански, само под ведрим небом, пуну светлости и сјаја. Као што ни он није могао, ни ја не могу да кажем да ми је изменила душу или тело. Бејах и сама провидна и лака док погледом миловах брежуљке и удолине, трагајући за новим и новим и остављајући их чим их откријем. И ја, на кратко, бејах збуњена што тамо не нађох звезду зорњачу...!
Видех и облаке у облику срца. Један такав ме је чак и пратио, удварајући се на најразличитије начине; напрезао се и надувавао колико је могао, само да га приметим, а кад је видео да ми се поглед зауставио на скупини достојанствених лепотана - чемпреса, одустао је, постидео се и променио облик, правећи се да ми никада није нудио срце на плавом длану неба. Није знао да ја у Тоскани нисам нимало чезнула за ефемерним облицима и појавама, већ за трајним, типичним, па макар то биле само трошне, давно напуштене кућице крај пута, малена здања на врху зеленог брежуљка или пак једна црквица у даљини.


toscana9_938.jpg

Ни кад сам први пут дошла, није била тајна шта сам ту тражила, а није на одмет ни цитат поменутог великана наше књижевности:
„...И ја сам дошао да дрхћућом руком успоставим везе, невидљиве и невероватне, милујући ову цркву. Ништа мене не занима шта уоколо говоре; камен питам у који су узидали киринејско хришћанство. Питам о судбини нашој....»
„За љубав сам пошао, да у њу утопим нове народе. Ако сам грозничав шапутао имена посавских вингорада, метохијских падина, виславских поречја и уралских подножја, нисам био луд. Дисао сам само и духнуо у време. За љубав сам путовао, што је чекала играче да поиграју за Богом...“
«Помиловах једна врата, у зеленом и руменом камену, јер су личила на старе, рашке двери..

toscana_pejzaz4_1600.jpg

Кад сам први пут видела центар Фиренце, рекла сам да ми није чудно што су се баш ту зачели хуманизам и ренесанса, а док су ми се пред очима смењивали тоскански пејзажи, мисила сам да није чудно ни то што је баш ту настао нови стил у књижевности, нови слатки стил (dolce stil nuovo), јер су природа и љубав увек били повезани.
Жена је у слатком новом стилу имала невероватну врлину и моћ да оплемени душу човека, и то тако да је он умео да се обезнани од љубави, тј. да због обожавања жене заборави да је Бог онај кога треба највише волети. Зато један од представника тог стила, Гуиницели, пишући о замишљеном разговору са Богом који га пита зашто толико хвали и воли једно људско биће, кад сву ту љубав треба да усмери ка Њему, одговара:"Tenned'angellesembianze/ chefossedeltuoregno;/ nonmefufallo, s'inleiposiamanza", што заправо значи да је та жена толико налик на анђела из царства небеског, те он није крив што је сву своју љубав дао њој.
Данте је отишао корак даље и, уводећи Беатриче у своје дело, не само да је уздигао жену уопште на ниво божанства, већ ју је поистоветио са теологијом: она спасава и уздиже душу љубљеног водећи је далеко од греха, на пут спасења, ка небеском блаженству. Дакле, у поезији песника новог слатког стила доминира мотив љубави, али пре свега зато што је је љубав духовно и морално искуство, средство помоћу кога се једино може стићи до врлине, те је и језик томе подређен, те се избегавају груби изрази и слике, у складу са узвишеношћу садржаја.
Зар онда није толико очигледно зашто неки људи једино у узвишености налазе сласт и тако одолевају неким приземним задовољствима?


toskana6_1600_01.jpg


Ljubav u Toskani, II deo

toscana_pejzaz1_1278.jpg

Лепа је Тоскана, уверих се. Узвишени брежуљци прекривени зеленилом, питоме удолине, раскошне, у славу човека подигнуте грађевине - све то може (на трен или заувек) заклонити српске обзоре, учинити их бледим и крхким, уколико њихова слика у нашем сећању и срцу није постојана кано клисурина, како је гласило поређење у химни коју сам певала до почетка својих тридесетих година.
Осетивши лакоћу живљења, путник намерник би још и могао принети себе пролећу у Тоскани, ренесанси која се ту дешава сваке године очигледније него другде, и могло би му се учинити да је живот само лепота и лакоћа...А он то није...јер нема среће изван истине, и лакоћа је само илузија, као што је илузија и та раскош (која је талог нагомиланих векова, нечијег зноја и муке, нечије борбе за живот или за уметност, борбе која је победила нискост, прозаичност и пролазност). Истина је, дакле, мука, истина је рад, и истина су тек зрнца светлости која само чврсто приљубљена једна уз друга стварају сјај.
Осим тога, као што је и велики заљубљеник у Тоскану већ закључио, Словени ипак остају изван те раскоши и радости плаћене сатима рада или гомилама новца, а нарочито Срби, јер је њихово – оно што је сељачко, трудбеничко, распето између чежње за даљинама и љубави према завичају, распето као наше Косово, одувек и заувек, и од њега се не може и не сме побећи.
"Прошлост видех да је нешто друго но што мишљах; и као наднесен над површином дубоког језера, приметих да нам то што је прошло опет иде, сазидано мраморно, огромно и плаво...Видех да је свет неизмеран збир дела која ће се учинити...Словенство је у том свету напора, сводова, лукова и распона, дрхтало као звезда зорњача."

toscana10_800.jpg

Треба видети те скромне, нахерене или разрушене кућерке, налик на оне које је Црњански видео у Сан Ђимињану или ми, путници намерници, дуж тосканских пејзажа, та сеоска сиромашна али достојанствена газдинства, те гомиле уредно овршеног сена, умотаног у ваљкасте бале, винограде на којима месецима вредне руке остављају свој зној и труд пре него што отпију први гутљај чувеног тосканског вина, и треба знати да и они чине једну земљу лепшом и вреднијом, а не само раскош нагомилана у градским музејима и на трговима, па макар то био и Трг чуда у Пизи.
«
Сав ћакнут, изиђох из те вароши, што је у небеса дигла тело девојке, у ком клија непрекидно пролеће, али ме мали SanGimignano задржа, на путу чудном, ка надземаљском...Расплинуше се од тог загрљаја сва моја пизанска и сијенска уображења. Нити се може, видех, на ничему сазидати свет, нити се у туђини налази топла падина брда рађања, са које све може да се дохвати и помилује руком. Пизанска раскош учини ми се лудо расипање, a сијенска страст, заостала, шпанска перверзија, која ми беше дотужала. Сеоска тишина и мирис жита освестише ме и ја видех да ме је Италија залудела, a да није опасност у томе да се вратим своме, већ да се не вратим

toscana_pejzaz5_1600.jpg

Лепа је Тоскана. Но, превише је своја и, ма колико подсећала на словенске пределе, те су сличности привид, као што је привид и могућност присаједињења словенске душе западњачком духу. Зато се онај ко је спознао себе мора вратити тамо где припада, где је једино свој на своме. И ја се вратих, сигурна и своја.
Понех са собом и једно златно срце, и ћилибарско сунце на прстену, и вина из Тоскане, те трагове некадашње чежње за даљинама и веровања у симбиозу различитости - да ме греју у данима када ме та чежња и то веровање опет освоје и заболе или бар подсете на своје дражи, када искушење буде дошло по своје.
«
Италија, односно Тоскана, путописцу се указује као место препорода, личног, емоционалног, филозофског; то је простор који враћа субјекат самоме себи, враћа му сигурност. Рат је још увек означавао дубоки рез; Црњански-путник имао је егзистенцијалну потребу да поново успостави везе које је рат покидао и тако осиромашио човека за укупну његову европску, хуманистичку традицију. У том смислу, Тоскана доиста делује као мелем на душу која је у рату повређена, здробљена, уништена. Али, искључиво на личном, не и на колективном плану: појединац проналази утеху и смисао живота, али не и (словенски) народ
Зато је и Исидора закључила
:«...Али последњи акорди понесене његове књиге су мирни, интимни као шапат детета које хоће кући, ма каквој, али својој кући. Има у тој књизи поезије нешто од чари дуге. Разапета је дуга широко, дрхће у седам боја, али сви тражимо погледом: где и како додирује нашу њиву
На крају крајева, и сама спадам у оне којима је важно да дуга додирује њихову њиву. Ако је не додирне, дуга то неће ни осетити и све њене боје и преливи биће на свом месту, али ја ћу остати ускраћена за једно задовољство и осећај заједништва. Моју земљу неће ништа, па чак ни та тако краткотрајна и непостојана, готово нестварна лепота у облику шареног лука, везивати за небо, и ја нећу никада поверовати да је неко пожелео да протрчи испод ње како би био срећан, јер знам да би се тада удаљио и од свог парчета земље и од себе самог, да би, тражећи веће изгубио и оно из вреће.
Утврдим ли, међутим, да макар један делић дуге додирује моју њиву, знаћу да је моја љубав и према дуги и према њиви већа од љубави према даљинама, и нећу се плашити да им пођем у сусрет, сигурна у то да ћу се вратити ту одакле сам пошла, да се ту смирим, да ту починем, свесна да смо се даљине и ја разумеле и споразумеле, јер говоримо истим језиком који разумеју и природа око нас и срце у нама, без обзира да ли сам у Тоскани или у Шумадији, у Италији или у Србији, на земљи или на небу..
Једино тако живот и може бити – dolce vita.


toscana_pejzaz2_1428.jpg
А Тоскана је – лепа. Незаборавно и вечно лепа.Своја.




Slatki novi stil

waiting_1998_566.jpg

„Када је Данте објавио „Божанствену комедију“, давне 1321. године, приказавши детаљну визију проласка кроз Пакао, Чистилиште и Рај, шокирао је књижевни свет тиме што је није написао на латинском. Сматрао га је корумпираним, елитистичким језиком, због чега би његова употреба у прози представљала „проституисање књижевности“, јер од универзалног штива прави нешто што се може купити само новцем, иако је латински језик у то време био привилегија образоване аристократије. Уместо тога, Данте се окренуо улици, слушајући стварни фирентински језик којим говоре становници његовог града (који је укључивао такве великане као што су Бокачо и Петрарка) и искористио га да на њему исприча своју причу.
Написао је ремек-дело на начин звани il dolce stil nuovo, тј. слатки нови стил локалног дијалекта, обликујући га током писања и дајући му лични печат, као што ће то Шекспир учинити са елизабетанским енглеским језиком.
Група националних интелектуалаца, која је касније села и одлучила да Дантеов италијански буде нови званични језик Италије, може се упоредити са групом оксфордских великана који су једног дана, почетком деветнаестог века, сели и одлучили да сви у Енглеској треба да говоре чистим шекспировским језиком. И то је заиста упалило.
Тако Италијани данас не говоре ни римским ни венецијанским (иако су то били моћни војни трговачки градови) па чак ни чистим фирентинским. Они заправо говоре чистим дантеовским
Данте је своју Божанствену комедију написао у стилу terza rima, трострукој рими, низу у којем се свака рима трипут понавља код сваког петог стиха, дајући својим лепим фирентинским дијалектом оно што научници зову каскадни ритам – ритам који још увек живи у локалним, поетским каденцама којима говоре италијански таксисти, месари и владини администратори, чак и данас.
Последњи стих Божанствене комедије, у којем се Данте суочава са визијом самог Бога, представља сентимент који је још увек лако разумљив свакоме ко је упознат са такозваним модерним италијанским језиком. Данте пише да Бог није само заслепљујућа визија величанствене светлости, већ да је пре свега, l`amor che move il sole e l`altre stellе („љубав која покреће сунце и остале звезде...“).
Зато није ни чудо што очајнички желим да научим овај језик“.
И ово је одломак из поменуте књиге Елизабет Гилберт. Морала сам да је опет цитирам јер говори о појави која је захватила читаву Европу, иако није у свим земљама била заступљена у исто време, а та појава је – увођење народног језика у књижевност.
Оно што су италијански интелектуалци учинили у шеснаестом веку, изабравши Дантеов језик (тј. фирентински дијалекат) за основицу књижевног језикa, што су учинили енглески интелектуалци који су у деветнаестом веку изабрали Шекспиров језик за темељ своје књижевности, код нас је у деветнаестом веку учинио један човек, Вук Караџић, заједно са својим „вучићима“, следбеницима чија је воља морала бити челична а таленат – посут звезданим прахом како би нам и данас остали путокази и звезде водиље.
Храмајући на леву ногу, али са јасним циљем пред собом, Вук је неуморно сакупљао речи српског језика по свим крајевима у којима су Срби живели (и не само речи, већ и све умотворине које би чуо), свестан да се једино на том, народном језику, може исказати све што је народу на срцу и уму.
Од 1813, када је упознао Копитара и када је одлучио да послуша његове мудре савете, па до краја живота (иако је 1847. година – година победе његових идеја), Вук је водио ратове на неколико фронтова, а сви су имали један циљ: уношење реформисане ћирилице (направљене по фонетском принципу: један глас – једно слово, чиме је постала најсавршеније писмо на свету) и увођење народног језика и у књижевност.
Требало је извојевати победу над: свештенством (које није дозвољавало да се дира у „дебело јер“, јер се то сматрало богохуљењем и одрицањем од православља и Русије), интелектуалцима (првенствено оним окупљеним око Матице српске: Јованом Хаџићем, са којим је Вук водио десетогодишњи рат, познат као „Утук на Утук“; па и великим Стеријом, Јоакимом Вујићем, итд, јер је срамота да неко ко је самоук учи писмености цвет српског књижества), представницима власти (нарочито Милошем Обреновићем, који му је некада био наклоњен, а некада му је, нарочито после чувеног пима из 1832. године, здушно радио о глави, због чега је Вук морао и да напусти Србију).
И данас неки интелектуалци сматрају да је увођење народног језика, илити језика ондашњих свињара и говедара, како су тај језик погрдно називали ондашњи учени људи, осакатило српску културу, зауставило је на њеном звезданом путу, али постоје и они који, знајући да је цела Европа неколико векова раније увидела потребу за просвећивањем широких народних маса (или, боље рећи. обавезу), сматрала да књижевност не сме остати привилегија уског круга људи, већ дар који ће неки људи оберучке и свим срцем пригрлити, а неки, чак и кад им се служи на тацни, одбити као смрдљиви сир.
Као што је и Копитар рекао, а Вук прихватио:„Култура једног народа почиње тек са писменошћу на сопственом језику“, те није ни чудо да је Алексанадар Белић рекао:„Вук Караџић је за наш језик учинио донекле оно што је Ћирило учинио за старословенски (писмом које нам је донео, преводом Новох завјета и текстовима које је написао на народном језику), а Меша Селимовић: „Вуков језик, језик сељака и овчара, жив и свеж, мирише на њиву, на планински ветар, на крв, зној, пркос, на широке просторе живота са свим што је у њему добро и зло, лепо и ружно...“
Вуков „Српски рјечник“ у својим библиотекама имали су Гете, Грим, Мицкијевич, Пушкин, Л. Ранке, Талфј, не може се рећи да је то мачји кашаљ, као што није мачји кашаљ ни Гетеова изјава да се са српским лирским песмама може једино упоредити Соломонова Песма над песмама.
Чињеница је да свака земља мора имати некога ко ће је извести у свет и некога ко ће јој свет принети на длану. Како ја волим да кажем својим „питомцима“, Доситеј је Европу увео у Србију, а Вук је Србију извео у Европу.
Данте се такође замерио свештенству, интелектуалцима, власти, али је имао јасан циљ и обогатио италијанску књижевност непревазиђеним визијама оностраног. Познавањем народног језика и свесном одлуком да одбаци дотадашњи књижевни језик, латински, и пише на народном језику допринео је лепоти италијанског израза и његовој милозвучности, коју данас познаје и признаје цео свет.
Битка за језик (а делимично и правопис) води се и данас, мада смањеном жестином, али се не смеју заборавити они који су у тој бици изгарали и посветили јој цео свој живот.


Zasto ucite italijanski?

b_jeansebastien_monzani_605_01.jpg

За рођендан сам од М. добила књигу Елизабет Гилберт „Једи, моли, воли“, уз образложење да ће ми се свидети. У добар час, mia cara!
Први део књиге има наслов:“Италија или „Говори онако како једеш“ или „36 прича о трагању за задовољством“, а неке његове делове просто морам да унесем и у своју причу.
Није ми намера да говорим о књизи више него што је примерено, али ми је жеља да своје утиске о Италији упоредим са туђим и на тај начин и другима пренесем збир искустава или мишљења.
Оно што је заједничко ауторки поменуте књиге и мени, њеном читаоцу, јесте прича о томе зашто смо изабрале да учимо италијански језик. Она је ту авантуру започела након развода, а ја – након завршетка дууууге везе, и у завршници борбе за своје место под сунцем Београда, за свој интегритет.
„Годинама сам желела да научим италијански – језик који сматрам лепшим од ружа- али никада нисам успевала то да објасним. Зашто не итврдим француски или руски који сам учила у школи? Или зашто не научим шпански; помогао би ми да се споразумем са милионима својих земљака? Шта ће ми италијански? Не мислим ваљда да се преселим у Италију? Било би далеко практичније да научим да свирам хармонику.
Али зашто све у животу мора да има практичну примену? Годинама сам била тако доследан војник – радећи, производећи, никада не прекорачујући рокове, бринући о својим ближњима, о својим деснима и кредитним картицама, излазећи на изборе итд. Зар се живот састоји само из дужности? У том мрачном периоду губитака, зар ми је било потребно било какво оправдање за учење италијанског зато што је то једина ствар за коју сам мислила да ће ми сада донети бар мало задовољство? Ионако то није био неостварив циљ, - жеља за учењем страног језика. Није то као да сам у тридесет другој години живота рекла: Хоћу да постанем прва балерина у Њујорку. Учење језика је нешто што заиста можете да учините. Пријавила сам се на часове у једној од оних установа за образовање одраслих (познатију као Ноћна школа за разведене жене). Моји пријатељи су били одушевљени том идејом . Један од њих, Ник, упитао ме је:„Зашто учиш италијански? Како би – само у случају да Италија опет једног дана покори Етиопију, овога пута успешно – могла да се похвалиш како знаш језик који се говори у чак две земље?“
Али уживала сам. Свака реч била је песма, магијски трик, посластица. После часа бих се по највећем пљуску вратила кући, напунила каду топлом водом и уронила у миришљаву пену, читајући наглас италијански речник, заборављајући на развод и сломљено срце. Изговорене речи су ме усхићивале. Мобилни телефон сам почела да зовем ilmiotelefonino (мој телефончић). Претворила сам се у једну од оних иритантних особа које увек говоре ћао, само што сам ја била изузетно иритантна, објашњавајући људима порекло речи „ћао“ (ако већ нисте знали, то је скраћеница фразе коју су средњовековни Венецијанци користили као интимни поздрав: „Sonoiltuoschiavo!“, што значи: „Твој сам роб/робиња“). Самим изговарањем тих речи осећала сам се секси и срећно.“
Италијански сам изабрала зато што сам, кад сам уписала француски, у јесен 1997. године, морала да се одлучим за још један страни језик. Моја дилема је кратко трајала и, срећом, практични разлози (исцепканост распореда за учење шпанског), одвели су ме до катедре за италијански језик. Тада сам схватила да другачије, заправо, није ни могло бити јер сам једва чекала четвртак и петак, када су се часови одржавали. Иако сам у фебруару 1998. тек дошла у школу за коју сам, већ након првих дана, знала да желим да буде моје стално радно место, мада нисам имала ничију препоруку (а била сам убеђена да ми је неопходна, због фаме која је пратила, и прати, ту школу), успевала сам да све обавезе уклопим са новооткривеним задовољством учења италијанског језика.
У јесен те године добила сам и драмску секцију, што је за мене било у почетку велика мука, а касније велики изазов и велика радост, али и један од разлога за напуштање студија француског.
Те године догађала су се велика превирања на факултетима и свуда: штрајкови, оставке...Чуле су се прве претње Београду, али бомбардовање, које је уследило у пролеће следеће године, и даље ми је било незамисливо.
Наставила сам да учим италијански, да читам све што ми дође под руку. Тог лета ми је објављена адреса у једном часопису и почела су да пристижу писма из разних делова света. Тако је моје учење постало свакодневно. Чак и кад сам, у јесен 1999. године, одлучила да не наставим студије већ да учиним све како бих задржала радно место, моја потреба за контактом са тим језиком остала је насушна, за разлику од потребе за учењем француског, која се, полако али сигурно, гасила. Смртно сам била заљубљена у тај, по мишљењу многих, најмелодичнији језик на свету.
Е. Гилберт говори и о људима који су, као и она, похађали тај курс искључиво зато што им се свиђа:
Нико од нас не може да изнесе бар један практичан разлог зашто је ту. Нико није добио наређење од свог шефа:`Од виталне је важности да научиш италијански како бисмо наставили са успешним прекоокеанским пословањем.` Сви, укључујући уштогљеног немачког инжењера, деле оно за шта сам мислила да је само мој лични мотив: желимо да говоримо италијански зато што га волимо. Рускиња тугаљивог лика каже нам да је одлучила да се части часовима италијанског зато што мисли да заслужује нешто лепо. Немачки инжењер је рекао:„Желим италијански зато што волим dolcevita – сладак живот (само што уз његов крути, немачки нагласак то звучи као `deutschevita` - немачки живот – којег, плашим се, има на претек).“
Сагласна је са милионима људи који сматрају да је италијански најзаводљивији језик на свету, али то не објашњава приземним тврдњама о латинским љубавницима, доброј храни и слатком животу, већ износи чињенично стање: да је у већини земаља чији су језици настали од латинског дошло до тога да је
„дијалекат најзначајнијег града временом постао општеприхваћен језик целог региона. Стога, оно што данас зовемо француским, заправо је верзија средњовековног париског; португалски је у ствари лисабонски; шпански је у суштини мадридски. Ово су неминовне победе: најјачи градови на крају су одредили језик остатка земље.“
Међутим, у Италији није било (или јесте делимично) тако, и то зато што се Италија ујединила тек у 19. веку (1861). До тада су њени поједини делови припадали различитим владарима: италијанског, француског или шпанског порекла или пак цркви, док народ, огорчен и ојађен, није поклекао и рекао: “Franza o Spagna-purche se manga!”(Француска или Шпанија –свеједно је, само да има шта да се једе!).
„Тако не изненађује што су Италијани вековима писали и говорили на локалним дијалектима који су међусобно били прилично неразумљиви. Фирентински научници су једва успевали да комуницирају са сицилијанским песницима или венецијанским трговцима (осим на латинском, наравно, који је тешко могао да се сматра националним језиком).“
Неразумевање је присутно и данас, и то не само у области језика (на крају крајева, чини ми се логичним или уобичајеним да се дијалекти једног језика, због географског раслојавања, драстично разликују уколико се налазе на различитим крајевима те земље. Кад само помислим како се споразумевају Врањанац и Лала или Босанац и Нишлија и остали становници јужне пруге!).
За Италију је и данас карактеристична нетрпељивост између југа и севера, на пример, и уопште између различитих покрајина, и та нетрпељивост иде до те тачке да, на пример, рођени Наполитанци не признају да су Италијани. Штавише, сматрају великом увредом ако их тако назовете! Они су Наполитанци, и – basta!


via_dante_522.jpg

Што се језика тиче, тако је било све до шеснаестог века када је језик једног писца, пореклом из Тоскане, из Фиренце, постао званични језик италијанске књижевности и културе. Један човек је поставио стандарде за све разједињене Италијане!
Тај један, злата вредан, позлатио је век у коме је живео, и то својом генијалношћу, знањем и уметничком инвенцијом. Најпознатији и можда најтрагичнији изгнаник из родног града, својим делом, првенствено „Комедијом“ (коју је Бокачо, увиђајући њен значај, назвао именом под којим је и данас једино позната: „Божанствена комедија“) задужио је своје суграђане и заслужио да његов језик постане језик целокупне италијанске књижевности.
Тако је Тоскана однела превагу над осталим деловима Италије, јер је то био језик језик којим су говорили и Петрарка и Бокачо и којим данас говоре сви учени Италијани - језик Дантеа Алигијерија.
izvor:trg-cuda.leonardo
 
Poslednja izmena od urednika:
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
Jedan trn - jedna crkva

santa_maria_della_spina01_605.jpg

(Santa Maria della spina, слика позајмљена са интернета)

Памтим мир тих уличица у Пизи, и Арно, који нам се одједном указао. Био је још питомији него у Фиренци, и та је питомост увећала моју смирену радост.
Ђакомо Леопарди
, један од највећих италијанских романтичарских песника, овако је, 1827. године, у писму сестри описао тај призор:
Паулина моја, овај Арно је тако леп, тако широк, тако чаробан, тако весео, тако насмејан призор да се човек мора у њега заљубити; ништа слично нисам видео ни у Фиренци, ни у Милану, ни у Риму: и заиста не знам да ли се у целој Европи могу наћи призори ове врсте.“(прим.прев.)
На другој обали Арна, до које нисмо стигли, опет због времена које је летело, налазило се једно невероватно здање – црква SantaMariadellaSpina.
Реч „spina“ на италијанском значи „трн“, те је логично да би и назив црквице морао бити преведен као Богородица од трна. Када је саграђена, 1230. године, ова се црква звала Santa Maria di Pontenovo, зато што се ту налазио мост који је повезивао улицу Светог Антонија и Богородичину улицу, али се тај мост срушио у петнаестом веку. Садашњи назив настао је у четрнаестом веку и то зато што се у цркви чувао један трн из венца стављеног на Христову главу приликом његовог распећа. Тај је трн донет у црквицу 1333. године, али је у 19. веку пренесен у цркву Свете Кларе, тако да ова црквица у свом имену чува само успомену на трн са Христовог венца.
Мала, бела црква, нестварна, раскошна као да је од најбоље венецијанске чипке направљена, својом се лепотом и белином издвајала од свега што се налази у њеном окружењу. Изгледала је као да ју је неко спустио ту само да би у посетиоцима изазвала велико естетско задовољство, и као да ће сваког часа нестати.
Мој водич ипак није знао какво ће одушевљење у мени изазвати то минијатурно бело здање коме нисам могла да приђем близу јер нас је сат опомињао. Било је време да се вратимо, тј. да опет кренемо ка Тргу.


santa_maria_della_spina2_620.jpg

(Santa Maria della spina, слика позајмљена са интернета)​

Нисам сигурна да су наши кораци или наше мисли стварали Фибоначијев низ, на који су се начин низали и удвајали, али чини ми се да је време да поменем још једног значајног становника овог града, још једног Леонарда, и то Фибоначија, јер је творац једног необичног низа.
Фибоначи, који се помиње и у интригантном „Да Винчијевом коду“, познат је по низу бројева у коме збир претходна два броја даје вредност наредног члана низа. Индексирање чланова овог низа почиње од нуле а прва два члана су му 0 и 1, тј: 0, 1, 1,2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144...
Априлски поветарац овијао нас је свежином и пролећним мислима.
„Позната ми је твоја љубав према Београду, али бих те упитао нешто...Сада, када си видела како изгледа овај део Италије, да ли би могла да живиш овде?“
Питање је било сасвим умесно и, знала сам, нимало случајно. Приближавали смо се Тргу витезова. И питање је било постављено на углађен, витешки начин.
„Лепо је све ово“, искрено одговорих, „али нема мени живота без Белог града. Тамо је моје срце“.
„А ти?“, окренух воду на другу воденицу.„Да ли би могао да живиш још негде?“
„Радо одлазим на Елбу, на којој сам недавно купио кућицу. Близу је. Заласци сунца нигде нису лепи као тамо. Кад год ми време дозволи, ја одем, јер тамо имам свој мир... santa pacе...“
Мир и јесте света ствар, блаженство -мислила сам. Није ни чудо што неким људима остане вечита непознаница.
Стигли смо до Трга чуда: Криви торањ, Крстионица, Дуомо и гробље Кампосанто били су пред нама.
Кренули смо најпре ка Дуому, велелепној катедрали на којој се налазе врата светог Ранијерија, заштитника Пизе.
Десно од њих показао ми је једно мајушно, необично удубљење, за нијансу светлије од камена на коме се налази, светлу мрвицу коју већина не би ни приметила.
„Ко дотакне то удубљење, биће срећан“ – рекао ми је. „Ту тајну не зна свако. Они који знају да постоји од миља га зову `свитац`“.
Уистину, удубљење величине јагодице мог кажипрста светлело је на том белом камену, мада неупадљиво.
Кад сам овог октобра покушала да пронађем „свица“, мој покушај је био узалудан. Више немам очи да га видим. Или је то зато што је incantesimo* неповратно нестао или су га безобзирно прекрили наноси једног другог заноса и стварности у којој су свици тек метафора за зрно светлости које је једино доступно обичним смртницима и које се појави само на трен и нестане чим потрчимо за њим?
„Incantesimo“ је и назив серије коју сам након тога без даха пратила и на нашој телевизији. Пријатељи ми никада нису телефонирали радним даном од 9-10 јер су знали да сам се претворила у око и уво и да сам испред малог екрана.
Заиста сам тих година била опчињена Италијом и осећањима која је у мени будила!


duomo_di_pisa_facciata_800.jpg

(Дуомо, Пиза, слика позајмљена са интернета)​

Унутрашњост Дуома, Крстионице, као ни Кампосанта нисам видела. Видела сам их само на сликама. Кад бисмо имали четири-пет сати за Пизу, не би ми то промакло. Овако, мој избор је био разумљив.
Једна ученица, Бранка П, која је те, 2005. године била у аутобусу који се вазда кварио тако да два одељења због закашњења нису успела ни да уђу на Поље чуда, жалећи што је само кроз капију могла да га види, рекла ми је:„Та наша екскурзија била је дивна...А тек онај Трг чуда!...Као да га је неко спустио са неба на то поље! Тако је леп и чудесан!“
Мој водич ме је провео кроз још неке уличице како бисмо из гепека узели тосканско вино које је купио за мене. Нисам се плашила ничега, иако ми је у једном тренутку прошло кроз главу да сам у непознатом граду, са човеком са којим нисам појела ни шаку соли, али ми је осећај говорио да нема места бризи, да је блискост више него очигледна чињеница, да се нас двоје уистину познајемо боље него људи који су године провели у истом стану, и да смо уистину срећни што је то тако. У једној уличици је застао и из унутрашњег џепа сакоа извадио једно мало, златно срце које сам после дуго носила на наруквици, све док се није искидала. А онда смо се, на станици, растали, знајући да ћемо се на јесен опет срести.
Неколико месеци касније на Тргу чуда упознала сам Марију и Рубина. Марија је била у једномесечној посети Рубину, кога сам упознала преко интернета и који је већ био у Србији, код ње, па је она тог септембра узвратила посету.
Тада, када сам упознала Марију и Рубина, попела сам се и на врх Кривог торња са једном повећом групом ученика.
Сви који су се нашли на врху памте тај доживљај као нешто најлепше на целој екскурзији.
Ја памтим и свуда са собом носим ону опојну вртоглавицу о којој сам писала и коју ћу, надам се, још који пут осетити.
Овог октобра нисам обавестила своје знанце о доласку. Знала сам већ да би се сусрет свео на десетак минута дружења, с обзиром да сам имала жељу да великој групи обезбедим карте за Криви торањ. Но, време је пролетело и једино што сам могла било је - да прошетам још једном и да купим сувенире пре него што напустим то тако посебно место.
Ка станици смо се враћали улицом Леонарда да Винчија. Зар се и могла другачије звати улица која води до Трга чуда?


via_leonardo_698.jpg

Улицама је одзвањала музика бројних корака. Одједном, као да сам зачула анђеоски глас још једне живе знаменитости рођене у Пизи, Андрее Бочелија. Тај глас смењивао се са Еросовим гласом и певао је једну од најлепших песама о музици...
И све је постало музика коју и сада чујем.
„Музика је
гледати даље,
изгубити се у себи.
То је светлост која се поново рађа
и њени одсјаји које успевамо да зграбимо.
Горе се отварају азурне равнице;
горе, још више, моје мисли лутају
и примећујем: све око мене и у мени
музика је...“


Ipak se okrece

zvono_iz_pize_708.jpg

Пиза
(њени становници изговарају име свог родног града: Писа, иако се слово „с“ налази између два вокала) јесте град у коме су рођени, поред осталих, Галилео Галилеј, Леонардо Фибоначи и Андреа Бочели. Све у свему - сјајна берба!
Постоје различите легенде о настанку града. Најпознатија каже да су овај град основале избеглице из Тројанског рата, и то оне које су потицале из грчког града Пизе, који се налазио у долини реке Алфео, на Пелопонезу.
Неки историчари сматрају да је град добио име по речи коју су Етрурци користили да би означили ушће (вероватно због тога што се Арно недалеко од Пизе улива у Тиренско море).
Кренемо ли уличицом десно од Трга чуда, изаћи ћемо на Piazza dei cavalieri.


pisa_piazza_dei_cavalieri22_546.jpg

(Piazza dei cavalieri, Scuola Normale Superiore, slika sa interneta)​

Стајали смо на том Тргу витезова (мада долазим у искушењe да преведем и: каваљера или коњаника, јер етимологија инсистира на коњаницима, али је очигледно реч о витезовима. Како су од коњаника постали витезови, а потом и модерни каваљери – друга је прича) кад сам угледала таблу на којој је писало име грофа Де Герардеске -Уголино. Лево од мене била је кула у којој је умро поменути гроф, кула која опомиње пролазнике да је ту скончао један издајник; испред мене налазила се зграда Факултета, а десно од мене – persona grata, као и улица која је водила ка Арну.
Трг витезова најпре се звао Трг седам путева. Све до Козима Првог Медичија она је била центар пизанске републике, а он ју је претворио у седиште новог војног реда витезова светог Стефана, како би уклонио и последња видљива обележја некадашње независности. Садашњи изглед овај трг дугује чувеном фјорентинском архитекти Ђорђу Вазарију, који га је осмислио 1562. године.
Статуа Козима Медичија налази се у центру Трга. Он је обучен у одежду великог мајстора витезова, одежду коју је начинио Пјетро Франкавила 1596. године; а ту је и фонтаница, дело истог аутора.
Иза њега је некадашњи PalazzodellaCarovanadeiCavalieri, претворен у Scuola Normale Superiore, престижну универзитетску институција коју је основао Наполеон по моделу истоимене школе у Паризу. Ту су, између осталих, студирали песник Ђозуе Кардучи, физичар Енрико Ферми и - мој водич.
Галилејево „Eppur si muove“ уселило се у моје мисли и кораке. Кретала сам се и ја, пратећи сунце које ми је показивало пут и водило ме, стрпљиво и сигурно, ка Арну.
Ход Галилејевим градом претворио се у ход улицама које, истина, нису биле посуте нити украшене цвећем више него што је то уобичајено у италијанским градовима (иако се недалеко од Трга чуда налази и најстарија ботаничка башта у Европи), али је извесно да ме ништа није асоцирало на Дантеов «Пакао» (осим оне огромне сахат-куле на којој је била табла са Уголиновим именом).

pisa_piazza_dei_caval_480.jpeg

(Kula u kojoj je umro grof Ugolino, Slika sa interneta)​

Пре ће бити да се све могло односити на завршни део, рајске сфере кроз које је Дантеа проводила Беатриче, а мене моја persona grata.
Иако нисам прошла поред данашњег Медицинског факултета, на коме је студирао Галилеј, ту, пред Универзитетом на коме је студирао и мој водич, замишљала сам управо њега како говори о хелиоцентричном систему он, који је био једно од најсветлијих сунаца свог времена иако је свештенство желело да га помрачи.
Потом га видим како у тишини своје радне собе конструише први дурбин, а потом и телескоп, и како његове очи, прве у историји човечанства, посматрају планине и удолине на Месецу, Млечни пут који бљешти пред њим, Јупитерова четири сателита (који су данас познати као Галилејеви сателити), Венерине мене и сунчеве пеге.
Окрећем се и као да чујем тихе гласове из његовог времена. Шапућу како са врха Кривог торња баца каменчиће како би доказао нетачност Аристотелове теорије која се заснивала на томе да тела падају на тло брзином пропорционалном њиховој маси.
Сад већ стоји пред инквизицијом и пориче да је бранио Коперникову хелиоцентричну теорију, свестан да би и он био спаљен као његов земљак Ђордано Бруно. Међутим, слепа и глува инквизиција ипак га проглашава кривим и осуђује на доживотни затвор, који ће касније сам папа преименовати у кућни притвор, након чега је Галилеј прошапутао своје чувено « Ипак се окреће».
Дело које ће потом написати, « Дијалози о две нове науке», бавиће се отпорношћу тела према спољашњем притиску, равномерним и равномерно убрзаним кретањем, присилним кретањем, косим хицем и узроцима кохезије.
На крају, гледам га, тужна, док без очињег вида, пошто му је и то живот одузео, ослушкује клатна у сату и закључује да свако клатно има свој период осцилације и да тај период зависи од његове дужине.


galileo_561.jpg

Тај човек, који је рођен исте године кад је рођен Шекспир и кад је умро Микеланђело, 1564. године, човек кога називају оцем модерне астрономије, оцем модерне физике и оцем модерне науке, умро је 1642. године, исте године кад је рођен Њутн. Тек 1737. године испуњена му је последња жеља – његови посмртни остаци пренети су у цркву Санта Кроче у Фиренци (о којој сам већ писала).
У међувремену, наука је много узнапредовала, а Галилејева открића су добила заслужено признање. У овој, 2009. години, која је проглашена годином астрономије, они који су загледани у звезде знају колико му дугују.
«Ипак се окреће», понових у себи, и (о)кренусмо напред, ка Арну.


Na Trgu cuda krivi se kula

na_trgu_cuda_krivi_se_kula.._805.jpg

На страну то што и верујући и не верујући чезну за чудима. На страну то што је за некога чудо и кретање мрава по трави, и птичји лет, и нечији осмех; на страну што неко сматра чудом само оно што је несвакидашње, као што је лет у свемир, две хиљаде миља под морем, преживљавање у џунгли или на пустом острву; на страну и то што је за некога чудо само оно што се граничи са немогућим.
Највеће чудо је – живот који нам је дат, као и то што он представља збир свих искустава, различитих за сваког појединца, а опет – у основним обележјима заједничких за све људе.
Искуство, које сматрам више својим него заједничким духовним (па чак и географским) власништвом, ма како то смешно звучало, зове се Трг чуда.
Један велики занос ми је пре много година открио да у његовом родном граду постоји место које се тако зове, и то зато што се на њему налази једно од седам светских чуда модерног доба, Криви торањ, који сам до тада виђала по приручницима, новинама и часописима, али ми никада пре није привукао пажњу нити ми се чинило посебним то што је нека грађевина накриво насађена, што је, грешком конструктора, због те неправилности проглашена чудом.
Зар нешто што се истиче само својом неправилношћу или пропустом градитеља треба проглашавати чудом? Чудна ми чуда!
„Волео бих да се једном заједно попнемо на врх Кривог торња“ – била је реченица због које сам почела да тражим литературу о том тргу и због које сам, много пре него што сам кренула у тај поход, покушавала да га замислим.
Кад смо Брани и ја стигле на Поље чуда (Campo dei miracoli), на коме се налази и Трг чуда
Иначе, изградња Торња започета је још у дванаестом веку, 1173. године. Те године му је Бонано Пизано ударио темеље. Потом је дванаест година радио на њему, до 1185. године, а онда је нестао, оставивши иза себе три и по спрата. Тако је Пизано ушао у легенду, јер му се након тога губи сваки траг, те се не зна да ли је те године умро или је одустао од градње зато што је схватио да је сам крив што се Торањ криви, тј. нагиње удесно.
Његов рад настављен је тек 1250. године, када је Гуљелмо де Инстрик, заједно са још неколико архитеката, покушао да исправи Торањ, али у томе није успео. Но, Торањ – звоник, који је постао једно од седам светских чуда, ипак је завршен 1360. године, након чега је наставио да се нагиње по један центиметар годишње.
Подаци о његовим димензијама су овакви:“Висина торња од земље до ниже стране је 55.86 метара, а од земље до више стране је 56.7 метара. Дебљина зидова при дну је 4.09 m, а при врху 2.48 m. Торањ је, ако кажу најновији подаци, искривљен за 4,60%. Тежина торња је процењена на око 14,453 тона. Звоник има 294 степеника
(Piazza dei miracoli), купиле смо карте и – пошто смо имале око сат и по до термина у коме је било предвиђено да се попнемо, најпре смо прошетале тим Пољем. Трава је била толико зелена и питома, толико ме је мамила да сам силно желела да се као дете ваљам по њој и да се све успава ту де је затечено, као у Раичковићевој «Каменој успаванци», а нарочито «ви, руке у трави, ви, уста у сени...», али смо продужиле ка Кривом торњу јер се тамо налазило још једно, само моје, велико приватно чудо - Персона грата која нас је чекала.
На њему се налази и седам звона, од којих свако има име:

1.
L'Assunta, направљено 1654. године, тешко 3,620 кг,

2.
Il Crocifisso, направљено 1572. године, тешко 2,462 кг,

3.
San Ranieri, прављено од 1719. до 1721. године, тешко 1,448 кг,

4.
La Terza, направљено 1473. године, тешко 300 кг,

5.
La Pasquereccia, направљено 1262. године, тешко 1,014 кг,

6.
Il Vespruccio, направљено 1501. године, тешко 1,000 кг,

7.
Del Pozzetto, направљено 1606. године, тешко 652 кг.
Најстарије међу њима, Pasquereccia, јесте и најчувеније, јер је то звоно звонило када је умро од глади гроф Уголино де Герардеска, који је био заточен са целом својом породицом након што је издао свог пријатеља Руђерија).
Гроф Уголино помиње се и у Дантеовој «Божанственој комедији», у деветом кругу Пакла, где су издајници, а они који су читали Борхесово «Чекање» такође знају да је самозвани Александар Виљари непрестано читао тај део «Божанствене комедије», што је кључ за откривање узрока његовог непрестаног скривања, однос разлога због кога је чекање постало његово егзистенцијално стање.
Ту, где је самозвани Александар Виљари тапкао у месту, опсесивно читајући о судбини овог грофа, претворивши се сав у чекање, моје чекање се завршавало и претварало у извесност, не онакву каква би била идеални предложак за неки романтични роман, већ онакву какву је стварност у спрези са мојим карактером диктирала. Закључујем, зато, да нема на свету већег диктатора од стварности! Хитлер, Дуче и остала братија могу да јој пљуну под прозор.
Може јој се кад је, у италијанском језику, управо она, стварност, мајка придева «краљевски».
Направићу једну дигресију, која ме је, у тренутку кад сам је открила, толико очарала да просто морам да је поделим са онима који долутају или свесно дођу на овај виртуелни Трг чуда.
Наиме, италијански придев «reale» може значити и »стваран» и «краљевски». Реч «realista», у зависности од контекста, може се превести и као «реалиста, човек који објективно сагледава свет око себе» и као «ројалиста» (излишно је да преводим да то подразумева човека оданог краљу?).
Зато је и моја стварност тада и тамо била краљевска, иако се са својом Персоном гратом ниједном нисам попела на врх.
Упркос свим покушајима, нити ће се икада исправити све криве дрине овог света (поклонила сам му, за сваки случај, Андрићеву Ћуприју и у њој веру, љубав и наду, да их носи у новчанику или на истом ланчићу на коме носи и један прстен), нити се може исправити тај један једини и јединствени звоник, чије је нагињање покушавао да заустави и његов отац, као члан тима стручњака:
До 1990. године, торањ Пизи се толико накривио да су званичници морали да га затворе за посетиоце и покрену санационе радове. Инжењери су успели да смање нагиб за 44 центиметра, вративши торањ у положај који је имао 1838. године. Криви торањ у Пизи поново је отворен за посетиоце и туристе у децембру 2001. године.
Када су инжењери започели подухват, прво су због обезбеђења опасали колоса јаким челичним ужадима. Торањ се и даље нагињао и једини начин да се он учврсти и у таквом положају остане и следећи миленијум, био је да се темељи изнова направе. Стручњаци су веома опрезно копали испод торња вадећи велике количине земље. Затим је торањ исправљен уз помоћ неколико тона тешких тегова.

"Вратили смо свету једно од највреднијих уметничких дела", рекао је архитекта Микеле Јамиолковски. "Спасилачка акција" коштала је преко 50 милиона немачких марака
.“
Брани и ја смо кренуле ка врху.Тада нисмо знале да онима који су клаустрофобични или који имају мигрене и мучнину није препоручљиво да крену у такав поход. Иначе, на сваких пола сата улази група од по тридесет посетилаца, да се не би Торањ преоптеретио и да се не би још више и брже нагињао. (Зато овог септембра и нисам била у прилици да поново осетим ону незаборавну, очаравајући вртоглавицу и адреналин (што су желели и многи моји ученици), пошто је први термин који смо могли добити био - тек за један сат, а тада смо већ морали бити у аутобусу), иако је тридесетак ученика било спремно да плати тих 12 евра само да се нађе на врху (Колико пута сам поновила да Италијани скупо наплаћују сваки педаљ својих знаменитости, и своје историје и својих, стварних или умишљених, чудеса?).
Многе катедрале и звоници имају такве степенице и дају могућност људима да виде панораму града са њиховог врха (незабораван ми је доживљај и поглед и са катедрале у Естергому), али је овај звоник јединствен, управо због искошености, која има специфично дејство на људски организам, пошто човеково тело другачије реагује кад се пење на усправан објекат, а другачије кад је он нагнут.
Брани и ја смо стигле до претпоследњег спрата. Због времена, које је неумитно истицало, и због тога што њој вртоглавица није пријала (Каква штета!), кренуле смо натраг уским степеницама. Претходно смо се сликале код великог звона. На мом мобилном (који сам тада једино имала при себи, јер се све ствари остављају у посебној просторији пре него што се крене у поход) остала је и панорама Пизе, кров Дуома и Крстионице, у које још нисам крочила.
Зато сам у своју поему, којој сам дала назив Ombelico del mondo (Пупак света), унела стихове:
У жељи да те се нагледа тако усправне,
упињаће се Криви торањ из петних жила
да исправи своју криву кичму,
а ти ћеш, ма где била,
увек и свуда носити са собом
сећање на заносну вртоглавицу
коју си осетила пењући се ка врху.
И пожелећеш да следећи пут ипак стигнеш горе
јер била си надохват неба,
скоро да си га пољубила својим уснама
жедним блаженства.“
Стварност је, дакле, била краљевска, али су усне остале жедне блаженства.
На тридесетак-четрдесетак степеница од врха Кривог торња (од 294, колико их је било) мислила сам на „слатку воћку танталског рода“, зрелу и сочну, која ми је остала недоступна, као и ја њој, и то све због девизе: " За краља (прочитати пажљиво претходни део) и отаџбину!"




Pod nogama PROLECA (govor bilja)


botticelli._primavera_544_01.jpg

Šta u stvari prikazuje Botičelijevo „Proleće”?
Smatra se da je to jedna od najtajanstvenijih i najomiljenijih slika na svetu. I dan-danas se raspravlja o „paradi” božanstava i nimfi i na razne načine tumači njihovo značenje. Svaki lik može da se protumači na više načina, a mnoštvo biljaka upotpunjuje ovu tajanstvenost .
Sandro Filipepi, najčuveniji firentinski slikar 15. veka, ostao je u umetnosti poznat po nadimku nastalom po podrugljivom nazivu za malo vinsko bure – botticello. Ovaj nadimak čak nije ni bio njegov, već njegovog znatno starijeg brata Đovanija. Često je bio s bratom, pa se o malom Sandru zabunom govorilo kao o Botičelovom sinu – Sandro Botičeli, da bi na kraju ostalo samo Botičeli. Učio je kod čuvenih slikara Filipa Lipija i Verokija. Po nalogu pape Siksta IV, firentinski slikari, među kojima i Botičeli, učestvovali su u oslikavanju kapele koja će se kasnije po papi zvati Sikstinska. Radio je najviše za porodicu Mediči.
Jedna od najpoznatijih i najlepših slika na svetu urađena je upravo za jednog Medičija. Naziv slike je „Proleće” ili „Alegorija proleća”. Na slici je simbolički prikazano rađanje ovog godišnjeg doba. Sliku treba gledati zdesna nalevo na sledeći način: uvijen u plavičasti plašt, Zefir, bog proleća, prati i grli neplodnu zemlju (figura Floris) koja se pretvara u raskošnu Floru – simbol proleća. Dolasku proleća pomaže Merkur (na levom kraju u crvenom plaštu) koji svojim štapom – kaduceusom – rasteruje poslednje oblake. Na slici su još Venera, iznad nje Kupidon i tri gracije koje svojom igrom ističu radost i klicanje prirode zbog povratka proleća.
Sama scena buđenja proleća koju nam dočarava Botičeli, postavljena je u vrt pomorandži. Plod pomorandže možemo posmatrati kao simbol venčanja (ako ga gledamo kao mogući dar Hesperide Jupiteru na dan njegovog venčanja sa Juno), ili kao rajsku voćku saznanja, ali i kao voćku ljubavi i greha. Takođe može da se posmatra i kao težnja, ili čežnja ka nedostupnom i nemogućem (po legendi Tantal je mučen i tako što mu se nad glavom nadvijala grana pomorandže, a čim posegne rukom da ih ubere, vetar ih oduva). Primetićemo da je Kupidon sa svojom strelicom usmerenom ka jednoj od tri gracije smešten u krošnju, među plodove pomorandže, kazujući nam da se božanstvo koje odapinje strele ljubavi nalazi na drvetu ljubavi. Sva ova višeznačna tumačenja imaju potporu i oslonac u mitologiji i svakako da je Botičeli, inače nadahnut antičkim duhom i kulturom, sve to znao. Drugim rečima, Botičeli nam i kroz prikazane biljke nagoveštava i upućuje nas na neka događanja i neke ljude ili neke manje-više javne tajne Firence u drugoj polovini 15. veka.
Citrus aurantium – pomorandža, kao i druge vrste roda Citrus (limun, gorka pomorandža, grejp...) od davnina se koriste kod poremećaja apetita i lošeg varenja, znači kao aperitiv i stomahik. Novija istraživanja ukazuju da zbog sadržaja kompleksa flavonoidnih heterozida povoljno deluje kod poremećaja perifernog krvotoka i na sniženje povišenog krvnog pritiska. Lekoviti deo je kora ploda (Citri pericarpii flavedo et albedo). Plod je omiljeno voće, bogato vitaminima, lako iskoristljivim šećerima i voćnim kiselinama i izuzetno je značajno za održanje dobrog zdravlja, ali i lepote, jer kozmetička industrija sve više traži ovu biljku i preporučuje je za dobar i lep ten.
VENERA
: Jedna od legendi kaže da se boginja Venera (u grčkoj mitologiji Afrodita) rodila iz morske pene i da je jašući na talasima stigla do obale, gde je izašla i svoju nagost prekrila mirtom. Stoga je mirta posvećena Veneri, a preko grčke mitologije u vezi je i s ružom, gorocvetom (adonisom) i narcisom. Ona je boginja ženske lepote i ljubavi, ali i probuđene prirode i proleća. Najdražesnija je među boginjama i u sebi skriva sve čari ljubavi. U njenoj pratnji nalaze se ljupke gracije i njen sin Amor ili Kupidon (u grčkoj mitologiji Eros). Mnogi čuveni slikari ogledali su se u slikanju scena s Venerom, a u Botičelijevom „Proleću” zauzima središnje mesto, čak malo uzvišeno, kao da vlada nad svima. Čini se jasnim da je ona na ovoj slici vrhunac humanističke ideje lepote, sklada, ravnoteže i ljubavi. Iza nje je žbun njene biljke, mirte.
Myrtus communis, mirta
, tipičan je grm sredozemnih makija i šuma, a u upotrebi su list i plod mirte, Myrtus folium, et Myrtae fructus. Upotreba u medicinske svrhe ograničena je na zemlje Sredozemlja, gde se najviše koristi i to kao antiseptik, stomahik, adstringens i aromatik. Značajna je upotreba ove biljke u kulinarstvu (kao začin), te u proizvodnji etarskog ulja koje se koristi u parfimeriji.
Još jedna biljka zapada za oko, a nalazi se ispod Venerinih nogu. To je kukurek, vesnik proleća, ali i biljka koja je u to vreme ponovo počela da se upotrebljava u medicinske svrhe. Opisao ga je Hipokrat skoro dve hiljade godina ranije i nakon toga do kasne renesanse nije se mnogo pominjao. S obzirom na to da je Botičeli pripadao humanističkim krugovima koji su se napajali antičkim mislima i znanjima, izvesno je da je o lekovitosti pojedinih vrsta koje je naslikao ponešto i znao.
Zašto je kukurek baš tu, zašto uz Veneru? A odmah do njega su i lisičji rep (Echium vulgare), ljutićptičje mleko (Ornithogalum umbellatum). Desno je jedan anthemis, malo niže ljubičica (Viola sp.), pa podbel (Tussilago farfara), do njega mačkov brk (Nigella damascena), pa bulka (Papaver rhoeas). Neverovatno!
No, vratimo se kukureku. U našoj zemlji postoji nekoliko vrsta roda Hellebours. Najpoznatiji i najrasprostranjeniji je Hellebours odours, a na slici je najverovatnije prikazan njegov zapadni srodnik Hellebours niger. To je višegodišnja biljka do 50 centimetara visine, sa snažnim, gotovo crnim rizomom. Ima jedan prizeman list na dugoj dršci, kožast, prstasto deljen na 7–11 režnjeva. Cvetovi su svetlo žutozeleni i mirišu. Cveta od februara do aprila. Rasprostranjen je u jugoistočnoj Evropi, uglavnom u šumama cera, kitnjaka, graba i bukve. Drogu (biljni deo koji se koristi) čini rizom s korenjem i u apotekarskom prometu vodi se kao Rhizoma hellebori, a raniji naziv je bio Radix Hippocratis, što nam govori o značaju ove biljke za Hipokrata. Rizom sadrži bufadienolidne heterozide, steroidne saponine, laktone, alkaloide... Veoma je otrovan. Znači, kukurek je otrovna biljka koju ne treba koristiti u samolečenju. Josif Pančić (1873) piše „…koren od mladog kukureka upotrebljen je za lečenje stoke...” Slične navode imamo kod S. Petrovića (1883) „…narod i neki veterinari uvlače koren od kukureka pod kožu marve, te tu izazivaju gnojenje u nekim opasnim bolestima...”, ili kod J. Tucakova (1971) „…narod upotrebljava korenčiće za zatravljivanje obolele stoke, a negde i ljudi. U Vojvodini taj posao zovu uvlačenje spreža...” Po tragovima koje nam je ostavio Hipokrat, kukurek je u trećem i četvrtom veku pre naše ere korišćen za lečenje duševno obolelih, protiv ludila (pazzo), a u 14. veku čuveni firentinski plemići i bankari bili su iz porodice Pazzi, koja vodi poreklo od poznatog krstaša iz opsade Jerusalima po imenu Pazzo. Bili su protivnici Medičija, učestvovali u zaveri i ubistvu Lorencovog brata Đulijana.
Znajući da su simboli i skrivena značenja sastavni deo Botičelijevih slika, da nijedna sitnica nije slučajna i da iz njegovih slika može štošta da se sazna o Firenci 15. veka, budućim istraživačima ovog remek-dela ostaje da odgovore na pitanje zašto pazzi ispod Venerinih stopala.
(Ranunculus acer),



Pod nogama PROLECA (nastavak)



Da bi se bolje razumelo skriveno značenje „Proleća”, odnosno bolje razaznali prikazani likovi, ali i za bolje razumevanje celokupnog Botičelijevog slikarstva treba razjasniti neke događaje vezane za osobu po imenu Simoneta Kataneo.
Godine 1474–1475. Botičeli je dobio zadatak da oslika barjak za Đulijana Medičija, brata Lorenca Veličanstvenog i unuka osnivača porodice, Kozima. Za Atenu Paladu koja je trebalo da bude na barjaku, uzeo je lik svoje komšinice Simonete Kataneo. Kažu da je bila najlepša devojka u Firenci tog doba i veoma mlada se udala za Marka Vespučija (iz stare, moćne firentinske porodice Vespuči, rođaka čuvenog moreplovca Ameriga). Nije bila tajna da je Đulijano bio zaljubljen u Simonetu, nije bila tajna ni da su mnogi drugi Firentinci bili potajno zaljubljeni u Simonetu, no zanimljiv je odnos Botičelija prema njoj. On se nije ženio i za žene izgleda nije mnogo mario. Međutim, kako je među renesansnim umetnicima, još od Dantea i Beatriče, bilo važno imati muzu koja će umetnika nadahnjivati i ushićivati, nameće se pomisao da je Simoneta bila Botičelijeva muza. Umrla je veoma mlada 1476. godine, a Botičeli nadahnuto uzima njen lik za gotovo sve likove dama koje će kasnije naslikati.
ZEFIR
je bog vetra i simbol proleća, pri čemu se misli na zapadni vetar, kao i na zapad uopšte, a u starom Rimu nazivan je i latinskim imenom Favonije. Donosi vlagu, pa ga smatraju i zaštitnikom biljaka. Zefir je prikazan ispod grma lovora, koji takođe ima neobičnu priču. Znamo da lovor označava pobednike i slavljenike i da se lovorovim vencem kite slavodobitnici. Međutim, mitologija mu pripisuje nešto drugačije značenje. Jednom prilikom, Apolon je uvredio Erosa koji ga je iz osvete pogodio strelicom ljubavi, dok je istovremeno strelicom koja ubija ljubav pogodio prelepu nimfu Dafne. Apolon se zaljubio u Dafne koja ga je prezirala i, bežeći od njega, zamolila bogove da joj promene lik. Oni su joj uslišili želju tako što su je pretvorili u žbun lovora. U znak ljubavi prema Dafne, Apolon je prvi upleo venac od lovora i nosio ga na glavi. Stoga lovor može da se tumači i kao znak neuzvraćene ljubavi. Znači, Zefira ispod lovora možemo opisati i kao nekoga iz Botičelijevog okruženja ko je pobednik, ko je slavan, i prema kome neko sa slike gaji neuzvraćenu ljubav. A ko bi to mogao da bude do Lorenco (Veličanstveni) Mediči? S druge strane, istorijski izvori kažu da je Đulijano bio zaljubljen u Simonetu, ali da ni sam Lorenco nije bio ravnodušan prema ovoj lepotici.
Laurus nobilis
, lovor, slično mirti, grm je sredozemnih makija i šuma, a u upotrebi su list i plod lovora, Lauri folium, et Lauri fructus. List je snažan rubefacijens, deluje antimikrobno i repelentno (odbija insekte). Plod je karminativ, emenagog i diuretik. Iz ploda se hladnim ceđenjem nekada dobijalo ulje koje je korišćeno za lečenje čireva. List se koristi kao začin i kao dragocena sirovina za proizvodnju etarskog ulja.
Još jedno drvo skriveno je iza Zefira i Hloris. To je tisa, koja važi za svetu biljku u keltskoj, grčkoj i slovenskoj mitologiji, pri čemu se uvek povezuje s besmrtnošću, ili dugovečnošću i snagom. Tisa je otrovna, moćna u magijskim obredima, i postoji verovanje da se ne sme seći, jer je tada simbol smrti. S druge strane, predmeti od tise su relikvije koje imaju magijsku moć. Sigurno da je deo ovih mitova prenet i u hrišćanstvo, tako da je i dan-danas često rezbarenje različitih relikvijara u tisovini.
Yaxus baccata, tisa
, veoma je stara i retka biljka, takozvani tercijarni relikt, što znači da je u klimatski pogodnim i zaštićenim staništima preživela od tercijara do danas. Svi delovi biljke su otrovni osim crvenog omotača ploda (arilus). Posebno je otrovan unutrašnji deo kore koji sadrži diterpene taksanske tvorevine (taksol ili paksitaksol i srodne derivate). Upravo ova velika otrovnost pobudila je zanimanje farmaceutske industrije, pri čemu je utvrđeno da je taksol moćni lek protiv raka, pa je Svetska zdravstvena organizacija odobrila primenu taksola/paksitaksola u lečenju. Poslednjih trideset godina najveće farmaceutske kuće ispituju ovu biljku, a zbog ugroženosti sve je više gaje (Taxsus brevifolia, pacifička tisa).
Ako se sa ovim saznanjem vratimo tumačenju slike, mogli bismo zaključiti da je Zefir, ili onaj koga Zefir prikazuje na slici, neko koga Botičeli smatra snažnim i dugovečnim i koga poštuje i uvažava. Još jedan dokaz da je to možda sam Lorenco Veličanstveni, njegov zaštitnik.
HLORIS
je nimfa povezana s prolećem koja se udaje za Zefira i imaju sina Karpusa (Carpus = u botanici plod). Na slici joj iz usta izlaze najpre anemona, potom vinka (zimzelen), pa ruža i različak. Slikajući ovu scenu, čini se da je Botičeli imao na umu stihove poznatog pesnika Medičijevog dvora, svog prijatelja Anđela Policijana: „...i dok je govorila, njen dah se pretvori u ružu...”
Anemone nemorosa
(anemona ili breberina), biljka ljutog ukusa i mirisa, deluje nadražajno na kožu (naročito sveža biljka) i izaziva plikove. Otrovna je i veoma je neobično zbog čega baš anemona prva potiče iz usta Hloris. Moguće da razlog treba tražiti u grčkom korenu reči (anemos = vetar), jer je i dah blagi vetar, kao i sam Zefir, koji pokušava da je obgrli. Ili možda u etrurskom poimanju da je anemona cvet smrti, naime, zima – Hloris umire i pretvara se u raskošno proleće – Floru.
Vinca sp.
(zimzelen), nežna biljka ljubičastih cvetova, simbol nevinosti, stavlja se u postelju mladoženja. Pored toga, označava večno prijateljstvo. Otrovna je zbog sadržaja alkaloida (vinkamin) i heterozida (vinkozid). Koristi se isključivo za izradu fitopreparata sa antikancerogenim delovanjem.
Rosa canina
(divlja ruža, šipak), simbol večne ljubavi i lepote, ali i dobro poznata lekovita biljna vrsta. Čaj od šipka je napitak mnogih naroda.
Centaurea cyanus
(različak) zanimljivo je grčko poreklo naziva roda, a potiče od grč. kentaurion jer je posvećena kentauru Hironu koji je lečio sokom ove biljke. Vodi poreklo iz istočnog Sredozemlja, a u lekovite svrhe se koristi cvet. Sadrži gorku materiju centaurein, antocijanske heterozide (cijanin i pelargonin), kumarinski glikozid cikorin i tako dalje. Koristi se kao blagi diuretik, tonik i kod dispepsije.
Pored opisanih biljaka u okruženju Hloris uočavamo i: Iris florentina(bela perunika), Viola sp. (ljubičica), Taraxsacum officinale (maslačak), Myosotis arvensis (spomenak), Bellis perennis(bela rada), Fragaria vesca (jagoda) i mnoge druge.
FLORA
je u rimskoj mitologiji boginja proleća i cveća. Haljina prekrivena cvećem takođe je nadahnuta stihovima Policijana: „...Bela je ona i odora joj bela, mada ružama i cvećem i travom oslikana...” Ovi stihovi potiču iz jedne poeme u kojoj pesnik opisuje Simonetu Kataneo-Vespuči, tako da je opravdano verovanje da je, slikajući Floru, Botičeli mislio na Simonetu. Od mnoštva cvetova upletenih u njenu kosu i biljaka naslikanih na haljini prepoznaju se Fragaria vesca (jagoda), Ranunculus sp. (ljutić), Viola odorata(mirisna ljubičica), Centaurea cyanus(različak), Bellis perennis(bela rada), Convallaria majalis (đurđevak), Dianthus superbus(ibrišim karanfil), Primula veris(jagorčevina), Rosa gallica(ruža mesečarka) i neke druge. Okruženje je takođe bogato biljkama pri čemu se neke ponavljaju, a od novih tu su Hyacinhus orientalis (zumbul), Papaver rhoeas (mak, bulka), Tussilago farfara (podbel)...
MERKUR
(u grčkoj mitologiji Hermes) bog je trgovine i trgovaca, ali i božji glasnik. Atributi su mu krilata kapa i krilate cipele. U ruci nosi krilati štap kaduceus. Simbol je pomirenja, sunca i proleća. O pojasu mu visi mač, a drška mača na Botičelijevoj slici ima oblik šišarke bora (Pinus sp.). Upravo ova šišarka upućuje na Đulijana Medičija na šta nam opet ukazuje jedna poema Policijana.
Biljke, kao što vidimo, imaju svoj jezik i mogu da ispričaju svoju priču, pri čemu su moguća različita tumačenja, samim tim i različiti ishodi. Koliko je govor bilja bio Botičelijeva namera, koliko je to slučajnost ili, pak, naše naknadno zapažanje i umišljanje, ostaje zagonetka koju će svako ko se udubi u ovu sliku protumačiti na svoj način.
Možda je veličina Botičelija i njegovog „Proleća” upravo u tome što nas neprestano tera da na različite načine gledamo sliku, da je istražujemo i tumačimo u nedogled .


Pod Ponte vecchiom tece Arno...


ponte_vecchioo1_632_01.jpg
Под ногама – калдрма, али њој се чини да иде по паперју или чак плови. Носи је нека чудна река. Свуда око ње - рукавци људи који се гурају и тискају не би ли се на тренутак изборили за наслон на мосту, како би овековечили своје присуство на том месту. На сликама у чијем средишту је њихово лице или попрсје у позадини су други мостови и Арно који се обесно ваља и љуљушка, иако све време глуми непомичност и смиреност. Упркос гужви, шкљоцању апарата, знаних и незнаних речи различитих језика који допиру до ње, чини јој се да су ту само тај мост и она, и да су, као најмоћнијом камером, само они заслепљени бљештавилом са обе стране пута који води до Старог моста, најстаријег који има Фиренца. Мост, а није само мост; пут а није само пут; злато а није само сјај; живот а није само јад…

Под Понте векјом тече Арно...
Зар река собом носи стварно
наше и туђе сенке румене?
Куд то одлази наша румен?
У шта се претачу наше сене?
У шта се претвара тај чудни грумен
живота нашег?
Гледа лево и десно и види – грумење злата. Како некада, тако и сада, Понте векјо је начичкан златарским радњама у којима је злато обрађено на такав начин да ономе ко застане – и памет стане.
Одвајкада су Фирентинци извозили своје производе у медитеранске земље, а оданде доносили злато, драго камење, ћилибар и слоновачу. Веште кујунџијске руке правиле су од донетог блага нове ниске, привеске и наруквице којима су украшавале бела грла, попрсја и нежне руке својих дама. Највреднији међу кујунџијама и трговцима имали су радње баш на овом, Старом мосту.
Изговара његово име, Ponte vecchio, на оригиналном језику и чини јој се да се у њеним ушима и срцу ствара нека тајанствена мелодија – посестрима Костићеве Санта Марије дела Салуте, чију је камену материјализацију видела дан пре тога.
Арно, тај течни смарагд на рукама отмене мона Фиренце, украшен је треперавим зрацима сунца и сребрнастим одсјајима таласа који се мрешкају на сунцу.
Под Понте векјом Арно тече...
Чиме се сећања на тугу лече
када у нама озелене?
На Тргу чуда криви се кула,
а туга лагано стиже и мене,
плави полако сва моја чула
радости жељна.
Преплављена је осећањима која јој сваког часа мењају агрегатно стање: час је течна и топла као вулканска лава, час млака као плитки поточић у летње јутро, а час тврда и хладна као ледени глечер.

ponte_vecchioooo2_588.jpg

Сећа се како је, када је први пут застала, иако иначе нема типично женску склоност да застаје код златарских радњи, остала засењена сјајем и умећем мајстора кујунџијског заната, па је то увече узгред поменула ономе кога је тада први пут видела, и то после скоро седам година писменог и телефонског познанства.
Агенција је својим путницима резервисала смештај у хотелу „Венеција“, у оближњем Монтекатинију. Није заборавила да јој је једном рекао како би желео да се сретну у Венецији и питала се да ли је могуће да се хотел у коме је преспавала те ноћи морао звати баш тако само да би се заиста срели у Венецији. Наравно, то је било реторско питање.
После неколико месеци поново су се срели на малом безименом тргу, те ноћи њиховом приватном тргу којим нико није прошао. Као да је нека виша сила одредила да нико не поремети тиху свечаност њиховог сусрета. Крајичком ока посматрали су речицу у којој су расле неке чудне, витке, мекане и паперјасте биљке, а десно од њих налазила се дрвена кућица-кула у коју су се касније попели и на чији зидић је уписала неколико речи, тек да негде буде забележен тај сусрет. Магија сусрета избрисала је тих неколико речи из њеног сећања истог тренутка кад их је записала.
Лагано су испијали шампањац, спонтано разговарали и смејали се док су седели на округлој и покретној дрвеној платформи која се окретала укруг, када је на небу, на обострано чуђење, почео да се расцветава, у хиљаду праскавих боја, чудесни ватромет. У једном тренутку, смејући се и сам својој духовитој досетки, рекао је: „Ето, сад ће тамо бити написано твоје име, јер је ватромет у твоју част“, и то он који није ласкавац, али коме је такође било јасно да то није ноћ налик на друге, њој која је знала да је то што им се дешава чаробније од сваког филма.
Поклонио јој је један бели, чврст и гладак коверат -пакетић са машном боје злата. И док ју је развезивала на том малом тргу (или је то био само парк?) у полуосветљеној уличици, била је сигурна да зна где је то купљено, због оне успутне, пролећне приче о одушевљењу сјајем и облицима. Када су њени прсти напипали круг чија је чврстоћа направила испупчење на најнеобичнијој коверти коју је икада држала у рукама - одузела се. Дрхтавом руком извукла је поклон из коверте на којој је уредно била утиснута адреса радње на Понте векју. У полутами је на врху круга угледала нешто налик на сунце које је одједном обасјало трг, и ту ноћ, јер је камен сијао као сунце. И био је сунце! Да није патетично, рекла би да је то било сунце њихове љубави. Тихо је, тако да није сигурна да ли је звучало достојанствено или стидљиво, рекао:„Амбра...Да ли ти се допада?...То је мој мали знак пажње...“, а онда брзо додао: „...необавезујући...“ Није знала шта значи амбра на италијанском, али је то драгоцено осмокрако сунце, са свих страна уоквирено сребрним тананим зрацима, ставила на своју десну руку. Било је прешироко за њен домали прст, и она је, са мало горчине, признала себи зашто је то тако. Знала је да његова жеља није обавеза, иако јесте признање и ненаметљива понуда. Па ипак – за њега, који је навикао да не показује тек тако осећања, чак и кад су врло постојана – то је био велики искорак и храброст, а за њу - велико искушење. Не, није била спремна за такав заокрет. Сунце туђег неба и друге вере није грејало као оно што залази иза Рајске реке у Белом граду. Није имала куд, вратила се тамо где припада.
У речнику је открила да је амбра ћилибар. Чак је те јесени у музеју града у који се вратила отворена изложба под називом „ Магија ћилибара“, коју је, наравно, посетила, те је и тамо видела доказе да су одвајкада људи знали за нека ћирибу-ћириба својства и ефекте ћилибара. Осећала их је и сама, али она ту више ништа није могла. И уопште, она више није могла ништа, осим да призна да је вредело, да је то било и остало нешто сасвим посебно, што пролази и протиче као тај Арно, иако заправо не одмиче никуда, јер не може из себе, из свог корита, а вода ко вода увек некуд лута и расипа се улудо и обесно, луда и бесна, и увек нешто носи, само што то што носи није ни важно. Нека носи! Важно је оно што остаје. А Понте векјо остаје, и Арно, и они, и та љубав, тако силна и тако крхка истовремено, јер то јесте била (и остала - дрхтавим прстима додаје, као да се премишља, а зна да нема разлога за сумњу, мада једно другом никада то нису признали гледајући се у очи, али су доказали и осетили. Овога пута му чак није ни дала могућност да се погледају, није му ни јавила да долази у Тоскану, јер можда...ко зна... можда би неко и рекао...а није време, мада место јесте...или је увек време?...Или то више не зависи од њих...или уопште не зависи од њих..).

ponte_v._632.jpg

А под Понте векјом Арно тече...Тече, као и све друго...Тече, а никуда неће отићи нити стићи ни тај Арно, ни они, ма где били...јер се од себе не може побећи...
Под Понте векјом тече Арно.
Зар се ту једном сретосмо стварно?
На Пољу чуда још травке снене
стидљиво сричу: „Ti voglio bene“ ,
речи што ниједно од нас не рече
тад кад је падало румено вече
на нашу љубав и успомене.
Под Понте векјом Арно тече...
(Стихови су из песме „Ponte vecchio”, објављене у збирци „Трг чуда“)
izvor:trg-cuda.leonardo
 
Poslednja izmena od urednika:
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
Ufici - od kancelarija do galerije


leonardodavincimadonnalitta_516.jpg

За потребе администрације и судства војводства Тоскане, којим је управљао војвода Козимо ди Медичи, Ђорђо Вазари је направио нацрт чувене палате Уфици (јер је требало да ту буду «офиси», да мало англизујем италијанску реч « уфићо», што значи « канцеларије», иако се и данас име те палате пише
Ufizzi»).
Испред Уфиција налазе се статуе најзначајних стваралаца и научника, нарочито из периода ренесансе. Ту су и Леонардо, Тицијан, Рафаело, и Данте, Петрарка, Макијавели, Галилеј и многи други.

fi_leonardo_1682.jpg

Ова необична грађевина налази се код Трга Сињорија, и то тако што једним крилом гледа на зграду Старе палате (
Palazzovecchio) и на Лођу деи Ланци (LoggiadeiLanzi), дакле на све те статуе на отвореном, које потврђују да је Фиренца један велики, вечито отворени музеј, а другим крилом гледа на Арно, и то не само да гледа, већ га једним делом пута и прати, претварајући се у дугачак, уски ходник изнад Арна, онај којим су се Медичијеви кретали из канцеларија до Pontevecchia, а онда и до Палате Пити и парка Боболи, и то тако да се не помешају са гомилом, да не дођу у додир са прљавштином и нискошћу било које врсте.
Било је то мрачно доба, мрачно за људску савест, али обасјано жељом да се стиче и гради, да се учи и научи, да се не само живи, већ и траје много дуже него што траје тело, да се оставе дела која сведоче о економској моћи појединца и града, али и о величини људског духа. На једној страни
- племићи, на другој - пук. Додир је могућ само уколико племић има племените тежње и жели да своје материјално богатство уложи у уметност, да буде мецена ономе ко ништа нема осим свог генија и вештих руку које пишу, сликају, свирају, граде; додир праха и божанског даха, додир простог и узвишеног, сировог и отменог; додир Човека и Бога у Микеланђеловом « Стварању света», које је вешти филмотворац Спилберг после искористио и као додир земаљске и неке друге цивилизације; додир врхом кажипрста, врхом који указује на апсолут, који стреми ка апсолутној Лепоти. Или су то отменост и апсолут били мало опскурни? Или би, у противном, били исто што и вулгарност, простота? Лако је мени да се поигравам, али Медичијеви нису тек тако хтели да ризикују.

uffizi_hallway_800_01.jpg

(Унутрашњост Уфиција, Слика са Википедије)

Изненадили су ме уређење и унутрашњи изглед овог здања, његова раскош на таваницама и зидовима. Свака сала има свој број, истина је, али није лако снаћи се у том здању које ми уистину личи на лавиринт.

Приликом својих претходних боравака у Италији обишла сам и Ватикан и видела његове раскошне таванице осликане Микеланђеловом руком, и тзв.тајне архиве у ватиканским подрумима (мада ми и сад смешно звучи то што се зову тајним архивама, али то је нека друга прича), а приликом боравка у Паризу, обишла сам и део Лувра и Версаја, али признајем да ми је Уфици био некако најкомпликованији за сналажење, иако се нисам ни сналазила сама, већ сам била са двоје колега.

Хтела сам да видим
Ботичелијево „Пролеће“ и „Рађање Венере“, и хтела сам да видим било које Леонардово дело. Водич ми је рекао да не очекујем превише, да то „Пролеће“ уживо и није нешто, и ја сам се унапред ишчуђавала.
Не, ја се одавно не одушевљавам тек тако неким многохваљеним вредностима и све чешће се дешава да ме понесе нешто што није имало никакву рекламу или бар та реклама до мене није дошла, али морам признати да ми је до Пролећа баш било стало. А до њега смо баш лутали, јер смо тај део са ренесансом случајно прескочили у почетку и онда смо, већ савладани изобиљем слика и боја које су се смењивале пред нама, мислили да то нећемо ни наћи, па смо се распитали, па опет, чак и кад је постојао само један пут, лутали, све док не уђосмо у салу у којој је писало „Сандро Ботичели“, а потом и „Леонардо“ (на Микеланђелову „Свету породицу“, налетали смо сваки час из разних просторија; искакала је пред мене стално као онај чупавац из кутије, и увек је неки нови водич говорио окупљенима о тој слици).


botticelli._primavera_544.jpg

А онда се „
Примавера“ у свој својој велелепности указала пред нама, онако цветна, чедна, а опет и распојасано раскошна...И указало се рађање Венере из морске пене, и зашумело је неко далеко море, и оне слике пуне света, пуне свежине, боја, људи...и она сала пуна људи који упорно гледају у један детаљ, дуго, дуго, па у други, па у своје приручнике.


botticellibirthvenus_601.jpg

Није ми жао што смо нас троје, „енглескиња“, „правник“ и ја, остали као последњи Мохиканци у Уфицију, иако се ни деца сигурно нису лако искобељала из њега јер није уопште лако доћи до излаза, пошто су се Италијани постарали да пре тога испуне сваки ћошак, ако не оригиналним делима, а оно, у силаску, тезгама на којима има свега и свечега са мотивима из музеја, а и без њих - маркиране ташне, наочаре, и не знам ни сама чега још ту нема („Само фали од попа брада“, рекла би моја бабушка), тако да и кад следите натпис „
ExitилиUscita”, излазите веома дуго.
А кад сам, на своје велико изненађење, у тој великој просторији угледала оригинал Леонардове слике „
Благовести“, архангела Гаврила како јавља Деви Марији вести о безгрешном зачећу, е то је било славље...!

leonardo_annunc1_855.jpg

Чак сам нашла и једно дело због којег увек осетим језу, дело за које сам мислила (наравно, не само ја, јер су и историчари уметности дуго веровали у то) да је Леонардово, а није, на коме је представљена одсечена глава Јована Крститеља на тањиру. То сам уснила ноћ пре него што ми је јављено да ми се брат оженио и данима сам ту слику из сна носила кроз своје дневне море, чак и након сазнања да је то у вези са срећним чином и братовљевим оснивањем породице, а тек кад сам видела да је то Леонардово дело нашла сам неку своју логику и смирење у свему томе. После сам видела сличан прозор на још двема сликама у Уфицију (записала сам и име непознатог аутора за кога сам први пут чула, а други аутор је Каравађо, који има у приземљу сасвим засебан део).

Осим дела великих италијанских иметника, у Уфицију се налазе и дела фламанских, холандских и француских сликара. Тако сам имала прилике да видим и два Рубенсова платна.

У Уфицију
је забрањено фотографисање, и то је разлог, наравно, због ког немам ниједну слику оданде (све слике за овај запис, осим Леонардове статуе и последње, тј. погледа из Уфиција, позајмљене су са интернета, наравно), али кад сам, након сусрета са Ботичелијевим, Леонардовим и Рембрантовим стваралаштвом и стваралаштвом многих других познатих и до тада непознатих аутора, стигла на крај ходника, извукла сам из ташне апарат, искључила блиц и направила три – четири снимка. И онако нисам сликала музејске експонате, већ реку и мост, Арно и Понте векјо, и све се лепо завршило.

ponte_vecchio_pogled_iz_uficija2_775_01.jpg

Поглед кроз прозор галерије Уфици заиста је велелепан. Одатле се лепо види надзидани ходник којим су се Медичијеви кретали и поред обале и преко најстаријег моста у Фиренци, Понте векја, заштитног знака и симбола овог града.



Cvetna i otmena mona Florencija

1.fiponte_vecchio_reka_cvece_718.jpg

Први пут када видех достојанствени и времешни Ponte vecchio, зеленооку лепотицу Арно и колевку европске ренесансе, некадашњу римску Флоренцију а садашњу престоницу Тоскане, тај град-музеј на отвореном, упитах се у себи: Зар река собом носи стварно наше и туђе сенке румене?
Као да се све у мени опираше позитивном одговору, као да ми се тада и ту чинило да ће румен заувек остати румен, а да је бледило и мртвило нешто што је својствено другима – другим градовима, рекама, људима. Тада мишљах, опијена лепотом ренесансе коју носих у себи као најлепши период у развоју европске мисли, да је ту све и почело, тј. да се ништа што је постојало пре хуманизма и ренесансе- уопште и не рачуна. Зато тада и и записах: Ако кренеш ка себи, крени од Фиренце, где је све и почело.
А није све ту почело. Сад мислим да није, али знам зашто сам тада мислила да јесте, јер кад сам први пут крочила на Piazza della Signoria, и кад су пред мене искрсли и Нептун, и Давид, и Персеј са високо подигнутом, одсеченом Горгонином главом, и многе друге статуе, ти споменици ренесансне и античке прошлости, помислила сам: Ето где се налазио Пупак света! Какав Рим!?! Препород људске мисли могао се и МОРАО се догодити само ту, у центру Фиренце! Тако сам рекла и једној ученици која ме је, збуњена, упитала зашто се ту осећа другачије него другде. Зато што је ту колевка, и очигледно да није могла бити нигде другде! Како сам била понесена тада, први пут!



2.fiamor_u_fi2_987.jpg

Тај град ме је усисавао и, усисавајући ме у неки свој вир, снабдевао мој организам невероватном количином изненадне радости, здравља, снаге, усхићења. Зато сам и помислила да сам нашла пут који води у средиште себе. После сам увидела да пут ка себи почиње много пре препорода, да се не могу прескочити ни праисторија, на антика, ни ново доба, ни средњи век, а да се до препорода долази тек кад схватимо вредности примарног крика, кад увидимо светлост средњег века и узмемо од њега „слово“, тј. жеђ за писменошћу и глад за Богом, и кад, држећи се оног Carpe diem, зграбимо дан и испунимо га смисленом радошћу, која прожима и тело, и срце и ум. Тад сам схватила и да је за мене ombelico del mondo дефинитивно Београд, и све ми је било јасно као дан.

3fipersej_i_meduza_816.jpg

А мој први сусрет са том достојанственом дамом, мона Флоренцијом, догодио се последњих дана априла 2005, баш у време у које Цветни град слави свој рођендан. Наиме, историја бележи да је Фиренца рођена у пролеће 59. године п.н.е. Њено „рођење“ поклопило се са римским празновањем дочека пролећа, са данима посвећеним богињи цвећа и вртова, Флори, и то од 28. априла до 3. маја.
То је било светковање, у коме су се људи китили цвећем, певали, играли и такмичили се, а све то у част поменуте богиње. Назив светковина био је LudiFlorales (Флорине игре - у прилично слободном преводу) или Флоралије, те је тако и град добио име Florentia(Цветна).
Занимљив ми је и мит о Флори јер је, по њему, Флора нимфа којој је Зефир доделио владавину над цвећем, те је она људима даровала семе и мед. Када се Јунона наљутила на Јупитера зато што је сам из своје главе родио Минерву,
одлучила је да му се освети тако што ће и она сама родити дете. Флора јој је поклонила чаробни цвет захваљујући коме је затруднела. Тако је рођен Марс, чије име означава први месец пролећа, због чудесног цвета и чудесног зачећа.

2.fi_palazzo_vecchio_775.jpg

Црвени љиљан, који и данас краси грб Фиренце, настао је од флорентинског белог љиљана који је растао у том крају у изобиљу. Још 1251.године црвени љиљан стављен је на белу позадину. Касније је настао и други симбол – бели љиљан на црвеној позадини, а то је био заштитни знак гибелинија у крвавим обрачунима између две непомирљиве струје у 13. и 14. веку, гвелфа („црних“) и гибелинија (“ белих“). Најчувенији присталица гибелинија, тј. „белих“, био је Данте Алигијери који је, управо зато што се супротставио папској („црној“, црквеној) доминацији, био прогнан из највољенијег града на свету. Након његове смрти, Фиренца је давала Равени баснословно благо како би откупила Дантеово тело, чак је оставила и гробно место у цркви Светог Крста (Санта Кроче), коју је осликао Ђото, и у којој су сахрањени великани попут Микеланђела, Галилеја, Макијавелија и Росинија, али Равењани су задржали Дантеово тело. Прочитала сам негде да се о овој цркви говори како у њој понеки посетиоци остају без свести. Та појава названа је « Стендаловим синдромом», пошто је Стендал први познати посетилац коме се то догодило, а Италијани не би били Италијани кад то не би објаснили на свој начин и окренули у своју корист, и то тако што говоре да се посетиоци у тој цркви онесвешћују од лепоте. Да је Тин у тој цркви записао оне чувене стихове из «Колајне»: « Ноћас се моје чело зари, ноћас се моје вјеђе поте, и моје мисли сан озари, умријет ћу ноћас од љепоте...», можда бих и поверовала, мада морам признати да моја нога у Санта Кроче још није крочила.

5.fiduomo_i_djotov_zvonik_955.jpg

Од знаменитости које памтим и које сам сад опет посетила, ту су, пре свих: Дуомо (тако китњаст, богат, раскошно треперав; реч «дуомо» потиче од латинске речи « домус», што значи «дом, кућа», тако да је ова катедрала заправо «домус деи», тј. Божји дом) са Златним или Рајским вратима и са чувеном Брунелескијевом куполом, , својеврсним ремек-делом које је задивило и ауторове савременике и наше савременике, а чија је градња била равна фантастици јер је пркосила законима физике), Ђотов звоник, висок 85 м (о чијој градњи и слојевима прича више личи на легенду, јер ју је започео Ђото, наставио Андреа Пизано, а довршио Франческо Таленти), Галерија Академије (у којој се налази оригинални Микеланђелов Давид - сећам се како су посетиоци отворених уста гледали у ту камену лепоту за коју је Микеланђело рекао да ју је одмах видео у стени из које је издвојио камен за своје ремек-дело, а да ју је после само ослободио (или тако некако); Медичијеве капеле (раскошне, са изобиљем злата и сјаја, на којима је два надгробна споменика такође радио Микеланђело); Пјаца дела Сињорија (Трг господе), Лођа деи Ланци (где доминирају Персејева статуа и Отмица Сабињанки), Палацо Векјо (испред које се налази реплика Микеланђеловог Давида), Музеј дел Баргело; Санта Марија Новела; Палацо Пити и Парко Боболи, у улици Ghibelina 70 налази се “Casa Buonarotti”, кућа у којој је Микеланђело рођен и у којој се чувају његови рани радови, али дотле нисам стигла.

lodja_dei_lanci_632.jpg

Улицама којима данас пролазе хиљаде туриста сваког дана некада су пролазили и Леонардо, Микеланђело, Ботичели, Петрарка, Данте...
У лепоту тих улица и здања улагали су свој новац најбогатији чланови банкарских породица Строци, Ручелаи и Пити, а нарочито породица Медичи, која је владала Фиренцом триста година и која је, између осталог, свој капитал свесрдно улагала у уметност и уметнике, потпомажући талентоване и откупљујући безбројна вредна дела.
Последња из породице Медичи, Ана Марија Лујза, оставши без наследника, прогласила је уметничко благо своје породице јавном и неотуђивом имовином Фиренце, тј. тестаментом ју је завештала грађанима Фиренце, тако да се дела не могу износити из града (осим, евентуално, ако се уговори неко кратко гостовање).

via_delle_belle_donne_802.jpg
(А ову Улицу лепих жена случајно приметих...и забележих, да се зна да постоји у Цветном граду..


Izgledas odlicno

za_tri_metra..._700.jpg


„Како ти се чини?“

На себи има лагану, цветну, ружичасту хаљину. Нежно


је затеже у струку, остављајући да остатак слободно пада,


како мисли да је боље, по њеним меканим куковима.


„Дакле, како изгледам?“


„Добро.“


„А не одлично?“


„Много добро.“


„Да, али зашто не кажеш одлично?“


Данијела поново покуша да поравна линију која би јој очи


учинила крупнијим.


„Добро, мени се не допада боја.“


„Да, али поред боје...“


„Не свиђају ми се тако велике нараменице.“


„Да, али поред нараменица...“


„Добро, ти то знаш, ја не волим цветове....“


„Не, њих занемари...“


„Онда да, изгледаш одлично.“
(„Три метра изнад неба“, Федерико Моћа)
*
Извукох, с предумишљајем, овај одломак из књиге једног од најчитанијих савремених италијанских писаца, Федерика Моће, како бих приказала колико млади полажу на свој изглед и колико им је стало до туђих комплимената.
Свакако да овом приликом то доводим у везу са понашањем на екскурзијама, али с обзиром на то да ми се дешава да и на часовима има све више доказа да је огледалце реквизит који се често носи уместо оловке, тј. за који се у минијатурним ташнама увек нађе место, иако са оловкама то није случај, користим прилику да кажем да овај дијалог може бити актуелан и пред полазак у школу, а не само на забаву.
Када би млади знали да је младост лепа по себи и да је оној артиљерији у коју спадају ружеви, ајлајнери, крејони, пудери и ратничке боје време за употребу – зрелост (ако нестану друга средства за јачање или одржање самопоуздања или уколико друштвена "етикеција" или положај то захтева, јер забога, 21. је век, то је нормално...! , била би много безбрижнија и садржајнија. Али...




San Marino - ostvareni san o slobodi

san_marino_tvrdjava_997.jpg

Слобода је реч коју становници Сан Марина највише воле и на коју су врло поносни. Тако је било од настанка најстарије републике на свету у којој проведосмо неколико сати.
Легенда каже да је ову државу основао 331. године један светац, и то свети Марин који је пребегао са далматинског острва Раб како би се спасао од Диоклецијана, прогонитеља хришћана. Марин се склонио на врх планине Монте Титано, где је основао и малу хришћанску заједницу.
У Житију светог Марина говори се о чудесима која је починио, од којих су три најупечатљивија: оздрављење једне ђавоимане жене, припитомљавање медведа и сусрет са Верисимом.
Пошто ни на Википедији ни у другим српским изворима нисам нашла ову причу, превешћу је и протумачити онако како је разумем. Претпостављам да се симболика налази и у именима јер Верисимо значи: Истински, Прави; Фелићисима – Пресрећна, Фелићита – Срећа. Дакле, прича иде овако:
Најважнији је био сусрет са Верисимом, сином удовице племићког порекла, по имену Фелићисима (или: Фелићита), поседнице области на којој се налазила планина Монте Титано. Верисиму се није допало то што је затекао Марина на свом имању те Марин, чувши његове претње, замоли Провиђење да му буде у помоћи. Баш у том тренутку Верисимо падне на земљу те му се одузеше и ноге и руке. Очајна мајка похита ка Светоме да му затражи опроштај и понуди му све што пожели. Свети одговори да за себе не тражи ништа осим да се покрсте на неком месту где се може наћи мир и починак. Фелићисима пристаде и у знак захвалности поклони му Монте Титано. Захваљујући свечевим молитвама, Верисимо оздрави и цела породица и родбина прихвати хришћанство (њих педесет и троје!).
Мала заједница се у почетку звала:„ Земља светог Марина“; потом „Општина/комуна светог Марина“, а на крају „ Република Сан Марино“.

san_marino_propinjanje_873.jpg

Прокоментарисаћу и ове податке из Википедије: „Површину Сан Марина је до 1463. године чинио само Монте Титано. Те године, после успешне савезничке борбе против Сигисмунда Пандолфа Малатесте, господара Риминија, папа Пије II дао је Сан Марину градове Фјорентино, Монтеђардино и Сераваље. Касније те исте године, град Фаетано је добровољно приступио републици. Отада се површина Сан Марина није мењала.“
Наиме, тај Малатеста је направио једну веома раскошну барокну цркву у Риминију, али кажу да је био у немилости папе Пија, пошто је на тај начин величао више себе него Бога (ако ме памћење служи, у цркви се налази и Малатестина биста и портрет, што није уобичајено ако већ неко жели да остави народу задужбину, пошто знамо да је гордељивост највећи грех).
Слободарском духу Сан Марина, тој „старој земљи слободе“, дивили су се и Наполеон и Линколн. Ова државица позната је и по гостољубивости, а најзначајније је гостопримство, тј. азил који је пружила Гарибалдију 1849. године. Постоје подаци и да је у Другом светском рату била уточиште десетинама хиљада избеглица.

spomenik_garibaldiju_1257.jpg

Сан Марином управља Аренго, једна врста Скуштине коју чине главе најугледних породица, али тако што тај орган бира два капетана – регента сваке године, и то на сваких шест месеци по једног. Дакле, не постоји могућност да се неко окористи положајем, јер је његов мандат увек само шест месеци. Уђеш, изађеш и - готово!
У овој државици од свега 61 км2 раде четири позоришта, једна државна библиотека, државна телевизија, Универзитетски центар и један престижни музички институт.
Сан Марино познат је и по трци Формуле 1, иако се она не вози на територији те републике, већ и Италији, у Имоли, али пошто Италија има Монцу, а једна држава не може додељивати две награде – Сан Марино је добио право, 1981. године, да буде званични организатор и да додељује своју награду победнику.


san_marino_lisce_718.jpg

Ова државица занимљива је и за филателисте. Пошто сам некада сакупљала марке, била сам изненађена облицима и дезенима које штампа Сан Марино.Нисам одолела да не купим и овога пута две-три серије.
Некада је то била бесцаринска зона и ту су посетиоци могли да се опскрбе јефтинијим парфемима, кожом, пићем, оружјем...Данас су разлике у ценама мале, нарочито уколико посетиоци не умеју да се цењкају. Сећам се да нам је водич пре четири године говорио да у Сан Марину нема незапослених и да ниједан грађанин Сан Марина ниада није био у затвору. Све поштени и препоштени људи. Заборавила сам да питам Слађу, нашег дивног водича, да ли је то истина или је водич само желео да нас засени.


skupstina_san_marina_i_film_1632.jpg

Прођосмо кроз врата Светог Фрање (Франческа), видесмо споменик Гарибалдију (у сваком италијанском граду, чух, постоји споменик том ујединитељу кога, сазнала сам то и директно од Антонија и Лизе, тврдокорних, младих Наполетанаца, југ никако не признаје и жали за својом некадашњом аутономијом, и не само југ); пред зградом Скупштине затекосмо малену филмску екипу која је покушавала да сними кадрове филма у коме је, очигледно, требало да доминира сусрет двоје младих који се грле по снегу (и онај вештачки снег који се прави снажним окретањем ручице неког механизма, као и ветар), попесмо се до још једне куле (занимљиво је да су ме три различита водича водила на три различите стране, и при том се постављали као да само то има да се види у Сан Марину, а оно што је остало је – тек прича), па се после раштркасмо куд који.
„У Сан Марину можете потрошити све паре и купити све што вам не треба“, рече и наш водич. А све је тако слатко и занимљиво, створено за гушт и успомену.


san_marino_pogled_iz_orlovog_gnezda_968.jpg

Сећам се првог доласка у Сан Марино, пред Ускрс 2005. Најпре смо се сви попели до највише куле, зване Ћеста, а онда смо Брани и ја брзо обишле радњице и наоружале се (ја волујском жилом – за свог Дропца, пошто смо мало пре тога почели да спремамо Путујуће позориште Шопаловић; и ножем са украсима – за брата, пошто он воли те мушке дрангулије; а Брани је купила два самострела. Сад је, чини ми се, био још већи избор и мачева, и самострела, и ножева, али ја – ни да примиришем). Након тога, селе смо у ресторан (свесно смо одлучиле да ту ручамо, да то не буде „с ногу“) и наручиле смо пице „Орлово гнездо“. Кад су нам их донели и кад смо виделе онај зелениш на површини, маслачак ли или нешто слично, јасно нам је било зашто се тако зове, али нам је обед пријао, а у гнезду није било само траве. Штавише, нисмо имале замерке и радо се сећам те лакоће и смеха на врху света. Мислим да никада нигде нисам ручала а да је преда мном тако пуцао видик и да су ме окруживале толике стене, удолине и висине.


san_marino_oblaci_1257_01.jpg

san_marino_pogled_na_brda_1632.jpg

san_marino_sunce3_1632.jpg

san_marino_sunce_1436_02.jpg

Ову посету Сан Марину памтићу по смени лета и јесени, јер смо стигли по киши, па је грануло сунце, а онда је, пред крај наше кратке посете, поново почела киша, чак праћена градом.Фотографије које сам начинила заиста су нешто на шта могу бити поносна јер су забележиле невероватно брзу смену боја на небу, али и смену појава као што су ветар, облаци и сунце. Тако се у овој земљи, у којој је слобода устаљенија него у другима, слободно могу, у року од два-три сата, сменити и два-три годишња доба


rimini_u_nocnoj__setnji_800.jpg

Одосмо, видесмо и вратисмо се. Иза нас је још једно краткотрајно а незаборавно путовање, оно коме ће се многи враћати док су живи.
Мени овај, трећи по реду сусрет са Италијом није донео ништа ново (осим Падове, у коју смо стигли касно, тако да смо могли видети само обрисе њеног велелепног трга, као и цркву посвећену светом Антонију, заштитнику града, а да нисмо могли видети ниједну Ђотову слику, на пример) и једног питања које ме је пратило током целог путовања, а на које сам добила одговор тек на крају, те сматрам да је у реду то што се нисам јавила својим знанцима из те лепе и некад превише драге земље, јер све и да јесам – наше дружење би се свело на највише петнаестак минута и то оних када сам најнеодморнија и кад је требало на лицу места решавати разна питања, где би њихово присуство било не само сувишно, већ, нажалост, и непримерено.
Прву и другу ноћ преспавали смо у Риминију, познатом монденском летовалишту, али и старом граду у области Емилија Ромања. Тим пределима некада је протицао Рубикон и ту је Цезар рекао своје чувено: Коцка је бачена.
То је такође и Фелинијев град, јер је овај чувени режисер ту рођен и ту сахрањен, а родни град му је био инспирација и за најпознатији филм „ Амаркорд“. Иза великог фотоапарата, пред који стадох и ја током ноћне шетњице, налази се парк који носи Фелинијево име.

costantino_il_grande_castello_599.jpg


Кад сам пре четири године била у Риминију, у њему је била у току изложба посвећена Константину Великом, изложба коју нисам пропустила иако је била у старом делу града а не у оном у коме се смештају туристи. Једна групица: Ана, Јелена, Брани, Маргита, Марко и ја уредно је купила карте за градски превоз и отишли на супротни крај града, до дворца Сигисмондо, у коме је била изложба. На изложби је било много експоната из српских музеја, и то ме је нарочито радовало, а кад смо нас четворо хтели да ипак, упркос забрани, начинимо неку слику (Марко, који је из Ниша, желео је да се слика поред главе свог чувеног земљака), објаснила сам узнемиреном кустосу због чега кршимо забрану, а она нам је опростила уз речи: „ Ако је тако, у реду је за ту једну, али немојте више.“
Првог дана посетили смо Равену,коју називају европском престоницом мозаика којима нема равних у свету (осим што има неколико сличних, али мање вредности у некадашњем Цариграду). Но, пре него што смо стигли до тих чувених мозаика, који потичу из петог и шестог века и припадају византијској уметности, посетили смо и Дантеов гроб.

ravenadanteov_grob_949.jpg

Данте, који је више од свега волео родну Фиренцу, умро је у изгнанству. Фиренца је после на све начине покушавала да дође до његовог тела, али је оно сахрањено у Равени, што овом граду даје још више на значају.

san_vitale_mosaici_718.jpg


san_vitale_stubovi_675.jpg

Сви смо отишли до Базилике Сан Витале, али је само мала група остала пред њом, како би је посетила и након тога видела Маузолеј Гале Плацидије. Велика већина је желела да обедује у Меку, да попије негде капућино или прошета улицама Равене.Ја сам се сетила свог претходног доласка у Равену и посете овим објектима, а онда сам, у нади да ћу пренети на присутне свој доживљај, изнела утиске о свом првом сусрету са гробницом Гале Плацидије, када сам, потпуно неприпремљена за њу, обасјана раскошним сјајем њениих мозаика, заплакала од лепоте, и никада нисам заборавила тај осећај и оно бљештавило кобалтноплаве и златне боје, као ни голубове на једном од тих мозаика.Наравно, дозвољено је само сликање без блица, тако да се на мојим сликама не може видети лепота о којој пишем.

gala_golubovi_717.jpg

У Маузолеју Гале Плацидије чува се највећа и најраскошнија збирка мозаика рановизантијске уметности, из петог и шестог века.Овај маузолеј, заједно са још седам грађевина, постао је 1996. део УНЕСКОве културне баштине.
Док је мала група била у Базилици Сан Витале, неко је приметио да је почела киша, и то не обична киша већ прави пљусак. Разгледали смо мозаике у тој цркви, у чијем тумачењу нам је помогао и вероучитељ, а онда смо се некако организовали и претрчали у Галин Маузолеј.Морам признати да нисам имала исти доживљај као први пут, можда и због тога што је осветљење било толико пригушено а то је уносило извесну хладноћу у све оно што сам гледала, те је моје усхићење овога пута изостало. Зар и на томе штеде? – питала сам се. Зар им није доста то што улазница с попустом кошта 7, 50 евра?
У продавничици сувенира открисмо да имају и кабанице од 2, 5 евра. Куписмо све које су имали и изађосмо на кишу како бисмо се придружили осталима, јер нам је време истицало. Били смо смешни сами себи, а и онима који су посматрали групу од двадесетак особа у црвеним кабаницама.Оне су биле тако танушне, јер су од најлона, да су се скоро могле спаковати у кутију од шибица, те сам своју после сално носила у џепу, злу не требало.


crvena_kabanica_1207_01.jpg

Пошто су сви покисли, где год да су се нашли кад је пљусак почео, морали смо да се вратимо у хотел, да се пресвучемо и преобујемо, а онда смо се запутили ка најстаријој и најмањој републици у Европи и једној од најмањих у целом свету, Сан Марину.


ravena_1170.jpg


Zaprega koja rusi carstva

konji_sv._marka_1094.jpg

Далеко од данашње Венеције веште Лисипове руке вајале су најпознатију запрегу на свету. Та четири коња постала су једно од оних уметничких дела која су ушла у историју, штавише која су је стварала и преплитала са легендама. Заједно са запрегом, кроз векове је путовала и прича о коњима који руше царства кад год се помере с места на коме су постављени
Лисип се рано прочуо као врстан уметник. Рођен је на Сикиону негде око 390 године пре наше ере. У младости је највише радио у бронзи, а Плиније Старији тврдио је да је иза њега остало око 1500 бронзаних скулптура. Савременици су уздизали лепоту и склад његових дела, а посебно је био познат по детаљима око очију и стопала. Иако је рођен крајем класичног доба Грчке, сматрају га једним од родоначелника хеленизма. Водио је школе у Сикиону и Аргосу, а био је и лични вајар Александра Македонског у чију је славу извајао познати коњанички портрет. Лисип не само да је био изузетан уметник, већ и визионар. Његова школа изродила је велики број уметника, међу којима је најпознатији био Арес из Линдоса, који је упамћен као конструктор и творац Колоса са Родоса, једног од седам светских чуда старог света.
Ако је веровати савременицима, његово најзначајније дело, још од изливања, прекривено је велом тајне. За израду скулптуре употребио је мешавину бронзе која није била типична за античку Грчку и до данас не може са сигурношћу да се одреди њен састав. Претпоставља се да се легура састојала од 98 одсто бакра, 1 одсто калаја и 1 одсто олова. Сам назив „quadriga“ означавао је четворпрег, запрегу коју вуку четири коња, у то време доступна само најбогатијим грађанима. Да ли је стварањем чудне мешавине Лисип одредио и чудну коб запреге?
Године су пролазиле, а вредност Лисипових дела повећавала се. Поседовање уметничких дела грчких скулптора за Римљане је била ствар престижа. Куповина није задовољавала само њихову духовну глад, већ се пре свега увећавао углед породице. У Риму су породица и преци били изузетно поштовани, а било каква веза с Грчком омогућавала је лакше фалсификовање племенитог порекла. Стога није за чуђење зашто је самозвани уметник и тиранин Нерон уложио новац и моћ да би дошао до ове величанствене поставке. Вероватно је и сама чињеница да је Лисип био Александров вајар будила духове и страст коју данашњи човек тешко може да разуме. Коњи су били постављени у његовом дворцу Домус Ауреа, који је једини остао нетакнут после Нероновог самоубиства 68. године. Касније је тај део дворца претворен у терме с препознатљивим украсом.
Амбициозни цар Константин је заједно са осталим вредностима, како материјалним тако и духовним (преселио је и најславније римске племићке породице), у нову престоницу у 4. веку пренео је и квадригу. Све је било подређено стварању легитимитета нове престонице. Била је то злокобна најава онога што ће тек да уследи – пад Западног римског царства. Коњи су постављени на славолук изнад хиподрома, средишта друштвеног живота Константинопоља и његовог поноса. Читав ромејски политички живот буквално се одигравао под сенком коња. Слављени су тријумфи, прослављали се нови цареви, дизале побуне. Чинило се да се запрега смирила и ту је остала око 900 година. Царство је слабило. Налети варварских племена на Балкану и падови значајних градова и области на истоку под најездом нове вере жељне освајања поткопали су темеље ромејске државе. Грађански ратови и четврти крсташки рат довели су до нове трке славне запреге.
Након освајања Константинопоља 1204. године, после незапамћених тродневних разарања и пљачки, дужд Енрико Дандоло, један од вођа крсташа, узео је и коње са хиподрома као део ратног плена. Тиме је нанета велика срамота Источном царству које, иако је успело да поврати град, никад више није вратило коње. Постојала је опасност да буду претопљени у топовску ђулад, али судбина је хтела да буде другачије. Пренети су у Венецију на цркву Светог Марка (по којој се данас најчешће и називају). Од светске силе Византија је постала другоразредна држава до коначног пада 1453. године, када су је освојили Турци.
Античка запрега поново се вратила на запад. На тераси цркве постављен је постамент са коњима који су видљиви са било ког дела Трга Светог Марка. У 17. и 18. веку у Венецији је све било подређено уживању и појединац избија у први план друштва. Претеривање у свему, интриге и незаинтересованост за опште послове слаби земљу. Такве прилике искористио је Наполеон Бонапарта и без већих напора руши већ натрулу републику. Заједно с осталим драгоценостима у Париз односи и коње Светог Марка и поставља их на Тријумфалну капију која се налази на Тиљеријама, на крају Јелисејских поља и гледа на много познатију (и већу) Тријумфалну капију. Пре постављања, поворка која их је носила три пута кружила је око Марсових поља. Нешто више од једне деценије коњи су били украс Париза. Након Наполеоновог пораза, Бечким миром, коњи су враћени у Венецију, а Наполеоново царство је пропало.
Коначно је дошао 20. век. Време великих потреса и ратова уско је повезано са судбином коња са цркве Светог Марка. Коњи су померани за време светских ратова да би се сачували. Посебно „плодан“ био је Први светски рат, после кога су нестале три царевине: Руска, Аустроугарска и Немачка. Свега две деценије касније букнуо је још крвавији сукоб. После великих разарања и жртава пао је и Трећи рајх.
Коњи су последњи пут померени 1980. године да би се спречило њихово пропадање изазвано загађењем. Сада могу да се виде унутар музејске поставке цркве Светог Марка. Лисипове руке, тајном мешавином бронзе, обезбедиле су вечност коњима и удахнуле јој моћ да буду Четири јахача апокалипсе за све империје овога света.
Небојша Качавенда


Ombelico del mondo



spomenik_mediciju_626.jpg

Ако кренеш на пут ка себи,

крени од Фиренце,


где је све и почело.




Слободно прескочи праисторију,


почетак нове ере


и мрачни средњи век...


Или, још боље,


од свих њих узми највредније:


примарни крик од првог,


зору надања од другог


и слово од трећег доба.


А онда уђи на широм отворена врата


хуманизма и ренесансе


и препороди срце и ум.

firenza_duomo_840.jpg


Нека ти очи буду пуне Дуома,

свежине Ботичелијевог Пролећа,


недохватне камене белине Микеланђеловог Давида


и раскошног сјаја Медичијевих дворана.




И нека твој дух,


као и око и срце,


буде гладан лепоте.


Carpe diem
!



Онда се запути ка Тргу чуда.

trg_cuda_toranj_800.jpg

У жељи да те се нагледа тако усправне,

упињаће се Криви торањ из петних жила


да исправи своју криву кичму,


а ти ћеш, ма где била,


увек и свуда носити са собом


сећање на заносну вртоглавицу


коју си осетила пењући се ка врху.


И пожелећеш да следећи пут ипак стигнеш горе


јер била си надохват неба,


скоро да си га пољубила својим уснама


жедним блаженства.

ponte_vecchio_pogled_iz_uficija2_775.jpg

Издалека те је посматрао Арно,

нетремице,


и звао те је да урониш


у зеленило његовог ока


и мир његовог корита,


или да га бар посматраш са Ponte vecchiа.


trg_cuda_1632.jpg

Желела си да се ваљаш

по зеленом Пољу чуда,


и да опет, и у подножју Кривог торња,


осетиш ону чудесну вртоглавицу.


O, Galileo, eppur si muove,


и сви путеви воде у Рим!



Ombelico del mondo...

fontana_di_trevi_640.jpg

Вечни град те је дочекао са осмехом,

скамењеним и изглачаним,


на мермерним уснама.


Неки нови центуриони и цезари,


раскошно обучени,


у скерлетним одорама,


наплаћивали су и то што си хтела


да их овековечиш својим фото апаратом,


онако отужно кратковеке.


(Енејини, Трајанови и Хадријанови потомци


не могу се задовољити ни вечношћу


уколико најпре не зачују звецкање талира!)


O, tempora, o mores!




Колико сјаја


на тим прашњавим путевима


и колико прашине


на привидном сјају потомака!


Зар historia magistra vitae non est?

colosseo_640.jpg

Колосеум обљубљиваше бусење траве

кад, изненада, угледах две маце


које се плашљиво провлачише кроз решетке


некадашњих кавеза,


у потрази за храном...


Нигде ни гладијатора ни лавова...


Само утрнули сјај,


само гладни лепоте, обесни и узалудни,


они којима никад није довољно


хлеба и игара.

pax_tibi_marce_evangelista_meum_1111.jpg

Лавове видех тек у Венецији!

Pax tibi, Marci, evangelista meus!


Гондоле, као војници постројени пред параду,


стрпљиво чекаше романтике и богаташе,


а Santa Maria della salute


достојанствено поздрављаше оне


који су прежалили словенских шума борове


тек кад су је угледали


и уздахнули,


не знајући да ли је то уздах олакшања


или дубоке туге.

santa_maria_della_salute_865.jpg

Не купих на Тргу светог Марка гушчије перо

које би описало раскош и сјај млетачки.


Понех га само у оку и срцу.




Ко једном крене на пут,


једном се мора вратити


тамо где припада,


у уточиште,


у белину.




Аве, Бели граде,


мој ombelico del mondo!


I viaggiatori ti salutano!


Враћам ти се


јер вечност припада вечнима,


а ја, овако кратковека, теби,


жељна твоје белине


и твоје нежности!


pobednik_20.8..._925_01.jpg


Дунав и Сава стапају се у једно

и певају ми успаванку.


Победник, са соколом у руци


и поносом у срцу,


и онако је знао да ћу се вратити


јер сви му се једном вратимо,


иако никад не заборављамо туђе гласове


који су нас заводили,


али којима смо одолели


На путу до победе.


Победнику је име – Живот!


Препуштам се његовом чврстом загрљају.




(Мај, после Ускрса, лета Господњег 2005)




foto_rubino_saccoccio_pi_800.jpg

(Foto: Rubino Saccoccio: Piazza dei miracoli)
izvor:trg-cuda.leonardo
 
Poslednja izmena od urednika:
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
537394_34152617.jpg

Colosseum in Rome, Italy
Atrani_Amalfi_Coast_Italy.jpg

Atrani, Amalfi Coast, Italy
Trevi_Fountain_Rome_Italy.jpg

Trevi Fountain, Rome, Italy
Beautiful_Tuscany_Italy.jpg

Beautiful Tuscany, Italy
St._Magdalena_Village_Val_di_Funes_South_Tirol_Italy.jpg

St Magdalena Village, Val Di Funes, South Tirol, Italy
Rialto_Bridge_Grand_Canal_Venice_Italy.jpg

Rialto Bridge, Grand Canal, Venice, Italy
Manarola_Cinque_Terre_Italy.jpg

Manarola, Cinque Terre, Italy
Sistine_Chapel_Vatican_Museum_Rome_Italy.jpg

Sistine Chapel, Vatican Museum, Rome, Italy
Grand_Canal_Venice_Italy.jpg

Grand Canal, Venice, Italy
izvor:wallpaperweb
 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.978
4 pravila za jelo u venecijanskom restoranu

4 pravila za jelo u venecijanskom restoranu

Izvor: Blic žena

Ako ovoga leta planirate da provedete odmor u Veneciji, verovatno ćete poželeti da ručate ili večerate u nekom od autentičnih venecijanskih restorana. Evo četiri pravila koja bi trebalo da poštujete, ako želite da jedete poput prave Italijanke.

1.jpg

IGNORIŠITE MENI
Umesto pažljivog proučavanja menija u potrazi za jelom koje vam odgovara, bolje je da se obratite konobaru i zamolite da vam preporuči specijalitet kuće. Tako ćete ostaviti utisak da imate poverenja u njegov izbor, a vaš gest će biti shvaćen i kao poštovanje šefa kuhinje.

NE ZABORAVITE VINO
Iako nećete pogrešiti ako se opredelite za neku drugu vrstu pića, najbolje je da vaš italijanski obrok upotpunite kvalitetnim vinom. U Veneciji postoji mogućnost naručivanja jedne čaše ili polovine flaše belog ili crnog vina. Ne brinite ako ne prepoznajete marku – lokalne porodične vinarije ne polažu mnogo u reklamiranje i izvoz, ali to ne znači da nisu podjednako dobre, pa čak i bolje od poznatih proizvođača vina.

NE PRETERUJTE SA ZAČINIMA
Italijani veoma cene prirodan ukus pojedinih namirnica, pa će se većina kuvara namrštiti kada vide turistu koji pretrpava njihovo jelo začinima. Probajte venecijanski rižoto ili neku od mnogih vrsta paste, ali nemojte dodavati previše sosa ili parmezana.

UŽIVAJTE U MORSKIM PLODOVIMA
Osim izvanredne pice i paste, Italijanska kuhinja je poznata po jelima od morskih plodova, pa ih nikako nemojte preskočiti tokom vašeg putovanja. U Veneciji je običaj da se morski plodovi začine solju i biberom, a ne limunovim sokom. Lokalno uzgajane školjke i riba su pravi izbor ako želite na pravi način da upoznate lokalnu kuhinju.



 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.978
Venecija u opasnosti?!

07. 07. 2011. 08:00h| Mondo

Venecija u opasnosti?!

Venecija ima kapacitet da dnevno primi 33.000 turista, a ovaj grad svakog dana poseti u proseku 59.000 turista.

126699_venecija-3_f.jpg
Fantastičan pogled na kanal Venecije

Ogroman broj turista koji posećuju Veneciju, građenje nekretnina i neadekvatan pomorski saobraćaj uzrokuju lagano uništavanje ekosistema lagune u Venecijanskom zalivu, saopštila je italijanska nevladina organizacija "Italija nostra".

"Prema rezultatima studije realizovane 1998. godine, Venecija ima kapacitet da dnevno primi 33.000 turista. Taj grad svaki dan prošecno poseti 59.000 turista", rekao je arhitekta Kristijano Gaspareto.

Prema oceni stručnjaka "Italije nostre", "Venecija treba da primi ograničen broj turista koji su rezervisali turistički aranžman".

Ta nevladina organizacija se protivi i planovima opštine da u blizini Venecije izgradi novi grad sa depoima, preduzećima i kazinima, koji bi sa drugim gradovima trebalo da bude povezan brzom železnicom.

"Italija nostra" oštro kritikuje i plan prema kojem bi ispod Venecijanske lagune trebalo da se izgradi tunel dugačak devet kilometara.

"Venecija je zaista u opasnosti", rekla je predsednica "Italije nostre" Aleksandra Motola Molfino i dodala da treba pronaći rešenje koje bi obezbedilo dugoročni razvoj.
 
Natrag
Top