Jedan trn - jedna crkva
(Santa Maria della spina, слика позајмљена са интернета)
Памтим мир тих уличица у Пизи, и Арно, који нам се одједном указао. Био је још питомији него у Фиренци, и та је питомост увећала моју смирену радост.
Ђакомо Леопарди , један од највећих италијанских романтичарских песника, овако је, 1827. године, у писму сестри описао тај призор:
„Паулина моја, овај Арно је тако леп, тако широк, тако чаробан, тако весео, тако насмејан призор да се човек мора у њега заљубити; ништа слично нисам видео ни у Фиренци, ни у Милану, ни у Риму: и заиста не знам да ли се у целој Европи могу наћи призори ове врсте.“(прим.прев.)
На другој обали Арна, до које нисмо стигли, опет због времена које је летело, налазило се једно невероватно здање – црква SantaMariadellaSpina.
Реч „spina“ на италијанском значи „трн“, те је логично да би и назив црквице морао бити преведен као Богородица од трна. Када је саграђена, 1230. године, ова се црква звала Santa Maria di Pontenovo, зато што се ту налазио мост који је повезивао улицу Светог Антонија и Богородичину улицу, али се тај мост срушио у петнаестом веку. Садашњи назив настао је у четрнаестом веку и то зато што се у цркви чувао један трн из венца стављеног на Христову главу приликом његовог распећа. Тај је трн донет у црквицу 1333. године, али је у 19. веку пренесен у цркву Свете Кларе, тако да ова црквица у свом имену чува само успомену на трн са Христовог венца.
Мала, бела црква, нестварна, раскошна као да је од најбоље венецијанске чипке направљена, својом се лепотом и белином издвајала од свега што се налази у њеном окружењу. Изгледала је као да ју је неко спустио ту само да би у посетиоцима изазвала велико естетско задовољство, и као да ће сваког часа нестати.
Мој водич ипак није знао какво ће одушевљење у мени изазвати то минијатурно бело здање коме нисам могла да приђем близу јер нас је сат опомињао. Било је време да се вратимо, тј. да опет кренемо ка Тргу.
(Santa Maria della spina, слика позајмљена са интернета)
Нисам сигурна да су наши кораци или наше мисли стварали Фибоначијев низ, на који су се начин низали и удвајали, али чини ми се да је време да поменем још једног значајног становника овог града, још једног Леонарда, и то Фибоначија, јер је творац једног необичног низа.
Фибоначи, који се помиње и у интригантном „Да Винчијевом коду“, познат је по низу бројева у коме збир претходна два броја даје вредност наредног члана низа. Индексирање чланова овог низа почиње од нуле а прва два члана су му 0 и 1, тј: 0, 1, 1,2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144...
Априлски поветарац овијао нас је свежином и пролећним мислима.
„Позната ми је твоја љубав према Београду, али бих те упитао нешто...Сада, када си видела како изгледа овај део Италије, да ли би могла да живиш овде?“
Питање је било сасвим умесно и, знала сам, нимало случајно. Приближавали смо се Тргу витезова. И питање је било постављено на углађен, витешки начин.
„Лепо је све ово“, искрено одговорих, „али нема мени живота без Белог града. Тамо је моје срце“.
„А ти?“, окренух воду на другу воденицу.„Да ли би могао да живиш још негде?“
„Радо одлазим на Елбу, на којој сам недавно купио кућицу. Близу је. Заласци сунца нигде нису лепи као тамо. Кад год ми време дозволи, ја одем, јер тамо имам свој мир... santa pacе...“
Мир и јесте света ствар, блаженство -мислила сам. Није ни чудо што неким људима остане вечита непознаница.
Стигли смо до Трга чуда: Криви торањ, Крстионица, Дуомо и гробље Кампосанто били су пред нама.
Кренули смо најпре ка Дуому, велелепној катедрали на којој се налазе врата светог Ранијерија, заштитника Пизе.
Десно од њих показао ми је једно мајушно, необично удубљење, за нијансу светлије од камена на коме се налази, светлу мрвицу коју већина не би ни приметила.
„Ко дотакне то удубљење, биће срећан“ – рекао ми је. „Ту тајну не зна свако. Они који знају да постоји од миља га зову `свитац`“.
Уистину, удубљење величине јагодице мог кажипрста светлело је на том белом камену, мада неупадљиво.
Кад сам овог октобра покушала да пронађем „свица“, мој покушај је био узалудан. Више немам очи да га видим. Или је то зато што је incantesimo* неповратно нестао или су га безобзирно прекрили наноси једног другог заноса и стварности у којој су свици тек метафора за зрно светлости које је једино доступно обичним смртницима и које се појави само на трен и нестане чим потрчимо за њим?
„Incantesimo“ је и назив серије коју сам након тога без даха пратила и на нашој телевизији. Пријатељи ми никада нису телефонирали радним даном од 9-10 јер су знали да сам се претворила у око и уво и да сам испред малог екрана.
Заиста сам тих година била опчињена Италијом и осећањима која је у мени будила!
(Дуомо, Пиза, слика позајмљена са интернета)
Унутрашњост Дуома, Крстионице, као ни Кампосанта нисам видела. Видела сам их само на сликама. Кад бисмо имали четири-пет сати за Пизу, не би ми то промакло. Овако, мој избор је био разумљив.
Једна ученица, Бранка П, која је те, 2005. године била у аутобусу који се вазда кварио тако да два одељења због закашњења нису успела ни да уђу на Поље чуда, жалећи што је само кроз капију могла да га види, рекла ми је:„Та наша екскурзија била је дивна...А тек онај Трг чуда!...Као да га је неко спустио са неба на то поље! Тако је леп и чудесан!“
Мој водич ме је провео кроз још неке уличице како бисмо из гепека узели тосканско вино које је купио за мене. Нисам се плашила ничега, иако ми је у једном тренутку прошло кроз главу да сам у непознатом граду, са човеком са којим нисам појела ни шаку соли, али ми је осећај говорио да нема места бризи, да је блискост више него очигледна чињеница, да се нас двоје уистину познајемо боље него људи који су године провели у истом стану, и да смо уистину срећни што је то тако. У једној уличици је застао и из унутрашњег џепа сакоа извадио једно мало, златно срце које сам после дуго носила на наруквици, све док се није искидала. А онда смо се, на станици, растали, знајући да ћемо се на јесен опет срести.
Неколико месеци касније на Тргу чуда упознала сам Марију и Рубина. Марија је била у једномесечној посети Рубину, кога сам упознала преко интернета и који је већ био у Србији, код ње, па је она тог септембра узвратила посету.
Тада, када сам упознала Марију и Рубина, попела сам се и на врх Кривог торња са једном повећом групом ученика.
Сви који су се нашли на врху памте тај доживљај као нешто најлепше на целој екскурзији.
Ја памтим и свуда са собом носим ону опојну вртоглавицу о којој сам писала и коју ћу, надам се, још који пут осетити.
Овог октобра нисам обавестила своје знанце о доласку. Знала сам већ да би се сусрет свео на десетак минута дружења, с обзиром да сам имала жељу да великој групи обезбедим карте за Криви торањ. Но, време је пролетело и једино што сам могла било је - да прошетам још једном и да купим сувенире пре него што напустим то тако посебно место.
Ка станици смо се враћали улицом Леонарда да Винчија. Зар се и могла другачије звати улица која води до Трга чуда?
Улицама је одзвањала музика бројних корака. Одједном, као да сам зачула анђеоски глас још једне живе знаменитости рођене у Пизи, Андрее Бочелија. Тај глас смењивао се са Еросовим гласом и певао је једну од најлепших песама о музици...
И све је постало музика коју и сада чујем.
То је светлост која се поново рађа
и њени одсјаји које успевамо да зграбимо.
Горе се отварају азурне равнице;
горе, још више, моје мисли лутају
и примећујем: све око мене и у мени
музика је...“
Ipak se okrece
Пиза (њени становници изговарају име свог родног града: Писа, иако се слово „с“ налази између два вокала) јесте град у коме су рођени, поред осталих, Галилео Галилеј, Леонардо Фибоначи и Андреа Бочели. Све у свему - сјајна берба!
Постоје различите легенде о настанку града. Најпознатија каже да су овај град основале избеглице из Тројанског рата, и то оне које су потицале из грчког града Пизе, који се налазио у долини реке Алфео, на Пелопонезу.
Неки историчари сматрају да је град добио име по речи коју су Етрурци користили да би означили ушће (вероватно због тога што се Арно недалеко од Пизе улива у Тиренско море).
Кренемо ли уличицом десно од Трга чуда, изаћи ћемо на Piazza dei cavalieri.
(Piazza dei cavalieri, Scuola Normale Superiore, slika sa interneta)
Стајали смо на том Тргу витезова (мада долазим у искушењe да преведем и: каваљера или коњаника, јер етимологија инсистира на коњаницима, али је очигледно реч о витезовима. Како су од коњаника постали витезови, а потом и модерни каваљери – друга је прича) кад сам угледала таблу на којој је писало име грофа Де Герардеске -Уголино. Лево од мене била је кула у којој је умро поменути гроф, кула која опомиње пролазнике да је ту скончао један издајник; испред мене налазила се зграда Факултета, а десно од мене – persona grata, као и улица која је водила ка Арну.
Трг витезова најпре се звао Трг седам путева. Све до Козима Првог Медичија она је била центар пизанске републике, а он ју је претворио у седиште новог војног реда витезова светог Стефана, како би уклонио и последња видљива обележја некадашње независности. Садашњи изглед овај трг дугује чувеном фјорентинском архитекти Ђорђу Вазарију, који га је осмислио 1562. године.
Статуа Козима Медичија налази се у центру Трга. Он је обучен у одежду великог мајстора витезова, одежду коју је начинио Пјетро Франкавила 1596. године; а ту је и фонтаница, дело истог аутора.
Иза њега је некадашњи PalazzodellaCarovanadeiCavalieri, претворен у Scuola Normale Superiore, престижну универзитетску институција коју је основао Наполеон по моделу истоимене школе у Паризу. Ту су, између осталих, студирали песник Ђозуе Кардучи, физичар Енрико Ферми и - мој водич.
Галилејево „Eppur si muove“ уселило се у моје мисли и кораке. Кретала сам се и ја, пратећи сунце које ми је показивало пут и водило ме, стрпљиво и сигурно, ка Арну.
Ход Галилејевим градом претворио се у ход улицама које, истина, нису биле посуте нити украшене цвећем више него што је то уобичајено у италијанским градовима (иако се недалеко од Трга чуда налази и најстарија ботаничка башта у Европи), али је извесно да ме ништа није асоцирало на Дантеов «Пакао» (осим оне огромне сахат-куле на којој је била табла са Уголиновим именом).
(Kula u kojoj je umro grof Ugolino, Slika sa interneta)
Пре ће бити да се све могло односити на завршни део, рајске сфере кроз које је Дантеа проводила Беатриче, а мене моја persona grata.
Иако нисам прошла поред данашњег Медицинског факултета, на коме је студирао Галилеј, ту, пред Универзитетом на коме је студирао и мој водич, замишљала сам управо њега како говори о хелиоцентричном систему он, који је био једно од најсветлијих сунаца свог времена иако је свештенство желело да га помрачи.
Потом га видим како у тишини своје радне собе конструише први дурбин, а потом и телескоп, и како његове очи, прве у историји човечанства, посматрају планине и удолине на Месецу, Млечни пут који бљешти пред њим, Јупитерова четири сателита (који су данас познати као Галилејеви сателити), Венерине мене и сунчеве пеге.
Окрећем се и као да чујем тихе гласове из његовог времена. Шапућу како са врха Кривог торња баца каменчиће како би доказао нетачност Аристотелове теорије која се заснивала на томе да тела падају на тло брзином пропорционалном њиховој маси.
Сад већ стоји пред инквизицијом и пориче да је бранио Коперникову хелиоцентричну теорију, свестан да би и он био спаљен као његов земљак Ђордано Бруно. Међутим, слепа и глува инквизиција ипак га проглашава кривим и осуђује на доживотни затвор, који ће касније сам папа преименовати у кућни притвор, након чега је Галилеј прошапутао своје чувено « Ипак се окреће».
Дело које ће потом написати, « Дијалози о две нове науке», бавиће се отпорношћу тела према спољашњем притиску, равномерним и равномерно убрзаним кретањем, присилним кретањем, косим хицем и узроцима кохезије.
На крају, гледам га, тужна, док без очињег вида, пошто му је и то живот одузео, ослушкује клатна у сату и закључује да свако клатно има свој период осцилације и да тај период зависи од његове дужине.
Тај човек, који је рођен исте године кад је рођен Шекспир и кад је умро Микеланђело, 1564. године, човек кога називају оцем модерне астрономије, оцем модерне физике и оцем модерне науке, умро је 1642. године, исте године кад је рођен Њутн. Тек 1737. године испуњена му је последња жеља – његови посмртни остаци пренети су у цркву Санта Кроче у Фиренци (о којој сам већ писала).
У међувремену, наука је много узнапредовала, а Галилејева открића су добила заслужено признање. У овој, 2009. години, која је проглашена годином астрономије, они који су загледани у звезде знају колико му дугују.
«Ипак се окреће», понових у себи, и (о)кренусмо напред, ка Арну.
Na Trgu cuda krivi se kula
На страну то што и верујући и не верујући чезну за чудима. На страну то што је за некога чудо и кретање мрава по трави, и птичји лет, и нечији осмех; на страну што неко сматра чудом само оно што је несвакидашње, као што је лет у свемир, две хиљаде миља под морем, преживљавање у џунгли или на пустом острву; на страну и то што је за некога чудо само оно што се граничи са немогућим.
Највеће чудо је – живот који нам је дат, као и то што он представља збир свих искустава, различитих за сваког појединца, а опет – у основним обележјима заједничких за све људе.
Искуство, које сматрам више својим него заједничким духовним (па чак и географским) власништвом, ма како то смешно звучало, зове се Трг чуда.
Један велики занос ми је пре много година открио да у његовом родном граду постоји место које се тако зове, и то зато што се на њему налази једно од седам светских чуда модерног доба, Криви торањ, који сам до тада виђала по приручницима, новинама и часописима, али ми никада пре није привукао пажњу нити ми се чинило посебним то што је нека грађевина накриво насађена, што је, грешком конструктора, због те неправилности проглашена чудом.
Зар нешто што се истиче само својом неправилношћу или пропустом градитеља треба проглашавати чудом? Чудна ми чуда!
„Волео бих да се једном заједно попнемо на врх Кривог торња“ – била је реченица због које сам почела да тражим литературу о том тргу и због које сам, много пре него што сам кренула у тај поход, покушавала да га замислим.
Кад смо Брани и ја стигле на Поље чуда (Campo dei miracoli), на коме се налази и Трг чуда
Иначе, изградња Торња започета је још у дванаестом веку, 1173. године. Те године му је Бонано Пизано ударио темеље. Потом је дванаест година радио на њему, до 1185. године, а онда је нестао, оставивши иза себе три и по спрата. Тако је Пизано ушао у легенду, јер му се након тога губи сваки траг, те се не зна да ли је те године умро или је одустао од градње зато што је схватио да је сам крив што се Торањ криви, тј. нагиње удесно.
Његов рад настављен је тек 1250. године, када је Гуљелмо де Инстрик, заједно са још неколико архитеката, покушао да исправи Торањ, али у томе није успео. Но, Торањ – звоник, који је постао једно од седам светских чуда, ипак је завршен 1360. године, након чега је наставио да се нагиње по један центиметар годишње.
Подаци о његовим димензијама су овакви:“Висина торња од земље до ниже стране је 55.86 метара, а од земље до више стране је 56.7 метара. Дебљина зидова при дну је 4.09 m, а при врху 2.48 m. Торањ је, ако кажу најновији подаци, искривљен за 4,60%. Тежина торња је процењена на око 14,453 тона. Звоник има 294 степеника.»
(Piazza dei miracoli), купиле смо карте и – пошто смо имале око сат и по до термина у коме је било предвиђено да се попнемо, најпре смо прошетале тим Пољем. Трава је била толико зелена и питома, толико ме је мамила да сам силно желела да се као дете ваљам по њој и да се све успава ту де је затечено, као у Раичковићевој «Каменој успаванци», а нарочито «ви, руке у трави, ви, уста у сени...», али смо продужиле ка Кривом торњу јер се тамо налазило још једно, само моје, велико приватно чудо - Персона грата која нас је чекала.
На њему се налази и седам звона, од којих свако има име:
1. L'Assunta, направљено 1654. године, тешко 3,620 кг,
2. Il Crocifisso, направљено 1572. године, тешко 2,462 кг,
3. San Ranieri, прављено од 1719. до 1721. године, тешко 1,448 кг,
4. La Terza, направљено 1473. године, тешко 300 кг,
5. La Pasquereccia, направљено 1262. године, тешко 1,014 кг,
6. Il Vespruccio, направљено 1501. године, тешко 1,000 кг,
7. Del Pozzetto, направљено 1606. године, тешко 652 кг.
Најстарије међу њима, Pasquereccia, јесте и најчувеније, јер је то звоно звонило када је умро од глади гроф Уголино де Герардеска, који је био заточен са целом својом породицом након што је издао свог пријатеља Руђерија).
Гроф Уголино помиње се и у Дантеовој «Божанственој комедији», у деветом кругу Пакла, где су издајници, а они који су читали Борхесово «Чекање» такође знају да је самозвани Александар Виљари непрестано читао тај део «Божанствене комедије», што је кључ за откривање узрока његовог непрестаног скривања, однос разлога због кога је чекање постало његово егзистенцијално стање.
Ту, где је самозвани Александар Виљари тапкао у месту, опсесивно читајући о судбини овог грофа, претворивши се сав у чекање, моје чекање се завршавало и претварало у извесност, не онакву каква би била идеални предложак за неки романтични роман, већ онакву какву је стварност у спрези са мојим карактером диктирала. Закључујем, зато, да нема на свету већег диктатора од стварности! Хитлер, Дуче и остала братија могу да јој пљуну под прозор.
Може јој се кад је, у италијанском језику, управо она, стварност, мајка придева «краљевски».
Направићу једну дигресију, која ме је, у тренутку кад сам је открила, толико очарала да просто морам да је поделим са онима који долутају или свесно дођу на овај виртуелни Трг чуда.
Наиме, италијански придев «reale» може значити и »стваран» и «краљевски». Реч «realista», у зависности од контекста, може се превести и као «реалиста, човек који објективно сагледава свет око себе» и као «ројалиста» (излишно је да преводим да то подразумева човека оданог краљу?).
Зато је и моја стварност тада и тамо била краљевска, иако се са својом Персоном гратом ниједном нисам попела на врх.
Упркос свим покушајима, нити ће се икада исправити све криве дрине овог света (поклонила сам му, за сваки случај, Андрићеву Ћуприју и у њој веру, љубав и наду, да их носи у новчанику или на истом ланчићу на коме носи и један прстен), нити се може исправити тај један једини и јединствени звоник, чије је нагињање покушавао да заустави и његов отац, као члан тима стручњака:
„До 1990. године, торањ Пизи се толико накривио да су званичници морали да га затворе за посетиоце и покрену санационе радове. Инжењери су успели да смање нагиб за 44 центиметра, вративши торањ у положај који је имао 1838. године. Криви торањ у Пизи поново је отворен за посетиоце и туристе у децембру 2001. године.
Када су инжењери започели подухват, прво су због обезбеђења опасали колоса јаким челичним ужадима. Торањ се и даље нагињао и једини начин да се он учврсти и у таквом положају остане и следећи миленијум, био је да се темељи изнова направе. Стручњаци су веома опрезно копали испод торња вадећи велике количине земље. Затим је торањ исправљен уз помоћ неколико тона тешких тегова.
"Вратили смо свету једно од највреднијих уметничких дела", рекао је архитекта Микеле Јамиолковски. "Спасилачка акција" коштала је преко 50 милиона немачких марака .“
Брани и ја смо кренуле ка врху.Тада нисмо знале да онима који су клаустрофобични или који имају мигрене и мучнину није препоручљиво да крену у такав поход. Иначе, на сваких пола сата улази група од по тридесет посетилаца, да се не би Торањ преоптеретио и да се не би још више и брже нагињао. (Зато овог септембра и нисам била у прилици да поново осетим ону незаборавну, очаравајући вртоглавицу и адреналин (што су желели и многи моји ученици), пошто је први термин који смо могли добити био - тек за један сат, а тада смо већ морали бити у аутобусу), иако је тридесетак ученика било спремно да плати тих 12 евра само да се нађе на врху (Колико пута сам поновила да Италијани скупо наплаћују сваки педаљ својих знаменитости, и своје историје и својих, стварних или умишљених, чудеса?).
Многе катедрале и звоници имају такве степенице и дају могућност људима да виде панораму града са њиховог врха (незабораван ми је доживљај и поглед и са катедрале у Естергому), али је овај звоник јединствен, управо због искошености, која има специфично дејство на људски организам, пошто човеково тело другачије реагује кад се пење на усправан објекат, а другачије кад је он нагнут.
Брани и ја смо стигле до претпоследњег спрата. Због времена, које је неумитно истицало, и због тога што њој вртоглавица није пријала (Каква штета!), кренуле смо натраг уским степеницама. Претходно смо се сликале код великог звона. На мом мобилном (који сам тада једино имала при себи, јер се све ствари остављају у посебној просторији пре него што се крене у поход) остала је и панорама Пизе, кров Дуома и Крстионице, у које још нисам крочила.
Зато сам у своју поему, којој сам дала назив Ombelico del mondo (Пупак света), унела стихове:
У жељи да те се нагледа тако усправне,
упињаће се Криви торањ из петних жила
да исправи своју криву кичму,
увек и свуда носити са собом
сећање на заносну вртоглавицу
коју си осетила пењући се ка врху.
И пожелећеш да следећи пут ипак стигнеш горе
јер била си надохват неба,
скоро да си га пољубила својим уснама
Стварност је, дакле, била краљевска, али су усне остале жедне блаженства.
На тридесетак-четрдесетак степеница од врха Кривог торња (од 294, колико их је било) мислила сам на „слатку воћку танталског рода“, зрелу и сочну, која ми је остала недоступна, као и ја њој, и то све због девизе: " За краља (прочитати пажљиво претходни део) и отаџбину!"
Pod nogama PROLECA (govor bilja)
Šta u stvari prikazuje Botičelijevo „Proleće”?
Smatra se da je to jedna od najtajanstvenijih i najomiljenijih slika na svetu. I dan-danas se raspravlja o „paradi” božanstava i nimfi i na razne načine tumači njihovo značenje. Svaki lik može da se protumači na više načina, a mnoštvo biljaka upotpunjuje ovu tajanstvenost .
Sandro Filipepi, najčuveniji firentinski slikar 15. veka, ostao je u umetnosti poznat po nadimku nastalom po podrugljivom nazivu za malo vinsko bure – botticello. Ovaj nadimak čak nije ni bio njegov, već njegovog znatno starijeg brata Đovanija. Često je bio s bratom, pa se o malom Sandru zabunom govorilo kao o Botičelovom sinu – Sandro Botičeli, da bi na kraju ostalo samo Botičeli. Učio je kod čuvenih slikara Filipa Lipija i Verokija. Po nalogu pape Siksta IV, firentinski slikari, među kojima i Botičeli, učestvovali su u oslikavanju kapele koja će se kasnije po papi zvati Sikstinska. Radio je najviše za porodicu Mediči.
Jedna od najpoznatijih i najlepših slika na svetu urađena je upravo za jednog Medičija. Naziv slike je „Proleće” ili „Alegorija proleća”. Na slici je simbolički prikazano rađanje ovog godišnjeg doba. Sliku treba gledati zdesna nalevo na sledeći način: uvijen u plavičasti plašt, Zefir, bog proleća, prati i grli neplodnu zemlju (figura Floris) koja se pretvara u raskošnu Floru – simbol proleća. Dolasku proleća pomaže Merkur (na levom kraju u crvenom plaštu) koji svojim štapom – kaduceusom – rasteruje poslednje oblake. Na slici su još Venera, iznad nje Kupidon i tri gracije koje svojom igrom ističu radost i klicanje prirode zbog povratka proleća.
Sama scena buđenja proleća koju nam dočarava Botičeli, postavljena je u vrt pomorandži. Plod pomorandže možemo posmatrati kao simbol venčanja (ako ga gledamo kao mogući dar Hesperide Jupiteru na dan njegovog venčanja sa Juno), ili kao rajsku voćku saznanja, ali i kao voćku ljubavi i greha. Takođe može da se posmatra i kao težnja, ili čežnja ka nedostupnom i nemogućem (po legendi Tantal je mučen i tako što mu se nad glavom nadvijala grana pomorandže, a čim posegne rukom da ih ubere, vetar ih oduva). Primetićemo da je Kupidon sa svojom strelicom usmerenom ka jednoj od tri gracije smešten u krošnju, među plodove pomorandže, kazujući nam da se božanstvo koje odapinje strele ljubavi nalazi na drvetu ljubavi. Sva ova višeznačna tumačenja imaju potporu i oslonac u mitologiji i svakako da je Botičeli, inače nadahnut antičkim duhom i kulturom, sve to znao. Drugim rečima, Botičeli nam i kroz prikazane biljke nagoveštava i upućuje nas na neka događanja i neke ljude ili neke manje-više javne tajne Firence u drugoj polovini 15. veka.
Citrus aurantium – pomorandža, kao i druge vrste roda Citrus (limun, gorka pomorandža, grejp...) od davnina se koriste kod poremećaja apetita i lošeg varenja, znači kao aperitiv i stomahik. Novija istraživanja ukazuju da zbog sadržaja kompleksa flavonoidnih heterozida povoljno deluje kod poremećaja perifernog krvotoka i na sniženje povišenog krvnog pritiska. Lekoviti deo je kora ploda (Citri pericarpii flavedo et albedo). Plod je omiljeno voće, bogato vitaminima, lako iskoristljivim šećerima i voćnim kiselinama i izuzetno je značajno za održanje dobrog zdravlja, ali i lepote, jer kozmetička industrija sve više traži ovu biljku i preporučuje je za dobar i lep ten.
VENERA : Jedna od legendi kaže da se boginja Venera (u grčkoj mitologiji Afrodita) rodila iz morske pene i da je jašući na talasima stigla do obale, gde je izašla i svoju nagost prekrila mirtom. Stoga je mirta posvećena Veneri, a preko grčke mitologije u vezi je i s ružom, gorocvetom (adonisom) i narcisom. Ona je boginja ženske lepote i ljubavi, ali i probuđene prirode i proleća. Najdražesnija je među boginjama i u sebi skriva sve čari ljubavi. U njenoj pratnji nalaze se ljupke gracije i njen sin Amor ili Kupidon (u grčkoj mitologiji Eros). Mnogi čuveni slikari ogledali su se u slikanju scena s Venerom, a u Botičelijevom „Proleću” zauzima središnje mesto, čak malo uzvišeno, kao da vlada nad svima. Čini se jasnim da je ona na ovoj slici vrhunac humanističke ideje lepote, sklada, ravnoteže i ljubavi. Iza nje je žbun njene biljke, mirte.
Myrtus communis, mirta , tipičan je grm sredozemnih makija i šuma, a u upotrebi su list i plod mirte, Myrtus folium, et Myrtae fructus. Upotreba u medicinske svrhe ograničena je na zemlje Sredozemlja, gde se najviše koristi i to kao antiseptik, stomahik, adstringens i aromatik. Značajna je upotreba ove biljke u kulinarstvu (kao začin), te u proizvodnji etarskog ulja koje se koristi u parfimeriji.
Još jedna biljka zapada za oko, a nalazi se ispod Venerinih nogu. To je kukurek, vesnik proleća, ali i biljka koja je u to vreme ponovo počela da se upotrebljava u medicinske svrhe. Opisao ga je Hipokrat skoro dve hiljade godina ranije i nakon toga do kasne renesanse nije se mnogo pominjao. S obzirom na to da je Botičeli pripadao humanističkim krugovima koji su se napajali antičkim mislima i znanjima, izvesno je da je o lekovitosti pojedinih vrsta koje je naslikao ponešto i znao.
Zašto je kukurek baš tu, zašto uz Veneru? A odmah do njega su i lisičji rep (Echium vulgare), ljutićptičje mleko (Ornithogalum umbellatum). Desno je jedan anthemis, malo niže ljubičica (Viola sp.), pa podbel (Tussilago farfara), do njega mačkov brk (Nigella damascena), pa bulka (Papaver rhoeas). Neverovatno!
No, vratimo se kukureku. U našoj zemlji postoji nekoliko vrsta roda Hellebours. Najpoznatiji i najrasprostranjeniji je Hellebours odours, a na slici je najverovatnije prikazan njegov zapadni srodnik Hellebours niger. To je višegodišnja biljka do 50 centimetara visine, sa snažnim, gotovo crnim rizomom. Ima jedan prizeman list na dugoj dršci, kožast, prstasto deljen na 7–11 režnjeva. Cvetovi su svetlo žutozeleni i mirišu. Cveta od februara do aprila. Rasprostranjen je u jugoistočnoj Evropi, uglavnom u šumama cera, kitnjaka, graba i bukve. Drogu (biljni deo koji se koristi) čini rizom s korenjem i u apotekarskom prometu vodi se kao Rhizoma hellebori, a raniji naziv je bio Radix Hippocratis, što nam govori o značaju ove biljke za Hipokrata. Rizom sadrži bufadienolidne heterozide, steroidne saponine, laktone, alkaloide... Veoma je otrovan. Znači, kukurek je otrovna biljka koju ne treba koristiti u samolečenju. Josif Pančić (1873) piše „…koren od mladog kukureka upotrebljen je za lečenje stoke...” Slične navode imamo kod S. Petrovića (1883) „…narod i neki veterinari uvlače koren od kukureka pod kožu marve, te tu izazivaju gnojenje u nekim opasnim bolestima...”, ili kod J. Tucakova (1971) „…narod upotrebljava korenčiće za zatravljivanje obolele stoke, a negde i ljudi. U Vojvodini taj posao zovu uvlačenje spreža...” Po tragovima koje nam je ostavio Hipokrat, kukurek je u trećem i četvrtom veku pre naše ere korišćen za lečenje duševno obolelih, protiv ludila (pazzo), a u 14. veku čuveni firentinski plemići i bankari bili su iz porodice Pazzi, koja vodi poreklo od poznatog krstaša iz opsade Jerusalima po imenu Pazzo. Bili su protivnici Medičija, učestvovali u zaveri i ubistvu Lorencovog brata Đulijana.
Znajući da su simboli i skrivena značenja sastavni deo Botičelijevih slika, da nijedna sitnica nije slučajna i da iz njegovih slika može štošta da se sazna o Firenci 15. veka, budućim istraživačima ovog remek-dela ostaje da odgovore na pitanje zašto pazzi ispod Venerinih stopala. (Ranunculus acer),
Pod nogama PROLECA (nastavak)
Da bi se bolje razumelo skriveno značenje „Proleća”, odnosno bolje razaznali prikazani likovi, ali i za bolje razumevanje celokupnog Botičelijevog slikarstva treba razjasniti neke događaje vezane za osobu po imenu Simoneta Kataneo.
Godine 1474–1475. Botičeli je dobio zadatak da oslika barjak za Đulijana Medičija, brata Lorenca Veličanstvenog i unuka osnivača porodice, Kozima. Za Atenu Paladu koja je trebalo da bude na barjaku, uzeo je lik svoje komšinice Simonete Kataneo. Kažu da je bila najlepša devojka u Firenci tog doba i veoma mlada se udala za Marka Vespučija (iz stare, moćne firentinske porodice Vespuči, rođaka čuvenog moreplovca Ameriga). Nije bila tajna da je Đulijano bio zaljubljen u Simonetu, nije bila tajna ni da su mnogi drugi Firentinci bili potajno zaljubljeni u Simonetu, no zanimljiv je odnos Botičelija prema njoj. On se nije ženio i za žene izgleda nije mnogo mario. Međutim, kako je među renesansnim umetnicima, još od Dantea i Beatriče, bilo važno imati muzu koja će umetnika nadahnjivati i ushićivati, nameće se pomisao da je Simoneta bila Botičelijeva muza. Umrla je veoma mlada 1476. godine, a Botičeli nadahnuto uzima njen lik za gotovo sve likove dama koje će kasnije naslikati.
ZEFIR je bog vetra i simbol proleća, pri čemu se misli na zapadni vetar, kao i na zapad uopšte, a u starom Rimu nazivan je i latinskim imenom Favonije. Donosi vlagu, pa ga smatraju i zaštitnikom biljaka. Zefir je prikazan ispod grma lovora, koji takođe ima neobičnu priču. Znamo da lovor označava pobednike i slavljenike i da se lovorovim vencem kite slavodobitnici. Međutim, mitologija mu pripisuje nešto drugačije značenje. Jednom prilikom, Apolon je uvredio Erosa koji ga je iz osvete pogodio strelicom ljubavi, dok je istovremeno strelicom koja ubija ljubav pogodio prelepu nimfu Dafne. Apolon se zaljubio u Dafne koja ga je prezirala i, bežeći od njega, zamolila bogove da joj promene lik. Oni su joj uslišili želju tako što su je pretvorili u žbun lovora. U znak ljubavi prema Dafne, Apolon je prvi upleo venac od lovora i nosio ga na glavi. Stoga lovor može da se tumači i kao znak neuzvraćene ljubavi. Znači, Zefira ispod lovora možemo opisati i kao nekoga iz Botičelijevog okruženja ko je pobednik, ko je slavan, i prema kome neko sa slike gaji neuzvraćenu ljubav. A ko bi to mogao da bude do Lorenco (Veličanstveni) Mediči? S druge strane, istorijski izvori kažu da je Đulijano bio zaljubljen u Simonetu, ali da ni sam Lorenco nije bio ravnodušan prema ovoj lepotici.
Laurus nobilis , lovor, slično mirti, grm je sredozemnih makija i šuma, a u upotrebi su list i plod lovora, Lauri folium, et Lauri fructus. List je snažan rubefacijens, deluje antimikrobno i repelentno (odbija insekte). Plod je karminativ, emenagog i diuretik. Iz ploda se hladnim ceđenjem nekada dobijalo ulje koje je korišćeno za lečenje čireva. List se koristi kao začin i kao dragocena sirovina za proizvodnju etarskog ulja.
Još jedno drvo skriveno je iza Zefira i Hloris. To je tisa, koja važi za svetu biljku u keltskoj, grčkoj i slovenskoj mitologiji, pri čemu se uvek povezuje s besmrtnošću, ili dugovečnošću i snagom. Tisa je otrovna, moćna u magijskim obredima, i postoji verovanje da se ne sme seći, jer je tada simbol smrti. S druge strane, predmeti od tise su relikvije koje imaju magijsku moć. Sigurno da je deo ovih mitova prenet i u hrišćanstvo, tako da je i dan-danas često rezbarenje različitih relikvijara u tisovini.
Yaxus baccata, tisa , veoma je stara i retka biljka, takozvani tercijarni relikt, što znači da je u klimatski pogodnim i zaštićenim staništima preživela od tercijara do danas. Svi delovi biljke su otrovni osim crvenog omotača ploda (arilus). Posebno je otrovan unutrašnji deo kore koji sadrži diterpene taksanske tvorevine (taksol ili paksitaksol i srodne derivate). Upravo ova velika otrovnost pobudila je zanimanje farmaceutske industrije, pri čemu je utvrđeno da je taksol moćni lek protiv raka, pa je Svetska zdravstvena organizacija odobrila primenu taksola/paksitaksola u lečenju. Poslednjih trideset godina najveće farmaceutske kuće ispituju ovu biljku, a zbog ugroženosti sve je više gaje (Taxsus brevifolia, pacifička tisa).
Ako se sa ovim saznanjem vratimo tumačenju slike, mogli bismo zaključiti da je Zefir, ili onaj koga Zefir prikazuje na slici, neko koga Botičeli smatra snažnim i dugovečnim i koga poštuje i uvažava. Još jedan dokaz da je to možda sam Lorenco Veličanstveni, njegov zaštitnik.
HLORIS je nimfa povezana s prolećem koja se udaje za Zefira i imaju sina Karpusa (Carpus = u botanici plod). Na slici joj iz usta izlaze najpre anemona, potom vinka (zimzelen), pa ruža i različak. Slikajući ovu scenu, čini se da je Botičeli imao na umu stihove poznatog pesnika Medičijevog dvora, svog prijatelja Anđela Policijana: „...i dok je govorila, njen dah se pretvori u ružu...”
Anemone nemorosa (anemona ili breberina), biljka ljutog ukusa i mirisa, deluje nadražajno na kožu (naročito sveža biljka) i izaziva plikove. Otrovna je i veoma je neobično zbog čega baš anemona prva potiče iz usta Hloris. Moguće da razlog treba tražiti u grčkom korenu reči (anemos = vetar), jer je i dah blagi vetar, kao i sam Zefir, koji pokušava da je obgrli. Ili možda u etrurskom poimanju da je anemona cvet smrti, naime, zima – Hloris umire i pretvara se u raskošno proleće – Floru.
Vinca sp. (zimzelen), nežna biljka ljubičastih cvetova, simbol nevinosti, stavlja se u postelju mladoženja. Pored toga, označava večno prijateljstvo. Otrovna je zbog sadržaja alkaloida (vinkamin) i heterozida (vinkozid). Koristi se isključivo za izradu fitopreparata sa antikancerogenim delovanjem.
Rosa canina (divlja ruža, šipak), simbol večne ljubavi i lepote, ali i dobro poznata lekovita biljna vrsta. Čaj od šipka je napitak mnogih naroda.
Centaurea cyanus (različak) zanimljivo je grčko poreklo naziva roda, a potiče od grč. kentaurion jer je posvećena kentauru Hironu koji je lečio sokom ove biljke. Vodi poreklo iz istočnog Sredozemlja, a u lekovite svrhe se koristi cvet. Sadrži gorku materiju centaurein, antocijanske heterozide (cijanin i pelargonin), kumarinski glikozid cikorin i tako dalje. Koristi se kao blagi diuretik, tonik i kod dispepsije.
Pored opisanih biljaka u okruženju Hloris uočavamo i: Iris florentina(bela perunika), Viola sp. (ljubičica), Taraxsacum officinale (maslačak), Myosotis arvensis (spomenak), Bellis perennis(bela rada), Fragaria vesca (jagoda) i mnoge druge.
FLORA je u rimskoj mitologiji boginja proleća i cveća. Haljina prekrivena cvećem takođe je nadahnuta stihovima Policijana: „...Bela je ona i odora joj bela, mada ružama i cvećem i travom oslikana...” Ovi stihovi potiču iz jedne poeme u kojoj pesnik opisuje Simonetu Kataneo-Vespuči, tako da je opravdano verovanje da je, slikajući Floru, Botičeli mislio na Simonetu. Od mnoštva cvetova upletenih u njenu kosu i biljaka naslikanih na haljini prepoznaju se Fragaria vesca (jagoda), Ranunculus sp. (ljutić), Viola odorata(mirisna ljubičica), Centaurea cyanus(različak), Bellis perennis(bela rada), Convallaria majalis (đurđevak), Dianthus superbus(ibrišim karanfil), Primula veris(jagorčevina), Rosa gallica(ruža mesečarka) i neke druge. Okruženje je takođe bogato biljkama pri čemu se neke ponavljaju, a od novih tu su Hyacinhus orientalis (zumbul), Papaver rhoeas (mak, bulka), Tussilago farfara (podbel)...
MERKUR (u grčkoj mitologiji Hermes) bog je trgovine i trgovaca, ali i božji glasnik. Atributi su mu krilata kapa i krilate cipele. U ruci nosi krilati štap kaduceus. Simbol je pomirenja, sunca i proleća. O pojasu mu visi mač, a drška mača na Botičelijevoj slici ima oblik šišarke bora (Pinus sp.). Upravo ova šišarka upućuje na Đulijana Medičija na šta nam opet ukazuje jedna poema Policijana.
Biljke, kao što vidimo, imaju svoj jezik i mogu da ispričaju svoju priču, pri čemu su moguća različita tumačenja, samim tim i različiti ishodi. Koliko je govor bilja bio Botičelijeva namera, koliko je to slučajnost ili, pak, naše naknadno zapažanje i umišljanje, ostaje zagonetka koju će svako ko se udubi u ovu sliku protumačiti na svoj način.
Možda je veličina Botičelija i njegovog „Proleća” upravo u tome što nas neprestano tera da na različite načine gledamo sliku, da je istražujemo i tumačimo u nedogled .
Pod Ponte vecchiom tece Arno...
Под ногама – калдрма, али њој се чини да иде по паперју или чак плови. Носи је нека чудна река. Свуда око ње - рукавци људи који се гурају и тискају не би ли се на тренутак изборили за наслон на мосту, како би овековечили своје присуство на том месту. На сликама у чијем средишту је њихово лице или попрсје у позадини су други мостови и Арно који се обесно ваља и љуљушка, иако све време глуми непомичност и смиреност. Упркос гужви, шкљоцању апарата, знаних и незнаних речи различитих језика који допиру до ње, чини јој се да су ту само тај мост и она, и да су, као најмоћнијом камером, само они заслепљени бљештавилом са обе стране пута који води до Старог моста, најстаријег који има Фиренца. Мост, а није само мост; пут а није само пут; злато а није само сјај; живот а није само јад…
Под Понте векјом тече Арно...
Зар река собом носи стварно
наше и туђе сенке румене?
Куд то одлази наша румен?
У шта се претачу наше сене?
У шта се претвара тај чудни грумен
Гледа лево и десно и види – грумење злата. Како некада, тако и сада, Понте векјо је начичкан златарским радњама у којима је злато обрађено на такав начин да ономе ко застане – и памет стане.
Одвајкада су Фирентинци извозили своје производе у медитеранске земље, а оданде доносили злато, драго камење, ћилибар и слоновачу. Веште кујунџијске руке правиле су од донетог блага нове ниске, привеске и наруквице којима су украшавале бела грла, попрсја и нежне руке својих дама. Највреднији међу кујунџијама и трговцима имали су радње баш на овом, Старом мосту.
Изговара његово име, Ponte vecchio, на оригиналном језику и чини јој се да се у њеним ушима и срцу ствара нека тајанствена мелодија – посестрима Костићеве Санта Марије дела Салуте, чију је камену материјализацију видела дан пре тога.
Арно, тај течни смарагд на рукама отмене мона Фиренце, украшен је треперавим зрацима сунца и сребрнастим одсјајима таласа који се мрешкају на сунцу.
Под Понте векјом Арно тече...
Чиме се сећања на тугу лече
На Тргу чуда криви се кула,
а туга лагано стиже и мене,
плави полако сва моја чула
Преплављена је осећањима која јој сваког часа мењају агрегатно стање: час је течна и топла као вулканска лава, час млака као плитки поточић у летње јутро, а час тврда и хладна као ледени глечер.
Сећа се како је, када је први пут застала, иако иначе нема типично женску склоност да застаје код златарских радњи, остала засењена сјајем и умећем мајстора кујунџијског заната, па је то увече узгред поменула ономе кога је тада први пут видела, и то после скоро седам година писменог и телефонског познанства.
Агенција је својим путницима резервисала смештај у хотелу „Венеција“, у оближњем Монтекатинију. Није заборавила да јој је једном рекао како би желео да се сретну у Венецији и питала се да ли је могуће да се хотел у коме је преспавала те ноћи морао звати баш тако само да би се заиста срели у Венецији. Наравно, то је било реторско питање.
После неколико месеци поново су се срели на малом безименом тргу, те ноћи њиховом приватном тргу којим нико није прошао. Као да је нека виша сила одредила да нико не поремети тиху свечаност њиховог сусрета. Крајичком ока посматрали су речицу у којој су расле неке чудне, витке, мекане и паперјасте биљке, а десно од њих налазила се дрвена кућица-кула у коју су се касније попели и на чији зидић је уписала неколико речи, тек да негде буде забележен тај сусрет. Магија сусрета избрисала је тих неколико речи из њеног сећања истог тренутка кад их је записала.
Лагано су испијали шампањац, спонтано разговарали и смејали се док су седели на округлој и покретној дрвеној платформи која се окретала укруг, када је на небу, на обострано чуђење, почео да се расцветава, у хиљаду праскавих боја, чудесни ватромет. У једном тренутку, смејући се и сам својој духовитој досетки, рекао је: „Ето, сад ће тамо бити написано твоје име, јер је ватромет у твоју част“, и то он који није ласкавац, али коме је такође било јасно да то није ноћ налик на друге, њој која је знала да је то што им се дешава чаробније од сваког филма.
Поклонио јој је један бели, чврст и гладак коверат -пакетић са машном боје злата. И док ју је развезивала на том малом тргу (или је то био само парк?) у полуосветљеној уличици, била је сигурна да зна где је то купљено, због оне успутне, пролећне приче о одушевљењу сјајем и облицима. Када су њени прсти напипали круг чија је чврстоћа направила испупчење на најнеобичнијој коверти коју је икада држала у рукама - одузела се. Дрхтавом руком извукла је поклон из коверте на којој је уредно била утиснута адреса радње на Понте векју. У полутами је на врху круга угледала нешто налик на сунце које је одједном обасјало трг, и ту ноћ, јер је камен сијао као сунце. И био је сунце! Да није патетично, рекла би да је то било сунце њихове љубави. Тихо је, тако да није сигурна да ли је звучало достојанствено или стидљиво, рекао:„Амбра...Да ли ти се допада?...То је мој мали знак пажње...“, а онда брзо додао: „...необавезујући...“ Није знала шта значи амбра на италијанском, али је то драгоцено осмокрако сунце, са свих страна уоквирено сребрним тананим зрацима, ставила на своју десну руку. Било је прешироко за њен домали прст, и она је, са мало горчине, признала себи зашто је то тако. Знала је да његова жеља није обавеза, иако јесте признање и ненаметљива понуда. Па ипак – за њега, који је навикао да не показује тек тако осећања, чак и кад су врло постојана – то је био велики искорак и храброст, а за њу - велико искушење. Не, није била спремна за такав заокрет. Сунце туђег неба и друге вере није грејало као оно што залази иза Рајске реке у Белом граду. Није имала куд, вратила се тамо где припада.
У речнику је открила да је амбра ћилибар. Чак је те јесени у музеју града у који се вратила отворена изложба под називом „ Магија ћилибара“, коју је, наравно, посетила, те је и тамо видела доказе да су одвајкада људи знали за нека ћирибу-ћириба својства и ефекте ћилибара. Осећала их је и сама, али она ту више ништа није могла. И уопште, она више није могла ништа, осим да призна да је вредело, да је то било и остало нешто сасвим посебно, што пролази и протиче као тај Арно, иако заправо не одмиче никуда, јер не може из себе, из свог корита, а вода ко вода увек некуд лута и расипа се улудо и обесно, луда и бесна, и увек нешто носи, само што то што носи није ни важно. Нека носи! Важно је оно што остаје. А Понте векјо остаје, и Арно, и они, и та љубав, тако силна и тако крхка истовремено, јер то јесте била (и остала - дрхтавим прстима додаје, као да се премишља, а зна да нема разлога за сумњу, мада једно другом никада то нису признали гледајући се у очи, али су доказали и осетили. Овога пута му чак није ни дала могућност да се погледају, није му ни јавила да долази у Тоскану, јер можда...ко зна... можда би неко и рекао...а није време, мада место јесте...или је увек време?...Или то више не зависи од њих...или уопште не зависи од њих..).
А под Понте векјом Арно тече...Тече, као и све друго...Тече, а никуда неће отићи нити стићи ни тај Арно, ни они, ма где били...јер се од себе не може побећи...
Под Понте векјом тече Арно.
Зар се ту једном сретосмо стварно?
На Пољу чуда још травке снене
стидљиво сричу: „Ti voglio bene“ ,
речи што ниједно од нас не рече
тад кад је падало румено вече
на нашу љубав и успомене.
Под Понте векјом Арно тече...
(Стихови су из песме „Ponte vecchio”, објављене у збирци „Трг чуда“)
izvor:trg-cuda.leonardo