Član
- Učlanjen(a)
- 31.12.2011
- Poruka
- 1.534
Ko su Sveti Oci - pismo protestantu
Postavio si mi dobro pitanje: Ko su ti Sveti Oci, o kojima vi Pravoslavni Hriscani stalno govorite i zasto su vam oni toliko vazni? Zar nije dovoljno imati samo Sveto Pismo?
Pre svega, moram ti reci da Sveti Oci nisu vazni samo danas Pravoslavnima, vec su to bili jos od samog pocetka: u toku velikog i slavnog razdoblja Sabora Crkve (od cetvrtog do osmog veka), odluke ovih Sabora pocinjale su ovim znacajnim recima: Prateci Svete Oce...
Mislim da ces uvideti da su ovi Sveti Oci takodje vazni i tebi, cak iako nisi Pravoslavan, jer svako ko voli Hrista, prirodno voli one koji Ga znaju i koji su Ga licno poznali, koji su Ga otkrili drugima.
I tako, Sveti Otac je pre svega, clan Crkve Pravoslavne i svetitelj - t.j. krsteni vernik, cuven po svetosti i velikoj vrlini u svome zivotu, koji je sada na nebesima sa Hristom. Drugo, Sveti Otac je covek koji uci Veri i koji je tumac Svetog Pisma. On svedoci i jedno i drugo, svojim zivotom i pisanjem, buduci prosvetljen blagodacu Duha Svetoga.
Takodje, Sveti Otac nije samo-postavljen; on je izabran od Boga i otkriven sabornoj svesti celog Tela Hristovog, kao neko ko je istinito govorio o bozanskim stvarima. Konacno, njegove reci moraju da odrazavaju ucenje Svetog Pisma i Apostola; on ne moze uciti drugacije u odnosu na ono u sta se uvek verovalo i mislilo u Crkvi: on mora verno predati ono sto je primio.
Iz razloga sto mnogo ljudi smatra da je Crkva Hristova nekako izumrla, ili cak da je pala u odstupnistvo u toku prvih vekova, kao sto veruju mnogi Protestanti (kao da je tako nesto moguce, s obzirom na Hristovo obecanje da ce biti sa Svojom Crkvom u sve dane do svrsetka veka (Mat.28:20), zeleo bih da sa tobom ucinim kratak osvrt na istoriju rane Crkve, koja se vidi u Zitijama i pisanjima Svetih Otaca, od vremena Apostola do 200. godine posle Hrista, skoro kroz tri generacije.
Mozes lako proveriti da ovo sto ja pisem, nije nesto sto sam izmislio; ova informacija se moze naci u dobro dokumentovanom obliku u svakoj vecoj biblioteci. Ustvari, molim te da me ne drzis za rec po tom pitanju. Istrazi sam za sebe; stavi na sebe napor i trud, da se informises oko necega, sto se tice samog tvog spasenja.
U svojoj Poslanici Filibljanima, Sveti Apostol Pavle pominje pravog druga i pomagaca pod imenom Kliment (Fil. 4:3). Mozes biti iznenadjen da i sama istorija poznaje ovog coveka; jedno od njegovih pisama su sacuvani u obliku rukopisa u Britanskom Muzeju! On je poznat kao Sveti Kliment Rimski. On je mucenicki postradao 97. ili 98. godine, ubrzo nakon zavrsetka gonjenja Domicijanovog gonjenja Crkve Hristove. Njegovo pismo je velicanstveni svedok, po pitanju Apostolskog Nasledstva u ranoj Crkvi:
Apostoli su primili Jevandjelje za nas, od Samog Gospoda Isusa Hrista; Isus Hristos je bio poslan od Boga. Tako znaci da je i Hristos od Boga, a Apostoli od Hrista. Znaci da su se obe stvari desile Voljom Bozijom u odredjenom poretku. Posto su prema tome dobili odgovornost... oni su krenuli sa Radosnom Vescu... Onda, propovedajuci svuda po zemlji i gradu, oni su postavili svoje prve plodove, kada su ih potvrdili Duhom, da budu episkopi i djakoni za sve one koji veruju... Oni su postavili ove ljude i tako takodje obezbedili i neprekidnost, tako da kada bi se oni upokojili, drugi postavljeni ljudi bi nastavili njihovu svestenicku sluzbu.
S obzirom na potrebu poslusnosti naslednicima Apostola, on govori: Ali ako neke osobe budu neposlusne recima, izgovorenim od Njega kroz nas, neka razumeju da ce uplesti sebe u ne mali prestup i opasnost.
Drugi Drevni Otac Crkve, ucenik Svetog Apostola Jovana jeSveti Ignjatije, iz Antiohije, postradao mucenicki 109. godine posle Hrista. On je bio dete koje nas Gospod uzeo u Svoje ruke u Matejevom Jevandjelju. Sedam njegovih pisama su prezivela; u njima on savetuje Hriscane iz razlicitih gradova. On ne govori ne samo episkopima, vec i svestenicima i djakonima i sta zajednistvo u Crkvi znaci:
Jer kao sto su mnogi koji su od Boga i Isusa Hrista sa episkopima; i mnogi koji ce se pokajati i uci u jedinstvo Crkve, oni ce takodje biti od Boga, tako da mogu biti zivi i nakon Isusa Hrista... Budite oprezni prema tome da se pridrzavate jedne Evharistije, jer postoji jedno Telo Gospoda naseg Isusa Hrista i jedna Casa jedinstva u Krvi Njegovoj; postoji jedan oltar, i postoji jedan (pomesni) episkop, zajedno sa svestenstvom i djakonstvom.( casu koju vi protestanti,sekte odbacujete)
Konacno, pomenucu i Svetog Irineja Lionskog, koji se upokojio 202. godine posle Hrista. On je bio ucenik Svetog Polikarpa, koji ej opet bio ucenik Svetog Apostola Jovana. Ovde mozes videti zivu neprekidnost Vere. Pri kraju svog zivota, Sveti Polikarp je bio jedini preziveli iz Doba Apostola, poslednji covek koji je licno poznavao Apostole. Iz tog razloga, bio je veoma postovan i uvazavan i brojni ucenici su se okupljali oko njega, da cuju sa njegovih usana poslednji zivi eho ucenja Apostola, kao sto ucimo iz njegovog zivota.
Tri generacije ranih Svetih Otaca, koje sam ti kratko prikazao dovode nas do svanuca treceg veka, sa skoro pokrivenih 170 godina zivota Crkve, od Vaznesenja Hristovog u 33 godini posle Njegovog Rodjenja, do smrti Svetog Irineja u 202 godini.
Mozes videti da je svaki od ovih Otaca bio vrlo svestan njegove zive veze sa Apostolima i Ucenjem koje je primio od njih.
Moja je molitva da ti jednog dana budes prosvetljen Svetloscu Hristovom i dospes u punije poznanje i razumevanje ovih stvari.
Sa postovanjem, u Hristu,
Otac Aleksej Jang
Izvor/Maranata.biz
Pozdav od Gere.
------------------------------------------------------------------------------------
Историја хришћанства
Рани период
Риба — стари симбол хришћанства (и данас у употреби).
Званично, хришћанство настаје у 1. вијеку нове ере међу слиједбеницима Исуса Христа. Рођење Исуса Христа представља почетак нове ере и новог рачунања времена.
Под водством апостола Петра, Павла и осталих, настајале су хришћанске заједнице најпре од Јевреја који су напустили јудаизам и прихватили Исусово учење; те хришћанске заједнице од невјерника (не Јевреја).
Може се рећи да су темељи хришћанства постављени 2000. година прије нове ере, појавом пророка Аврама, Исака и Јакова. Аврам, Исак и Јаков су представљени као пророци који су вјеровали у бога кога су називали Јехова (хебрејски: יתזח односно јахвх- правилан назив је Јахве, а не Јехова али се овај други појам одомаћио од XIV вијека). Они су проповиједали божије ријечи међу људима и тако је народ знао о постојању Јехове.
Рано хришћанство се појављује на тлу Израела, који су тада били освојили Римљани. За само три вијека, постало је званична религија многих држава и народа. Хришћанство се раширило преко Средоземља, са прогонима од стране римских императора. Од почетка, хришћани су били изложени разним врстама злочина, укључујући спаљивања, мучења, распећа, прогоне итд. Римски император Нерон је 64. године оптужио хришћане за велики пожар у Риму. Црква сматра, да су тада под Нероном, апостоли Петар и Павле убијени у Риму. Даље прогањање хришћана и цркве се наставља и под девет других римских императора, највише под владавином Деција Трајана и Диоклецијана.
Негде око 150. године хришћански учитељи, у сврху одбране своје вјере, почињу са писањем теолошких и апологетских дјела. Ови аутори су знани као црквени оци. Посебно познати су: Игњатије Богоносац, Поликарп, Јустин Филозоф, Иринеј Лионски, Тертулијан, Климент Александријски и Ориген.
На хришћанство су у то вријеме имале утицај друге различите вјере као, гностицизам и митраизам. Исто тако хришћанство је прихватило неке елементе од паганских религија. О нивоу или степену утицаја на хришћанство, мишљења међу научницима се доста разликују.
Император Константин Велики (4. вијек) је 313. године озаконио хришћанство, а Теодосије I га 380. године прогласио за религију Римског царства. Константин је сазвао Први васељенски сабор који је одржан у Никеји у Малој Азији током маја и јуна 325. године. То је био први васељенски сабор хришћанске цркве, а његовом најзначајнијом посљедицом се сматра, доношење прве обједињене хришћанске доктрине тзв. „Никејско-цариградског симбола вјере“.
Милански едикт
[TABLE]
[TR]
[TD]
[/TD]
[TD]За више информација погледајте чланак Милански едикт[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Цар Константин Велики (306—337) је 30. априла 313. године Миланским едиктом прогласио равноправност хришћанства са осталим религијама, и оно 387. године (74 године послије) постаје и званична државна религија у Римском царству.
Константин Велики је био амбициозан човјек који се за хришћанство везао постепено. У том постепеном прелазу, удаљавајући се од паганства, већ 315. године одбија да се попне на капитол како би принио жртве пред паганским храмом бога Јупитера. Године 319. цар је толико одступио од паганства, да је те године објавио едикт о поништавању паганских вјера. Ипак, унеколико помирљива политика према паганима остаје на снази, све до 323. године, када побјеђује свог зета Лицинија у борби за власт, и када постаје једини владар Империје.
Последњих година, пред смрт, Константин је наредио градњу Цркве Светих апостола у Цариграду, на једном узвишењу које надвисује цио град. Имао је жељу да буде крштен на ријеци Јордану, али га је лоше здравље у томе спријечило. Непосредно након Васкрса 337. године, крштен је у Никомедији, од стране Јевсевија Никомедијског, а умире 22. маја 337. године на сам празник Духове.
Средњи вијек
У то вријеме развијају се и први облици монаштва. Око 500. године Бенедикт Нурсијски је поставио монашка правила, са чиме је основао систем по којима су се управљали манастири на западу.
У 8. вијеку долази до спора око икона, које је византијска страна промовисала. Коначно, 787. године на Другом никејском сабору, борбе су се окончале у корист признавања икона и иконографије.
Изван граница Римског царства хришћанство се проширило на Јерменију, Етиопију, Персију и Индију и међу Келтима. За вријеме Велике сеобе народа, разни германи су прихватили хришћанство (Аријанство - међу Готима и Вандалима), али касније је хришћанство надвладало, почевши са Францима. Источноевропски Словени генерално су прихватили византијски облик хришћанства (као нпр. Русија 988. године). Културне, догматске и друге разлике су раздвојиле Источну и Западну цркву и направиле Велики раскол (1054).
Долази до подјеле хришћанске цркве на Западну (латински језик) са сједиштем у Риму, и Источну (грчки језик) са сједиштем у Константинопољу, са значајнијим заједницама у Египту и Сирији. Западна и Источна црква се не слажу у многочему прије свега у вези бројних административних, литургијских и доктринарних ствари, од којих иступа посебно учење о филиокве и примат папе у црквеној хијерархији. Шизма је остала и до данашњих дана.
Од 7. вијека, хришћанство је на удару ислама који је освојио Блиски исток, сјеверну Африку и већину Пиринејског полуострва. Слиједили су многи војни конфликти, укључујући: Крсташке ратове, шпанска Реконкиста, пад Византијског царства и југоисточне Европе под турску власт.
Протестантска реформација
Западно хришћанство у средњем вијеку карактеришу сукоби локалних власти и Папа, развој теологије и филозофије. Због великог незадовољства и корупције у Католичкој Цркви, појавила се потреба за реформацијом. Католичка црква успијева да покрене Контрареформацију са Трентским савјетом (1545—1563, након издавања 95 теза 1517. године од стране Мартина Лутера. Ово је један од кључних периода у историји западног хришћанства када долази до реформације, која је довела до појаве бројних огранака у хришћанству из Римокатоличке цркве. Тако 1534. године енглески краљ Хенри VIII, проглашава себе поглаварем цркве Енглеске, 1536. године укидају се манастири у Енглеској, Велсу и Ирској.
Као резултат колонијалне експанзије од стране моћних држава, као и због мисионарског жара, западно хришћанство се у разним облицима проширило на подручја Сјеверне и Јужне Америке, Океаније, источне Азије и подсахарске Африке. У западној Европи долази до ратова гдје су религијски сукоби играли велику улогу.
Ново доба
Са све већим просвјетитељством, западно хришћанство се суочава са новим научним тумачењима, као и са појављивањем библијског критицизма, скептицизмом и савремене политичке идеологије, либерализмом, национализмом и социјализмом (комунизмом). Долази до појава дехристијанизације током Француске револуције, Шпанског грађанског рата, а посебно Октобарске револуције.
У 19. и 20. вијеку, развијају се још и екуменизам, Харизматични покрет и Хришћански фундаментализам. У новије вријеме приврженост хришћанству у Европи (посебно западној) је прилично опало, гдје се модернизација и секуларизам учвршћују.
Хришћанске општине
У 1. вијеку, хришћани су се због прогањања морали тајно окупљати. Заједнице хришћанских вјерника звале су се црквене општине. Било их је у свим дијеловима римског царства, и у њима је имовина била заједничка. Општине су биле организоване у епархије на чијем челу је био епископ.
Црква и ширење хришћанства
Црква првих хришћана формирана је око апостола у Јерусалиму. После Духови (дан када је, по Исусовом предсказању, Свети дух сишао на апостоле), они објављују вијести о Исусовом васкрсењу. Оснивају цркву по цијелом Средоземљу које је тада било под влашћу Римљана. Према списима апостола Петра (15—67. н. е), многи јудеисти окрећу се хришћанству. Они бивају искључени из јеврејских заједница.
Распадом Римског царства 476. године, хришћанство ће постати једина веза између двије новонастале државе — Западног и Источног римског царства. Распадом западног и развојем Источног царства, Средоземљем се развија бриљантна хришћанска култура, која ће прве значајније сукобе имати 650. године са новооснованом исламском религијом.
Подјеле
Бројне несугласице између истока и запада Римског царства, као и различитост филозофских оријентација и тумачења теолошких питања (на примјер тумачење догме о Светом тројству) у различитим деловима царства проузроковале су раскол, односно подјелу хришћанске цркве. Велики раскол (грч. шизма) се десио 1054. године чиме је завршен спор између римског папе Лава XIX и цариградског патријарха Михајла Керуларија. С једне стране је остала Православна црква (која поштује и чува каноне и одлуке седам васељенских сабора), која одбацује и не признаје универзални ауторитет и примат папе, и која је данас организована углавном на националном нивоу. На другој страни, настала је Римокатоличка црква, над којом папа има потпуну јурисдикцију.
У хришћанству постоје разне групе са разним вјеровањима које се прилично разликују од културе до културе и од мјеста до мјеста. Од времена реформације, хришћанство се дијели на три главне гране:
Мање хришћанске деноминације представљају монофизитство (јерменско-грегоријанска, јакобитска, коптска и етиопска црква) и несторијанство.
Друге цркве које су се прогласиле за „хришћанске“, али које се удаљују од горње класификације броје око 275 милиона чланова су афричка домородачка црква са око 110 милиона чланова (груба процјена), мормони са око 12 милиона чланова, Јеховини Свједоци са око 6,6 милиона чланова и друге групе. Све ове групе су настале из разних протестантских група.
Између једних група – заједница, владају велика несугласја – неслагања, док међу другима постоје симпатије.
Крајем 20. вијека, јавља се међу неким хришћанским огранцима жеља за сарадњом, помирењем и међусобним зближавањем. Екуменски покрет започео је међу протестантским црквама гдје је проблем заједничког дјеловања био најизраженији. Идеје о помирењу православних и католика су посебно ојачале међу теолозима после II ватиканског сабора и повлачењу анатеме између римског папе и васељенског патријараха (посјета Павла IV Цариграду 1967. године).
Подјела Католичке цркве
У 16. вијеку у западном хришћанству се јавља снажан вјерско-политички покрет реформације чији је вођа био Мартин Лутер. Реформација је западно хришћанство подијелила на двије основне струје: католицизам и протестантизам (латински: protestatio - протест). Повод за побуну Мартина Лутера била је продаја индулгенција, односно опраштање гријехова, чак и будућих, вјерницима за новац. Индулгенцију је одобрио папа Јулије II. Покрет реформације и противреформације, расцјеп до ког је дошло у западном хришћанству, били су повод за многе дуге и тешке вјерске ратове (Вартоломејска ноћ, Стогодишњи рат). Касније је Жан Калвин створио своју интерпретацију протестантских учења. Оно што разликује протестантизам од католицизма је одбацивање свих црквених одлука, неприхватање папе као посредника између Бога и вјерника и одбацивање култа светаца, икона и Моштију. Савремени протестантизам се дијели на Лутеранску, Калвинистичку и Англиканску цркву.
Историјски развој традиционалних хришћанских заједница
Вјеровања
Најраширенији симбол хришћанства данас у употреби је крст
Мада постоје велике разлике у мишљењима и тумачењима међу хришћанима, добар дио хришћана има заједничке темеље који су потребни за њихову вјеру.
Симбол вјере
Символ вјере (лат. credo «ја вјерујем») представљају доктриналне изјаве, обично на религиозној основи. Почело се са формулом крштења да би се касније то раширило на изјаве вјере.
Апостолски симболи вјере (Symbolum Apostolorum) су били развијени између 2. и 9. вијека Апостолски симболи вјере нису се ни до данас промијенили и више или мање су присутни у већини деноминација.
Мада је Бог извор све љубави и доброте и сам савршена љубав и савршен добар, Бог је исто свеправедни и савршени Судија који човјеку суди по његовим дјелима, јер смисао човјекове егзистенције, није само овдашњи живот, него и будући живот вјечни.
Izvor/Wikipedija.
Dokazi na sve strane samo sto to sektanti ne zele da vidfe!!!
Pozdrav od Gere.
Postavio si mi dobro pitanje: Ko su ti Sveti Oci, o kojima vi Pravoslavni Hriscani stalno govorite i zasto su vam oni toliko vazni? Zar nije dovoljno imati samo Sveto Pismo?
Pre svega, moram ti reci da Sveti Oci nisu vazni samo danas Pravoslavnima, vec su to bili jos od samog pocetka: u toku velikog i slavnog razdoblja Sabora Crkve (od cetvrtog do osmog veka), odluke ovih Sabora pocinjale su ovim znacajnim recima: Prateci Svete Oce...
Mislim da ces uvideti da su ovi Sveti Oci takodje vazni i tebi, cak iako nisi Pravoslavan, jer svako ko voli Hrista, prirodno voli one koji Ga znaju i koji su Ga licno poznali, koji su Ga otkrili drugima.
I tako, Sveti Otac je pre svega, clan Crkve Pravoslavne i svetitelj - t.j. krsteni vernik, cuven po svetosti i velikoj vrlini u svome zivotu, koji je sada na nebesima sa Hristom. Drugo, Sveti Otac je covek koji uci Veri i koji je tumac Svetog Pisma. On svedoci i jedno i drugo, svojim zivotom i pisanjem, buduci prosvetljen blagodacu Duha Svetoga.
Takodje, Sveti Otac nije samo-postavljen; on je izabran od Boga i otkriven sabornoj svesti celog Tela Hristovog, kao neko ko je istinito govorio o bozanskim stvarima. Konacno, njegove reci moraju da odrazavaju ucenje Svetog Pisma i Apostola; on ne moze uciti drugacije u odnosu na ono u sta se uvek verovalo i mislilo u Crkvi: on mora verno predati ono sto je primio.
Iz razloga sto mnogo ljudi smatra da je Crkva Hristova nekako izumrla, ili cak da je pala u odstupnistvo u toku prvih vekova, kao sto veruju mnogi Protestanti (kao da je tako nesto moguce, s obzirom na Hristovo obecanje da ce biti sa Svojom Crkvom u sve dane do svrsetka veka (Mat.28:20), zeleo bih da sa tobom ucinim kratak osvrt na istoriju rane Crkve, koja se vidi u Zitijama i pisanjima Svetih Otaca, od vremena Apostola do 200. godine posle Hrista, skoro kroz tri generacije.
Mozes lako proveriti da ovo sto ja pisem, nije nesto sto sam izmislio; ova informacija se moze naci u dobro dokumentovanom obliku u svakoj vecoj biblioteci. Ustvari, molim te da me ne drzis za rec po tom pitanju. Istrazi sam za sebe; stavi na sebe napor i trud, da se informises oko necega, sto se tice samog tvog spasenja.
U svojoj Poslanici Filibljanima, Sveti Apostol Pavle pominje pravog druga i pomagaca pod imenom Kliment (Fil. 4:3). Mozes biti iznenadjen da i sama istorija poznaje ovog coveka; jedno od njegovih pisama su sacuvani u obliku rukopisa u Britanskom Muzeju! On je poznat kao Sveti Kliment Rimski. On je mucenicki postradao 97. ili 98. godine, ubrzo nakon zavrsetka gonjenja Domicijanovog gonjenja Crkve Hristove. Njegovo pismo je velicanstveni svedok, po pitanju Apostolskog Nasledstva u ranoj Crkvi:
Apostoli su primili Jevandjelje za nas, od Samog Gospoda Isusa Hrista; Isus Hristos je bio poslan od Boga. Tako znaci da je i Hristos od Boga, a Apostoli od Hrista. Znaci da su se obe stvari desile Voljom Bozijom u odredjenom poretku. Posto su prema tome dobili odgovornost... oni su krenuli sa Radosnom Vescu... Onda, propovedajuci svuda po zemlji i gradu, oni su postavili svoje prve plodove, kada su ih potvrdili Duhom, da budu episkopi i djakoni za sve one koji veruju... Oni su postavili ove ljude i tako takodje obezbedili i neprekidnost, tako da kada bi se oni upokojili, drugi postavljeni ljudi bi nastavili njihovu svestenicku sluzbu.
S obzirom na potrebu poslusnosti naslednicima Apostola, on govori: Ali ako neke osobe budu neposlusne recima, izgovorenim od Njega kroz nas, neka razumeju da ce uplesti sebe u ne mali prestup i opasnost.
Drugi Drevni Otac Crkve, ucenik Svetog Apostola Jovana jeSveti Ignjatije, iz Antiohije, postradao mucenicki 109. godine posle Hrista. On je bio dete koje nas Gospod uzeo u Svoje ruke u Matejevom Jevandjelju. Sedam njegovih pisama su prezivela; u njima on savetuje Hriscane iz razlicitih gradova. On ne govori ne samo episkopima, vec i svestenicima i djakonima i sta zajednistvo u Crkvi znaci:
Jer kao sto su mnogi koji su od Boga i Isusa Hrista sa episkopima; i mnogi koji ce se pokajati i uci u jedinstvo Crkve, oni ce takodje biti od Boga, tako da mogu biti zivi i nakon Isusa Hrista... Budite oprezni prema tome da se pridrzavate jedne Evharistije, jer postoji jedno Telo Gospoda naseg Isusa Hrista i jedna Casa jedinstva u Krvi Njegovoj; postoji jedan oltar, i postoji jedan (pomesni) episkop, zajedno sa svestenstvom i djakonstvom.( casu koju vi protestanti,sekte odbacujete)
Konacno, pomenucu i Svetog Irineja Lionskog, koji se upokojio 202. godine posle Hrista. On je bio ucenik Svetog Polikarpa, koji ej opet bio ucenik Svetog Apostola Jovana. Ovde mozes videti zivu neprekidnost Vere. Pri kraju svog zivota, Sveti Polikarp je bio jedini preziveli iz Doba Apostola, poslednji covek koji je licno poznavao Apostole. Iz tog razloga, bio je veoma postovan i uvazavan i brojni ucenici su se okupljali oko njega, da cuju sa njegovih usana poslednji zivi eho ucenja Apostola, kao sto ucimo iz njegovog zivota.
Tri generacije ranih Svetih Otaca, koje sam ti kratko prikazao dovode nas do svanuca treceg veka, sa skoro pokrivenih 170 godina zivota Crkve, od Vaznesenja Hristovog u 33 godini posle Njegovog Rodjenja, do smrti Svetog Irineja u 202 godini.
Mozes videti da je svaki od ovih Otaca bio vrlo svestan njegove zive veze sa Apostolima i Ucenjem koje je primio od njih.
Moja je molitva da ti jednog dana budes prosvetljen Svetloscu Hristovom i dospes u punije poznanje i razumevanje ovih stvari.
Sa postovanjem, u Hristu,
Otac Aleksej Jang
Izvor/Maranata.biz
Pozdav od Gere.
------------------------------------------------------------------------------------
Историја хришћанства
Рани период
Риба — стари симбол хришћанства (и данас у употреби).
Званично, хришћанство настаје у 1. вијеку нове ере међу слиједбеницима Исуса Христа. Рођење Исуса Христа представља почетак нове ере и новог рачунања времена.
Под водством апостола Петра, Павла и осталих, настајале су хришћанске заједнице најпре од Јевреја који су напустили јудаизам и прихватили Исусово учење; те хришћанске заједнице од невјерника (не Јевреја).
Може се рећи да су темељи хришћанства постављени 2000. година прије нове ере, појавом пророка Аврама, Исака и Јакова. Аврам, Исак и Јаков су представљени као пророци који су вјеровали у бога кога су називали Јехова (хебрејски: יתזח односно јахвх- правилан назив је Јахве, а не Јехова али се овај други појам одомаћио од XIV вијека). Они су проповиједали божије ријечи међу људима и тако је народ знао о постојању Јехове.
Рано хришћанство се појављује на тлу Израела, који су тада били освојили Римљани. За само три вијека, постало је званична религија многих држава и народа. Хришћанство се раширило преко Средоземља, са прогонима од стране римских императора. Од почетка, хришћани су били изложени разним врстама злочина, укључујући спаљивања, мучења, распећа, прогоне итд. Римски император Нерон је 64. године оптужио хришћане за велики пожар у Риму. Црква сматра, да су тада под Нероном, апостоли Петар и Павле убијени у Риму. Даље прогањање хришћана и цркве се наставља и под девет других римских императора, највише под владавином Деција Трајана и Диоклецијана.
Негде око 150. године хришћански учитељи, у сврху одбране своје вјере, почињу са писањем теолошких и апологетских дјела. Ови аутори су знани као црквени оци. Посебно познати су: Игњатије Богоносац, Поликарп, Јустин Филозоф, Иринеј Лионски, Тертулијан, Климент Александријски и Ориген.
На хришћанство су у то вријеме имале утицај друге различите вјере као, гностицизам и митраизам. Исто тако хришћанство је прихватило неке елементе од паганских религија. О нивоу или степену утицаја на хришћанство, мишљења међу научницима се доста разликују.
Император Константин Велики (4. вијек) је 313. године озаконио хришћанство, а Теодосије I га 380. године прогласио за религију Римског царства. Константин је сазвао Први васељенски сабор који је одржан у Никеји у Малој Азији током маја и јуна 325. године. То је био први васељенски сабор хришћанске цркве, а његовом најзначајнијом посљедицом се сматра, доношење прве обједињене хришћанске доктрине тзв. „Никејско-цариградског симбола вјере“.
Милански едикт
[TABLE]
[TR]
[TD]
[TD]За више информација погледајте чланак Милански едикт[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Цар Константин Велики (306—337) је 30. априла 313. године Миланским едиктом прогласио равноправност хришћанства са осталим религијама, и оно 387. године (74 године послије) постаје и званична државна религија у Римском царству.
Константин Велики је био амбициозан човјек који се за хришћанство везао постепено. У том постепеном прелазу, удаљавајући се од паганства, већ 315. године одбија да се попне на капитол како би принио жртве пред паганским храмом бога Јупитера. Године 319. цар је толико одступио од паганства, да је те године објавио едикт о поништавању паганских вјера. Ипак, унеколико помирљива политика према паганима остаје на снази, све до 323. године, када побјеђује свог зета Лицинија у борби за власт, и када постаје једини владар Империје.
Последњих година, пред смрт, Константин је наредио градњу Цркве Светих апостола у Цариграду, на једном узвишењу које надвисује цио град. Имао је жељу да буде крштен на ријеци Јордану, али га је лоше здравље у томе спријечило. Непосредно након Васкрса 337. године, крштен је у Никомедији, од стране Јевсевија Никомедијског, а умире 22. маја 337. године на сам празник Духове.
Средњи вијек
У то вријеме развијају се и први облици монаштва. Око 500. године Бенедикт Нурсијски је поставио монашка правила, са чиме је основао систем по којима су се управљали манастири на западу.
У 8. вијеку долази до спора око икона, које је византијска страна промовисала. Коначно, 787. године на Другом никејском сабору, борбе су се окончале у корист признавања икона и иконографије.
Изван граница Римског царства хришћанство се проширило на Јерменију, Етиопију, Персију и Индију и међу Келтима. За вријеме Велике сеобе народа, разни германи су прихватили хришћанство (Аријанство - међу Готима и Вандалима), али касније је хришћанство надвладало, почевши са Францима. Источноевропски Словени генерално су прихватили византијски облик хришћанства (као нпр. Русија 988. године). Културне, догматске и друге разлике су раздвојиле Источну и Западну цркву и направиле Велики раскол (1054).
Долази до подјеле хришћанске цркве на Западну (латински језик) са сједиштем у Риму, и Источну (грчки језик) са сједиштем у Константинопољу, са значајнијим заједницама у Египту и Сирији. Западна и Источна црква се не слажу у многочему прије свега у вези бројних административних, литургијских и доктринарних ствари, од којих иступа посебно учење о филиокве и примат папе у црквеној хијерархији. Шизма је остала и до данашњих дана.
Од 7. вијека, хришћанство је на удару ислама који је освојио Блиски исток, сјеверну Африку и већину Пиринејског полуострва. Слиједили су многи војни конфликти, укључујући: Крсташке ратове, шпанска Реконкиста, пад Византијског царства и југоисточне Европе под турску власт.
Протестантска реформација
Западно хришћанство у средњем вијеку карактеришу сукоби локалних власти и Папа, развој теологије и филозофије. Због великог незадовољства и корупције у Католичкој Цркви, појавила се потреба за реформацијом. Католичка црква успијева да покрене Контрареформацију са Трентским савјетом (1545—1563, након издавања 95 теза 1517. године од стране Мартина Лутера. Ово је један од кључних периода у историји западног хришћанства када долази до реформације, која је довела до појаве бројних огранака у хришћанству из Римокатоличке цркве. Тако 1534. године енглески краљ Хенри VIII, проглашава себе поглаварем цркве Енглеске, 1536. године укидају се манастири у Енглеској, Велсу и Ирској.
Као резултат колонијалне експанзије од стране моћних држава, као и због мисионарског жара, западно хришћанство се у разним облицима проширило на подручја Сјеверне и Јужне Америке, Океаније, источне Азије и подсахарске Африке. У западној Европи долази до ратова гдје су религијски сукоби играли велику улогу.
Ново доба
Са све већим просвјетитељством, западно хришћанство се суочава са новим научним тумачењима, као и са појављивањем библијског критицизма, скептицизмом и савремене политичке идеологије, либерализмом, национализмом и социјализмом (комунизмом). Долази до појава дехристијанизације током Француске револуције, Шпанског грађанског рата, а посебно Октобарске револуције.
У 19. и 20. вијеку, развијају се још и екуменизам, Харизматични покрет и Хришћански фундаментализам. У новије вријеме приврженост хришћанству у Европи (посебно западној) је прилично опало, гдје се модернизација и секуларизам учвршћују.
Хришћанске општине
У 1. вијеку, хришћани су се због прогањања морали тајно окупљати. Заједнице хришћанских вјерника звале су се црквене општине. Било их је у свим дијеловима римског царства, и у њима је имовина била заједничка. Општине су биле организоване у епархије на чијем челу је био епископ.
Црква и ширење хришћанства
Црква првих хришћана формирана је око апостола у Јерусалиму. После Духови (дан када је, по Исусовом предсказању, Свети дух сишао на апостоле), они објављују вијести о Исусовом васкрсењу. Оснивају цркву по цијелом Средоземљу које је тада било под влашћу Римљана. Према списима апостола Петра (15—67. н. е), многи јудеисти окрећу се хришћанству. Они бивају искључени из јеврејских заједница.
Распадом Римског царства 476. године, хришћанство ће постати једина веза између двије новонастале државе — Западног и Источног римског царства. Распадом западног и развојем Источног царства, Средоземљем се развија бриљантна хришћанска култура, која ће прве значајније сукобе имати 650. године са новооснованом исламском религијом.
Подјеле
Бројне несугласице између истока и запада Римског царства, као и различитост филозофских оријентација и тумачења теолошких питања (на примјер тумачење догме о Светом тројству) у различитим деловима царства проузроковале су раскол, односно подјелу хришћанске цркве. Велики раскол (грч. шизма) се десио 1054. године чиме је завршен спор између римског папе Лава XIX и цариградског патријарха Михајла Керуларија. С једне стране је остала Православна црква (која поштује и чува каноне и одлуке седам васељенских сабора), која одбацује и не признаје универзални ауторитет и примат папе, и која је данас организована углавном на националном нивоу. На другој страни, настала је Римокатоличка црква, над којом папа има потпуну јурисдикцију.
У хришћанству постоје разне групе са разним вјеровањима које се прилично разликују од културе до културе и од мјеста до мјеста. Од времена реформације, хришћанство се дијели на три главне гране:
- Римокатолицизам: Римокатоличка црква — највећа од свих хришћанских цркава; чине је Западна црква и 22 источне католичке цркве; има преко милијарде крштених људи;
- Православље: Православна црква — друга највећа хришћанска црква; чине је аутокефалне и аутономне цркве; има око 340 милиона крштених људи;
- Протестантизам: Има разних група и деноминација као што су: англиканци, евангелисти, харизматици, презвитеријанци, аптисти, методисти, анабаптисти, адвентисти, квекери, пентекостници или пентекосталци итд.
Мање хришћанске деноминације представљају монофизитство (јерменско-грегоријанска, јакобитска, коптска и етиопска црква) и несторијанство.
Друге цркве које су се прогласиле за „хришћанске“, али које се удаљују од горње класификације броје око 275 милиона чланова су афричка домородачка црква са око 110 милиона чланова (груба процјена), мормони са око 12 милиона чланова, Јеховини Свједоци са око 6,6 милиона чланова и друге групе. Све ове групе су настале из разних протестантских група.
Између једних група – заједница, владају велика несугласја – неслагања, док међу другима постоје симпатије.
Крајем 20. вијека, јавља се међу неким хришћанским огранцима жеља за сарадњом, помирењем и међусобним зближавањем. Екуменски покрет започео је међу протестантским црквама гдје је проблем заједничког дјеловања био најизраженији. Идеје о помирењу православних и католика су посебно ојачале међу теолозима после II ватиканског сабора и повлачењу анатеме између римског папе и васељенског патријараха (посјета Павла IV Цариграду 1967. године).
Подјела Католичке цркве
У 16. вијеку у западном хришћанству се јавља снажан вјерско-политички покрет реформације чији је вођа био Мартин Лутер. Реформација је западно хришћанство подијелила на двије основне струје: католицизам и протестантизам (латински: protestatio - протест). Повод за побуну Мартина Лутера била је продаја индулгенција, односно опраштање гријехова, чак и будућих, вјерницима за новац. Индулгенцију је одобрио папа Јулије II. Покрет реформације и противреформације, расцјеп до ког је дошло у западном хришћанству, били су повод за многе дуге и тешке вјерске ратове (Вартоломејска ноћ, Стогодишњи рат). Касније је Жан Калвин створио своју интерпретацију протестантских учења. Оно што разликује протестантизам од католицизма је одбацивање свих црквених одлука, неприхватање папе као посредника између Бога и вјерника и одбацивање култа светаца, икона и Моштију. Савремени протестантизам се дијели на Лутеранску, Калвинистичку и Англиканску цркву.
Историјски развој традиционалних хришћанских заједница
Вјеровања
Најраширенији симбол хришћанства данас у употреби је крст
Мада постоје велике разлике у мишљењима и тумачењима међу хришћанима, добар дио хришћана има заједничке темеље који су потребни за њихову вјеру.
Симбол вјере
Символ вјере (лат. credo «ја вјерујем») представљају доктриналне изјаве, обично на религиозној основи. Почело се са формулом крштења да би се касније то раширило на изјаве вјере.
Апостолски симболи вјере (Symbolum Apostolorum) су били развијени између 2. и 9. вијека Апостолски симболи вјере нису се ни до данас промијенили и више или мање су присутни у већини деноминација.
- вјера у Бога Оца, Исуса Христоса као сина Божијега и светог духа
- смрт, спуштање до пакла и Васкрсење
- светост цркве и причешће светих
- Поновни долазак Исуса, страшни суд и спасење вјерних.
Мада је Бог извор све љубави и доброте и сам савршена љубав и савршен добар, Бог је исто свеправедни и савршени Судија који човјеку суди по његовим дјелима, јер смисао човјекове егзистенције, није само овдашњи живот, него и будући живот вјечни.
Izvor/Wikipedija.
Dokazi na sve strane samo sto to sektanti ne zele da vidfe!!!
Pozdrav od Gere.
Poslednja izmena od urednika:
