Grčka
- Začetnik teme BaneFromDaHood
- Datum pokretanja
Uživajte u lepotama Soluna bez problema oko parkiranja.
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Trizonija, Vatika i Elafonisos - raj grčkih Maldiva
Trizonija, Vatika i Elafonisos - raj grčkih Maldiva
Press 21.03.2010 12:03
Statistike pokazuju da će ovoga leta više od 80 odsto turista iz Srbije letovati na obalama Egejskog i Jonskog mora.
Međutim, pored već proverenih letovališta, odskora se našim turistima nudi da uživaju i u dvema novim regijama, koje su potpuno nepoznate našem tržištu Reč je o regiji poluostrva Vatika pokrajine Vion, gradu Neapolisu i obližnjem ostrvu Elafonisosu, koje se nalazi u blizini Peloponeza, na trećem prstu, i regiji izuzetno atraktivnog ostrva Trizonija u Korintskom zalivu. I dok je prva regija namenjena mladima koji su željni dobrog provoda i bogatog noćnog života, Trizonija je idealna za odmor porodica sa decom i osobe u trećem dobu.
Ove dve nove destinacije karakteriše netaknuta priroda s najlepšim plažama Mediterana, od kojih se posebno izdvajaju one koje su popularne pod nazivom „grčki Maldivi" - Simos i Serakimiko, a koje odlikuju tirkizna boja mora i krupni žuti pesak.
Ono po čemu se Vatika izdvaja su izuzetno vredni spomenici, kao što su etnoselo Velanidija, svetionik na rtu Malea, istorijski vizantijski manastiri u Mistri, izuzetno atraktivna velika stena u Monemvasiji i oktopodi - hobotnice koji su karakteristika čitavog kraja. Celo poluostrvo Vatika izuzetno je bogato poljoprivrednim proizvodima, kao što je maslina, kao i proizvodi od meda i domaće vino. Smeštajni kapaciteti su raznovrsni, srednje pristupačne kategorije našim turistima, a naročito je primamljiv apartmanski smeštaj. Do ovog poluostrva stiže se autoputem koji vodi do mesta Tripoli na Peloponezu, a odatle se modernim putem stiže do Neapolisa, koji je na svega sat vožnje.
Čar Trizonije je netaknuta priroda koju ne narušava buka i saobraćaj, jer je na ostrvu to zabranjeno. Ostrvo se sastoji od nekoliko kuća za izdavanje, restorana i prodavnica, a opet je jako pristupačno jer se sa kopna do njega stiže za pet minuta. Atraktivnost mu daje čisto more, skrovite uvale, netaknuta priroda kao stvorena za šetnju i pravi odmor. Ovaj idealan odmor u tišini ispunjen je atraktivnim izletima do antičkih Delfa, primorskog grada Nafpaktosa, a želju za šopingom možete da utolite posetom velikom centru u gradu Patra, prelazeći preko novog mesta na Korintskom zalivu. U ponudi ostrva Trizonija nalazi se privatni smeštaj apartmanskog tipa, kao i dva manja hotela.
Na Elafonisos i Trizoniju turiste vodi agencija „Uni turs". Aranžmani su na sedam i deset dana, putuje se mini-busom, cene su od 120 evra, a prve ture su planirane za jun.
Trizonija, Vatika i Elafonisos - raj grčkih Maldiva
Press 21.03.2010 12:03
Statistike pokazuju da će ovoga leta više od 80 odsto turista iz Srbije letovati na obalama Egejskog i Jonskog mora.
Međutim, pored već proverenih letovališta, odskora se našim turistima nudi da uživaju i u dvema novim regijama, koje su potpuno nepoznate našem tržištu Reč je o regiji poluostrva Vatika pokrajine Vion, gradu Neapolisu i obližnjem ostrvu Elafonisosu, koje se nalazi u blizini Peloponeza, na trećem prstu, i regiji izuzetno atraktivnog ostrva Trizonija u Korintskom zalivu. I dok je prva regija namenjena mladima koji su željni dobrog provoda i bogatog noćnog života, Trizonija je idealna za odmor porodica sa decom i osobe u trećem dobu.
Ove dve nove destinacije karakteriše netaknuta priroda s najlepšim plažama Mediterana, od kojih se posebno izdvajaju one koje su popularne pod nazivom „grčki Maldivi" - Simos i Serakimiko, a koje odlikuju tirkizna boja mora i krupni žuti pesak.
Ono po čemu se Vatika izdvaja su izuzetno vredni spomenici, kao što su etnoselo Velanidija, svetionik na rtu Malea, istorijski vizantijski manastiri u Mistri, izuzetno atraktivna velika stena u Monemvasiji i oktopodi - hobotnice koji su karakteristika čitavog kraja. Celo poluostrvo Vatika izuzetno je bogato poljoprivrednim proizvodima, kao što je maslina, kao i proizvodi od meda i domaće vino. Smeštajni kapaciteti su raznovrsni, srednje pristupačne kategorije našim turistima, a naročito je primamljiv apartmanski smeštaj. Do ovog poluostrva stiže se autoputem koji vodi do mesta Tripoli na Peloponezu, a odatle se modernim putem stiže do Neapolisa, koji je na svega sat vožnje.
Čar Trizonije je netaknuta priroda koju ne narušava buka i saobraćaj, jer je na ostrvu to zabranjeno. Ostrvo se sastoji od nekoliko kuća za izdavanje, restorana i prodavnica, a opet je jako pristupačno jer se sa kopna do njega stiže za pet minuta. Atraktivnost mu daje čisto more, skrovite uvale, netaknuta priroda kao stvorena za šetnju i pravi odmor. Ovaj idealan odmor u tišini ispunjen je atraktivnim izletima do antičkih Delfa, primorskog grada Nafpaktosa, a želju za šopingom možete da utolite posetom velikom centru u gradu Patra, prelazeći preko novog mesta na Korintskom zalivu. U ponudi ostrva Trizonija nalazi se privatni smeštaj apartmanskog tipa, kao i dva manja hotela.
Na Elafonisos i Trizoniju turiste vodi agencija „Uni turs". Aranžmani su na sedam i deset dana, putuje se mini-busom, cene su od 120 evra, a prve ture su planirane za jun.
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Samotraki, beg u izolaciju
3. avgust 2009.
Samotraki, beg u izolaciju
Iako se nalazi u neposrednoj blizini Halkidikija, Samotraki je idealno ostrvo za ruralni beg od urbane gužve.
Izvor: B92
Photo: ale3andro / Flickr
Na Samotrakiju ne postoji noćni život, a turistička infrastruktura je vrlo oskudna, što ga sve čini idealnim za one koji žele da pobegnu u od haosa urbanog života.
Na ostrvu postoje samo dve prave plaže, Pahia Amos duga oko 800 metara, i Vatos koja je omiljena među nudistima.
Samotraki je minijaturan, dužine 17 km, a stalnih stanovnika na čitavom ostrvu ima oko 3.000. Obala je dobrim delom nepristupačna, a najviši vrh Fengari je na preko 1.600 m, što je nesrazmerna visina za tako malo ostrvo. Prema legendi, upravo sa ovog vrha je Posejdon posmatrao Trojanski rat.
Ali priroda na Samotrakiju je fascinantna, a vegetacija iznenađujuće bujna za jedno egejsko ostrvo. Na Samotrakiju postoji nekoliko vodopada i bazena koje pravi reka Fonias, koja je leti vrlo prijatna za kupanje.
Neki od bazena nalaze se na višim visinama, i potrebno je uložiti planinarskog napora da bi se do njih došlo, ali ćete zato biti nagrađeni bajkovitim prirodnim bazenima koje ćete imati samo za sebe.
Keš je i dalje elementarni način plaćanja na Samotrakiju, jer kartice i traveller's čekovi se primaju samo na nekoliko mesta. Osim toga, u bankama je često teško podići pare sa stranog računa, pa se potrudite da imate dovoljno gotovine.
Photo: ale3andro / Flickr
ORIJENTACIJA
Kamariotisa je glavna luka i najveće mesto na ostrvu, gde ima najviše taverni i mogućnosti za smeštaj. Kamariotisa se nalazi na zapadnoj obali Samotrakija, i tu stižu svi feriboti i gliseri sa kopna.
Hora je glavni grad ostrva – nalazi se u unutrašnjosti, 5 km od Kamariotise. To je najlepše selo na Samotrakiju, sa uskim kaldrmisanim uličicama i tradicionalnim kućama, okruženo borovom šumom. Iznad sela se nalaze ruševine đenovljanske tvrđave sa spektakularnim pogledom na more i luku Kamariotisu.
Terma (Lutra) je ključna turistička atrakcija, banja sa izvorima tople vode (35-39˚C) na severnoj obali Samotrakija, 14 km od Kamariotise. Turisti ovo mesto ne zaobilaze u julu i avgustu, a posebno je atraktivno i jer se u blizini termalnih izvora nalaze i jedina dva kampa na ostrvu.
Oros Fengari je najviši vrh na ostrvu (preko 1.600m), koji nije lako savladati, a gotovo nemoguće u sandalama, bez udobne odeće za hajking. Najbolje pešačke i planinarske staze do Fengarija polaze od Terme (Lutre).
Photo: ale3andro / Flickr
PLAŽE
Najbolje plaže nalaze se na jugu ostrva, i one su peščane, dok severna obala ima minijaturne uvale koje su šljunkovite.
Pahia Amos je najpoznatija i glavna plaža na ostrvu. Duga je oko 800 metara, prekrivena grubljim peskom, a na plaži postoji jedna taverna koja je otvorena za vreme letnje sezone. Po lepom vremenu, sa ove plaže se može videti tursko ostrvo Gokceada (Imvros).
Vatos je plaža koja se nalazi odmah pored, i popularna je među nudistima.
U okolini ove dve plaže postoji sijaset uvala pomešanog peska i šljunka, dok su na severu plaže mahom šljunkovite.
SMEŠTAJ
Domatia (sobe za izdavanje) i apartmani privatnih vlasnika su glavni oblik smeštaja na Samotrakiju, s obzirom da do nedavno ovde nije bilo pravih hotela.
Niki Beach Hotel je vrlo udoban hotel sa 2 zvezdice i četrdesetak soba. Smešten je na periferiji Kamariotise, oko 200 metara od luke i centra grada, u neposrednoj blizini plaže. Sve sobe imaju klimu, frižider, satelitsku televiziju, i balkone s pogledom na more.
Mariva Hotel su bungalovi u blizini Terme (Lutre) na severnoj obali, 14 km od Kamariotise. Kućice su prekrivene bujnom vegetacijom, u rizortu vlada mir i tišina, a za one koji se užele komunikacije s drugim ljudima, u okviru kompleksa postoji jedan bar sa terasom. Do Terme treba oko 5 minuta hoda, plaža je udaljena 1 km, a do reke Fonias i njenih vodopada i prirodnih bazena ima 4 km.
Archondissa Hotel se nalazi na 3 km od Terme i 17 km od Kamariotise, a sagrađen je u klasičnom stilu grčkih ostrva, sa belo okrečenim zidovima i plavim šalonima. U okviru hotela postoje tereni za mini golf i jedan teren za odbojku.
Kampovanje je omiljeno među turistima na Samotrakiju, a dva organizovana kampa su smeštena u okolini Terme.
Photo: ale3andro / Flickr
KRETANJE PO OSTRVU
Postoje redovne autobuske linije sa glavne autobuske stanice u Kamariotisi do ostalih mesta na ostrvu, a busevi kreću na oko svaka 2 do 3 sata. Cene karata se, u zavisnosti od destinacije, kreću od 1 € do 4 €.
Noćni autobusi ne postoje – jutarnji kreću oko 7h, a poslednje vožnje su oko 23h. Red vožnje se menja, tako da je preporučljivo informisati se na licu mesta.
KAKO STIĆI
Do Samotrakija postoje redovne linije feribota i glisera sa obližnjim gradovima Aleksandrupoli i Kavala na obali kopnene Grčke. Kavala je bliža turistima iz Srbije od Aleksandrupolija, ali su feriboti iz Aleksandrupolija češći i pouzdaniji, pa se preporučuje ta varijanta.
ISTORIJA
Samotraki u grčkoj prošlosti nije imao prevelik značaj, pre svega jer nema prirodnu luku, a teren je gotovo sasvim neobradiv, tako da nikada nije postojala razvijena zemljoradnja.
Postoji raširena teorija po kojoj ime Samotraki potiče od ostrva Samos, čiji su stanovnici u 8. veku stare ere kolonizovali Samotraki (Samos od Trakije).
Ostrvo je regularno bilo pod stranom vlašću tokom sledećih vekova, a od polovine 15. veka do Grčkog rata za nezavisnost (19. vek), Samotraki je bio je pod vlašću Otomanske imperije, i tada se zvalo Semaderik.
3. avgust 2009.
Samotraki, beg u izolaciju
Iako se nalazi u neposrednoj blizini Halkidikija, Samotraki je idealno ostrvo za ruralni beg od urbane gužve.
Izvor: B92
Photo: ale3andro / Flickr
Na Samotrakiju ne postoji noćni život, a turistička infrastruktura je vrlo oskudna, što ga sve čini idealnim za one koji žele da pobegnu u od haosa urbanog života.
Na ostrvu postoje samo dve prave plaže, Pahia Amos duga oko 800 metara, i Vatos koja je omiljena među nudistima.
Samotraki je minijaturan, dužine 17 km, a stalnih stanovnika na čitavom ostrvu ima oko 3.000. Obala je dobrim delom nepristupačna, a najviši vrh Fengari je na preko 1.600 m, što je nesrazmerna visina za tako malo ostrvo. Prema legendi, upravo sa ovog vrha je Posejdon posmatrao Trojanski rat.
Ali priroda na Samotrakiju je fascinantna, a vegetacija iznenađujuće bujna za jedno egejsko ostrvo. Na Samotrakiju postoji nekoliko vodopada i bazena koje pravi reka Fonias, koja je leti vrlo prijatna za kupanje.
Neki od bazena nalaze se na višim visinama, i potrebno je uložiti planinarskog napora da bi se do njih došlo, ali ćete zato biti nagrađeni bajkovitim prirodnim bazenima koje ćete imati samo za sebe.
Keš je i dalje elementarni način plaćanja na Samotrakiju, jer kartice i traveller's čekovi se primaju samo na nekoliko mesta. Osim toga, u bankama je često teško podići pare sa stranog računa, pa se potrudite da imate dovoljno gotovine.
Photo: ale3andro / Flickr
ORIJENTACIJA
Kamariotisa je glavna luka i najveće mesto na ostrvu, gde ima najviše taverni i mogućnosti za smeštaj. Kamariotisa se nalazi na zapadnoj obali Samotrakija, i tu stižu svi feriboti i gliseri sa kopna.
Hora je glavni grad ostrva – nalazi se u unutrašnjosti, 5 km od Kamariotise. To je najlepše selo na Samotrakiju, sa uskim kaldrmisanim uličicama i tradicionalnim kućama, okruženo borovom šumom. Iznad sela se nalaze ruševine đenovljanske tvrđave sa spektakularnim pogledom na more i luku Kamariotisu.
Terma (Lutra) je ključna turistička atrakcija, banja sa izvorima tople vode (35-39˚C) na severnoj obali Samotrakija, 14 km od Kamariotise. Turisti ovo mesto ne zaobilaze u julu i avgustu, a posebno je atraktivno i jer se u blizini termalnih izvora nalaze i jedina dva kampa na ostrvu.
Oros Fengari je najviši vrh na ostrvu (preko 1.600m), koji nije lako savladati, a gotovo nemoguće u sandalama, bez udobne odeće za hajking. Najbolje pešačke i planinarske staze do Fengarija polaze od Terme (Lutre).
Photo: ale3andro / Flickr
PLAŽE
Najbolje plaže nalaze se na jugu ostrva, i one su peščane, dok severna obala ima minijaturne uvale koje su šljunkovite.
Pahia Amos je najpoznatija i glavna plaža na ostrvu. Duga je oko 800 metara, prekrivena grubljim peskom, a na plaži postoji jedna taverna koja je otvorena za vreme letnje sezone. Po lepom vremenu, sa ove plaže se može videti tursko ostrvo Gokceada (Imvros).
Vatos je plaža koja se nalazi odmah pored, i popularna je među nudistima.
U okolini ove dve plaže postoji sijaset uvala pomešanog peska i šljunka, dok su na severu plaže mahom šljunkovite.
SMEŠTAJ
Domatia (sobe za izdavanje) i apartmani privatnih vlasnika su glavni oblik smeštaja na Samotrakiju, s obzirom da do nedavno ovde nije bilo pravih hotela.
Niki Beach Hotel je vrlo udoban hotel sa 2 zvezdice i četrdesetak soba. Smešten je na periferiji Kamariotise, oko 200 metara od luke i centra grada, u neposrednoj blizini plaže. Sve sobe imaju klimu, frižider, satelitsku televiziju, i balkone s pogledom na more.
Mariva Hotel su bungalovi u blizini Terme (Lutre) na severnoj obali, 14 km od Kamariotise. Kućice su prekrivene bujnom vegetacijom, u rizortu vlada mir i tišina, a za one koji se užele komunikacije s drugim ljudima, u okviru kompleksa postoji jedan bar sa terasom. Do Terme treba oko 5 minuta hoda, plaža je udaljena 1 km, a do reke Fonias i njenih vodopada i prirodnih bazena ima 4 km.
Archondissa Hotel se nalazi na 3 km od Terme i 17 km od Kamariotise, a sagrađen je u klasičnom stilu grčkih ostrva, sa belo okrečenim zidovima i plavim šalonima. U okviru hotela postoje tereni za mini golf i jedan teren za odbojku.
Kampovanje je omiljeno među turistima na Samotrakiju, a dva organizovana kampa su smeštena u okolini Terme.
Photo: ale3andro / Flickr
KRETANJE PO OSTRVU
Postoje redovne autobuske linije sa glavne autobuske stanice u Kamariotisi do ostalih mesta na ostrvu, a busevi kreću na oko svaka 2 do 3 sata. Cene karata se, u zavisnosti od destinacije, kreću od 1 € do 4 €.
Noćni autobusi ne postoje – jutarnji kreću oko 7h, a poslednje vožnje su oko 23h. Red vožnje se menja, tako da je preporučljivo informisati se na licu mesta.
KAKO STIĆI
Do Samotrakija postoje redovne linije feribota i glisera sa obližnjim gradovima Aleksandrupoli i Kavala na obali kopnene Grčke. Kavala je bliža turistima iz Srbije od Aleksandrupolija, ali su feriboti iz Aleksandrupolija češći i pouzdaniji, pa se preporučuje ta varijanta.
ISTORIJA
Samotraki u grčkoj prošlosti nije imao prevelik značaj, pre svega jer nema prirodnu luku, a teren je gotovo sasvim neobradiv, tako da nikada nije postojala razvijena zemljoradnja.
Postoji raširena teorija po kojoj ime Samotraki potiče od ostrva Samos, čiji su stanovnici u 8. veku stare ere kolonizovali Samotraki (Samos od Trakije).
Ostrvo je regularno bilo pod stranom vlašću tokom sledećih vekova, a od polovine 15. veka do Grčkog rata za nezavisnost (19. vek), Samotraki je bio je pod vlašću Otomanske imperije, i tada se zvalo Semaderik.
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Krf: zvuk mora, zvuk života
10. avgust 2009.
Krf: zvuk mora, zvuk života
Opet je počelo kišiti, kao što kiši na grčkim ostrvima u junu. Kiša dosadno rominja, olovno nebo, teško kao moji očni kapci.
Autor: Nenad M. Perić
Izvor: B92
Photo: mr.marini / Flickr
Predveče počinju da duvaju prvi vetarovi. Leto je počelo sumorno. Dug i iscrpljujući put autobusom do Igumenice i trajektom do Krfa, ostavlja nas bez atoma snage. Loše vreme uništava još ono malo volje i pozitivne energije. Da bi nas održali u životu, u autobusu nam puštaju par bioskopskih filmova (uspješnica, što bi rekli naši zapadni susedi). Zamor u mišićima, grčevi na licima neispavanih putnika, tiho negodovanje, putu se ne nazire kraj, a vreme prolazi sporo...
Krf, dragulj Jonskog arhipelaga, smaragno ostrvo, Odisejeva Šerija. Krf, grad sa mletačkim, francuskim i engleskim uticajima, sa uskim, kamenim ulicama punim taverni, kafića i diskoteka. Istorija Krfa je uzbudljiva i zanimljiva. To je eklektička mešavina istoka i zapada. Mlečani su im dali zgrade i naučili ih izgajanju maslina, Englezi vodovod i kriket, Francuzi parkove i univerzitet. Od kolonije nekad moćnog Korinta, saveznika Atine, nezavisnog polisa i jakog pomorskog i trgovačkog centra antičke Grčke. Potom sledi petovekovna prevlast Rimljana nad ostrvom, koje nasleđuju Vizantinci. Nisu ga mimoišli ni Huni, Vandali, Goti i Arapi. Pokušali su, u više navrata, da ga osvoje i Turci, ali nisu uspeli. Dvaput Krfom su vladali Mlečani, drugi put u XIV veku zadržali su se skoro pola veka. Njihov uticaj vidljiv je u gradskoj arhitekturi i načinu života. Staro gradsko jezgro smestilo se između Stare i Nove tvrđave. Staru su podigli Vizatinci, a Novu Mletci. Posle vladavine Francuza i Engleza, Krf sa ostalim jonskim ostvima pripojen je grčkoj državi 21. maja 1864. godine.
Krf je značajan i za nas Srbe. Novembra 1915. godine srpska vojska, posle napada Nemačke, Austrougarske i Bugarske, iscrpljena Balkanskim ratovima, oktobra 1915. godine počela je povlačenje kroz Albaniju. Egzodus cele države u Prokletijama, oštra zima, glad, isrpljenost i napadi albanskih bandi pri prelasku preko albanskih planina, gudura i klanca izazvale su teške gubitke u ljudstvu. Život su izgubili oko 144.000 srpskih vojnika i 100.000 civila. Svestan moći medija vojvoda Putnik doneo je odluku da se celo povlačenje fotografiše, kako bi svet saznao za gologotu srpske vojske.
Ono što je ostalo od srpske vojske i izbeglica skupilo se početkom januara 1916 godine na albanskoj obali. Italija odbija da prihvati na svojoj teritoriji, a Francuzi planiraju prebacivanje u Tunis. Posle ruske intervencije, saveznici odlučuju da srpsku vojsku prebace na jonsko ostrvo Krf. Pošto je Grčka neutralna, ostrvo za tu priliku okupiraju francuske snage. Ljudski transport se prvo iz Drača i Valone doprema na ostrvce Lazareto, gde je vršen pregled stanja vojnika, a oboleli se prebacuju na ostrvo Vido, gde se formira bolnica. Na Krf stiže i Srpska vlada i Vrhovna komanda. Boravak srpske vojske na Krfu prošao je bez i jednog jedinog incidenta. Žitelji u unutrašnjosti ostrva još koriste poneku srpsku reč.
Dnevno je na Krfu umiralo i do tri stotine vojnika, iznurenih glađu, lošim smeštajem, bolestima i stalnim ledenim kišama. Zbog nedostaka prostora na tada kamenitom ostvu, bez vegetacije, preminuli počinju da se sahranjuju u dubinama jonskog mora, takozvanoj Plavoj grobnici. Žrtava je sve više, a evidencija, nažalost nije vođena. Takva tragedija nije zabeležena u istoriji nijednog drugog naroda, nijedne druge vojske. Prvu počast polaganjem lovorovih venaca u Plavu grobnicu, preminulim vojnicima na Vidu, odavila je 17. maja 1929. godine eskadra Ratne mornarice Kraljevine Jugoslavije.
Zbog blage mediteranske klime, ali i jake volje i morala srpske vojske, dolazi do brze obnova vojske i trijumfalnog povrataka u zemlju preko Solunskog fronta, gde nije imala baš podršku saveznika. Neverovatna snaga, moral i veličina srpske vojske, završio se, nažalost, neuspelim projektom jugoslovenske države, kojem će se posle Drugog svetskog rata pridružiti još jedna utopistička ideja - komunizam. Srbi koji su bili nosioci ovih projekata, postali su i njegove najveće žrtve. Grci vode računa o ovoj srpskoj svetinji i proglasili su je za ekološku zonu, mada su mnogi merkari ostrvo, misleći da ga komercijalizuju.
Srbija je, danas opet, nezavisna država što je vidljivo i na graničnom prelazu između Srbije i Makedonije. Nadam se da su nas po depeši ministra policije kao značajne osobe koji napuštaju Srbiju evidentirali. Na grčkom drumskom graničnom prelazu Evazoni u frišopu, simpatična grčka prodavačica kao da je znala da proceni moje želje i još više platežne sposobnosti. Nažalost, grčki toalet na ovom prolazu su, čak i ispod srpskih standarda.
Hotel "Sheria beach" u Dasiji je solidan, ali asketski. Voda ima miris sumpora. Sobe imaju TV prijemnik i klimu, ali se upotreba daljinskog upravljača, dnevno, naplaćuje 2€. Na sreću, moj aparat je radio bez komandera. Snalažljivi srpski turisti, setili su se odmah univerzalnih komandera koji se u hipermarketu "Jambo" mogao nabaviti već za 2.50 €. Večera je solidna i obilna "a la carte". Doručak stalno isti, ali vredeo je bar zbog đusa i kafe. Jutro sa novim danom donosi i optimizam. Sunce, izvor života. Nabavljam mapu ostva i pišem razglednice. Starinska navika koju sam zadržao, svi volimo da ih dobijemo, ali nas mrzi da ih drugima šaljemo. Izložili smo svoja atletska tela milujućem dejstvu sunčevih zraka, ali znali i da odstupimo kad su nam za ležaljke zatražili 2, a za suncobran 3 €. U prvom komšiluku je klub "Eden", navodno najbolji u Grčkoj, gde se ležaljke ne naplaćuju. Možeš biti klošar, ali bar budi sa stilom. Bolje nego punišić bez manira.
Popodne smo krenuli u grad Krf. Autobus ide još retko, a treba ga čekati po vrućini. Prevoz je trajao dobrih dvadesetpet minuta, a koštao 1 €. Na zadnjoj stanici busa 7 ima dobra poslastičarnica. Prvo prepad na prodavnicu "Marks & Spencer". Nema naroda koji toliko voli more i kupovinu. Obilazimo staro gradsko jezgro i palatu Mihajla i Đorđa, a u njoj kolekciju azijske umetnosti zaostavštinu trojice grčkih kolekcionara. Ulaz 3 €. Poseta staroj tvrđavi se preko dana naplaćuje 4 €, ali zato uveče možete ući besplatno, šetati ili popiti piće u kafiću sa predivnim pogledom na Krf. Potom poseta crkvi Sv. Simeona sa baroknim freskama i moštima ovog svetca, zaštitnika ostrva, koji ih je spasao nebrojeno puta. Palim sveće. Vredan pažnje je i Vizantijski muzej koji se nalazi uz obalu, putem koji vodi od grada ka luci. U Novoj tvrđavi se nalazi mornarička baza. U okviru Alpha banke, nekadašnje Jonske banke, posetili smo muzej grčkih banknota. Probali smo lokalne baklave sa kandiranim višnjama i liker kumkuat od minijaturnih pomorandži koje uspevaju na ovom ostrvu, ali čije plantaže nisam video nigde. Posmatram živopisne ulice, sa lokalnim suvenirima, ručno rađenim, cveće u duginim bojama, venecijanske palate i na kraju grčki, gastronomski specijaliteti. Sofrito je govedina sa vinovim listom i belim lukom. Uz lokalno crveno vino, naravno, koje se može degustirati u mnogobrojnim podrumima. Lepo mesto u kome treba uživati. Pri povratku bus je pun, ali smo mi, naravno, ušli na poslednjoj stanici i seli. Posle večere smo odgledali utakmicu između Brazilaca i Hrvata (1:0). Prljava igra Brazilaca i srčana Hrvata. Mi se oštrimo za utakmicu Srbije protiv Argentine u petak. Navijački rekviziti su spremni, a grupa u borbenoj gotovosti. Da u subotu kada posetimo pretke na ostvu Vidu imamo nešto lepo da im poručimo.
Jutro protiče u šetnji parkom Spianadom, uživanjem u espresu pod svodovima Listona. Sa simpatičnim parom Slađom i Peđom iznajmljujemo crveni automobil Kia Piccanto sa muzikom i klimom i pripremamo se za razgledanje ostrva. Par dana, može sa prekidom, dnevno 25 € + gorivo. S obzirom na naše planove isplati se. Iščitavanje tekstova, proučavanje mapa, priprema plana puta i potrebne opreme.
"Maslinove šume ovde padaju sa bregova u dugim srebrnim kaskadama. Bez prastarih maslina ovo ostrvo ne bi imalo ni svoju lepotu ni svojun slavu. Sve je na ovom ostrvu mirno i prozračno, i lako kao senka", kaže Jovan Dučić.
Prvo na jug. Poseta hipermarketima i popuna zaliha za dohranu, termosa i asure. Postoji i Metro, ali nisam poneo karticu. Krećemo ka Ahilionu, palati austrougarske carice Elizabete zvane Sisi. To je ista ona vladarka koju su Mađari obožavali i podigli joj u čast velelepni Erzebet most. Opa, neprijatno iznenađenje, ulaz 7€. Jedan je život! Palata je vredna posete sa predivnim, nameštajem, statuama i negovanim vrtom, kojim dominira kolosalna statua Ahila. Pogled iz ovog vrta je orgazmičan. Turistički vodič mora sve da zna o lokalitetu, pa je tu knjiga o palati i carici Sisi, na srpskom za 5 €. Još malo predaha u hladovini kafića uz hladnu kafu, pa put pod noge (točkove) do Benecesea i muzeja školjki. Predivna izložba podvodnog sveta ostaviće vas bez daha i dodatnih 4 €. Za sećanje dobijamo suvenir, magnet za frižider. Nastavljamo put i uz malo lutanje u unutrašnjost ostrva i posmatranje maslinjaka pod mrežama, stižemo do grada Kavosa, rezervata za neobuzdanu englesku omladinu. Carstvo alkohola i slobodnog seksa. Par sati pred utakmicu. Atmosfera napetog iščekivanja. Svugde engleske zastave, pivo, krupne devojke sa minđušama i tetovažama na svim mogućim i nemogućim mestima uvijene u engleske zastave i mladići ofarbanih lica i mutnih pogleda. Najupečatljiviji je bio korpulentni navijač Donald Duck u pratnji par pripadnika sisatih ostrvskih stvorova. Ručamo grčki meni u McDonaldu i nabavljam naradžastu maramu za plivanje. Dok ostrvskim zverima nadolazi adrenalin i bubri bešika, napuštamo Kavos, na vreme. Bolnička kola već razvoze navijače za koje je utakmica već završena. Put nas vodi uz obalu, predivne plaže i mnogobrojne porodične taverne. Predah uz frape i predivan pogled. Voda čista, topla i smaragdna. Posmatram u daljini crtu, gde se spajaju pučina i nebo. Galeb leti i traga po moru za plenom. I miris čempresa, tek da izmami suzu mušku, najtežu. Usput smo uslikali Mišje ostrvo i uputili se ka Ipsosu. Tamo su Engleze ukrotili i pripitomili, pa bi recept trebalo faksom da pošalju kolegama u Kavos. Sumrak i riblja gozba na obali uz vino. Nepodnošljiva lakoća postojanja. Trenutak kada znate da uživate i da ćete mi se sa nostalgijom vraćati. Kad bi ceo život mogao da bude sastavljen samo od takvih uspomena!
Dan je sve u znaku utakmici Srbije i Argentine. Zamenili smo večeru za ručak, mi menjamo noć za dan, za neki novi dan, rezervisali mesta u kafiću na obali i isplanirali postavljane zastave države Srbije. Bože pravde ti što spase od propasti dosad nas, prati danas srpske fudbalere i budi im večni spas! Napravljeno je i nacionalno pomirenje da Megi navija za Jugoslaviju sa petokrakom, a mi za srpske orlove. Grčki kelner prezrivo je odmahnuo rukom kada sam mu saopštio da ćemo razbiti Argentince. Videće on svog boga, ako slučajno ne pobedimo. Prepodne provodimo u opuštanju i kupanju, vodeći ljubav sa hladnom, morskom vodom. Prelistavamo srpsku štampu, koja ne sluti ništa dobro. Standardno. Zvezda je pripekla, prihvatamo se jela, jer zdravlje na usta ulazi. Počinju pivske pripreme i treninzi. Na lice nanosimo boje državne zastave, postavljamo srpsku trobojku na ulazu u kafić. Svaki naš trud je uzaludan. Gaučosi su nas odrali kao krdo bizona. Megi, jugoslovenska revolucionarka kaže da sa izdajnicima (fudbaleri i trener) treba po kratkom postupku. Po prvi put, moram priznati, možda je u pravu. Grci bogojažljivo posmatraju naše reakcije, neće valjda stradati kafić. Tugu utapamo u jonskom moru. Predveče provodimo u tipičnoj grčkoj kafani uz prženu fetu, giros, grčku salatu i belo vino "Recinu". Šetamo da lakše svarimo, kaloričnu hranu i bruku zbog poraza 0:6. Ophrvani bolom, kupujemo sapune od maslinovog ulja da speremo sramotu. Gorak turistički život sladimo lokalnim specijalitetom, čokoladnim kolačem sa bademima.
Danas obilazimo srpske svetinje na ostrvu. Prvo poseta Srpskoj kući u Krfu, koja postoji samo zahvaljujući entuzijazmu i ogromnoj energiji našeg konzula. Sredstva iz zemlje ne stižu, a on nema prava da prodaje knjigu koju je sam napisao o golgoti srpske vojske u I svetskom ratu. Na zgradi se odskora vijoru srpska državna zastava. Čast je i obaveza imati takve pretke. Nadajmo se da će srpski narod pronaći u svojim redovima takve gorostase i ljude visokih moralnih vrednosti, spremne da nastave tradiciju srpske državnosti i uvedu Srbiju, tamo gde je po istoriji i kulturi uvek pripadala, u društvo evropskih naroda. I na taj način se na najbolji način odužiti ljudima koji su svojoj državi žrtvovali sve što su imali, uključujući i sopstvene živote.
Slobodnih dva sata koristimo za posetu Arheološkom muzeju sa zanimljivom kolkecijom figura, vaza, novčića i impozatnim portalom. Pravimo predah uz sladoled u Meku, nabavljamo cveće za posetu Vidu. Šetajući uz obalu stižemo do luke, ukrcavamo se u brodić, koji nas prebacuje do ostrva Vido. Posle kraće šetnje dolazimo do monumentalnog mauzoleja stradalim srpskim vojnicima sa natpisom "Jugoslavija - srpskim vojnicima". Iznad natpisa se od aprila ove godine nalazi grb Kraljevine SHS.
Popodne u Dasiji uz tiramisu i nes, a potom plaža, gde susrećemo planinarke beogradske "Pobede". Razmena iskustava i utisaka o posećenim lokalitetima. Nažalost, zbog kolektivne vize ne mogu da odem na izlet do Albanije, koji košta tričavih 35 €. Šengenu, muko moja pregolema! Uveče u diskoteci "Eden" u prijatnom ambijentu i veselom društvu propratili smo nastup DJ Linda Martineza. U isto vreme u Srbijom odjekuje neka druga muzika. Tu ni "Veniš" ne pomaže! A onda oko ponoći promiče Branka u tankom, lanenom kompletu, kroz koje su se nazirale tange. Njena plava, kovrdžava kosa, zaviori se u tajanstvenoj, krfskoj noći.
Nad Krfom su leteli galebovi i hidrozmajevi. Iz luke je polazio brod sa staklenim dnom "Kalipso star". Naš plan je bio drugačiji, ka severu ostrva - Kasiopiju, Sidariju sa kanalom ljubavi. Legenda kaže da par koji se tamo okupa večno će živeti u ljubavi. Sa glavnog puta smo, često, skretali da bismo osmotrili plaže i ako nam se dopadne okupali se. Kasiopi je živopisna grčka varoš, prvo veće mesto na koje smo naišli. Kupamo se u Agios Spiradonisu, a ručamo u Rodi u tipičnoj grčkoj taverni na obali. Potom, Sidari i kanal ljubavi. Pririoda je formirala i kanal, ali i tunel, kroz koji smo proplivali. Suviše kasno smo ugledali natpis da to može biti opasno. Da li u fizičkom ili možda emotivnom smislu, ne znam. Kada saznam, javiću vam. U svakom slučaju ne propustite da probate afrodizijački jogurt sa medom i orasima. A onda kroz živopisna mesta u unutrašnjosti ostrva natrag do Dasije. Veče na krfljanskoj tvrđavi, lutanje mletačkim ulicama starog grada, doživljaj koji se ne može dočarati. Monumentalna arhitektura, igra svetala i senki, mirisi, zgodne devojke u prolazu, jednom rečju, bez problema mogu sebe da zamislim kao stanovnika ovog simpatičnog ostrva. Lepota, stil i zabava, ali i neki čudan spokoj koji, napaćenu tranzicionu dušu puni novom, pozitivnom energijom. Do sutra i nove avanture.
Plan je usmeren ka zapadu i tvrđavi Angelokastro, vizantiskom dvoracu Mihajla Angelosa iz XII veka. Prvo svraćamo u prodavnicu suvenira od maslinovog drveta. Vlasnik je ljubazan, ali nenaspavan pošto ima bebu kojoj izbijaju zubići. Posle brojnih krivina i uskih uličica, gde se prolaz, naizmenično reguliše semaforima, dolazimo u podnožje Angelokastra. Preobuvam se u patike, uzimam vodu i krećem u osvajanje ovog dvorca. Na vrhu uvek čeka nagrada, ovog puta to je višestruki, svršavajući pogled na sve strane. Kao sa razglednica ili reklamnih letaka turističkih agencija. Ono što vam uvek obećaju, o čemu sanjarite, a retko kad vidite. Nirvana. Po povratku osveženje uz jogurt sa jagodama i dinjama u društvu jednog foksterijera. U lokalnom seocetu probamo lokalni med, masline, kukmuat, vino i uzo. Umetnička i kosmopolitska amosfera. Kratka vožnja do Paleokastricije i kafića "La Grota" sa predivnom plažom. To je raj o kome vernici sanjaju, a mi ga upravo koristimo. Pizza koju sam naručio, čak je lošija od one koju sam ja prvu put napravio. Ali zbog drugih okolnosti, sve im je oprošteno. Uvala sa strmim, vulkanskim stenama i smaragdnim morem, čiju boju poprimaju i moje oči. I dok listam časopise iz zvučnika mi se obraća Šade. Dok sumrak polako pada obilazimo nudistička plaža Mitotiotis kod Ermonesa. Zalazak sunca nas zatiče na Glifadi, gde počinje žurka uz fetu, lubenicu i uzo. Posle večere, još malo šetnje uz more, hladno pivo u udobnoj ležaljci kafića sa pogledom uperenim ka pučini. Iščekivanje sutrašnjeg krstarenja. I dok sanjivi krećemo na odmor do sutra, asfaltnim putem prolaze nemački planinari, oslanjajući se na štapove. Vraćaju se, sa samo njima znanog puta, posle par minuta.
Krstarimo u blizini Paleokastricije. Brod ima providno dno. Posmatramo korale i ribice. Na gornjoj platformi posmatramo obalu, uvale i pećine, stene nalik na majmunsku glavu i orla, a u jednoj pećini pronalazimo ostatke nemačkog, ratnog broda. Najviše vremena provodimo na "Rajskoj plaži", kupajući se, uz roštilj, salatu i vino. Vazduh trepti, kao da nebo gori. Visoki zaštitni faktor krema štiti nas od opekotina, kao i suncobrani, ali u glavi se svašta muti.
Dan koji treba iskoristiti, sutra polemećemo ka Srbiji. Spremio sam "strong program" . Posle doručka kupanje, pa odlazak u grad. Kuliranje po gradu i odlazak do luke do "Kalipso Stara", brod sa staklenim dnom, francuske proizvodnje vođen elektronikom. Oplovljavamo ostvo Vido i silazimo u potpalublje. Ronioci, jedna devojka i dva mladića pokazuju nam ribe, jastoge i školjke. Kao u romanima Žila Verna ili emisijama Žaka Kustoa. Gledamo umeće dresiranih morskoh lavova koji tapšu, skaču, ljube izvode svašta za par ribica. Klasičan primer korupcije na delu. Međutim, treba požuriti jer još ima u planu posetu "Aqualendu". Dosadno čekanje autobusa br. 8 i besplatna vožnja koja je trajala dvadesetak minuta. Pridružujem se engleskoj porodici i ulazim. Uštede od 15 € ! Prvo opuštanje u bazenu sa sedam vrsta talasa, potom raznovrsni tobogani, crna rupa, lenja reka, gusarski brod sa iznenadnim polivanjem vode iz neočekivanih prvaca i na kraju džakuzi. Pri kupovini ulaznice dobijate raznobojne, plastične narukvice, koje svi nose. Svi osim mene! Park se zatvara u 18h, izlazim na put, a od autobusa ni traga, ni glasa. Krećem pešku pravcem kojim sam i došao. Prolazim kroz romsko naselje, a jedan mali dečkić pokušava da me animira i nešto zaradi. Ne zna da je letovanju kraj i da se u pogrešnoj crkvi krsti. Grci u unutrašnjosti ostrva, slabo govore engleski i često vam mogu dati pogrešne informacije, na koje ne bi trebalo da se oslonite. U vezi njihove orjentacije i procene rastojanja između mesta treba biti obazriv i uzeti ih sa rezervom. Na raskrsnici, gde se ukrštaju autobusi br. 8. i 11. uspevam da ustartujem ovaj drugi. Problem je što nemam kartu, a u autobusu je automat i vozač ne prihvata novac, već zaustavlja ispred prve prodavnice, u kojoj kupujem kartu koju poništavam u vozilu. Stižem u Krf, baš na vreme da uhvatim bus za Dasiju. U hotelu, na oglasnom panou zatičem lošu vest, polazimo ujutru u 7h, a avion poleće u 920. Posle večere kuliramo u ležaljkama, pijući pivo i kupajući se (čuveno srpsko opraštanje od mora). U međuvremenu fudbalska reprezentacija Srbije doživela je još jedan poraz. U ponoć odlazimo na spavanje, sutra se ovo uzbudljivo letovanje, nažalost, okončava.
Buđenje je bilo bolno. Bunovni teglimo kofere pune usomena, ne prođe mnogo a oko zaiskri. Autobus nas prebacuje do aerodroma. Predajemo kofere i prolazimo pasošku kontrolu za egzotične zemlje van EU. Onda još malo muvanja po djutiju i njiškanja novih parfema poznatih firmi. Kafa pred let koji kasni. Poneka nervozno pripaljena cigareta. I slatkiš da popravi raspoloženje. U avionu dosta praznih mesta. Posmatramo albanske planine i jezera. Slećemo na beogradski aerodrom "Nikola Tesla". Pasoška kontrola. U strogoj policijskoj uniformi lepa, nasmejana devojka. Da povratak u srpsku stvarnost bude lakši i lepši, dokaz da u Srbiji i za Srbiju ima šanse. Samo da nam i zemlja bude tako lepa i nasmejana.
10. avgust 2009.
Krf: zvuk mora, zvuk života
Opet je počelo kišiti, kao što kiši na grčkim ostrvima u junu. Kiša dosadno rominja, olovno nebo, teško kao moji očni kapci.
Autor: Nenad M. Perić
Izvor: B92
Photo: mr.marini / Flickr
Predveče počinju da duvaju prvi vetarovi. Leto je počelo sumorno. Dug i iscrpljujući put autobusom do Igumenice i trajektom do Krfa, ostavlja nas bez atoma snage. Loše vreme uništava još ono malo volje i pozitivne energije. Da bi nas održali u životu, u autobusu nam puštaju par bioskopskih filmova (uspješnica, što bi rekli naši zapadni susedi). Zamor u mišićima, grčevi na licima neispavanih putnika, tiho negodovanje, putu se ne nazire kraj, a vreme prolazi sporo...
Krf, dragulj Jonskog arhipelaga, smaragno ostrvo, Odisejeva Šerija. Krf, grad sa mletačkim, francuskim i engleskim uticajima, sa uskim, kamenim ulicama punim taverni, kafića i diskoteka. Istorija Krfa je uzbudljiva i zanimljiva. To je eklektička mešavina istoka i zapada. Mlečani su im dali zgrade i naučili ih izgajanju maslina, Englezi vodovod i kriket, Francuzi parkove i univerzitet. Od kolonije nekad moćnog Korinta, saveznika Atine, nezavisnog polisa i jakog pomorskog i trgovačkog centra antičke Grčke. Potom sledi petovekovna prevlast Rimljana nad ostrvom, koje nasleđuju Vizantinci. Nisu ga mimoišli ni Huni, Vandali, Goti i Arapi. Pokušali su, u više navrata, da ga osvoje i Turci, ali nisu uspeli. Dvaput Krfom su vladali Mlečani, drugi put u XIV veku zadržali su se skoro pola veka. Njihov uticaj vidljiv je u gradskoj arhitekturi i načinu života. Staro gradsko jezgro smestilo se između Stare i Nove tvrđave. Staru su podigli Vizatinci, a Novu Mletci. Posle vladavine Francuza i Engleza, Krf sa ostalim jonskim ostvima pripojen je grčkoj državi 21. maja 1864. godine.
Krf je značajan i za nas Srbe. Novembra 1915. godine srpska vojska, posle napada Nemačke, Austrougarske i Bugarske, iscrpljena Balkanskim ratovima, oktobra 1915. godine počela je povlačenje kroz Albaniju. Egzodus cele države u Prokletijama, oštra zima, glad, isrpljenost i napadi albanskih bandi pri prelasku preko albanskih planina, gudura i klanca izazvale su teške gubitke u ljudstvu. Život su izgubili oko 144.000 srpskih vojnika i 100.000 civila. Svestan moći medija vojvoda Putnik doneo je odluku da se celo povlačenje fotografiše, kako bi svet saznao za gologotu srpske vojske.
Ono što je ostalo od srpske vojske i izbeglica skupilo se početkom januara 1916 godine na albanskoj obali. Italija odbija da prihvati na svojoj teritoriji, a Francuzi planiraju prebacivanje u Tunis. Posle ruske intervencije, saveznici odlučuju da srpsku vojsku prebace na jonsko ostrvo Krf. Pošto je Grčka neutralna, ostrvo za tu priliku okupiraju francuske snage. Ljudski transport se prvo iz Drača i Valone doprema na ostrvce Lazareto, gde je vršen pregled stanja vojnika, a oboleli se prebacuju na ostrvo Vido, gde se formira bolnica. Na Krf stiže i Srpska vlada i Vrhovna komanda. Boravak srpske vojske na Krfu prošao je bez i jednog jedinog incidenta. Žitelji u unutrašnjosti ostrva još koriste poneku srpsku reč.
Dnevno je na Krfu umiralo i do tri stotine vojnika, iznurenih glađu, lošim smeštajem, bolestima i stalnim ledenim kišama. Zbog nedostaka prostora na tada kamenitom ostvu, bez vegetacije, preminuli počinju da se sahranjuju u dubinama jonskog mora, takozvanoj Plavoj grobnici. Žrtava je sve više, a evidencija, nažalost nije vođena. Takva tragedija nije zabeležena u istoriji nijednog drugog naroda, nijedne druge vojske. Prvu počast polaganjem lovorovih venaca u Plavu grobnicu, preminulim vojnicima na Vidu, odavila je 17. maja 1929. godine eskadra Ratne mornarice Kraljevine Jugoslavije.
Zbog blage mediteranske klime, ali i jake volje i morala srpske vojske, dolazi do brze obnova vojske i trijumfalnog povrataka u zemlju preko Solunskog fronta, gde nije imala baš podršku saveznika. Neverovatna snaga, moral i veličina srpske vojske, završio se, nažalost, neuspelim projektom jugoslovenske države, kojem će se posle Drugog svetskog rata pridružiti još jedna utopistička ideja - komunizam. Srbi koji su bili nosioci ovih projekata, postali su i njegove najveće žrtve. Grci vode računa o ovoj srpskoj svetinji i proglasili su je za ekološku zonu, mada su mnogi merkari ostrvo, misleći da ga komercijalizuju.
Srbija je, danas opet, nezavisna država što je vidljivo i na graničnom prelazu između Srbije i Makedonije. Nadam se da su nas po depeši ministra policije kao značajne osobe koji napuštaju Srbiju evidentirali. Na grčkom drumskom graničnom prelazu Evazoni u frišopu, simpatična grčka prodavačica kao da je znala da proceni moje želje i još više platežne sposobnosti. Nažalost, grčki toalet na ovom prolazu su, čak i ispod srpskih standarda.
Hotel "Sheria beach" u Dasiji je solidan, ali asketski. Voda ima miris sumpora. Sobe imaju TV prijemnik i klimu, ali se upotreba daljinskog upravljača, dnevno, naplaćuje 2€. Na sreću, moj aparat je radio bez komandera. Snalažljivi srpski turisti, setili su se odmah univerzalnih komandera koji se u hipermarketu "Jambo" mogao nabaviti već za 2.50 €. Večera je solidna i obilna "a la carte". Doručak stalno isti, ali vredeo je bar zbog đusa i kafe. Jutro sa novim danom donosi i optimizam. Sunce, izvor života. Nabavljam mapu ostva i pišem razglednice. Starinska navika koju sam zadržao, svi volimo da ih dobijemo, ali nas mrzi da ih drugima šaljemo. Izložili smo svoja atletska tela milujućem dejstvu sunčevih zraka, ali znali i da odstupimo kad su nam za ležaljke zatražili 2, a za suncobran 3 €. U prvom komšiluku je klub "Eden", navodno najbolji u Grčkoj, gde se ležaljke ne naplaćuju. Možeš biti klošar, ali bar budi sa stilom. Bolje nego punišić bez manira.
Popodne smo krenuli u grad Krf. Autobus ide još retko, a treba ga čekati po vrućini. Prevoz je trajao dobrih dvadesetpet minuta, a koštao 1 €. Na zadnjoj stanici busa 7 ima dobra poslastičarnica. Prvo prepad na prodavnicu "Marks & Spencer". Nema naroda koji toliko voli more i kupovinu. Obilazimo staro gradsko jezgro i palatu Mihajla i Đorđa, a u njoj kolekciju azijske umetnosti zaostavštinu trojice grčkih kolekcionara. Ulaz 3 €. Poseta staroj tvrđavi se preko dana naplaćuje 4 €, ali zato uveče možete ući besplatno, šetati ili popiti piće u kafiću sa predivnim pogledom na Krf. Potom poseta crkvi Sv. Simeona sa baroknim freskama i moštima ovog svetca, zaštitnika ostrva, koji ih je spasao nebrojeno puta. Palim sveće. Vredan pažnje je i Vizantijski muzej koji se nalazi uz obalu, putem koji vodi od grada ka luci. U Novoj tvrđavi se nalazi mornarička baza. U okviru Alpha banke, nekadašnje Jonske banke, posetili smo muzej grčkih banknota. Probali smo lokalne baklave sa kandiranim višnjama i liker kumkuat od minijaturnih pomorandži koje uspevaju na ovom ostrvu, ali čije plantaže nisam video nigde. Posmatram živopisne ulice, sa lokalnim suvenirima, ručno rađenim, cveće u duginim bojama, venecijanske palate i na kraju grčki, gastronomski specijaliteti. Sofrito je govedina sa vinovim listom i belim lukom. Uz lokalno crveno vino, naravno, koje se može degustirati u mnogobrojnim podrumima. Lepo mesto u kome treba uživati. Pri povratku bus je pun, ali smo mi, naravno, ušli na poslednjoj stanici i seli. Posle večere smo odgledali utakmicu između Brazilaca i Hrvata (1:0). Prljava igra Brazilaca i srčana Hrvata. Mi se oštrimo za utakmicu Srbije protiv Argentine u petak. Navijački rekviziti su spremni, a grupa u borbenoj gotovosti. Da u subotu kada posetimo pretke na ostvu Vidu imamo nešto lepo da im poručimo.
Jutro protiče u šetnji parkom Spianadom, uživanjem u espresu pod svodovima Listona. Sa simpatičnim parom Slađom i Peđom iznajmljujemo crveni automobil Kia Piccanto sa muzikom i klimom i pripremamo se za razgledanje ostrva. Par dana, može sa prekidom, dnevno 25 € + gorivo. S obzirom na naše planove isplati se. Iščitavanje tekstova, proučavanje mapa, priprema plana puta i potrebne opreme.
"Maslinove šume ovde padaju sa bregova u dugim srebrnim kaskadama. Bez prastarih maslina ovo ostrvo ne bi imalo ni svoju lepotu ni svojun slavu. Sve je na ovom ostrvu mirno i prozračno, i lako kao senka", kaže Jovan Dučić.
Prvo na jug. Poseta hipermarketima i popuna zaliha za dohranu, termosa i asure. Postoji i Metro, ali nisam poneo karticu. Krećemo ka Ahilionu, palati austrougarske carice Elizabete zvane Sisi. To je ista ona vladarka koju su Mađari obožavali i podigli joj u čast velelepni Erzebet most. Opa, neprijatno iznenađenje, ulaz 7€. Jedan je život! Palata je vredna posete sa predivnim, nameštajem, statuama i negovanim vrtom, kojim dominira kolosalna statua Ahila. Pogled iz ovog vrta je orgazmičan. Turistički vodič mora sve da zna o lokalitetu, pa je tu knjiga o palati i carici Sisi, na srpskom za 5 €. Još malo predaha u hladovini kafića uz hladnu kafu, pa put pod noge (točkove) do Benecesea i muzeja školjki. Predivna izložba podvodnog sveta ostaviće vas bez daha i dodatnih 4 €. Za sećanje dobijamo suvenir, magnet za frižider. Nastavljamo put i uz malo lutanje u unutrašnjost ostrva i posmatranje maslinjaka pod mrežama, stižemo do grada Kavosa, rezervata za neobuzdanu englesku omladinu. Carstvo alkohola i slobodnog seksa. Par sati pred utakmicu. Atmosfera napetog iščekivanja. Svugde engleske zastave, pivo, krupne devojke sa minđušama i tetovažama na svim mogućim i nemogućim mestima uvijene u engleske zastave i mladići ofarbanih lica i mutnih pogleda. Najupečatljiviji je bio korpulentni navijač Donald Duck u pratnji par pripadnika sisatih ostrvskih stvorova. Ručamo grčki meni u McDonaldu i nabavljam naradžastu maramu za plivanje. Dok ostrvskim zverima nadolazi adrenalin i bubri bešika, napuštamo Kavos, na vreme. Bolnička kola već razvoze navijače za koje je utakmica već završena. Put nas vodi uz obalu, predivne plaže i mnogobrojne porodične taverne. Predah uz frape i predivan pogled. Voda čista, topla i smaragdna. Posmatram u daljini crtu, gde se spajaju pučina i nebo. Galeb leti i traga po moru za plenom. I miris čempresa, tek da izmami suzu mušku, najtežu. Usput smo uslikali Mišje ostrvo i uputili se ka Ipsosu. Tamo su Engleze ukrotili i pripitomili, pa bi recept trebalo faksom da pošalju kolegama u Kavos. Sumrak i riblja gozba na obali uz vino. Nepodnošljiva lakoća postojanja. Trenutak kada znate da uživate i da ćete mi se sa nostalgijom vraćati. Kad bi ceo život mogao da bude sastavljen samo od takvih uspomena!
Dan je sve u znaku utakmici Srbije i Argentine. Zamenili smo večeru za ručak, mi menjamo noć za dan, za neki novi dan, rezervisali mesta u kafiću na obali i isplanirali postavljane zastave države Srbije. Bože pravde ti što spase od propasti dosad nas, prati danas srpske fudbalere i budi im večni spas! Napravljeno je i nacionalno pomirenje da Megi navija za Jugoslaviju sa petokrakom, a mi za srpske orlove. Grčki kelner prezrivo je odmahnuo rukom kada sam mu saopštio da ćemo razbiti Argentince. Videće on svog boga, ako slučajno ne pobedimo. Prepodne provodimo u opuštanju i kupanju, vodeći ljubav sa hladnom, morskom vodom. Prelistavamo srpsku štampu, koja ne sluti ništa dobro. Standardno. Zvezda je pripekla, prihvatamo se jela, jer zdravlje na usta ulazi. Počinju pivske pripreme i treninzi. Na lice nanosimo boje državne zastave, postavljamo srpsku trobojku na ulazu u kafić. Svaki naš trud je uzaludan. Gaučosi su nas odrali kao krdo bizona. Megi, jugoslovenska revolucionarka kaže da sa izdajnicima (fudbaleri i trener) treba po kratkom postupku. Po prvi put, moram priznati, možda je u pravu. Grci bogojažljivo posmatraju naše reakcije, neće valjda stradati kafić. Tugu utapamo u jonskom moru. Predveče provodimo u tipičnoj grčkoj kafani uz prženu fetu, giros, grčku salatu i belo vino "Recinu". Šetamo da lakše svarimo, kaloričnu hranu i bruku zbog poraza 0:6. Ophrvani bolom, kupujemo sapune od maslinovog ulja da speremo sramotu. Gorak turistički život sladimo lokalnim specijalitetom, čokoladnim kolačem sa bademima.
Danas obilazimo srpske svetinje na ostrvu. Prvo poseta Srpskoj kući u Krfu, koja postoji samo zahvaljujući entuzijazmu i ogromnoj energiji našeg konzula. Sredstva iz zemlje ne stižu, a on nema prava da prodaje knjigu koju je sam napisao o golgoti srpske vojske u I svetskom ratu. Na zgradi se odskora vijoru srpska državna zastava. Čast je i obaveza imati takve pretke. Nadajmo se da će srpski narod pronaći u svojim redovima takve gorostase i ljude visokih moralnih vrednosti, spremne da nastave tradiciju srpske državnosti i uvedu Srbiju, tamo gde je po istoriji i kulturi uvek pripadala, u društvo evropskih naroda. I na taj način se na najbolji način odužiti ljudima koji su svojoj državi žrtvovali sve što su imali, uključujući i sopstvene živote.
Slobodnih dva sata koristimo za posetu Arheološkom muzeju sa zanimljivom kolkecijom figura, vaza, novčića i impozatnim portalom. Pravimo predah uz sladoled u Meku, nabavljamo cveće za posetu Vidu. Šetajući uz obalu stižemo do luke, ukrcavamo se u brodić, koji nas prebacuje do ostrva Vido. Posle kraće šetnje dolazimo do monumentalnog mauzoleja stradalim srpskim vojnicima sa natpisom "Jugoslavija - srpskim vojnicima". Iznad natpisa se od aprila ove godine nalazi grb Kraljevine SHS.
Popodne u Dasiji uz tiramisu i nes, a potom plaža, gde susrećemo planinarke beogradske "Pobede". Razmena iskustava i utisaka o posećenim lokalitetima. Nažalost, zbog kolektivne vize ne mogu da odem na izlet do Albanije, koji košta tričavih 35 €. Šengenu, muko moja pregolema! Uveče u diskoteci "Eden" u prijatnom ambijentu i veselom društvu propratili smo nastup DJ Linda Martineza. U isto vreme u Srbijom odjekuje neka druga muzika. Tu ni "Veniš" ne pomaže! A onda oko ponoći promiče Branka u tankom, lanenom kompletu, kroz koje su se nazirale tange. Njena plava, kovrdžava kosa, zaviori se u tajanstvenoj, krfskoj noći.
Nad Krfom su leteli galebovi i hidrozmajevi. Iz luke je polazio brod sa staklenim dnom "Kalipso star". Naš plan je bio drugačiji, ka severu ostrva - Kasiopiju, Sidariju sa kanalom ljubavi. Legenda kaže da par koji se tamo okupa večno će živeti u ljubavi. Sa glavnog puta smo, često, skretali da bismo osmotrili plaže i ako nam se dopadne okupali se. Kasiopi je živopisna grčka varoš, prvo veće mesto na koje smo naišli. Kupamo se u Agios Spiradonisu, a ručamo u Rodi u tipičnoj grčkoj taverni na obali. Potom, Sidari i kanal ljubavi. Pririoda je formirala i kanal, ali i tunel, kroz koji smo proplivali. Suviše kasno smo ugledali natpis da to može biti opasno. Da li u fizičkom ili možda emotivnom smislu, ne znam. Kada saznam, javiću vam. U svakom slučaju ne propustite da probate afrodizijački jogurt sa medom i orasima. A onda kroz živopisna mesta u unutrašnjosti ostrva natrag do Dasije. Veče na krfljanskoj tvrđavi, lutanje mletačkim ulicama starog grada, doživljaj koji se ne može dočarati. Monumentalna arhitektura, igra svetala i senki, mirisi, zgodne devojke u prolazu, jednom rečju, bez problema mogu sebe da zamislim kao stanovnika ovog simpatičnog ostrva. Lepota, stil i zabava, ali i neki čudan spokoj koji, napaćenu tranzicionu dušu puni novom, pozitivnom energijom. Do sutra i nove avanture.
Plan je usmeren ka zapadu i tvrđavi Angelokastro, vizantiskom dvoracu Mihajla Angelosa iz XII veka. Prvo svraćamo u prodavnicu suvenira od maslinovog drveta. Vlasnik je ljubazan, ali nenaspavan pošto ima bebu kojoj izbijaju zubići. Posle brojnih krivina i uskih uličica, gde se prolaz, naizmenično reguliše semaforima, dolazimo u podnožje Angelokastra. Preobuvam se u patike, uzimam vodu i krećem u osvajanje ovog dvorca. Na vrhu uvek čeka nagrada, ovog puta to je višestruki, svršavajući pogled na sve strane. Kao sa razglednica ili reklamnih letaka turističkih agencija. Ono što vam uvek obećaju, o čemu sanjarite, a retko kad vidite. Nirvana. Po povratku osveženje uz jogurt sa jagodama i dinjama u društvu jednog foksterijera. U lokalnom seocetu probamo lokalni med, masline, kukmuat, vino i uzo. Umetnička i kosmopolitska amosfera. Kratka vožnja do Paleokastricije i kafića "La Grota" sa predivnom plažom. To je raj o kome vernici sanjaju, a mi ga upravo koristimo. Pizza koju sam naručio, čak je lošija od one koju sam ja prvu put napravio. Ali zbog drugih okolnosti, sve im je oprošteno. Uvala sa strmim, vulkanskim stenama i smaragdnim morem, čiju boju poprimaju i moje oči. I dok listam časopise iz zvučnika mi se obraća Šade. Dok sumrak polako pada obilazimo nudistička plaža Mitotiotis kod Ermonesa. Zalazak sunca nas zatiče na Glifadi, gde počinje žurka uz fetu, lubenicu i uzo. Posle večere, još malo šetnje uz more, hladno pivo u udobnoj ležaljci kafića sa pogledom uperenim ka pučini. Iščekivanje sutrašnjeg krstarenja. I dok sanjivi krećemo na odmor do sutra, asfaltnim putem prolaze nemački planinari, oslanjajući se na štapove. Vraćaju se, sa samo njima znanog puta, posle par minuta.
Krstarimo u blizini Paleokastricije. Brod ima providno dno. Posmatramo korale i ribice. Na gornjoj platformi posmatramo obalu, uvale i pećine, stene nalik na majmunsku glavu i orla, a u jednoj pećini pronalazimo ostatke nemačkog, ratnog broda. Najviše vremena provodimo na "Rajskoj plaži", kupajući se, uz roštilj, salatu i vino. Vazduh trepti, kao da nebo gori. Visoki zaštitni faktor krema štiti nas od opekotina, kao i suncobrani, ali u glavi se svašta muti.
Dan koji treba iskoristiti, sutra polemećemo ka Srbiji. Spremio sam "strong program" . Posle doručka kupanje, pa odlazak u grad. Kuliranje po gradu i odlazak do luke do "Kalipso Stara", brod sa staklenim dnom, francuske proizvodnje vođen elektronikom. Oplovljavamo ostvo Vido i silazimo u potpalublje. Ronioci, jedna devojka i dva mladića pokazuju nam ribe, jastoge i školjke. Kao u romanima Žila Verna ili emisijama Žaka Kustoa. Gledamo umeće dresiranih morskoh lavova koji tapšu, skaču, ljube izvode svašta za par ribica. Klasičan primer korupcije na delu. Međutim, treba požuriti jer još ima u planu posetu "Aqualendu". Dosadno čekanje autobusa br. 8 i besplatna vožnja koja je trajala dvadesetak minuta. Pridružujem se engleskoj porodici i ulazim. Uštede od 15 € ! Prvo opuštanje u bazenu sa sedam vrsta talasa, potom raznovrsni tobogani, crna rupa, lenja reka, gusarski brod sa iznenadnim polivanjem vode iz neočekivanih prvaca i na kraju džakuzi. Pri kupovini ulaznice dobijate raznobojne, plastične narukvice, koje svi nose. Svi osim mene! Park se zatvara u 18h, izlazim na put, a od autobusa ni traga, ni glasa. Krećem pešku pravcem kojim sam i došao. Prolazim kroz romsko naselje, a jedan mali dečkić pokušava da me animira i nešto zaradi. Ne zna da je letovanju kraj i da se u pogrešnoj crkvi krsti. Grci u unutrašnjosti ostrva, slabo govore engleski i često vam mogu dati pogrešne informacije, na koje ne bi trebalo da se oslonite. U vezi njihove orjentacije i procene rastojanja između mesta treba biti obazriv i uzeti ih sa rezervom. Na raskrsnici, gde se ukrštaju autobusi br. 8. i 11. uspevam da ustartujem ovaj drugi. Problem je što nemam kartu, a u autobusu je automat i vozač ne prihvata novac, već zaustavlja ispred prve prodavnice, u kojoj kupujem kartu koju poništavam u vozilu. Stižem u Krf, baš na vreme da uhvatim bus za Dasiju. U hotelu, na oglasnom panou zatičem lošu vest, polazimo ujutru u 7h, a avion poleće u 920. Posle večere kuliramo u ležaljkama, pijući pivo i kupajući se (čuveno srpsko opraštanje od mora). U međuvremenu fudbalska reprezentacija Srbije doživela je još jedan poraz. U ponoć odlazimo na spavanje, sutra se ovo uzbudljivo letovanje, nažalost, okončava.
Buđenje je bilo bolno. Bunovni teglimo kofere pune usomena, ne prođe mnogo a oko zaiskri. Autobus nas prebacuje do aerodroma. Predajemo kofere i prolazimo pasošku kontrolu za egzotične zemlje van EU. Onda još malo muvanja po djutiju i njiškanja novih parfema poznatih firmi. Kafa pred let koji kasni. Poneka nervozno pripaljena cigareta. I slatkiš da popravi raspoloženje. U avionu dosta praznih mesta. Posmatramo albanske planine i jezera. Slećemo na beogradski aerodrom "Nikola Tesla". Pasoška kontrola. U strogoj policijskoj uniformi lepa, nasmejana devojka. Da povratak u srpsku stvarnost bude lakši i lepši, dokaz da u Srbiji i za Srbiju ima šanse. Samo da nam i zemlja bude tako lepa i nasmejana.
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Burazani - Ekološki park i hotel
26. avgust 2009.
Burazani - Ekološki park i hotel
Na samom severozapadu Grčke, nekoliko kilometara od albanske granice i 60 km od Janjine, u planinama prekrivenim gustom šumom nalazi se Burazani.
Izvor: B92
Ovaj ekološki turistički kompleks i rezervat divljih životinja napravila je druga generacija iseljenika sa Tasosa, u nameri da razvije brdski i planinski turizam u inače nerazvijenom delu Grčke, koji je još uvek netaknut masovnim turizmom.
Park se nalazi na 600-750 m visine, ima 850 vrsta divljih životinja, među kojima srndaće, divokoze i divlje svinje, a sobe u hotelu na obronku parka su čiste i udobne.
Burazani na više načina pokazuje svoju posvećenost zaštiti okoline – građevinski materijal u glavnom čini lokalni kamen, koristi se energija gasa gde god je to moguće, a otpad se reciklira. Među zaposlenima su isključivo lokalci.
Hotel Burazani se nalazi ma samom ulazu u park. To je dvospratna zgrada, sagrađena u stilu lokalne arhitekture, a enterijer je u drvetu, dok na zidovima vise lovački trofeji. Ukupno postoji 20 soba i apartmana, a dvokrevetna je od 100 do 120 €.
Kuća na reci (Σπίτι του Ποταμού) je dvospratna kuća, sagrađena od rečnog kamena, na senovitoj obali reke Aoos, i u savršenoj je harmoniji sa okruženjem. Na prvom spratu postoje tri sobe i jedan apartman, a u prizemlju je ogromna dnevna soba od 120 m2, sa kaminom, bibliotekom, i opremom za pecanje. Idealan smeštaj za one koji žele da budu u neposrednoj blizini reke.
EKOLOŠKI PARK
Ekološki park sa divljim životinjama i bogatom vegetacijom nalazi se odmah pored hotela, i svakog dana se organizuju obilasci.
U okviru parka postoji i Centar za audiovizuelnu edukaciju, gde posetioci mogu da se dodatno informišu o lokalnoj sredini putem video klipova i slajdova.
Paviljon ekološke edukacije smešten je u posebnu kuću, i tu se mogu dobiti sve informacije o divljim životinjama koje nastanjuju park. Posetiocima je na raspolaganju veterinar, koji će im dati više informacija o životu, biološkom ciklusu, i ponašanju životinja u šumi.
Biljni svet je isto tako fascinantan kao i životinjski. Zahvaljujući položaju na granici između Centralne Evrope i Mediterana, za severozapadnu Grčku su karakteristične vrste biljaka i jednog i drugog područja.
Karta za ulazak u park je 10 €.
AKTIVNOSTI
Biciklističke staze su odlično organizovane i raspoređene po nivoima težine savlađivanja. Ukupno ima osam staza dužine od 5 do 50 km, a pojedine su toliko divlje da je neophodno angažovati iskusnog vodiča i iznajmiti motorno vozilo koji će vas transportovati jedan deo puta. Bicikl se iznajmljuje za 5 € po osobi (za staze za koje nije potreban vodič dobija se bicikl i detaljna mapa), odnosno 45 € - za vodiča, bicikl, prevoz motornim vozilom, piknik, lanč paket, i hladna pića.
Osim biciklističkih, postoje staze za pešačenje, kao i podrška motornim vozilima za neke od njih, a organizuje se i rafting rekama Aoos i Voidomatis.
KAKO STIĆI
Iz Janjine krenite ka mestu Konitsa, a zatim posle Konitse još 14 km – prvo skretanje levo, preko sela Mazi i Aetopetra do Burazanija.
26. avgust 2009.
Burazani - Ekološki park i hotel
Na samom severozapadu Grčke, nekoliko kilometara od albanske granice i 60 km od Janjine, u planinama prekrivenim gustom šumom nalazi se Burazani.
Izvor: B92
Ovaj ekološki turistički kompleks i rezervat divljih životinja napravila je druga generacija iseljenika sa Tasosa, u nameri da razvije brdski i planinski turizam u inače nerazvijenom delu Grčke, koji je još uvek netaknut masovnim turizmom.
Park se nalazi na 600-750 m visine, ima 850 vrsta divljih životinja, među kojima srndaće, divokoze i divlje svinje, a sobe u hotelu na obronku parka su čiste i udobne.
Burazani na više načina pokazuje svoju posvećenost zaštiti okoline – građevinski materijal u glavnom čini lokalni kamen, koristi se energija gasa gde god je to moguće, a otpad se reciklira. Među zaposlenima su isključivo lokalci.
Hotel Burazani se nalazi ma samom ulazu u park. To je dvospratna zgrada, sagrađena u stilu lokalne arhitekture, a enterijer je u drvetu, dok na zidovima vise lovački trofeji. Ukupno postoji 20 soba i apartmana, a dvokrevetna je od 100 do 120 €.
Kuća na reci (Σπίτι του Ποταμού) je dvospratna kuća, sagrađena od rečnog kamena, na senovitoj obali reke Aoos, i u savršenoj je harmoniji sa okruženjem. Na prvom spratu postoje tri sobe i jedan apartman, a u prizemlju je ogromna dnevna soba od 120 m2, sa kaminom, bibliotekom, i opremom za pecanje. Idealan smeštaj za one koji žele da budu u neposrednoj blizini reke.
EKOLOŠKI PARK
Ekološki park sa divljim životinjama i bogatom vegetacijom nalazi se odmah pored hotela, i svakog dana se organizuju obilasci.
U okviru parka postoji i Centar za audiovizuelnu edukaciju, gde posetioci mogu da se dodatno informišu o lokalnoj sredini putem video klipova i slajdova.
Paviljon ekološke edukacije smešten je u posebnu kuću, i tu se mogu dobiti sve informacije o divljim životinjama koje nastanjuju park. Posetiocima je na raspolaganju veterinar, koji će im dati više informacija o životu, biološkom ciklusu, i ponašanju životinja u šumi.
Biljni svet je isto tako fascinantan kao i životinjski. Zahvaljujući položaju na granici između Centralne Evrope i Mediterana, za severozapadnu Grčku su karakteristične vrste biljaka i jednog i drugog područja.
Karta za ulazak u park je 10 €.
AKTIVNOSTI
Biciklističke staze su odlično organizovane i raspoređene po nivoima težine savlađivanja. Ukupno ima osam staza dužine od 5 do 50 km, a pojedine su toliko divlje da je neophodno angažovati iskusnog vodiča i iznajmiti motorno vozilo koji će vas transportovati jedan deo puta. Bicikl se iznajmljuje za 5 € po osobi (za staze za koje nije potreban vodič dobija se bicikl i detaljna mapa), odnosno 45 € - za vodiča, bicikl, prevoz motornim vozilom, piknik, lanč paket, i hladna pića.
Osim biciklističkih, postoje staze za pešačenje, kao i podrška motornim vozilima za neke od njih, a organizuje se i rafting rekama Aoos i Voidomatis.
KAKO STIĆI
Iz Janjine krenite ka mestu Konitsa, a zatim posle Konitse još 14 km – prvo skretanje levo, preko sela Mazi i Aetopetra do Burazanija.
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Feribotom do Krita
16. septembar 2009.
Feribotom do Krita
Na Krit možete doći avionom ili brodom. Brže stižete avionom, ali brod koji od atinske luke Pirej vozi ka administrativnom središtu ostrva Iraklionu predstavlja egzotični doživljaj namenjen pre svega turistima, ali ne i poslovnom svetu. Od Atine do Irakliona avion vozi jedan školski čas, dok brod putuje najmanje sedam sati.
Autor: Vojkan Ristić
Izvor: Danas
Photo: apasp / Flickr
Avionom možete sleteti na ostrvske vazdušne luke u Hanji i Iraklionu. Čudesno prizemljenje avionom izgleda kao da će se čelična ptica spustiti u more, a ne na pistu, jer se aerodrom nalazi tik uz morske dubine.
Brod pruža kompletan užitak. Da, baš je tako na Superfastu, kojim se prevezao potpisnik ovih redova i to dva puta u oba smera, ka Iraklionu i iz ovoga grada u povratku. U zavisnosti kada kupite kartu cena prevoza je od 19 do 36 evra, bez korišćenja kabine za spavanje. Taj spavački užitak dodatno opterećuje budžet u zavisnosti od veličine kabine, pa i sprata na kome se ona nalazi sa 30 do 62 evra. Spavanje ka krevetu koji plovi nije jeftino.
Pre isplovljavanja brod u sebe najpre usisa desetak šlepera i kamiona, a onda dođe red i na hiljadu i više turista. Kad smestite prtljag, električne stepenice kao one u podzemnim prolazima i tržnim centrima odvoze vas na peti sprat broda.
I, tu su vam na raspolaganju pet restorana,TV sala, bioskop, prodavnice štampe, tekstila, zlatara, prodavnica pića i sitnih grickalica i potrebština za želudac dok brod plovi.
Tek što smo isplovili a glas domaćina broda poziva nas na ručak. Suvlaki (ražnjić) sa patatesom (pomfrit), marulji (zelena salata) i krigla „Amstela“ za osam evra u paketu. Grci uz obaveznu istoimenu salatu, i pečenu piletinu sa pirinčem, pretaču tradicionalnu „ricinu“, belo visokotiražno vino upakovanu u flašu od pola litra.
Na palubi bazen, uz bazen bar, pa čak i „beer corner“ gde uz pivo obavezno po ceni od 3,5 evra idu i badem ili kikiriki. Na platformi iznad bazena diskoteka koja sa radom kao i one na kopnu kreće od ponoći. Jak zvuk je hermetizovan pa ne smeta drugim gostima koji se ne odlučuju za spavanje već igraju karte, ili ćaskaju po vetru koji stvara klizanje brodskih motora po ravnoj površini Egejskog mora.
Poseban boks za kućne ljubimce.Tri vrste kanti za otpad: papir, staklo i opušci. Elegantno obučeni brodski poslužioci su vam na stalnoj usluzi. Postoji i govornica, bankomat, internet kutak i sve to u skladu sa najnovijim tekovinama civilizacije funkcioniše tehnološki na daljinu. Na svakom delu broda funkcioniše i bežični internet, pa mnogi Grci koji su se odlučili na put brodom komunikaciju održavaju preko skajpa. Sve izgleda kao da i niste na putu.
Pogled sa palube u more pokazuje da je brod visok najmanje kao petospratna zgrada, a dugačak više od sto dvadeset koraka. Sem na liniji prema Iraklionu, brod Superfast saobraća, kako piše u katalogu, i prema ostalim mediteranskim zemljama, tokom cele godine. Pred zoru i iskrcavanje grčka kafa - odnosno ono što mi zovemo turskom, ali i sok od sveže ceđenih pomorandži i limuna, to se dobija gratis i uračunato je u cenu karte.
Brod isplovljava i na lokaciju stiže u minut, kao da se ne radi o nama sličnim Grcima, već o Švajcarcima. Ugođaj koji zapamtite, uprkos činjenici da umor nadmaši komfor, te da i u jednom i u drugom slučaju stižete u mrak. Jutro u Atini u Pireju sa Teodorakisovim zorbijancima, ili veče u Iraklionu sa sluhom za Argonaute i njihovu mitsku plovidbu brodom Argo koji je umeo da govori.
16. septembar 2009.
Feribotom do Krita
Na Krit možete doći avionom ili brodom. Brže stižete avionom, ali brod koji od atinske luke Pirej vozi ka administrativnom središtu ostrva Iraklionu predstavlja egzotični doživljaj namenjen pre svega turistima, ali ne i poslovnom svetu. Od Atine do Irakliona avion vozi jedan školski čas, dok brod putuje najmanje sedam sati.
Autor: Vojkan Ristić
Izvor: Danas
Photo: apasp / Flickr
Avionom možete sleteti na ostrvske vazdušne luke u Hanji i Iraklionu. Čudesno prizemljenje avionom izgleda kao da će se čelična ptica spustiti u more, a ne na pistu, jer se aerodrom nalazi tik uz morske dubine.
Brod pruža kompletan užitak. Da, baš je tako na Superfastu, kojim se prevezao potpisnik ovih redova i to dva puta u oba smera, ka Iraklionu i iz ovoga grada u povratku. U zavisnosti kada kupite kartu cena prevoza je od 19 do 36 evra, bez korišćenja kabine za spavanje. Taj spavački užitak dodatno opterećuje budžet u zavisnosti od veličine kabine, pa i sprata na kome se ona nalazi sa 30 do 62 evra. Spavanje ka krevetu koji plovi nije jeftino.
Pre isplovljavanja brod u sebe najpre usisa desetak šlepera i kamiona, a onda dođe red i na hiljadu i više turista. Kad smestite prtljag, električne stepenice kao one u podzemnim prolazima i tržnim centrima odvoze vas na peti sprat broda.
I, tu su vam na raspolaganju pet restorana,TV sala, bioskop, prodavnice štampe, tekstila, zlatara, prodavnica pića i sitnih grickalica i potrebština za želudac dok brod plovi.
Tek što smo isplovili a glas domaćina broda poziva nas na ručak. Suvlaki (ražnjić) sa patatesom (pomfrit), marulji (zelena salata) i krigla „Amstela“ za osam evra u paketu. Grci uz obaveznu istoimenu salatu, i pečenu piletinu sa pirinčem, pretaču tradicionalnu „ricinu“, belo visokotiražno vino upakovanu u flašu od pola litra.
Na palubi bazen, uz bazen bar, pa čak i „beer corner“ gde uz pivo obavezno po ceni od 3,5 evra idu i badem ili kikiriki. Na platformi iznad bazena diskoteka koja sa radom kao i one na kopnu kreće od ponoći. Jak zvuk je hermetizovan pa ne smeta drugim gostima koji se ne odlučuju za spavanje već igraju karte, ili ćaskaju po vetru koji stvara klizanje brodskih motora po ravnoj površini Egejskog mora.
Poseban boks za kućne ljubimce.Tri vrste kanti za otpad: papir, staklo i opušci. Elegantno obučeni brodski poslužioci su vam na stalnoj usluzi. Postoji i govornica, bankomat, internet kutak i sve to u skladu sa najnovijim tekovinama civilizacije funkcioniše tehnološki na daljinu. Na svakom delu broda funkcioniše i bežični internet, pa mnogi Grci koji su se odlučili na put brodom komunikaciju održavaju preko skajpa. Sve izgleda kao da i niste na putu.
Pogled sa palube u more pokazuje da je brod visok najmanje kao petospratna zgrada, a dugačak više od sto dvadeset koraka. Sem na liniji prema Iraklionu, brod Superfast saobraća, kako piše u katalogu, i prema ostalim mediteranskim zemljama, tokom cele godine. Pred zoru i iskrcavanje grčka kafa - odnosno ono što mi zovemo turskom, ali i sok od sveže ceđenih pomorandži i limuna, to se dobija gratis i uračunato je u cenu karte.
Brod isplovljava i na lokaciju stiže u minut, kao da se ne radi o nama sličnim Grcima, već o Švajcarcima. Ugođaj koji zapamtite, uprkos činjenici da umor nadmaši komfor, te da i u jednom i u drugom slučaju stižete u mrak. Jutro u Atini u Pireju sa Teodorakisovim zorbijancima, ili veče u Iraklionu sa sluhom za Argonaute i njihovu mitsku plovidbu brodom Argo koji je umeo da govori.
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Pefkohori, muke s konobarom
28. oktobar 2009.
Pefkohori, muke s konobarom
Do ovog leta nisam verovao da se u Grčkoj može naići na ugostiteljsku neljubaznost. Kao redovan kupač u Egejskom moru isključivo sam nailazio na ljubaznost konobara, prodavaca, šalterskih službenika, carinika... I to ne onu, uslovno rečeno, lažnu zapadnjačku ljubaznost sa šatro osmehom od uveta do uveta, već onu zaista srdačnu, što bi ovde rekli pravu domaćinsku.
Izvor: Danas
Restoran u koji smo devojka (tražila je da joj se ne pominje ime, tako da je u daljem tekstu neću oslovljavati sa Marijana) i ja seli tog popodneva, umorni posle prženja na suncu i plivanja (klasičnog letnjeg dana na moru), imao je standardno raznovrstan meni (neki bi rekli i jelovnik). Nije nam trebalo dugo da se odlučimo.
- Šta ćete - upitao nas je na čistom srpskom konobar, čovek u zrelim godinama, reklo bi se negde između pete i šeste decenije života.
Iako pomalo zbunjeni direktnim pitanjem brzo smo izdeklamovali svoje porudžbine na šta je ovaj promrmljao: „aha“. Usledilo je i pitanje devojke da li njena porcija piletine može da bude manja od uobičajene na šta je dotični odgovorio: „Ne može, u stvari nema piletine, šta ćete drugo?“ Potom je usledilo još nekoliko negativnih odgovora, da bi se na kraju opredelila samo za salatu i pomfrit.
I taman kada smo se dvoumili da odustanemo od ručka u tom restoranu i potražimo drugi, dogodila se scena koja nas je ipak zadržala do kraja. Porodica od pet članova, koja je još odranije sedela za stolom koji je praktično predviđen za četvoro, upitala je konobara da se premesti za veći sto koji je bio slobodan. „Ne može, sede već tu neki gosti“, usledio je odgovor. Na konstataciju da su ti gosti odavno otišli odmah je stigao i drugi odgovor: „Da, ali šta ako se vrate, ako požele kafu da popiju.“ Osluškujući ovaj dijalog već su polako počele da mi idu suze od smeha. „Ovaj je kao onaj konobar iz Radovana Trećeg kojeg je igrao Taško Načić“, konstatovala je devojka. Međutim, ni tu nije bio kraj. Uskoro su baš za taj sto, što ga je htela ova petočlana porodica, pristigli muž i žena sa detetom. Kako je bio jedini slobodan, konobaru, naravno, nije bilo ni na kraj pameti da i njima kaže da je zauzeto. Usledila je porudžbina i pitanje na koje se opet namrštio: „A je l’ može za dete neka manja porcija?“
- Ne može, gospođo, nije ovo dečiji restoran. Uzmite vi normalnu porciju nečega što i mala jede, pa podelite - rekao je, doduše savršeno mirnim i ljubaznim tonom.
- Pa dobro, onda... Dajte nam porciju pohovane piletine i suvlakija - usledila je porudžbina.
- Piletina, nema problema, stiže, ali jaoj, gospođo, nemamo suvlaki više - zavapio je konobar: - Eno, oni gosti tamo (usledilo je direktno pokazivanje prstom ka stolu gde su sedeli neki ljudi) sve su mi izjeli malopre. Čak pet porcija su naručili. Kažu da je bio odličan...
Gledajući ovu scenu dao sam komentar koji sam usvojio od mog drugara Ljube: „Šta reći, a ne zaplakati...“ „Tačno tako“, rekla je devojka dodajući: „Ko bi rekao da i ovde usluga može da bude kao kod nas u pojedinim mestima.“ Ne treba posebno da naglašavam da je naš račun trebalo da bude 24 evra, ali konobar ga je zaokružio na 25, verovatno unapred uračunavajući bakšiš za ljubaznost.
Autor: Vlada Živanović
28. oktobar 2009.
Pefkohori, muke s konobarom
Do ovog leta nisam verovao da se u Grčkoj može naići na ugostiteljsku neljubaznost. Kao redovan kupač u Egejskom moru isključivo sam nailazio na ljubaznost konobara, prodavaca, šalterskih službenika, carinika... I to ne onu, uslovno rečeno, lažnu zapadnjačku ljubaznost sa šatro osmehom od uveta do uveta, već onu zaista srdačnu, što bi ovde rekli pravu domaćinsku.
Izvor: Danas
Restoran u koji smo devojka (tražila je da joj se ne pominje ime, tako da je u daljem tekstu neću oslovljavati sa Marijana) i ja seli tog popodneva, umorni posle prženja na suncu i plivanja (klasičnog letnjeg dana na moru), imao je standardno raznovrstan meni (neki bi rekli i jelovnik). Nije nam trebalo dugo da se odlučimo.
- Šta ćete - upitao nas je na čistom srpskom konobar, čovek u zrelim godinama, reklo bi se negde između pete i šeste decenije života.
Iako pomalo zbunjeni direktnim pitanjem brzo smo izdeklamovali svoje porudžbine na šta je ovaj promrmljao: „aha“. Usledilo je i pitanje devojke da li njena porcija piletine može da bude manja od uobičajene na šta je dotični odgovorio: „Ne može, u stvari nema piletine, šta ćete drugo?“ Potom je usledilo još nekoliko negativnih odgovora, da bi se na kraju opredelila samo za salatu i pomfrit.
I taman kada smo se dvoumili da odustanemo od ručka u tom restoranu i potražimo drugi, dogodila se scena koja nas je ipak zadržala do kraja. Porodica od pet članova, koja je još odranije sedela za stolom koji je praktično predviđen za četvoro, upitala je konobara da se premesti za veći sto koji je bio slobodan. „Ne može, sede već tu neki gosti“, usledio je odgovor. Na konstataciju da su ti gosti odavno otišli odmah je stigao i drugi odgovor: „Da, ali šta ako se vrate, ako požele kafu da popiju.“ Osluškujući ovaj dijalog već su polako počele da mi idu suze od smeha. „Ovaj je kao onaj konobar iz Radovana Trećeg kojeg je igrao Taško Načić“, konstatovala je devojka. Međutim, ni tu nije bio kraj. Uskoro su baš za taj sto, što ga je htela ova petočlana porodica, pristigli muž i žena sa detetom. Kako je bio jedini slobodan, konobaru, naravno, nije bilo ni na kraj pameti da i njima kaže da je zauzeto. Usledila je porudžbina i pitanje na koje se opet namrštio: „A je l’ može za dete neka manja porcija?“
- Ne može, gospođo, nije ovo dečiji restoran. Uzmite vi normalnu porciju nečega što i mala jede, pa podelite - rekao je, doduše savršeno mirnim i ljubaznim tonom.
- Pa dobro, onda... Dajte nam porciju pohovane piletine i suvlakija - usledila je porudžbina.
- Piletina, nema problema, stiže, ali jaoj, gospođo, nemamo suvlaki više - zavapio je konobar: - Eno, oni gosti tamo (usledilo je direktno pokazivanje prstom ka stolu gde su sedeli neki ljudi) sve su mi izjeli malopre. Čak pet porcija su naručili. Kažu da je bio odličan...
Gledajući ovu scenu dao sam komentar koji sam usvojio od mog drugara Ljube: „Šta reći, a ne zaplakati...“ „Tačno tako“, rekla je devojka dodajući: „Ko bi rekao da i ovde usluga može da bude kao kod nas u pojedinim mestima.“ Ne treba posebno da naglašavam da je naš račun trebalo da bude 24 evra, ali konobar ga je zaokružio na 25, verovatno unapred uračunavajući bakšiš za ljubaznost.
Autor: Vlada Živanović
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Grčka - tragovima Cincara
3. novembar 2009.
Grčka - tragovima Cincara
U dolasku, put kroz Grčku mahom sam prespavao. Išli smo autobusom novim, supermodernim autoputem prema Igumenici, šibali kroz mnoge i duge tunele, bele, blještave.
Izvor: Danas
Povratak istim putem pretvorio se u uzbudljivo otkriće. Počelo je najavom pristajanja u motelu kod Janine. Da nije to Janjina, iz knjige Dušana J. Popovića „O Cincarima“ iz 1937, jedan od njihovih najvećih gradova? Jedan Grk u motelu mi kaže da u Janini živi oko 400.000 stanovnika, da „Vlahi“, Cincari čine oko 80 procenata.
Od Janine sam video samo tablu na autoputu. Moja glava sad štrči u autobusu nad drugima, čekam nove table. Autoput je fascinantan, ponos građevinarstva i Grčke. Usekao se u planinski Epir kroz koji prolazimo. Pored tunela, kojih je u početku više nego otvorenog puta, tu je i ono oko puta, prilazi, odvajanja, vijadukti, solidne zgrade za održavanje... Saputnik pita da li sam video tablu sa cenama pojedinih deonica? Nisam, ja i dalje tražim samo nazive mesta.
Evo, Siatiste. Pa to je Šatiste. Evo Kozane. Pa to su Kožani. Evo Kastorija, sada jedan od centara grčke krznarske industrije. To je Klisura. Mezova, Mecovo. Bilo je krajnje neočekivano nailaziti na ova i druga mesta o kojima sam čitao u knjizi ne nadajući se da ću ih ikada sresti, da ću prolaziti kroz ovaj cincarski kraj koji je živeo samo u mojoj mašti. Kasnije, kada smo odmakli od zrelog popodneva i uspeli se na planinsku visoravan, video sam naselja, udaljena, ista kao na starim fotografijama, sa tradicionalnim kućama sa doksatima, harmonična, bez ičega što arhitektonski štrči. Naselja i kuće koje sam video iz blizine potvrđivali su moje knjiško znanje: čistoća, red, solidnost.
Već smo ušli u sumrak i mrak. U autobusu se na dva TV ekrana emituje film. U mojoj glavi odvija se sopstveni film. Vidim kolone konja natovarenih stvarima, na njima deca, žene, muškarci sa strane. Ide se na sever vardarsko-moravskom dolinom. Ovim istim putem kojim i mi sada idemo. Ovaj obdareni narod, iz područja Grčke, Albanije, Makedonije, bio je dragoceni kvasac ekonomskog i kulturnog razvoja ovih zemalja, ali i Bugarske, Rumunije, Srbije, Vojvodine, pa i Mađarske i šire. Po poreklu Iliri ili Tračani, po jeziku Romani, po veri pravoslavni, po kulturi, u varošima, Grci. Habzburška monarhija ih je cenila i nastojala da ih zadrži jer su značili kapital, zanatstvo, trgovinu, industriju. Tokajska kompanija imala je oko 1750. šezdesetak članova, najviše ih je bilo iz Kožana, zatim iz Kostura. Držali su bezmalo svu trgovinu tog kraja pa je tako čuveno tokajsko vino stiglo i na ruski dvor. Među najveće bogataše Monarhije spadali su baron Sina, Tirka, Dumba, Darvar...
Vraćam se našim krajevima. Šta bi bilo sa našom kulturom bez Nušića, Sterije, Zmaja? Zmaj, čiji deda je ostavio testament na grčkom jeziku, znao je da bocne Cincare. Evo jednog epitafa: „Ovde leži Aksentije, onaj Cincar sedi, umro je pre podne, da ručak uštedi.“ Tu je i novosadski pesnik Žarko Vasiljević, značajan i za rad Srpskog narodnog pozorišta kao što je i za teatar u Zagrebu bio Gavela (prezime potiče od Džaveles). I Mihailo Polit čiji je učitelj u Grčkoj školi u Novom Sadu, koja je radila sve do 1870. godine, bio ćir Beljanski. Glavni priložnik i osnivač prve srpske gimnazije, u Sremskim Karlovcima, Dimitrije Anastasijević Sabov, kao šestogodišnjak doveden je bez roditelja 1723. godine iz Negoša u Makedoniji i dat na „sabovluk“, ćurčijski zanat. Hristofor Žefarović iz Dojrana, autor je i ilustrator prve srpske moderne štampane knjige. Knjaz Miloš ih nije podnosio, ali nije mogao bez njih. Tu je i legendarni ministar finansija Kraljevine Srbije, lekar po obrazovanju, Lazar Paču. Štedljivi, bili su najveći donatori. U Novom Sadu Marija Trandafil, Jovan Nako, za Maticu srpsku. U Beogradu Miša Anastasijević ...
I dalje u nesistematičnim asocijacijama, ređaju mi se likovi i imena: Ljotić, Sifnios, mnogi Konstantinovići, Dimitrijevići, Dimkovići, Đorđevići, dr Jovan Batut, Jasmina Puljo, balerina u Beogradu i prvi pisac knjige o jogi kod nas, Armenulić, Paskaljević, Kosta Abrašević , koji je živeo samo 20 godina, Toše Proeski, Krste Crvenkovski, verovatno i Zafir Hadžimanov i Kiro Gligorov, Milton Manaki, koji je doneo prvu filmsku kameru na Balkan.
U rano jutro stižemo u predgrađe Beograda. Vreva, svako gleda svoja posla.
Dragomir Jankov
3. novembar 2009.
Grčka - tragovima Cincara
U dolasku, put kroz Grčku mahom sam prespavao. Išli smo autobusom novim, supermodernim autoputem prema Igumenici, šibali kroz mnoge i duge tunele, bele, blještave.
Izvor: Danas
Povratak istim putem pretvorio se u uzbudljivo otkriće. Počelo je najavom pristajanja u motelu kod Janine. Da nije to Janjina, iz knjige Dušana J. Popovića „O Cincarima“ iz 1937, jedan od njihovih najvećih gradova? Jedan Grk u motelu mi kaže da u Janini živi oko 400.000 stanovnika, da „Vlahi“, Cincari čine oko 80 procenata.
Od Janine sam video samo tablu na autoputu. Moja glava sad štrči u autobusu nad drugima, čekam nove table. Autoput je fascinantan, ponos građevinarstva i Grčke. Usekao se u planinski Epir kroz koji prolazimo. Pored tunela, kojih je u početku više nego otvorenog puta, tu je i ono oko puta, prilazi, odvajanja, vijadukti, solidne zgrade za održavanje... Saputnik pita da li sam video tablu sa cenama pojedinih deonica? Nisam, ja i dalje tražim samo nazive mesta.
Evo, Siatiste. Pa to je Šatiste. Evo Kozane. Pa to su Kožani. Evo Kastorija, sada jedan od centara grčke krznarske industrije. To je Klisura. Mezova, Mecovo. Bilo je krajnje neočekivano nailaziti na ova i druga mesta o kojima sam čitao u knjizi ne nadajući se da ću ih ikada sresti, da ću prolaziti kroz ovaj cincarski kraj koji je živeo samo u mojoj mašti. Kasnije, kada smo odmakli od zrelog popodneva i uspeli se na planinsku visoravan, video sam naselja, udaljena, ista kao na starim fotografijama, sa tradicionalnim kućama sa doksatima, harmonična, bez ičega što arhitektonski štrči. Naselja i kuće koje sam video iz blizine potvrđivali su moje knjiško znanje: čistoća, red, solidnost.
Već smo ušli u sumrak i mrak. U autobusu se na dva TV ekrana emituje film. U mojoj glavi odvija se sopstveni film. Vidim kolone konja natovarenih stvarima, na njima deca, žene, muškarci sa strane. Ide se na sever vardarsko-moravskom dolinom. Ovim istim putem kojim i mi sada idemo. Ovaj obdareni narod, iz područja Grčke, Albanije, Makedonije, bio je dragoceni kvasac ekonomskog i kulturnog razvoja ovih zemalja, ali i Bugarske, Rumunije, Srbije, Vojvodine, pa i Mađarske i šire. Po poreklu Iliri ili Tračani, po jeziku Romani, po veri pravoslavni, po kulturi, u varošima, Grci. Habzburška monarhija ih je cenila i nastojala da ih zadrži jer su značili kapital, zanatstvo, trgovinu, industriju. Tokajska kompanija imala je oko 1750. šezdesetak članova, najviše ih je bilo iz Kožana, zatim iz Kostura. Držali su bezmalo svu trgovinu tog kraja pa je tako čuveno tokajsko vino stiglo i na ruski dvor. Među najveće bogataše Monarhije spadali su baron Sina, Tirka, Dumba, Darvar...
Vraćam se našim krajevima. Šta bi bilo sa našom kulturom bez Nušića, Sterije, Zmaja? Zmaj, čiji deda je ostavio testament na grčkom jeziku, znao je da bocne Cincare. Evo jednog epitafa: „Ovde leži Aksentije, onaj Cincar sedi, umro je pre podne, da ručak uštedi.“ Tu je i novosadski pesnik Žarko Vasiljević, značajan i za rad Srpskog narodnog pozorišta kao što je i za teatar u Zagrebu bio Gavela (prezime potiče od Džaveles). I Mihailo Polit čiji je učitelj u Grčkoj školi u Novom Sadu, koja je radila sve do 1870. godine, bio ćir Beljanski. Glavni priložnik i osnivač prve srpske gimnazije, u Sremskim Karlovcima, Dimitrije Anastasijević Sabov, kao šestogodišnjak doveden je bez roditelja 1723. godine iz Negoša u Makedoniji i dat na „sabovluk“, ćurčijski zanat. Hristofor Žefarović iz Dojrana, autor je i ilustrator prve srpske moderne štampane knjige. Knjaz Miloš ih nije podnosio, ali nije mogao bez njih. Tu je i legendarni ministar finansija Kraljevine Srbije, lekar po obrazovanju, Lazar Paču. Štedljivi, bili su najveći donatori. U Novom Sadu Marija Trandafil, Jovan Nako, za Maticu srpsku. U Beogradu Miša Anastasijević ...
I dalje u nesistematičnim asocijacijama, ređaju mi se likovi i imena: Ljotić, Sifnios, mnogi Konstantinovići, Dimitrijevići, Dimkovići, Đorđevići, dr Jovan Batut, Jasmina Puljo, balerina u Beogradu i prvi pisac knjige o jogi kod nas, Armenulić, Paskaljević, Kosta Abrašević , koji je živeo samo 20 godina, Toše Proeski, Krste Crvenkovski, verovatno i Zafir Hadžimanov i Kiro Gligorov, Milton Manaki, koji je doneo prvu filmsku kameru na Balkan.
U rano jutro stižemo u predgrađe Beograda. Vreva, svako gleda svoja posla.
Dragomir Jankov
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Atina: Grad koji su stvorili mudraci a voleli bogovi
Atina: Grad koji su stvorili mudraci a voleli bogovi
Večernje novosti 30.03.2010 09:17
Nijedan evropski grad u istoriji civilizacije nije doživeo toliko uspona i padova kao Atina. Reklo bi se ni veće slave, ni strašnijeg propadanja
U antičko vreme bila je moćan grad država, poznati obrazovni, ekonomski i kulturni centar, a pod viševekovnom turskom vlašću potpuno je zaboravljena, provincijalizovana i ostavljena na milost i nemilost Osmanlijama. Danas je glavni grad Grčke, megapolis koji ima skoro 4 miliona stanovnika (od ukupno 10 koliko ima Grčka) i izgledom čini specifičan spoj istoka i zapada. Zahvaljujući bogatoj istoriji postao je jedan od najpoznatijih gradova Evrope i omiljena destinacija turista iz celog sveta.
Osim što se smatra kolevkom demokratije i prvih slobodnih izbora, Atina je i nezvanično središte zapadne civilizacije, pre svega zbog kulturnih doprinosa koje je dala, posebno tokom 4. i 5. veka pre nove ere. Tu su osnovane Platonova akademija i Aristotelov licej, a između ostalog Atina je i mesto rođenja slavnih i čuvenih ličnosti poput Sokrata, Perikla i Sofokla.
Organizovani život u Atini datira još iz neolita, dok je prvi grad stvoren u 8. veku p.n.e. Svoj umetnički i filozofski procvat Atina doživljava posle bitke kod Salamine u kojoj su poraženi Persijanci, a svoje zlatno doba za vreme vladavine Perikla, u 5. veku p.n.e. On je, osim nesvakidašnje predanosti demokratiji, uveo visoke poreze za bogate i ta sredstva ulagao u uređenje grada. Iz tog perioda ostao je nadasve poznat Akropolj, odnosno hram Partenon.
Izgrađen u najstarijem, dorskom stilu, posvećen boginji mudrosti i zaštitnici grada Atini, u čijoj je izradi reljefa učestvovao neprevaziđeni Fidija, najveći umetnik vajar tog vremena i danas deluje veličanstveno. Doduše, boginja Atina je morala da se izbori za svoj status, jer, kako legenda kaže, i Posejdon je želeo da bude zaštitnik tog moćnog grada na poluostrvu Atika. Zevs je smatrao da sam narod mora da bira svog zaštitnika i da će pobednik biti onaj ko podari bolji poklon gradu. Posejdon je trozupcem udario kamen i iz njega je potekla voda, ali je Atina bila mudrija i zasadila je malo drvo, čudnog izgleda, koje je dalo hlad i ukusne plodove za koje se kasnije ispostavilo da su masline. Tako je baš ona postala zaštitnica, a narod je u znak zahvalnosti dao ime gradu, kojim se i dan-danas ponosi.
Akropolj, u prevodu “grad na brdu“, sa hramovima podignutim u slavu bogova je svakako najveće i najlepše svetilište stare Atine, gde se prepliću svi stilovi klasične grčke arhitekture i umetnosti. Osim Partenona, svojom lepotom se ističe i hram, u jonskom stilu, Erehtion, poznat sa svojim predvorjem kojim dominiraju čuvene karijatide.
Na obroncima brda je antička Agora, nekadašnji komercijalni i građanski centar, sa ostacima zgrada iz tog vremena i najstarijim, Dionizijevim, pozorištem na svetu gde su izvođena dela Euripida, Sofokla, i mnogih drugih. Ako uzmemo u obzir da se tu nekad šetao Platon i vodio razgovore sa svojim studentima, a da je u jednom delu Agore Sokrat izvršio samoubistvo, uzbuđenje dostiže vrhunac.
U samom podnožju Akropolja nalazi se čuvena Plaka, koja je, sa ljupkim uličicama, tavernama, antičkim spomenicima i radnjicama sa suvenirima, postala glavno i nezaobilazno mesto okupljanja putnika i turista. Plaka je posebno interesantna uveče, mada će vam svako reći da je suviše komercijalizovana i podređena strancima. Nešto poput beogradske Skadarlije. A i cene su prilično visoke. Zato će vam mnogi savetovati da ukoliko želite da osetite pravi duh Atine, odete u Monastiraki ili se pak prošetate do kvarta Plateija Irona, malog trga, prepunog sjajnih kafanica u koje na večeru i zabavu dolaze Atinjani. Iako su običaji razbijanja tanjira zakonom zabranjeni, ovde možete osetiti onu atmosferu kakvu pamtite iz filma „Grk Zorba“.
Vremena morate naći i za posetu Nacionalnom arheološkom muzeju, čija ogromna kolekcija obuhvata dragocenosti otkrivene u Mikeni (najčuvenija zlatna posmrtna maska mikenskog kralja Agamemnona) ili one koje je svojeručno otkopao pronalazač Troje Hajnrih Šliman, uključujući i freske sa Santorinija.
Iako strahovite svakodnevne gužve na ulicama Atine deluju gotovo zastrašujuće, nađite vremena da obiđete Kolonaki, jedan od elitnih delova grada, prepun butika, restorana i galerija. Sa Kolonaki trga ide i žičara kojom je moguće popeti se na brdo Likavitos (najviša tačka u gradu 277 metara), odakle se pruža prelep panoramski pogled na celu Atinu. Na vrhu se nalazi veliki broj kafića i crkva svetog Đorđa, odakle se često čuje pesma crkvenog hora što dodatno upotpunjuje ionako spektakularan pogled. Ako uspete tamo da dođete u vreme zalaska sunca imaćete osećaj da ste postali grčki bog.
Kad smo već kod zalaska sunca, svaki Grk će vam preporučiti odlazak do rta Sunion koji se nalazi 65 kilometara od Atine i gde iznad mora dominira Posejdonov hram, između čijih stubova sunce kao da nestaje. Ovaj, za mnoge očevice, najlepši zalazak sunca na svetu je odavno obesmrtio čuveni engleski pesnik lord Bajron.
Iako je Omonija najstariji trg u gradu, centar moderne Atine ipak čini Sintagma trg, sa zgradom Parlamenta izgrađenom 1840. godine, ispred koje se svakih sat vremena smenjuje straža u tradicionalnoj nošnji, što predstavlja posebnu atrakciju za sve turiste.
Iz antičkog vremena datira i luka Pirej, koja je danas naravno mnogo bučnija, prometnija i praktično se sastoji od tri luke. Uz to je i glavno polazište za ostrvske feribote i turističke brodiće. Pola sata vožnje metroom iz centra Atine dovešće vas do jedne od najpoznatijih i najvećih luka na Mediteranu u kojoj su ukotvljene možda najlepše jahte na svetu. Iako nije previše atraktivna za turiste zbog prevelike frekvencije i miomirisa koje ima svaka velika luka, mnogi baš u lučkim ribljim restoranima žele da utole glad i osete pravi dah mora.
U Atini vlada mediteranska klima, pa se tako i njeni stanovnici ponašaju. Opušteno pre svega. Noćni život je veoma bogat i buran i počinje negde oko ponoći, večera se oko 9, a ruča u 2 sata, pa je potrebno prilagoditi se tom ritmu života. Gastronomska ponuda je veoma dobra, predjela su daleko bolja od glavnih jela, ali biti u Atini a ne probati neko od njihovih nacionalnih jela poput suvlakija, grčke salate ili sarmice od zelja, predstavlja će čist promašaj.
Pošto leta umeju da budu izuzetno topla najbolje vreme za posetu Atini su proleće i rana jesen. Za one koji žele da letuju u Atini, mondensko predgrađe Glifada je pravi izbor. Pogotovu što nudi onaj čuveni spoj tako privlačan našim građanima – mešavinu odmora, šopinga i zabave!
Atina je i domaćin 148 pozorišta, više nego bilo koji grad u svetu, uključujući i poznati antički herodotski Atikus teatar, dom Atinskog festivala, koji se održava od maja do oktobra svake godine.
U svakom slučaju, pre posete Atini obavezno proučite grčku mitologiju kako biste bolje razumeli zašto su bogovi baš izabrali ovo podneblje za svoju postojbinu. Tako ćete lakše shvatiti i današnju grčku vezanost za pravoslavlje, njihovu vezanost za dom i porodicu, ali i razumeti zašto se Srbi u ovom gradu često osećaju kao da su kod kuće.
Atina: Grad koji su stvorili mudraci a voleli bogovi
Večernje novosti 30.03.2010 09:17
Nijedan evropski grad u istoriji civilizacije nije doživeo toliko uspona i padova kao Atina. Reklo bi se ni veće slave, ni strašnijeg propadanja
U antičko vreme bila je moćan grad država, poznati obrazovni, ekonomski i kulturni centar, a pod viševekovnom turskom vlašću potpuno je zaboravljena, provincijalizovana i ostavljena na milost i nemilost Osmanlijama. Danas je glavni grad Grčke, megapolis koji ima skoro 4 miliona stanovnika (od ukupno 10 koliko ima Grčka) i izgledom čini specifičan spoj istoka i zapada. Zahvaljujući bogatoj istoriji postao je jedan od najpoznatijih gradova Evrope i omiljena destinacija turista iz celog sveta.
Osim što se smatra kolevkom demokratije i prvih slobodnih izbora, Atina je i nezvanično središte zapadne civilizacije, pre svega zbog kulturnih doprinosa koje je dala, posebno tokom 4. i 5. veka pre nove ere. Tu su osnovane Platonova akademija i Aristotelov licej, a između ostalog Atina je i mesto rođenja slavnih i čuvenih ličnosti poput Sokrata, Perikla i Sofokla.
Organizovani život u Atini datira još iz neolita, dok je prvi grad stvoren u 8. veku p.n.e. Svoj umetnički i filozofski procvat Atina doživljava posle bitke kod Salamine u kojoj su poraženi Persijanci, a svoje zlatno doba za vreme vladavine Perikla, u 5. veku p.n.e. On je, osim nesvakidašnje predanosti demokratiji, uveo visoke poreze za bogate i ta sredstva ulagao u uređenje grada. Iz tog perioda ostao je nadasve poznat Akropolj, odnosno hram Partenon.
Izgrađen u najstarijem, dorskom stilu, posvećen boginji mudrosti i zaštitnici grada Atini, u čijoj je izradi reljefa učestvovao neprevaziđeni Fidija, najveći umetnik vajar tog vremena i danas deluje veličanstveno. Doduše, boginja Atina je morala da se izbori za svoj status, jer, kako legenda kaže, i Posejdon je želeo da bude zaštitnik tog moćnog grada na poluostrvu Atika. Zevs je smatrao da sam narod mora da bira svog zaštitnika i da će pobednik biti onaj ko podari bolji poklon gradu. Posejdon je trozupcem udario kamen i iz njega je potekla voda, ali je Atina bila mudrija i zasadila je malo drvo, čudnog izgleda, koje je dalo hlad i ukusne plodove za koje se kasnije ispostavilo da su masline. Tako je baš ona postala zaštitnica, a narod je u znak zahvalnosti dao ime gradu, kojim se i dan-danas ponosi.
Akropolj, u prevodu “grad na brdu“, sa hramovima podignutim u slavu bogova je svakako najveće i najlepše svetilište stare Atine, gde se prepliću svi stilovi klasične grčke arhitekture i umetnosti. Osim Partenona, svojom lepotom se ističe i hram, u jonskom stilu, Erehtion, poznat sa svojim predvorjem kojim dominiraju čuvene karijatide.
Na obroncima brda je antička Agora, nekadašnji komercijalni i građanski centar, sa ostacima zgrada iz tog vremena i najstarijim, Dionizijevim, pozorištem na svetu gde su izvođena dela Euripida, Sofokla, i mnogih drugih. Ako uzmemo u obzir da se tu nekad šetao Platon i vodio razgovore sa svojim studentima, a da je u jednom delu Agore Sokrat izvršio samoubistvo, uzbuđenje dostiže vrhunac.
U samom podnožju Akropolja nalazi se čuvena Plaka, koja je, sa ljupkim uličicama, tavernama, antičkim spomenicima i radnjicama sa suvenirima, postala glavno i nezaobilazno mesto okupljanja putnika i turista. Plaka je posebno interesantna uveče, mada će vam svako reći da je suviše komercijalizovana i podređena strancima. Nešto poput beogradske Skadarlije. A i cene su prilično visoke. Zato će vam mnogi savetovati da ukoliko želite da osetite pravi duh Atine, odete u Monastiraki ili se pak prošetate do kvarta Plateija Irona, malog trga, prepunog sjajnih kafanica u koje na večeru i zabavu dolaze Atinjani. Iako su običaji razbijanja tanjira zakonom zabranjeni, ovde možete osetiti onu atmosferu kakvu pamtite iz filma „Grk Zorba“.
Vremena morate naći i za posetu Nacionalnom arheološkom muzeju, čija ogromna kolekcija obuhvata dragocenosti otkrivene u Mikeni (najčuvenija zlatna posmrtna maska mikenskog kralja Agamemnona) ili one koje je svojeručno otkopao pronalazač Troje Hajnrih Šliman, uključujući i freske sa Santorinija.
Iako strahovite svakodnevne gužve na ulicama Atine deluju gotovo zastrašujuće, nađite vremena da obiđete Kolonaki, jedan od elitnih delova grada, prepun butika, restorana i galerija. Sa Kolonaki trga ide i žičara kojom je moguće popeti se na brdo Likavitos (najviša tačka u gradu 277 metara), odakle se pruža prelep panoramski pogled na celu Atinu. Na vrhu se nalazi veliki broj kafića i crkva svetog Đorđa, odakle se često čuje pesma crkvenog hora što dodatno upotpunjuje ionako spektakularan pogled. Ako uspete tamo da dođete u vreme zalaska sunca imaćete osećaj da ste postali grčki bog.
Kad smo već kod zalaska sunca, svaki Grk će vam preporučiti odlazak do rta Sunion koji se nalazi 65 kilometara od Atine i gde iznad mora dominira Posejdonov hram, između čijih stubova sunce kao da nestaje. Ovaj, za mnoge očevice, najlepši zalazak sunca na svetu je odavno obesmrtio čuveni engleski pesnik lord Bajron.
Iako je Omonija najstariji trg u gradu, centar moderne Atine ipak čini Sintagma trg, sa zgradom Parlamenta izgrađenom 1840. godine, ispred koje se svakih sat vremena smenjuje straža u tradicionalnoj nošnji, što predstavlja posebnu atrakciju za sve turiste.
Iz antičkog vremena datira i luka Pirej, koja je danas naravno mnogo bučnija, prometnija i praktično se sastoji od tri luke. Uz to je i glavno polazište za ostrvske feribote i turističke brodiće. Pola sata vožnje metroom iz centra Atine dovešće vas do jedne od najpoznatijih i najvećih luka na Mediteranu u kojoj su ukotvljene možda najlepše jahte na svetu. Iako nije previše atraktivna za turiste zbog prevelike frekvencije i miomirisa koje ima svaka velika luka, mnogi baš u lučkim ribljim restoranima žele da utole glad i osete pravi dah mora.
U Atini vlada mediteranska klima, pa se tako i njeni stanovnici ponašaju. Opušteno pre svega. Noćni život je veoma bogat i buran i počinje negde oko ponoći, večera se oko 9, a ruča u 2 sata, pa je potrebno prilagoditi se tom ritmu života. Gastronomska ponuda je veoma dobra, predjela su daleko bolja od glavnih jela, ali biti u Atini a ne probati neko od njihovih nacionalnih jela poput suvlakija, grčke salate ili sarmice od zelja, predstavlja će čist promašaj.
Pošto leta umeju da budu izuzetno topla najbolje vreme za posetu Atini su proleće i rana jesen. Za one koji žele da letuju u Atini, mondensko predgrađe Glifada je pravi izbor. Pogotovu što nudi onaj čuveni spoj tako privlačan našim građanima – mešavinu odmora, šopinga i zabave!
Atina je i domaćin 148 pozorišta, više nego bilo koji grad u svetu, uključujući i poznati antički herodotski Atikus teatar, dom Atinskog festivala, koji se održava od maja do oktobra svake godine.
U svakom slučaju, pre posete Atini obavezno proučite grčku mitologiju kako biste bolje razumeli zašto su bogovi baš izabrali ovo podneblje za svoju postojbinu. Tako ćete lakše shvatiti i današnju grčku vezanost za pravoslavlje, njihovu vezanost za dom i porodicu, ali i razumeti zašto se Srbi u ovom gradu često osećaju kao da su kod kuće.
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Solun - spoj drevnog i modernog
Solun - spoj drevnog i modernog
Press 29.03.2010 08:50
Zbog neodoljive lepote, fantastičnog noćnog života, ali i brojnih spomenika kulture, Solun je oduvek bio prava destinacija za sve koji žele da letovanje „prekrate" kraćim boravkom u gradu
Solun je, posle Atine, drugi po veličini grad u Grčkoj i predstavlja kulturni, industrijski i turistički centar grčke oblasti Makedonija. Nasleđe Vizantinaca, Rimljana, Turaka, Jevreja i mnogih drugih drevnih naroda koji su pohodili ove krajeve Grci su uspeli u potpunosti da očuvaju, što privlači ogroman broj turista iz svih krajeva sveta. Među mnogim narodima koje neraskidive istorijske spone vezuju sa Solunom, svakako je i srpski narod, jer u Solunu postoji ogromno srpsko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata - Zejtinlik, na kome su sahranjeni ostaci 8.000 srpskih heroja. To je i jedan od glavnih razloga zbog čega je Solun jedna od omiljenih destinacija srpskih „vikend" turista.
Grad je osnovao 315. godine pre nove ere kralj Kasandros, koji mu je ime dao po ženi, polusestri Aleksandra Velikog, koja se zvala Tesaloniki. Zbog svog strateški veoma bitnog položaja i činjenice da je uvek bio jedna od najvećih pomorskih luka u Evropi i ovom delu sveta, Solun je kroz istoriju često bio na meti zavojevača, čiji su tragovi, kroz razne drevne građevine, i danas vidljivi gotovo na svakom koraku.
Hodočašće na Zejtinlik
Zejtinlik
Jedna od najinteresantnijih crkava u Solunu svakako je crkva svetog Dimitrija, koja je izgrađena u 4. veku nove ere. Izgrađena u čast zaštitnika grada, svetog Dimitrija, datira iz vremena kada je Solun bio, posle Konstantinopolja, drugi grad po veličini u Vizantijskom carstvu. Još od 1988. godine nalazi se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. U ovoj crkvi mogu da se vide veoma retki mozaici na kojima je prikazan njen zaštitnik. Oni predstavljaju gotovo jedine ostatke umetničkih dela iz perioda poznatog kao Mračno doba, koje je usledilo posle smrti Justinijana. Ovi mozaici su uspeli da prežive i veliki požar, koji je 1917. godine uništio dobar deo Soluna. Arheolozi su, istražujući mesto na kome se nalazi crkva, koja je potpuno obnovljena tek krajem četrdesetih godina prošlog veka, pronašli ostatke drevnog Rimskog kupatila, u kome su rimski vojnici ubili svetog Dimitrija, u čiju čast je kasnije počela izgradnja ovog velelepnog hrama.
Srpskim turistima ipak je najinteresantnije srpsko vojničko groblje na Zejtinliku, koje predstavlja jedan od najlepših i najočuvanijih spomenika srpskim ratnicima koji su svoje živote dali za slobodu otadžbine. Na ogromnom kompleksu, osim srpskog, nalaze se i francusko, englesko, rusko i italijansko vojno groblje. Od ukupno 21.000 vojnika, čiji su ostaci sahranjeni na ovom mestu, Srba je čak 8.000. U unutrašnjosti spomenika nalazi se kosturnica, ali i svojevrstan muzej u kome su „pohranjeni" delovi srpskih vojničkih uniformi iz svih ratova u kojima su učestvovali srpski vojnici. Takođe, ovde se čuvaju i portreti svih srpskih znamenitih vojskovođa. Priče o legendarnom herojstvu srpskih ratnika koji su probili Solunski front i krenuli u nezadrživ juriš na slobodu privlače ogroman broj turista iz Srbije, ali i drugih zemalja, pa je srpsko vojničko groblje ubedljivo najposećenije od svih ostalih vojnih grobalja koja se nalaze na ovom kompleksu. Čuvanje Srpskog vojničkog groblja decenijama unazad povereno je porodici Mihailović. Đorđe Mihailović (82), nakon dede i oca, treća je generacija Mihailovića koja se brine da groblje izgleda savršeno.
Cenkanje i provod
Kao što mnogi ljubitelji šopinga znaju, Solun je prilično skup grad. Zbog toga mnogi, naročito turisti iz Srbije, putuju u osamdesetak kilometara udaljenu Paraliju, gde po mnogo povoljnijim cenama mogu da se kupe odevni predmeti, naročito kožna garderoba, koja je van sezone posebno jeftina, pa kožne jakne mogu da se kupe i za 50 do 70 evra. Naravno, da biste ovako povoljno pazarili, morate dobro da „protegnete noge" i zađete i u najzabitije uličice sa radnjama, ali i da budete snalažljiv i vešt pregovarač, jer lokalni trgovci obožavaju da se cenkaju.
Ipak, da biste najbolje upoznali grčki narod, njihov mentalitet i senzibilitet, morate da se uputite u neku od mnogobrojnih taverni, koje ovde predstavljaju unosan porodični biznis i ima ih na svakom koraku. Ukoliko putujete preko agencije, gotovo nezaobilazan deo aranžmana je takozvano grčko veče, gde možete da uživate uz zvuke buzukija, naučite da igrate sirtaki, ali i probate originalni grčki feta sir, grčku salatu i sve to „zalijete" recinom, čuvenim grčkim belim vinom, uzom i metaksom.
Posebno je interesantno da u Grčkoj skoro na svakoj većoj zgradi, bila to privatna kuća, restoran, hotel ili privatna firma, stoji ponosno istaknuta širom sveta prepoznatljiva grčka zastava. To govori dosta o tome koliko Grci vole svoju zemlju i kolike su patriote. Ali, kolika je ta ljubav vidi se i po tome što puno računa vode o čistoći. Tako u nekim delovima Soluna mogu da se vide „pevajući" kontejneri, koji više liče na „supermoderne kioske bez prodavca" nego na kontejner. Grci ogromnu pažnju polažu na reciklažu, a kako bi ljude koji donose smeće motivisali da ga što bolje razvrstavaju po kategorijama, iz ovih „kontejnera" se čuje lagana muzika.
Šta videti?
Svaki grad ima znamenitosti koje obavezno treba da se posete. U Solunu su to:
Galerijeva palata na trgu Navarinu, koja datira iz 300. godine nove ere;
Spomenik Aleksandru Makedonskom na obali u centru Soluna;
Stari grad, u kome se nalaze mnogobrojni primeri stare arhitekture, pa se šetnja ovim delom naziva i „šetnja kroz istoriju grada";
Bela kula, izgrađena u 15. veku i predstavlja deo nekadašnjeg odbrambenog bedema Soluna. Kasnije je kroz istoriju bio i mesto gde su čuvani zatočenici osuđeni na smrt. Danas se u ovom zdanju nalazi Muzej vizantijske kulture;
Rimski spomenici, poput očuvane pijace, pozorišta, kupatila i drugih građevina.
Solun - spoj drevnog i modernog
Press 29.03.2010 08:50
Zbog neodoljive lepote, fantastičnog noćnog života, ali i brojnih spomenika kulture, Solun je oduvek bio prava destinacija za sve koji žele da letovanje „prekrate" kraćim boravkom u gradu
Solun je, posle Atine, drugi po veličini grad u Grčkoj i predstavlja kulturni, industrijski i turistički centar grčke oblasti Makedonija. Nasleđe Vizantinaca, Rimljana, Turaka, Jevreja i mnogih drugih drevnih naroda koji su pohodili ove krajeve Grci su uspeli u potpunosti da očuvaju, što privlači ogroman broj turista iz svih krajeva sveta. Među mnogim narodima koje neraskidive istorijske spone vezuju sa Solunom, svakako je i srpski narod, jer u Solunu postoji ogromno srpsko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata - Zejtinlik, na kome su sahranjeni ostaci 8.000 srpskih heroja. To je i jedan od glavnih razloga zbog čega je Solun jedna od omiljenih destinacija srpskih „vikend" turista.
Grad je osnovao 315. godine pre nove ere kralj Kasandros, koji mu je ime dao po ženi, polusestri Aleksandra Velikog, koja se zvala Tesaloniki. Zbog svog strateški veoma bitnog položaja i činjenice da je uvek bio jedna od najvećih pomorskih luka u Evropi i ovom delu sveta, Solun je kroz istoriju često bio na meti zavojevača, čiji su tragovi, kroz razne drevne građevine, i danas vidljivi gotovo na svakom koraku.
Hodočašće na Zejtinlik
Zejtinlik
Jedna od najinteresantnijih crkava u Solunu svakako je crkva svetog Dimitrija, koja je izgrađena u 4. veku nove ere. Izgrađena u čast zaštitnika grada, svetog Dimitrija, datira iz vremena kada je Solun bio, posle Konstantinopolja, drugi grad po veličini u Vizantijskom carstvu. Još od 1988. godine nalazi se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. U ovoj crkvi mogu da se vide veoma retki mozaici na kojima je prikazan njen zaštitnik. Oni predstavljaju gotovo jedine ostatke umetničkih dela iz perioda poznatog kao Mračno doba, koje je usledilo posle smrti Justinijana. Ovi mozaici su uspeli da prežive i veliki požar, koji je 1917. godine uništio dobar deo Soluna. Arheolozi su, istražujući mesto na kome se nalazi crkva, koja je potpuno obnovljena tek krajem četrdesetih godina prošlog veka, pronašli ostatke drevnog Rimskog kupatila, u kome su rimski vojnici ubili svetog Dimitrija, u čiju čast je kasnije počela izgradnja ovog velelepnog hrama.
Srpskim turistima ipak je najinteresantnije srpsko vojničko groblje na Zejtinliku, koje predstavlja jedan od najlepših i najočuvanijih spomenika srpskim ratnicima koji su svoje živote dali za slobodu otadžbine. Na ogromnom kompleksu, osim srpskog, nalaze se i francusko, englesko, rusko i italijansko vojno groblje. Od ukupno 21.000 vojnika, čiji su ostaci sahranjeni na ovom mestu, Srba je čak 8.000. U unutrašnjosti spomenika nalazi se kosturnica, ali i svojevrstan muzej u kome su „pohranjeni" delovi srpskih vojničkih uniformi iz svih ratova u kojima su učestvovali srpski vojnici. Takođe, ovde se čuvaju i portreti svih srpskih znamenitih vojskovođa. Priče o legendarnom herojstvu srpskih ratnika koji su probili Solunski front i krenuli u nezadrživ juriš na slobodu privlače ogroman broj turista iz Srbije, ali i drugih zemalja, pa je srpsko vojničko groblje ubedljivo najposećenije od svih ostalih vojnih grobalja koja se nalaze na ovom kompleksu. Čuvanje Srpskog vojničkog groblja decenijama unazad povereno je porodici Mihailović. Đorđe Mihailović (82), nakon dede i oca, treća je generacija Mihailovića koja se brine da groblje izgleda savršeno.
Cenkanje i provod
Kao što mnogi ljubitelji šopinga znaju, Solun je prilično skup grad. Zbog toga mnogi, naročito turisti iz Srbije, putuju u osamdesetak kilometara udaljenu Paraliju, gde po mnogo povoljnijim cenama mogu da se kupe odevni predmeti, naročito kožna garderoba, koja je van sezone posebno jeftina, pa kožne jakne mogu da se kupe i za 50 do 70 evra. Naravno, da biste ovako povoljno pazarili, morate dobro da „protegnete noge" i zađete i u najzabitije uličice sa radnjama, ali i da budete snalažljiv i vešt pregovarač, jer lokalni trgovci obožavaju da se cenkaju.
Ipak, da biste najbolje upoznali grčki narod, njihov mentalitet i senzibilitet, morate da se uputite u neku od mnogobrojnih taverni, koje ovde predstavljaju unosan porodični biznis i ima ih na svakom koraku. Ukoliko putujete preko agencije, gotovo nezaobilazan deo aranžmana je takozvano grčko veče, gde možete da uživate uz zvuke buzukija, naučite da igrate sirtaki, ali i probate originalni grčki feta sir, grčku salatu i sve to „zalijete" recinom, čuvenim grčkim belim vinom, uzom i metaksom.
Posebno je interesantno da u Grčkoj skoro na svakoj većoj zgradi, bila to privatna kuća, restoran, hotel ili privatna firma, stoji ponosno istaknuta širom sveta prepoznatljiva grčka zastava. To govori dosta o tome koliko Grci vole svoju zemlju i kolike su patriote. Ali, kolika je ta ljubav vidi se i po tome što puno računa vode o čistoći. Tako u nekim delovima Soluna mogu da se vide „pevajući" kontejneri, koji više liče na „supermoderne kioske bez prodavca" nego na kontejner. Grci ogromnu pažnju polažu na reciklažu, a kako bi ljude koji donose smeće motivisali da ga što bolje razvrstavaju po kategorijama, iz ovih „kontejnera" se čuje lagana muzika.
Šta videti?
Svaki grad ima znamenitosti koje obavezno treba da se posete. U Solunu su to:
Galerijeva palata na trgu Navarinu, koja datira iz 300. godine nove ere;
Spomenik Aleksandru Makedonskom na obali u centru Soluna;
Stari grad, u kome se nalaze mnogobrojni primeri stare arhitekture, pa se šetnja ovim delom naziva i „šetnja kroz istoriju grada";
Bela kula, izgrađena u 15. veku i predstavlja deo nekadašnjeg odbrambenog bedema Soluna. Kasnije je kroz istoriju bio i mesto gde su čuvani zatočenici osuđeni na smrt. Danas se u ovom zdanju nalazi Muzej vizantijske kulture;
Rimski spomenici, poput očuvane pijace, pozorišta, kupatila i drugih građevina.