Grčka

[BaneFromDaHood]

Grčka - najpopularnija destinacija
6. jul 2009. 00:30 -> 12:53

Beograd -- I ove godine Grčka je omiljeno letovalište srpskih turista, a to najbolje dokazuje broj prodatih aranžmana u agencijama.

Svetska ekomonska kriza odrazila se ipak na turističku sezonu i u ovoj zemlji, a mnogi Grci tvrde da su gosti iz Srbije donekle popunili mesta umesto gostiju iz Rumunije i Bugarske kojih nema. Najviše srpskih turista i ove godine letuje u Paraliji, ali i na poluostrvu Halkidikiju. U Haniotiju i Pefkohoriju ovih dana najviše se čuje srpski jezik.

Od ukidanja viza za građane Srbije mnogo očekuju i grčki turizmolozi. Babis Vrionis, predstavnik agencije Brostravel u Haniotiju, tvrdi da su već sada cene za letovanje prilagođene za svačiji džep. Ukidanje viznog režima omogućilo bi mnogima, koji još nisu bili u Grčkoj, da otkriju čari pravog letovanja.

Nezagađeno i čisto more, uređene plaže za koje se ne plaćaju ulaznice, gostoprimstvo, samo su neke od prednosti letovanja u Grčkoj. Čak su i cene prilagođene trenutnoj ekonomskoj situaciji, potvrđuju i srpski turisti.

Iako je u odnosu na broj turista minimalan broj lekarskih intervencija, tokom sezone lekari dežuraju 24 sata, kaže lekar Georgis Kutsturas.

Ukoliko planirate da letujete u Haniotuju, uštedite novac tako što ćete umesto namirnica iz Srbije, pazariti u supermarketu Lidl, koji se nalazi na dvadesetak kilometara od Haniotija. Suhomesnati, mlečni i ostali proizvodi drastično su jeftiniji nego u Srbiji. To sigurno nije jedino prijatno iznenađenje koje čeka turiste u Grčkoj, gde je nezamislivo letovanje bez struje, vode i tuševa na plaži.

Izvor: B92

 

[MTodorovic]

Zanimljivo da Srbici u vremenima krize letuju u Grcku, iako je Bugarska vise od 2 puta jeftinija ...

 

[RobertoWarez]

Ja sam se skoro vratio iz paralije i mogu samo da potvrdim sve što je gore napisano. Takodje i u paraliji postoji lanac trgovina LIDL i cene su zaista pristupačne za nas.
Jedina glupost u lidlu je što da bi uzeo kolica za namernice moraš da ubaciš 1€ koji dobijaš nazad kada uredno vratiš kolica na mesto

 

[crvendac_011]

Halkidiki - beskrajna lepota mirisa i pogleda

Ljepota.ba




Miriše po kedru, kadulji i origanu, more blista u svim tonovima plave i zelene boje.

Poželite biti ptica da raširenih krila lebdite po laganom ljetnom povjetarcu te sa nebeskih visina uživate u beskrajno lijepom pogledu... Halkidika, živopisna provincija smještena na sjeveru Grčke predivan je dio zemlje. Ima 552 km obale – sigurno je Zeus ovde upetljao svoje prste.

Središte regije
Kassandra, najzapadniji od tri poluotoka, pravi je mali raj za one željne kupanja.
Plaže, kao ona u Kap Sani, kod Possidija, kao i ona oko Nea Potidea i Paliouri, spadaju vjerovatno u najljepše plaže u zemlji. Među tim turističkim destinacijama nalaze se i predivna sela, kao na primjer Afitos, u kojem se sačuvao tradicionalni način gradnje kuće – skoro sve kuće su izgrađene od prirodnog kamena. U ovom „selu umjetnika“održavaju se u tamošnjoj vijećnici, jedna za drugom, izložbe umjetničkih radova.

Plodna zemlja i čudna zajednica
Prolazeći cestom uz plodnu zemlju na kojoj uspjevaju pistacije, marelice i masline, stižete polako do Sithoniae, drugog poluotoka. Nikiti i Neos Marmaras su ovdje novonastala mondena turistička sjedišta. Ako ste željni uvala na kojima ćete biti sami, tada vas ova mjesta sigurno neće razočarati. Treći u zajednici poluotoka je Athos na kojem se nalazi istoimena Sveta planina (2033 m). Tamo živi oko 2000 redovnika u 20 manastira i to u autonomnom, zatvorenom području – posjeta žena nije poželjna.
Ako želite baciti pogled na taj izolovani dio, tada možete iznajmljenim brodićima krenuti od Ouranoupolisa pa uzduž obale, te uživati u panoramskom izletu.

Bijeli toranj, zaštitni znak grada
Nedaleko od obalnih mjesta smjestila se milionska metropola pod imenom Solun. Mjesto gdje zalazi i okuplja se najviše turista je moderni centar koji se nalazi oko bijelog tornja, zaštitnog znaka ovog grada. Prepun je raznih kafića i južnjačkih malih tržnica i prodavnica. A u mnogim restoranima sa živom muzikom moći ćete uživati u lučkoj četvrti.

 

[Big Moca]

Egejska antička tura

Egejska antička tura



Turističke agencije nekada mogu biti i korisne. Naročito ako nude letovanje u mestu koje vrvi od kulturno-istorijskih (i ostalih) spomenika koje valja posetiti... Pa još ako je tu i more, zvuči jako primamljivo!

Kako je prošle godine izbor pao na Grčku, ove smo hteli da menjamo. Izabrali smo Tursku, kolevku civilizacija, zemlju između Evrope i Azije, pravi biser koji mnogo toga može da pruži. Agencija Argus, činila se kao dobra. Dobro, priznajem, barem im je cena bila dobra. Ipak, gde možete naći put, smeštaj, vize i osiguranje za 90 evra po osobi?

Na put smo pošli kao prva smena u tom mestu. Kroz celodnevno putovanje i posle hiljadu i kusur kilometara se stigne na krajnju destinaciju. Kušadasi – ostrvo ptica u prevodu sa turskog jezika. Priznajem da ih nismo videli puno, ali eto, neka im bude!

Vreme u gradu provodili smo na različite načine. Uglavnom, ja volim SPLIT metod, a to je da delimo kupanje i obilaske, pola-pola. Od obilazaka, paaa, dosta smo videli: Efes, Seldžuk, Isa Bej džamija, Katedrala Svetog Jovana, ostaci akvadukta, Efesov muzej, Meryemani (Kuća Device Marije), boat-trip, Priene, Milet, Didima, Hijerapolis, Pamukkale, Nacionalni park, Zevsova pećina.

Da sada ne bih opisivao svaki izlet, reći ću nešto više o onom koji je ostavio najveći utisak na nas.



Ne sećam se tačno ni dana, ali bih rekao da je bio neki petak, kraj maja. Rano ujutru. Polazimo iz tzv. Srpske ulice u Kušadasiju. Srpska se zove po tome što je tu ogroman broj hotela, a gosti su iz pogađate koje zemlje?

I tako mi krenemo prvim dolmušem (kombi koji služi kao prevozno sredstvo u Turskoj) za Soke, gradić udaljen oko 20 km. Potrebno je bilo malo manje od sat vremena i četiri lire po osobi (oko dva evra). Odmah smo stali u Sokeu na mesto predviđeno za presedanje. Manje od deset minuta, i u novom prevozu smo, samo sada za Didimu.

Selo pored čuvenog letovališta Altinkum, gde vrvi od Britanaca. Dolmuš šest lira po osobi. Malo po malo, i za sat i po, tu smo. U kombiju smo upoznali Turčina koji zna engleski, pričali smo o svemu i svačemu. Naveo nas je na grešku.

Zapravo, čovek je bio dobrodušan, hteo je da nam pomogne, ali se zeznuo. Mislio je da ćemo naći neku agenciju u gradu preko koje ćemo da se vozimo ceo dan i imamo plaćene ulaznice za ova tri antička lokaliteta, i sve to za pet evra!?! Meni to bejaše čudno, ali eto, i ja sam naseo na tu priču. No, sreća pa nismo izgubili toliko vremena vraćajući se iz grada ka izlazu, do Didime. Najviše 50 minuta.

Čuvene legitimacije i prva ušteda (od tri). Nije mnogo, tri lire, no dobro, znate kako kažu o zrnu i pogači! Didima je bila svetilište starih Grka, tačnije Jonaca. Proročište i hram boga Apolona, Zevsovog sina, drugo proročište po značaju u tadašnjem antičkom svetu. Prvo je, naravno, ono u Delfima, blizu Atine.

Impozantno je da se hram očuvao u svojoj tadašnjoj veličini posle toliko godina. Krov je doduše srušen, što je normalno, ali su zidovi i pod ostali na mestu, što ovom antičkom gradu daje poseban šmek! Na ulazu se nalaze i dve glave Meduze, mitskog omrženog stvorenja starih Grka. Da je nisu voleli, i nisu.

Ta Meduza (jedna od te dve) je inače i lajtmotiv najvećeg broja razglednica, sajtova i svih mogućih prospekata Turske. Hram je srušen od strane Persijanaca 494 godine pne. Aleksandar Makedonski je pomogao njegovu izgradnju 334 godine pne. No, stari sjaj nije povraćen. Nismo se predugo zadržili u Didimi, možda sat vremena, morali smo napolje na stop za preostala dva grada.



Nije prošlo ni deset minuta, kad eto turskog vozača. Staje momak, pitamo ga dokle ide (nije znao engleski, kao ni većina Turaka sa kojima smo komunicirali), kaže do Sokea. E sad, u povratku postoje dva puta.

Dolazi se do sela Akkoj i odatle se uglavnom koristi moderan pravac (magistrala) koji skreće udesno. Momak je bio ljubazan, pa je nastavio pravo još tri, četiri kilometra do sela Balat i produžio sve do raskrsnice za Milet. Naravno, lošijim putem je otišao za Soke. Eto, to je još jedan reprezent turske ljubaznosti. A biće ih još!

Odmah. Samo što smo izašli iz kola, sam od sebe nam stade još jedan Turčin. Poveze nas do samog Mileta. Zahvalismo mu se. Ispred nas je sačekao tip koji radi kao prodavac karata i pozva nas. Mi mu objasnismo ko smo i kojim smo povodom, on nas pusti da šetamo arheo-parkom.

Konačno mi se ispunio san, doći u Milet, Miletus, moj Tales je otuda, kao i Anaksimen i Anaksimander, čuveni izdanci grčke matematičko-filozofske škole! I jeste, osećao sam se tamo nekako neobično, nesvakidašnje.



Milet je nešto drugačije. On je bio trgovački i administrativni grad jakih zidina, trgovačka luka. Stanovništvo je bilo dosta buntovnog duha, zbog toga je dosta puta razaran. Najpre od Persijanaca. Darije ga nije voleo, kao ni jedan Persijski car uostalom. Što bi ga i voleli kada su sve jonske bune poticale odavde.

Stanovništvo se posle Persijanaca dozvalo pameti, pa kada je Aleksandar tuda prošao, na putu za Darijevu Persiju, to isto stanovništvo nije htelo da meri hrabrost, već je lepo, pametno i diplomatski otvorilo vrata da novi osvajač uđe. Ono što prvo upada u oči je ogroman amfiteatar, grčka tvorevina, nešto zaista moćno. Dobrim delom je očuvan. Što je i pravo čudo.

Iznad njega su Turci Seldžuci uspeli da naprave tvrđavu i na taj način naruže izgled celokupnog mesta. Od njih i njihovih osvajanja niko nije video dobro, pa tako ne čudi i što su u svojoj zemlji pravili čuda.

Nažalost, malo toga je ostalo čitavo tu. Najviše Amfiteatar, zatim Jonski stubovi (ostalo 6 od 35 stubova) duž Svetog puta. Sveti put (Sacred way) je bio dug 17 km, duž njega su bili postavljeni stubovi, simboli, statue. Povezivao je Didim sa Miletom i jednom godišnje su vršene procesije i prelazak sveštenika.



Ostala su u dobrom stanju i Faustinina kupatila sa frigidarijumom (hladna soba), tepidarijumom (vruća soba), apoditerijumom (svlačionica), kalidarijumom (topla soba) i sudatorijumom (parna soba).

Faustina je inače bila žena rimskog cara Marka Aurelija, zadnjeg cara koji je uradio nešto dobro za Rimsko carstvo.

Od gradske luke skoro ništa nije ni ostalo, gomila kamenja. E, tu sledi jedna najinteresantnija i najintrigantnija stvar za mene. Pojava za koju nikada nisam čuo da se desile negde u Evropi. Naime, lokacija Mileta sada je nekih 10 km od mora. A on je tada bio luka. Pitate se kako? Pa, tu u blizini u more otiče reka Meander, koja izvire negde ispod Pamukala, i odatle ide skoro 200 km koritom do mora plodnom Meanderskom dolinom.

Zvanično objašnjenje koje sam dobio bilo je - Grci i Rimljani su bili protivnici ekologije, sekli su nemilosrdno šume i samim tim izazivali eroziju.

Erozija je bila tolika da je reka stalno zasipala i nasipala more, i kroz hiljadu godina se eto more toliko napunilo da je na tom mestu nastala zemlja, kopno. Tu sada ima i par sela. Eto, tako su nestali vremenom Milet, Prien, kao i čudo antike - Efes. Luke su se napunile, došlo je do malarije... i gradovi su izgubili trgovački i strateški značaj. Napušteni su.

Iskoristili smo priliku da ispred Mileta kupimo neke suvenire, među kojima i knjiga Priene – Miletus – Didyma, to nikad ne propuštam da uzmem. Pošto je počela vrelina (što za Tursku nije uopšte čudno i u maju), sklonili smo se i kulirali u hladovini neko vreme.

Kada smo povratili energiju, prošetali smo se do izlaska na magistralu i stali u novu misiju. Cilj je bio Prijena, zadnji grad. Tu smo možda i najduže čekali, "čitavih" petnaestak minuta. Naišli smo na jako cool Turčina. Čak je i znao nešto engleskog. Prevozio je u džipu neke poljoprivredne proizvode.

Svratili smo najpre do jednog, pa do drugog sela usput, da on dobaci domaćinstvima te proizvode. Na kraju je obećao da će da nas odveze do samog ulaza u Prien, ali prvo mora da svratimo do njega kući na ručak!!! Eto, ispoštovali smo domaćina, otišli do njega.

Njegova stara-majka se oduševila čuvši da smo iz Serbistana! Mnogo nas vole. Verovatno nisu ni do dan danas prežalili što su "rastali"’ sa nama posle 500 prelepih godina drugarstva.



Posle ručka smo nastavili do par kilometara udaljenog Prijena. On je zadnji grad u nizu, još jedna priča za sebe. Oduševile su me njegove gradske zidine. Debljina zidina je preko metar, visina je tada bila oko 20 metara. Lokacija grada je bila idealna, tačno ispod strmih litica Samson planine, a ispod grada – more. Teško je bilo svakom osvajaču da priđe, a kamoli da osvoji grad.

Na stari dobri način smo ušli, ušteda novihtri lire. Imali smo sreće. Jako malo turista je tamo bilo prisutno. Nekada je dobro kada ljudi ne vole toliko istoriju!

U Prijenu smo proveli preko dva sata. Što zbog vrućine koja nas je baš usporila, što zbog samog grada, koji je dosta očuvan. Na svim razglednicama, osnova je Atinin hram, tačnije, 5 jonskih stubova koji su tu i dan danas. Na slici baš deluje impozantno. Tu je i ostatak amfiteatra. Deluju tako mali, a primali su više gledalaca od današnjih stadiona.

U njemu su me oduševile stolice koje su ostale i dan danas. Reč je o kamenim stolicama, koje su bile na isturenom delu, i u kojima su mogli sedeti samo VIP likovi tog doba. Mogu da zamislim kako je to bilo preko 2.500 godina, koji je to feeling bio!

Tu je i neizbežna Agora, čuvena tržnica Grka, kao i Buleterion, poprište politčkih zbivanja svakog antičkog grada. Grad je na mene ostavio kompletan utisak. Zapravo, svaki je bio poseban na neki svoj način!

Priene i Miletus, antička braća, nekada su se gledali preko mora, a danas, preko nepregledne zemlje ravne kao tepsija. Šta je geografija, čudo jedno!

Na kraju smo uradili još jednu stvar, pitali neke Britance dokle idu, rekoše da će do Kušadasija. Našoj sreći nema kraja, imamo vožnju narednih 35 km, jeeee!

Uz pitku priču i zezanje, Kušadasi je bio tu. Kao i sredina našeg letovanja. Avanture traju...




Izvor: Klub putnika Srbije

 

[vucinicbojan]

Ja sam se skoro vratio iz paralije i mogu samo da potvrdim sve što je gore napisano. Takodje i u paraliji postoji lanac trgovina LIDL i cene su zaista pristupačne za nas.
Jedina glupost u lidlu je što da bi uzeo kolica za namernice moraš da ubaciš 1€ koji dobijaš nazad kada uredno vratiš kolica na mesto

Svuda je tako...mada sam ja nalazio i nase metalne novcanice.

 

[crvendac_011]

Sa Drijadama, šumskim nimfama

Sa Drijadama, šumskim nimfama

Milena Janjić Danas 28.01.2010 09:51



Grčka, omiljena turistička destinacija, velika je tajna za one koji prvi put posećuju ovu zemlju.Jer, nije dovoljno znati samo za taverne, buzuki i sirtaki, giros....Ipak, posle prve posete i upoznavanja, teško je u vreme odluke za letnji odmor menjati destinaciju. Tako je bilo i sa mnom - Litohoro i Gritca Litohoro ostali su u mom srcu i sećanjima zauvek.

I mada sam tokom godina obilazila uzduž i popreko tu susednu zemlju uvek sam se vraćala na isto mesto - obalu u podnožju Olimpa, očaravajuće planine za koju su vezane najlepše priče iz grčke mitologije. Planinari posećuju često Olimp, odnosno vrh Mitikas, a moj jedan pokušaj je „zastao“ na oko 2000 metara nadmorske visine u planinarskom domu, okruženom snegom u julu.
Litohoro, sa autoputa koji od Soluna vodi ka Atini izgeda minijaturno mestašce, šćućureno pod planinom Olimp, koja se inače smatra i kućom bogova. I ništa tu ne bi bilo neobično da Olimp nije, sudeći prema predanju i pričama iz davnine bio sedište Zevsa i ostalih bogova - njih ukupno 12.
Olimp je smešten na granici Tesalije i Makedonije i za Grke obeležava neku vrstu severne granice helenskog sveta i njegove kulture. Makedonija, oblast severno od ove velike planine, smatrana je „zaostalom varvarskom zemljom sa istim takvim stanovništvom“.
Predanja i priče iz grčke mitologije vezane za Olimp čudne su i zanimljive u isto vreme. Po njima je Zevs, inače likom čovek, mogao je i smeo kao vrhovni bog da sa Mitikasa, najvišeg vrha te planine baca, da u more ljude - bogalje. To predanje vezano za Zevsa iz sadašnje perspektive o ljudskim pravima jednostavno nije normalno, mada je Zevs u ono doba možda imao druge kriterijume o životu i koristi koju svaki pojedinac mora da „priloži“ zajednici.
Iako vrhovni bog, Zevs nije bio nepromenljiv, niti su ga krasile najviše vrline. Stvoren je prema slici ljudi, ali i likovima zemaljskih vladara onog doba.To znači, krasile su ga osobine i karakterne crte ljudi, mada uveličane, što je i dolikovalo vladaru nad sudbinama smrtnika i nad inače besmrtnim bogovima.
Prema predanju, iako sa mnogo mana, Zevs je bio najmoćniji i najuzvišeniji bog, a krasili su ga epiteti - svevladajući, sveznajući, vladar oluja, gospodar munja, gromovnik, presjajni. Ipak, najčešće su ga ljudi zvali olimpijskim ili najvišim, a ponekad, u svečanim prilikama kako „govore“ mitološke priče i ocem bogova i kraljeva. Njegovi vidljivi simboli za ljude bili su gromovi i munje, orao i hrast. Grci i Rimljani zamišljali su ga kao muškarca s bradom, spokojnog pogleda, sa čijeg lica zrači ponosna svest vrhovne i nepokolebljive moći najvišeg vladara. I mada kada se i popnete na najviši vrh planine Olimp nema ni traga od Zevsa sem kamena u obliku prestola, ta planina je danas deo nacionalnog parka i omiljena planinarsko-turistička destinacija.

 

[crvendac_011]

Santorini - rajsko ostrvo Egejskog mora

Santorini - rajsko ostrvo Egejskog mora

She.hr 31.01.2010 09:20



Rajsko ostrvo vulkanskog porekla smešteno je duboko u plavom Egejskom moru. Poznat po belim fasadama i plavim krovovima, smešten je na grubim obroncima koje je uredila ruka prirode.

Na Santoriniju tinja posljednji grčki aktivni vulkan koji s bjelinom fasada i zelenilom vegetacije tvori savršenu sliku prirode.

Grčki filozof Platon smatrao je kako je Santorini zapravo dio legendarnog kontinenta Atlantida koji je nestao u morskim dubinama tijekom katastrofe. Povijest govori kako je prvo ime ostrva bilo Strongyle (Okrugli), a poslije Kaliste (Najljepši). Dana nosi ime prema svojoj zaštitnici, svetoj Irene.

Osim geografskih posebnosti ostrva, ljudska ruka također je uljepšavala krajolik. Tako ostrvo ima više od 250 crkava, arheoloških nalazišta te razne ostatke prapovijesne There i grčkoga grada Mesa Vouno.

Ako se otisnete do Santorinija, zanimljivo je slikovito selo Oia smješteno na sjeveru otoka. Ulice koje tvore šetnicu uz rub litice, dugačke plaže do kojih možete doći samo sa 214 stuba samo su neke posebnosti koje treba vidjeti. Oia je kulturno središte ostrva i na svakom ćete koraku naići na suvenire, rukotvorine te ostale stvarčice koje možete ponijeti kao opipljive uspomene. Za one spremljene duboko u vašim sjećanjima pobrinite se tako da upijete ostrvosa svih strana, a to je najbolje ako iznajmite skuter čija cijena je deset eura na dan.

Nakon šetnje i razgledanja dobro bi bilo nešto i pojesti. Probajte specijalitet ostrva koji se zove fava, a to je pire od zelenoga graška. Nastavite horiatikijem, tj. salatom od paradajza, krastavaca, maslina i fete. Ako hoćete glavno jelo, isprobajte madakiu – meso omotano listovima grožđa s rižom i lukom serviranom u soku od limuna. Vina su vrhunskog kvaliteta. Za kraj nazdravite ouzom, nadaleko poznatom rakijom od anisa.

 

[Dule abr]

Upoznajte Solun!

Želite dobar provod, šoping, more, odmor, obilazak muzeja i istorijskih spomenika uz prijatnu atmosferu? Onda je idelana destinacija za vas Solun!

Solun je drugi po veličini grad u Grčkoj i nalazi se u pokrajni Makedonija. Ubraja se u jednu od najvećih luka Evrope. Klima je mediteranska. Solun izalzi na Egejsko more, ali sam grad nema plažu, tako da ukoliko vam je do sunčanja i kupanja možete otići u neko od okolnih mesta koja su na par kilometara od Soluna. Ako niste lenji da vozite stotinak kilometara da biste došli do plaže, onda je tu poluostrvo Halkidiki i prelepa “Sani Beach” plaža sa kompleksom hotela, sopstvenom marinom, kafićima, a tu su i tri plaže koje se razlikuju po ceni ali i luksuzu. U gradu se nalazi akva park sa mnogobrojnim atrakcijama kako za decu tako i za one koji po godinama to nisu, ali se i dalje tako osećaju.

U bilo kom delu Soluna da se nalazite, osetićete miris mora. Stanovnici Soluna su jako prijatni i rado će vam izaći u susret, ali većina ne zna engleski ili ne želi da ga priča jer drže do tradicije. Zbog toga u gradu nećete na svakom koraku naići na lance brze hrane, već pre svega na giros i suvlaki. U Solunu ćete se osećati kao kod kuće. Ovo je bezbedan i vrlo živ grad. U bilo koje doba dana i noći čućete žamor ljudi i muziku. Takođe, u gradu ima studenata iz celog sveta koji se tamo školuju.

Pazite prilikom vožnje jer meštani brzo voze i ne gledaju gde će se i kada zaustaviti. Nije retkost da neko od stanovnika stane nasred ulice da recimo kupi hleb, iako je iza njega kolona od nekoliko vozila. Takođe, pazite gde ostavljate auto jer za nepropisno parkiranje možete platiti kaznu, a možete i zateći auto bez tablica, koje dobijete nazad tek nakon regulisanja kazne. Loša vest za pušače je što je od jula ove godine na snazi zakon koji zabranjuje pušenje u zatvorenom prostoru, ali tu su uvek bašte kafića koje su čak i zimi otvorene jer ih greju na specifičan način. Najlepše kafiće ćete naći na Aristotelovom trgu, u ulici sa pogledom na more u kojoj se nalazi Bela kula ili u starom gradu.

Aristotelov trg je srce Soluna. Izlazi na ulicu “Tzimitzki” koja predstavlja glavnu šoping zonu. Na izlazu iz grada, prema aerodromu, nalazi se tržni centar “Mediterranean Cosmos” gde pored brojnih brendiranih radnji možete zaviriti u svet filma i posle napornog šopinga odahnuti u nekom od kafića. Ukoliko ste ljubitelji slatkiša, Grčka je pravo mesto za vas.

Simbol Soluna je Bela kula. Sagrađena je krajem 15. veka na mestu starog Vizantijskog tornja. Kula ima 33,9 metara i pored prizemlja ima šest spratova s pogledom na ceo grad. Imala je mnogo imena, pa se tako u 19. veku zvala “Krvava kula”. To ime je dobila 1890. godine kada je jedan osuđenik okrečio u zamenu za svoju slobodu. Posle oslobođenja Soluna 1912. godine i pripajanju grada grčkoj državi, kula je služila za vazdušnu odbranu. U njemu je tada postojala meteorološka laboratorija Aristotelovog univerziteta, a koristile su je i razne grupe morskih izviđača. Kula je 1983. godine predata Ministarstvu kulture.

Obavezno posetitie Zejtinlik, srpsko vojničko groblje, gde će vas dočekati ljubazni kustos, gospodin Đorđe Mihailović koji je generacijski u ovom poslu. Zejtinlik je groblje ratnika poginulih u prvom svetskom ratu i nalazi se u blizini gradskog trga Metaksa. Ime je dobio po turskoj reči za ulje – zejtin, jer se u doba Otomanske imperije tu nalazila pijaca za prodaju ulja.

Smeštaj možete naći u nekom od hotela u centru ili na periferiji gde su jeftiniji, a za one sa malo dubljim džepom tu je hotel “Panorama” koji se nalazi u luksuznom naselju Panorama. O tome kakav ćete pogled imati iz sobe, naziv hotela sve govori. Na par metara od hotela “Panorama” je vila “Luna” u čijem sklopu se nalazi kafić sa najlepšim pogledom na grad. Nemojte naručivati esspreso jer ga oni ne piju i ne znaju da ga prave. Naručite capuccino i dobićete šta ste tražili. Ako vam se pije kafa koju mi popularno nazivamo “turska”, tamo je nećete tako zvati, već ćete naručiti grčku kafu. Ako vrele letnje dane želite da osvežite hladnim nesom, tražićete nes frape.

Nemojte propustiti odlazak u tavernu gde ćete uz živopisan grčki folklor uživati u njihovoj nacionalnoj kuhinji. U gradu uvek postoje brojna dešavanja, od uličnih predstava do tradicionalnih manifestacija kao što je međuanrodni filmski festival. Solun je odličan izbor za doček Nove godine, ali oni ne organizuju doček na trgu. Možete se lepo provesti u nekom od kafića, diskoteka ili taverni. Novogodišnja atmosfera i božićni duh u Solunu očaravaju. Na trgu možete videti ogromnu jelku i druge novogodišnje i božićne motive. Na ulicama će vas dočekati muzičari, komičari, pantomimičari, Deda Mraz sa svojim irvasima i svako od njih će učiniti da se neprestano smejete, da plešete dok koračate i da se osećate posebno. Solun je grad sa dušom, grad koji će vas zavesti i naterati da mu se opet vratite!

izvor: Poslovna žena

 

[crvendac_011]

Arome Mediterana

Politika 10.03.2010 22:03



Plavo-beli papirni stonjaci na razbacanim stolovima u širokoj bašti se blago talasaju pod naletima toplog južnog vetra. Za njima sede zadovoljni gosti sladeći se znalački pripremljenim jelima, dok im se pred očima širi raskošno plavetnilo egejske pučine.

Brancin na roštilju, školjke u sosu od belog vina, grilovani oktapus, pohovani bakalar u sosu, marinirani inćuni, prženi škampi i lignje, ćufte od tikvica, uz sveže pripremnljenu Grčku salatu prelivenu sočnim maslinovim uljem, su samo neki od specijaliteta koji se mogu videti po stolovima.
Pored mediteranske klime koju karakterišu duga, topla leta, blage zime i veliki broj sunčanih dana, zaštitni znak Grčke je i mediteranska kuhinja, koja je zasnovana na bogatom izboru voća i povrća preko cele godine, širokom izboru mahunarki, integralnim žitaricama, ribi i drugim morskim plodovima i raznim jestivim „travama“ tj. „zelenišu“- na grčkom „horta“, koje kriju u sebi pravo nutricionističko blago. Naravno, neprikosnoveni vladar mediteranske kuhinje je maslinovo ulje, kome se još od davnina pripisuje čitav spektar hranljivih svojstava i koje je još antički pesnik Homer nazvao „Tečno zlato“.

Srce mediteranske kuhinje u Grčkoj kuca na ostrvu Kritu, koje je jedno od mesta na kome je ljudski vek duži i kvalitetniji nego što je uobičajeno, ima izuzetno nisku stopu bolesti modernog društva, i na kome se već 5.000 godina pravi maslinovo ulje vrhunskog kvaliteta.
Krit je poznat po lokalnim specijalitetima karakterističnim za mediteransko podneblje, u kojima preovladavaju sveže, lokalno uzgajane namirnice, jela sa niskom sadržajem masti i minimalna količina industrijski prerađenih proizvoda.
Još jedna antička namirnica sa Krita pored maslinovog ulja je i vrsta dvopeka -„paksimadi“ koja se izrađuje tradicionalnim metodama od ječmenog, kukurznog ili pšeničnog brašna mlevenih kamenim mlinom i krcata je kvalitetnim ugljenim hidratima.
Vrelih letnjih popodneva, kada je živa u crvenom a sunce nemilice peče, krićanima ne treba bolji ručak od paradajz salate sa kozjim sirom, u koju je umrvljen hrskavi paksimadi i koja je jedna od omiljenih letnjih poslastica.
Ostrvljani vole da se zaslade na kraju obroka laganim desertom kao što je pavlaka prelivena medom i orasima, što zaokružuje dobro izbalansiran letnji obrok koji obezbeđuje potrebnu energiju, bez da otežava organizam teškim varenjem.

Ako bismo zavirili u šerpe i lonce koji se oko podneva krčkaju širom Grčke, videli bismo dosta bliskih nam namirnica. Ali bismo takođe pronašli dosta za nas novih jela – bila to aromatična čorbica od lebledija ili sočiva, egzotična „bamia“ koja izgledom podseća na boraniju ali ima potpuno drugačiji ukus, ili zagonetne artičoke koje kriju svoj ukusni plod ispod nizova žilavog lišća. Za Grčkom trpezom se često šepuri kod nas nepravedno zapostavljen, raskošni plavi patlidžan, bilo kao „briam“ ispečen u kombinaciji sa tikvicama i drugim povrćem, kao glavni sastojak „papučica“ punjenih mlevenim mesom ili „imam-a“ sa fetom, kao i jednostavno isečen na tanke šnite i grilovan sa malo maslinovog ulja. Jela su začinjena origanom, majčinom dušicom, šafranom, žalfijom, nanom i drugim začinskim biljem, uz pratnju poznatih nam celera, peršuna ili mirođije.
Neizostavna namirnica koja prati svaki obrok je kao i kod nas – hleb. „Seljački“ tj. „Horiatiko“ je najčešće pravljen hleb, koji sadrži osim uobičajenog pšeničnog brašna i brašno od tvrde pšenice – „semoline“, koja daje hrskavom hlebu bogat, sočan ukus i zlatno-žutu boju sredine.
Novija istraživanja su iznela na videlo dana još jedno mesto u Grčkoj koje je prava fontana dugovečnosti i zdravlja - ostrvo Ikariju, koje je dobilo svoje ime po mitskom Ikaru, koji je po legendi pao u more u blizini ostrva.
Osim već pomenutih sastojaka, na Ikariji se u ishrani koriste uglavnom lokalno uzgajane i sezonske namirnice, koje često rastu u vrtovima iza slikovitih kuća. Ali, nisu samo prirodne namirnice zaslužne za zdravu dugovečnost stanovnika ovog ostrva. Pokazalo se da se na Ikariji sprovodi specifičan način života, koji je potpuno suprotan mahnitom jurenju i neprekidnom stresu koji karakterišu život u urbanim centrima.

Konstanta prostor-vreme kao da se uvija oko ovog ostrva, stvarajući tako čudesan fenomen usporenog prolaženja vremena-ili bar njegovu iluziju. Stanovnici Ikarije najviše od svega cene svoju slobodu i nezavisnost. Mogu oni imati svoje prodavnice, pekare i restorane, ali ukoliko im se određenog dana iz nekog razloga ne radi ili ne ustaje rano, oni će jednostavno poslušati zov svoga tela i neće ustati iz kreveta. Ili mogu otići do svoje pekare, otvoriti je i napuniti police svežim hlebom i pecivom, a onda nestati svojim putem, sa ostavljenom porukom na pultu da se mušterije same posluže i ostave novac za uzete proizvode.
Ukoliko ste turista na ostrvu to može biti nezgodno-ako ste se na primer nagazili na morskog ježa i hitno vam je potrebna apoteka, koju je međutim spokojni vlasnik odlučio da ne otvori taj dan, ali zato možete zakucati na otvorena vrata obližnje kuće – i pomoć vam sigurno neće biti uskraćena. Verovatno će vas posle pružene medicinske pomoći domaćini još i pozvati na ručak.
Lagan hod, još laganiji govor, potpuno ignorisanje tehnologije i druženje ljudi po kućama čija su vrata uvek otvorena, ili po tradicionalnim kafeima i trgovima, su životne odrednice Ikarijaca, koji odbijaju robovanje savremenim društvenim normama i uz merak nastavljaju svoj za nas tako neobični način života.
Osećaj zajednice, bliskost i poverenje među ljudima, mir i spokoj u svakodnevnim situacijama koje bi mene i vas dovele do ludila, kao i zdrava i umerena ishrana, čine Ikariju Utopijom 21-og veka, na kojoj već duže vreme borave razni naučnici pokušavajući da odgonetnu tajnu zdravlja i dugovečnosti njenih stanovnika.
Još uvek ne znam gde ću ovog leta završiti na odmoru, ali mi nešto govori da bi to moglo biti na magičnoj Ikariji, gde ću se odati potrazi za smislom i mirnom tačkom u sebi.
Naravno, najsrećniji su oni koji svoju Ikariju nose u srcu i koji nas svojim nenametljivim načinom podsećaju da se ona može osvojiti čak i baš tu gde smo.
A za nas ostale - nevoljne podanike stresa i užurbanosti, uvek će postojati to ostrvo, bilo ga mi zaista posetili, ili samo maštali o njemu.
Vidimo se naleto na Ikariji!

Ana Ć. Atina, Grčka