- Učlanjen(a)
- 07.07.2014
- Poruka
- 18.400
Iv 11,26: I tko god živi i vjeruje u mene, neće umrijeti nikada.
Gde idemo posle smrti?
- Začetnik teme Mayche021
- Datum pokretanja
Iv 11,26: I tko god živi i vjeruje u mene, neće umrijeti nikada.
- Učlanjen(a)
- 01.05.2019
- Poruka
- 668
Jer sin čovječij nije došao da pogubi duše čovječije nego da sačuva
Luka 9
Luka 9
VIP
- Učlanjen(a)
- 14.07.2011
- Poruka
- 19.107
Da spasu celog zivog sebe o Hristovom drugom dolasku.
DUSA = ZIV COVEK KAO SPOJ PRAHA I DUHA ZIVOTNOG.
- Učlanjen(a)
- 07.07.2014
- Poruka
- 18.400
1 Sol 5,23: A sam Bog mira neka vas posvema posveti i cijelo vaše biće - duh vaš i duša i tijelo - neka se besprijekornim, savršenim sačuva za Dolazak Gospodina našega Isusa Krista.
VIP
- Učlanjen(a)
- 14.07.2011
- Poruka
- 19.107
Tacno.
DUH - kao ozivljujuca sila u coveku.
DUSA - ziv covek koga duh ozivljava.
TELO - u kome je ozivljujuca sila koji cine dusu.
Nikako da se dogovorite, staa je covek kad napusti telo, duh ili dusa.
Hajde pa da nastavimo, jer ovako iznosite kontradikcije.
- Učlanjen(a)
- 11.02.2009
- Poruka
- 8.070
Upravo tako, ali pitam se samo da li je ovo pojedinima doslovno, ili metaforičko.
- Učlanjen(a)
- 01.05.2019
- Poruka
- 668
Duh je ono što oživljava; telo ne pomaže ništa.
Jn. 6
Da bi malo razjasnili zbrku u terminologiji priredio sam, pojednostavio i sažeo neka od osnovnih učenja PC o duši i duhu i donekle o telu trudeći se da se ne rasplinem u preopširnosti neprimerenoj za format forumske diskusije. Dakle ovo je ono osnovno, temeljno a po potrebi svaki segment izloženog može se i produbiti i detaljnije obrazložiti mada je o nekim od navedenih Učenja već raspravljano a ponešto od iznetog i navedeno ili citirano.
Duh je ona sila koju je Bog udahnuo u čoveka pri njegovom stvaranju. Bog je telo Adamu sazdao od zemlje, a sa njim istovremeno i dušu Udahnućem Duha Božijega, On je dušu čovečiju oduhovio, odvajajući je na taj način od duša životinja i biljaka.Duša čovečija, isto kao i duša životinja i biljaka sazdana je iz praha zemaljskoga no iako slična duši životinja, prevazilazi je upravo sjedinjenjem duše s Duhom, udahnutom čoveku od Boga pri okončanju stvaranja.
Neophodno je ispravno razumeti da su duša i telo čovečije sazdani istovremeno i zajedno; Bog je u jednom trenu udahnuo čoveku životvorni duh, a kako ga je udahnuo mi to ne znamo, i tako se čovek odmah javio u svoj svojoj veličanstvenosti, savršen i dušom i telom.
Prepodobni Jovan Damaskin
Sveti Oci su saglasni da reči „i dunu mu u lice dah životni“ predstavljaju stvaralački čin kojim je duša oduhovljena blagodaću Duha Svetoga. Zato je čovek savez: duha, duše i tela – jedinstvo prirodno-razumne, osećajno-duhovne ličnosti – tvoračkim aktom Božijim prizvane u večno blaženstvo i besmrtnost.
U biću ljudskom se dakle jasno razlikuje duša kao niži i duha kao viši aspekt jedne celine. Duh u sebi sadrži čuvstvo Božanstva – savest; i stalni osećaj nedovoljnosti svega postojećeg.
Duh koji je od Boga, sjedinjen s dušom samom životnom silom, uzvodi je na nivo žive duše, i zato je čovek biće dvojne prirode, duhovno-telesne: jedna teži nebu, a druga zemlji. Duh, kao sila koja ishodi od Boga, i sjedinjuje se s našom dušom u jednu celinu, daje joj mogućnost da pozna Boga, da stremi ka Bogu, da svojim unutrašnjim osećajem spoznaje svoje proishođenje od Boga – jer duša i jeste čestica Božanstva u nama, koja oseća svoju potpunu zavisnost od Boga, i dužnost da ispuni Njegovu volju, i da živi za Njega.
Ukoliko se čovek drži svoga, od Boga mu naznačenog dostojanstva – on živi duhom rukovođen strahom Božijim, budno osluškuje glas svoje savesti, ištući ono što je gore. Ali, ukoliko se potčini uticajima niže prirode, on ispada iz slave i dostojanstva bogočovečije prirode, i njegov duh traži ispunjenje među stvarima i bićima nižim od sebe. S obzirom da u njima ne nalazi ispunjenje, on se miri i počinje da propada, a duh njegov, kao zarobljenik u lancima primoran je da služi divljacima – pohotama i nedoličnim strastima. Kako duh nigde ne nalazi pokoja, strasti se sve više i više raspaljuju, beskonačno rastapajući i rasipajući sile i moći duše u ništa, u prazno.
Životne potrebe živih bića imaju svoju meru ograničenu sopstvenom prirodom, dok kod čoveka koji se potčinio strastima nema mere niti kraja u ispunjavanju bezbrojnih želja. Bezmernost želateljnog dela duše dolazi od duha, koji, svoju žudnju za beskonačnošću dobija upravo od Beskonačnog i Bezmernog Tvorca, po čijem je obrazu i sazdan, i u Kome je jedino moguće ispunjenje željene beskonačnosti, a ne u ropstvu i vlasti pohota i strasti.
I u animalnom, nižem delu čovečije prirode projavljuje se natprirodna težnja što ostaloj stvorenoj prirodi, tj. životinjama, uopšte nije svojstveno. Trezveno rasuđivanje dovodi nas do logičnog zaključka da čovekom vlada duh, čiji je istiniti život u Bogu Koji je Duh i u Kome jedino duh čovečiji nalazi pokoja i mira, u Kome je njegov raj i obećana zemlja.
Duh jeste ona sila koja od Boga ishodi, koja poznaje Boga i koja traži Boga, i u Njemu jedinom nalazi pokoja; nekim unutrašnjim duhovnim osećajem spoznaje svoje proishođenje od Boga, čuvstvuje svoju potpunu zavisnost od Njega, i shvata da je obavezan Njemu ugađati i živeti samo za Njega i Njime.
Sveti Teofan Zatvornik
Duh se u čoveku projavljuje u tri vida:
a) strah Božiji
b) savest kao glas Božiji
c) čežnja za Bogom.
1) Strah Božiji: nije strah u svakodnevnom poimanju ove reči; to je svešteni blagosloveni trepet pred poimanjem veličanstva Božijega, neraskidivo svezan s neizmernom verom u istinito postojanje Bića Božijega i Njegovog delotvornog prisustva među nama, i to kao – Sazdatelja, Svedržitelja, Promislitelja i Spasitelja.
2) Savest: ona ukazuje čoveku šta je ispravno, a šta pogrešno; šta je Bogu ugodno, a šta nije; šta nam treba, a šta ne treba činiti; savest je naš unutrašnji sudija i čuvar zakona Božijeg; Sv. Oci nazivaju savest glasom Božijim u duši čovekovoj.
3) Čežnja za Bogom: ugrađena je u nas, i ničim stvorenim na zemlji naš se duh ne može zadovoljiti, dok ne stekne mir Božiji u živom opštenju s Onim Kome duh čovečiji neprestano, svesno ili nesvesno stremi.
Duša je niža sila, tj. deo životne sile kojoj je određen udeo u zemaljskom življenju. Slično kao kod životinja, samo što je čovečija duša uzvišenija, jer u njoj dejstvuje duh sjedinjen s dušom. Sva svojstva duše, ili tačnije, svi pokreti duše, toliko su mnogoobrazni i složeni, isprepletani jedni sa drugima, munjevito promenljivi i neuhvatljivi, istovremeno nerazdelni u jedinstvenom delanju, – ali ih je i pored toga moguće razlikovati i podeliti na tri dela: na misaoni, osećajni i delatni deo duše. Ova duševna stanja danas su predmet izučavanja nauke koja se zove – psihologija.
1) organ tela pomoću koga duša tvori misaoni proces jeste mozak;
2) centralnim organom osećanja smatra se srce; ono je merilo stanja duha, prijatnog ili neprijatnog; srce je životni centar bića ljudskog u kome se susreće sve što ulazi u dušu spolja i sve što iz nje izlazi;
3) našim željama upravlja volja, koja nema veštastvenog organa u našem telu, a oruđa kojima se ispunjavaju želje su telesni udovi stavljeni u pokret pomoću mišićnog i nervnog sistema;
Duševni život se sastoji od ispunjenja potreba uma, osećanja i volje. Duša voljno stiče saznanje ispitano i provereno osećanjem. Duše svih ljudi su slične po svojoj suštini, iako svaka duša ima svoje lične osobenosti, koje se projavljuju u različitim formama duševnog života i razvoja. Izvor formi svojstvenih svakom čoveku pojedinačno jeste srce čovečije, zahvaljujući kome su ispoljavanje duše, život, misli i postupci kod svakoga različiti.
Duša je besmrtna, razumna, delatna duhovna sila darovana čoveku od Boga pri njegovom stvaranju, kojom je upravo i jedino moguće, pri delovanju blagodati Duha Svetoga, da se neprestano razvija i obožuje. Takodje duša je i bestelesna, ličnosna, samostalna viša duhovna i umna priroda, posredstvom koje se harmonično razvijaju svi delovi našega tela. Istovremeno, duša je rukovođena Svetim Duhom Božijim, koji privodi u red i poredak raznolike namere, pokrete i pomisli.Duša je jinačno i slobodna jer je obdarena želateljnom i delatnom sposobnošću. Za vreme svoga zemaljskog života tesno je povezana sa telom, i nosi sve nevolje i tegobe telesne. Duša u telu deluje kroz telesne organe. Ona upravlja telom, a sama je rukovođena Svetim Duhom, i u njoj se stiču, zapravo sjedinjuju sve osobine jednoga čoveka, i iz nje proističu.
Duša je biće slobodno, obdareno delatnom i želateljnom sposobnošću, voljom i umom, ne kao nečim odeljenim od nje, već kao sastavnim njenim delom. Što su oči na telu, to je um u duši.Duša je sjedinjena s telom i obuhvata ga kao oganj železo. Duša je prosta, živa, bestelesna, telesnim očima nevidljiva, besmrtna, slovesno-razumna, dejstvujuća posredstvom telesnih organa kojima se pomoću nje daruje život i uzrastanje, sposobnost osećaja i moć rađanja. Duša je umno svagda pokretna, slobodne volje u izboru dobra ili zla.
Prepodobni Jovan Damaskin
Duša je delatna živa sila, umna i čisto duhovna. Svojom fizičkom stranom ona ustrojava telo, oživljuje ga, pokreće, i dejstvuje kroz telo, a drugom, višom stranom ona se usavršava, spoznaje sebe, deluje slobodno, sozercava nebesko, razmišlja o zemnom i stremi ka Božanstvenoj večnosti.
Sveti Teofan Zatvornik
Na 5. Vaseljenskom Saboru Sveti Oci su utvrdili, saglasno učenju Svetoga Pisma, da je duša stvorena zajedno sa telom, a ne odvojeno jedno od drugog.
Sveti Grigorije Bogoslov, blisko uzajamno sjedinjenje duše i tela objašnjava projavljivanjem Premudrosti Božije, promisliteljski ustrojenog neraskidivog saveza duhovno-telesnog. Ako, po njegovom mišljenju, duša ne bi bila svezana s telom, i ako ne bi bila dužna da obuzdava strasti i da ukroćuje grešne pokrete tela, s obzirom da je posednica Božanske čestice – ona bi se pogordila prevaznoseći se sopstvenim dostojanstvom. Ali, pošto s telom preživljava sve žitejske teskobe, bolesti i iskušenja, ona i telu pruža mogućnost da se zajedno sa njom uzdiže bivstvovanju uzvišenom, čistom i božanstvenom.
Duša, iako različita od tela, nalazi se u veoma bliskom odnosu s njim, i svojom veoma finom i tananom prirodom ovladava svakom česticom tela čovečijeg, što joj daje mogućnost da upravlja telom, da rukovodi njegovim postupcima. Duh podstiče dušu, a duša podstiče organe na pravilno delovanje. Duša prvoga čoveka je imala obraz i podobije Božije. Ali posle grehopada prvih ljudi, ona je bila lišena blagodati Svetoga Duha. A bez blagodati duša gubi pravilno nastrojenje u mišljenju, osećanju i delanju. Ovo je razlog zašto se Adamovo potomstvo rađa u naslednom grehu, duhovno grubo i slepo, smrtno i propadljivo. Neophodan je bio dolazak na zemlju Sina Božijega, i Njegovo iskupiteljno krstonosno stradanje, kako bi pala duša ljudska ponovo zadobila blagodat Svetoga Duha.
Čovek je prizvan da se upodobljava Bogu, a upodobljavajući se Bogu on pristupa u bogopodobno stanje, samo silom i blagodaću Božijom, koju je trebalo vratiti duši ljudskoj. Kako je Bog stvorio nebo i zemlju za obitavalište čoveka, tako je telo i dušu čoveka Bog sazdao za svoje obitavalište – da bi, radujući se ovome, našao mir u njegovom telu, kao u svom domu, imajući prekrasnu nevestu, ljubljenu dušu, koju je sazdao prema obrazu ženika duše.Zato je neophodno da duša čulnu, mračnu, telesnu prirodu svoju pročisti i preobrazi je u višu, duhovnu stvarnost. Blagodat koja se spušta u srce, pobuđuje energiju duha, uzdiže je naviše odrešenu od zemaljske privezanosti. Duša koja je ovladala pomislima i srce očistila od njih, postaje blagorodna, počinje da razvija prekrasne osobine koje su položene u nju pri stvaranju. Postaje dom Božiji, hram Duha Svetoga.
Duša je čovečija odraz lica Božijega; ukoliko je odraz jasniji to je duša svetlija i spokojnija; slabiji odraz dušu čini tamnijom i nespokojnom. A kako je duša naša – srce naše, naravno, ako bi se u njoj kroz osećaj blagodarnosti odražavala svaka krasota i istina Božija, to odraza laži u duši ne bi bilo uopšte.Duša je sastavni deo duhovnog sveta. Bog se odražava u blagočestivoj duši kao sunce u kaplji vode; u čistijoj kaplji odraz je jasniji, dok je u mutnoj kaplji odraz nejasan, a u sasvim crnoj, grehom pomračenoj duši, odraza Božijega nema, a duša prebiva u stanju duhovnoga mraka, u stanju bezosećajnosti svega Božijeg. Duša je prosta kao misao, brza kao munja. Duša blagočestivog čoveka jeste prebogata duhovna riznica. Duša se upravo i zato zove dušom, jer ona duše Duhom Božijim, tj. ima početak od Duha životvornog.
Pravedni Jovan Kronštatski
Što je rođeno od Duha, duh je
Jn. 3
Jn. 6
Da bi malo razjasnili zbrku u terminologiji priredio sam, pojednostavio i sažeo neka od osnovnih učenja PC o duši i duhu i donekle o telu trudeći se da se ne rasplinem u preopširnosti neprimerenoj za format forumske diskusije. Dakle ovo je ono osnovno, temeljno a po potrebi svaki segment izloženog može se i produbiti i detaljnije obrazložiti mada je o nekim od navedenih Učenja već raspravljano a ponešto od iznetog i navedeno ili citirano.
Duh je ona sila koju je Bog udahnuo u čoveka pri njegovom stvaranju. Bog je telo Adamu sazdao od zemlje, a sa njim istovremeno i dušu Udahnućem Duha Božijega, On je dušu čovečiju oduhovio, odvajajući je na taj način od duša životinja i biljaka.Duša čovečija, isto kao i duša životinja i biljaka sazdana je iz praha zemaljskoga no iako slična duši životinja, prevazilazi je upravo sjedinjenjem duše s Duhom, udahnutom čoveku od Boga pri okončanju stvaranja.
Neophodno je ispravno razumeti da su duša i telo čovečije sazdani istovremeno i zajedno; Bog je u jednom trenu udahnuo čoveku životvorni duh, a kako ga je udahnuo mi to ne znamo, i tako se čovek odmah javio u svoj svojoj veličanstvenosti, savršen i dušom i telom.
Prepodobni Jovan Damaskin
Sveti Oci su saglasni da reči „i dunu mu u lice dah životni“ predstavljaju stvaralački čin kojim je duša oduhovljena blagodaću Duha Svetoga. Zato je čovek savez: duha, duše i tela – jedinstvo prirodno-razumne, osećajno-duhovne ličnosti – tvoračkim aktom Božijim prizvane u večno blaženstvo i besmrtnost.
U biću ljudskom se dakle jasno razlikuje duša kao niži i duha kao viši aspekt jedne celine. Duh u sebi sadrži čuvstvo Božanstva – savest; i stalni osećaj nedovoljnosti svega postojećeg.
Duh koji je od Boga, sjedinjen s dušom samom životnom silom, uzvodi je na nivo žive duše, i zato je čovek biće dvojne prirode, duhovno-telesne: jedna teži nebu, a druga zemlji. Duh, kao sila koja ishodi od Boga, i sjedinjuje se s našom dušom u jednu celinu, daje joj mogućnost da pozna Boga, da stremi ka Bogu, da svojim unutrašnjim osećajem spoznaje svoje proishođenje od Boga – jer duša i jeste čestica Božanstva u nama, koja oseća svoju potpunu zavisnost od Boga, i dužnost da ispuni Njegovu volju, i da živi za Njega.
Ukoliko se čovek drži svoga, od Boga mu naznačenog dostojanstva – on živi duhom rukovođen strahom Božijim, budno osluškuje glas svoje savesti, ištući ono što je gore. Ali, ukoliko se potčini uticajima niže prirode, on ispada iz slave i dostojanstva bogočovečije prirode, i njegov duh traži ispunjenje među stvarima i bićima nižim od sebe. S obzirom da u njima ne nalazi ispunjenje, on se miri i počinje da propada, a duh njegov, kao zarobljenik u lancima primoran je da služi divljacima – pohotama i nedoličnim strastima. Kako duh nigde ne nalazi pokoja, strasti se sve više i više raspaljuju, beskonačno rastapajući i rasipajući sile i moći duše u ništa, u prazno.
Životne potrebe živih bića imaju svoju meru ograničenu sopstvenom prirodom, dok kod čoveka koji se potčinio strastima nema mere niti kraja u ispunjavanju bezbrojnih želja. Bezmernost želateljnog dela duše dolazi od duha, koji, svoju žudnju za beskonačnošću dobija upravo od Beskonačnog i Bezmernog Tvorca, po čijem je obrazu i sazdan, i u Kome je jedino moguće ispunjenje željene beskonačnosti, a ne u ropstvu i vlasti pohota i strasti.
I u animalnom, nižem delu čovečije prirode projavljuje se natprirodna težnja što ostaloj stvorenoj prirodi, tj. životinjama, uopšte nije svojstveno. Trezveno rasuđivanje dovodi nas do logičnog zaključka da čovekom vlada duh, čiji je istiniti život u Bogu Koji je Duh i u Kome jedino duh čovečiji nalazi pokoja i mira, u Kome je njegov raj i obećana zemlja.
Duh jeste ona sila koja od Boga ishodi, koja poznaje Boga i koja traži Boga, i u Njemu jedinom nalazi pokoja; nekim unutrašnjim duhovnim osećajem spoznaje svoje proishođenje od Boga, čuvstvuje svoju potpunu zavisnost od Njega, i shvata da je obavezan Njemu ugađati i živeti samo za Njega i Njime.
Sveti Teofan Zatvornik
Duh se u čoveku projavljuje u tri vida:
a) strah Božiji
b) savest kao glas Božiji
c) čežnja za Bogom.
1) Strah Božiji: nije strah u svakodnevnom poimanju ove reči; to je svešteni blagosloveni trepet pred poimanjem veličanstva Božijega, neraskidivo svezan s neizmernom verom u istinito postojanje Bića Božijega i Njegovog delotvornog prisustva među nama, i to kao – Sazdatelja, Svedržitelja, Promislitelja i Spasitelja.
2) Savest: ona ukazuje čoveku šta je ispravno, a šta pogrešno; šta je Bogu ugodno, a šta nije; šta nam treba, a šta ne treba činiti; savest je naš unutrašnji sudija i čuvar zakona Božijeg; Sv. Oci nazivaju savest glasom Božijim u duši čovekovoj.
3) Čežnja za Bogom: ugrađena je u nas, i ničim stvorenim na zemlji naš se duh ne može zadovoljiti, dok ne stekne mir Božiji u živom opštenju s Onim Kome duh čovečiji neprestano, svesno ili nesvesno stremi.
Duša je niža sila, tj. deo životne sile kojoj je određen udeo u zemaljskom življenju. Slično kao kod životinja, samo što je čovečija duša uzvišenija, jer u njoj dejstvuje duh sjedinjen s dušom. Sva svojstva duše, ili tačnije, svi pokreti duše, toliko su mnogoobrazni i složeni, isprepletani jedni sa drugima, munjevito promenljivi i neuhvatljivi, istovremeno nerazdelni u jedinstvenom delanju, – ali ih je i pored toga moguće razlikovati i podeliti na tri dela: na misaoni, osećajni i delatni deo duše. Ova duševna stanja danas su predmet izučavanja nauke koja se zove – psihologija.
1) organ tela pomoću koga duša tvori misaoni proces jeste mozak;
2) centralnim organom osećanja smatra se srce; ono je merilo stanja duha, prijatnog ili neprijatnog; srce je životni centar bića ljudskog u kome se susreće sve što ulazi u dušu spolja i sve što iz nje izlazi;
3) našim željama upravlja volja, koja nema veštastvenog organa u našem telu, a oruđa kojima se ispunjavaju želje su telesni udovi stavljeni u pokret pomoću mišićnog i nervnog sistema;
Duševni život se sastoji od ispunjenja potreba uma, osećanja i volje. Duša voljno stiče saznanje ispitano i provereno osećanjem. Duše svih ljudi su slične po svojoj suštini, iako svaka duša ima svoje lične osobenosti, koje se projavljuju u različitim formama duševnog života i razvoja. Izvor formi svojstvenih svakom čoveku pojedinačno jeste srce čovečije, zahvaljujući kome su ispoljavanje duše, život, misli i postupci kod svakoga različiti.
Duša je besmrtna, razumna, delatna duhovna sila darovana čoveku od Boga pri njegovom stvaranju, kojom je upravo i jedino moguće, pri delovanju blagodati Duha Svetoga, da se neprestano razvija i obožuje. Takodje duša je i bestelesna, ličnosna, samostalna viša duhovna i umna priroda, posredstvom koje se harmonično razvijaju svi delovi našega tela. Istovremeno, duša je rukovođena Svetim Duhom Božijim, koji privodi u red i poredak raznolike namere, pokrete i pomisli.Duša je jinačno i slobodna jer je obdarena želateljnom i delatnom sposobnošću. Za vreme svoga zemaljskog života tesno je povezana sa telom, i nosi sve nevolje i tegobe telesne. Duša u telu deluje kroz telesne organe. Ona upravlja telom, a sama je rukovođena Svetim Duhom, i u njoj se stiču, zapravo sjedinjuju sve osobine jednoga čoveka, i iz nje proističu.
Duša je biće slobodno, obdareno delatnom i želateljnom sposobnošću, voljom i umom, ne kao nečim odeljenim od nje, već kao sastavnim njenim delom. Što su oči na telu, to je um u duši.Duša je sjedinjena s telom i obuhvata ga kao oganj železo. Duša je prosta, živa, bestelesna, telesnim očima nevidljiva, besmrtna, slovesno-razumna, dejstvujuća posredstvom telesnih organa kojima se pomoću nje daruje život i uzrastanje, sposobnost osećaja i moć rađanja. Duša je umno svagda pokretna, slobodne volje u izboru dobra ili zla.
Prepodobni Jovan Damaskin
Duša je delatna živa sila, umna i čisto duhovna. Svojom fizičkom stranom ona ustrojava telo, oživljuje ga, pokreće, i dejstvuje kroz telo, a drugom, višom stranom ona se usavršava, spoznaje sebe, deluje slobodno, sozercava nebesko, razmišlja o zemnom i stremi ka Božanstvenoj večnosti.
Sveti Teofan Zatvornik
Na 5. Vaseljenskom Saboru Sveti Oci su utvrdili, saglasno učenju Svetoga Pisma, da je duša stvorena zajedno sa telom, a ne odvojeno jedno od drugog.
Sveti Grigorije Bogoslov, blisko uzajamno sjedinjenje duše i tela objašnjava projavljivanjem Premudrosti Božije, promisliteljski ustrojenog neraskidivog saveza duhovno-telesnog. Ako, po njegovom mišljenju, duša ne bi bila svezana s telom, i ako ne bi bila dužna da obuzdava strasti i da ukroćuje grešne pokrete tela, s obzirom da je posednica Božanske čestice – ona bi se pogordila prevaznoseći se sopstvenim dostojanstvom. Ali, pošto s telom preživljava sve žitejske teskobe, bolesti i iskušenja, ona i telu pruža mogućnost da se zajedno sa njom uzdiže bivstvovanju uzvišenom, čistom i božanstvenom.
Duša, iako različita od tela, nalazi se u veoma bliskom odnosu s njim, i svojom veoma finom i tananom prirodom ovladava svakom česticom tela čovečijeg, što joj daje mogućnost da upravlja telom, da rukovodi njegovim postupcima. Duh podstiče dušu, a duša podstiče organe na pravilno delovanje. Duša prvoga čoveka je imala obraz i podobije Božije. Ali posle grehopada prvih ljudi, ona je bila lišena blagodati Svetoga Duha. A bez blagodati duša gubi pravilno nastrojenje u mišljenju, osećanju i delanju. Ovo je razlog zašto se Adamovo potomstvo rađa u naslednom grehu, duhovno grubo i slepo, smrtno i propadljivo. Neophodan je bio dolazak na zemlju Sina Božijega, i Njegovo iskupiteljno krstonosno stradanje, kako bi pala duša ljudska ponovo zadobila blagodat Svetoga Duha.
Čovek je prizvan da se upodobljava Bogu, a upodobljavajući se Bogu on pristupa u bogopodobno stanje, samo silom i blagodaću Božijom, koju je trebalo vratiti duši ljudskoj. Kako je Bog stvorio nebo i zemlju za obitavalište čoveka, tako je telo i dušu čoveka Bog sazdao za svoje obitavalište – da bi, radujući se ovome, našao mir u njegovom telu, kao u svom domu, imajući prekrasnu nevestu, ljubljenu dušu, koju je sazdao prema obrazu ženika duše.Zato je neophodno da duša čulnu, mračnu, telesnu prirodu svoju pročisti i preobrazi je u višu, duhovnu stvarnost. Blagodat koja se spušta u srce, pobuđuje energiju duha, uzdiže je naviše odrešenu od zemaljske privezanosti. Duša koja je ovladala pomislima i srce očistila od njih, postaje blagorodna, počinje da razvija prekrasne osobine koje su položene u nju pri stvaranju. Postaje dom Božiji, hram Duha Svetoga.
Duša je čovečija odraz lica Božijega; ukoliko je odraz jasniji to je duša svetlija i spokojnija; slabiji odraz dušu čini tamnijom i nespokojnom. A kako je duša naša – srce naše, naravno, ako bi se u njoj kroz osećaj blagodarnosti odražavala svaka krasota i istina Božija, to odraza laži u duši ne bi bilo uopšte.Duša je sastavni deo duhovnog sveta. Bog se odražava u blagočestivoj duši kao sunce u kaplji vode; u čistijoj kaplji odraz je jasniji, dok je u mutnoj kaplji odraz nejasan, a u sasvim crnoj, grehom pomračenoj duši, odraza Božijega nema, a duša prebiva u stanju duhovnoga mraka, u stanju bezosećajnosti svega Božijeg. Duša je prosta kao misao, brza kao munja. Duša blagočestivog čoveka jeste prebogata duhovna riznica. Duša se upravo i zato zove dušom, jer ona duše Duhom Božijim, tj. ima početak od Duha životvornog.
Pravedni Jovan Kronštatski
Što je rođeno od Duha, duh je
Jn. 3
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Nije samo telo nego je čovek od zemlje, tla.
To ne dokazuje zagrobni život.
Čovek je odvojen od životinja po prednjem čeonom režnju, a ne po duhu životnom koji oživljava sva bića.
Nisu sjedinjeni duša i telo nego duh i telo.
Pa i životinje su duše.
- Učlanjen(a)
- 11.02.2009
- Poruka
- 8.070
Upravo tako. Crkva Zapada drži kanonskim odluke i ovog Sabora, te stoga, saglasno učenju Svetog Pisma, drži da je duša stvorena zajedno sa telom. Ovo učenje koje si napisao (a ja citirao samo jednu jedinu rečenicu, jer smatram da se ne treba ponavljati) je učenje Crkve (Velike Crkve) i nije se menjalo.
Shodno tom učenju, koje je po Svetom Duhu objavljeno Vaseljenskom Saboru, ne postoji preegzistencija ljudske duše. U skladu sa time (izvinjavam se što sam previše zvaničan) oni koji Crkvu optužuju da veruje i propoveda reinkarnaciju (inače koncept stran kako Svetom Pismu, tako i paganskim narodima u čijem su okruženju Hebreji živeli) to čine ili u totalnom neznanju ili iz lukave zle namere.
Za duše tih koji tako čine, bolje je da se radi o neznanju.
- Učlanjen(a)
- 01.05.2019
- Poruka
- 668
Slažem se.
Ipak mislim da je metapsihoza više odgovarajuća reč da označi ono na šta su Oci Crkve mislili, tačnije na Origenova učenja o preegzistenciji duše.
Ipak mislim da je metapsihoza više odgovarajuća reč da označi ono na šta su Oci Crkve mislili, tačnije na Origenova učenja o preegzistenciji duše.