Već nekoliko puta sam ovo pisao i isticao ali izgleda to niko ne čita već se unedogled ponavljaju ista priča i ponavljaju tvrdnje koje nisu niti tačne niti imaju dodirnih tačaka sa pravoslavnim učenjem.
PC ne uči niti pravoslavni veruju u čistiliše, raj i pakao na onaj način kako se to ovde potencira i predstavlja.
Po pravoslavnom Nauku nema konačnog stanja duša nakon smrti niti je dat naglasak na zagroban život kao nekakvo konačno, večno stanje već se prvenstvano uči i govori o Poslednjem Sudu jer ne može biti ni raja ni pakla pre Posljednjeg Suda i vaskrsnuća tela.
Svi ogrehovljeni ljudi nalaze se u onome što je Stari Zavet nazvao Šeol, Grci Had a u suštini da se označiti kao Podzemlje. To je tamnica gde se duše svih grešnika čuvaju za Sud a one su u patnji i strahu i zato njihovo stanje samo uslovno možemo nazvati „paklom“, jer to nije ono konačno „jezero koje gori ognjem i sumporom“, o kojem piše Sv. Jovan u Otkrivenju i u kojem će grešnici u telu biti mučeni „u vjeke vjekova“. Stanje duša u zagrobnom životu još uvijek pripada vremenu do Sudnjeg Dana, i zato je to stanje moguće i donekle promeniti, olakšati kroz molitvu, liturgiju, dobra dela ali Konačni, Poslednji Sud je Sud Božiji.
„Čovekova duša jeste njegova jedina apsolutna vrednost, jer je sazdana po obličju besmrtnoga Boga, tj. čovekova duša jeste besmrtna, a upravo je na tome, po Pravoslavnom učenju, zasnovana mogućnost i stvarnost opšteg Vaskrsenja mrtvih. Da nije tako, hrišćanska vera bila bi najveća utopija. Posle smrti tela, tj. posle izlaska duše iz tela i zemaljskog života, ljudske duše ulaze u zagrobni život, s celokupnom svojom religiozno-moralnom sadržinom, sa svim vrednostima i manama. Tu se ljudskim dušama, na Posebnom sudu, određuje privremeno boravište (duše se dele na dve grupe - na pravedne i grešne), koje traje do Poslednjeg suda. Kako je religiozno-moralna sadržina ljudskih duša različita, tako je različito i njihovo privremeno stanje. Pošto u zagrobnom životu nema pokajanja, jer nema sredstava spasenja, religiozno-moralna sadržina ljudskih duša ne može da se promeni njihovim vlastitim naporima. Jedina pomoć koju tada mogu da dobiju je od zemaljske Crkve, kroz spominjanja na Liturgijama, molitvama Crkve i bližnjih...“
"Ako su duše otišle iz ovog života u veri i ljubavi, pa ipak noseći na sebi neki greh - bilo da su to mali gresi, za koje se ona uopšte nije kajala, ili veliki, za koje, mada se kajala, nije uspela da prinese plodove pokajanja, takve duše, mi verujemo, dužne su da se očiste od takve vrste grehova, ali ne na nekakvom mestu ispaštanja (jer nam tako nešto, kao što rekosmo, niukoliko nije bilo predato); već jedino da se očiste uz pomoć samog straha prilikom ishoda iz tela, kao što to izričito kaže Sveti Grigorije Dvojeslov (v. IV, knj. "Razgovora"); dok će druge biti prinuđene da se očiste posle ishoda iz tela, ili još prebivajući na tom zemnom mestu, pre no što dođu na poklonjenje Bogu i udostoje se udela u blaženstvu, ili, ako su njihovi gresi bili teži i dugotrajniji - to će one biti držane u Adu, ali ne radi toga da bi zauvek prebivale u ognju i mukama, već kao oni koje u tamnici drže pod stražom. Svima takvima, mi tvrdimo, pomažu molitve i Liturgije koje se za njih čine, uz sadejstvo Božijeg milosrđa, koje sagrešenja učinjena po nemoći ljudskoj odmah prezire i prašta, kako govori Dionisije Veliki u `Razmišljanjima o tajni sveštenoupokojenih`, a druge grehe posle izvesnog vremena pravednim sudom ili takođe razrešuje i prašta, i to - savršeno, ili olakšava odgovornost za njih do konačnog Suda." - Sv. Marko Efeški
