Francuska

[crvendac_011]

Putopis o Parizu

Putopis o Parizu

SrbijaNet 26.05.2010 17:39



Pariz je skup i to toliko odvratno skup da vam to često zagorča mnoge lepe trenutke provedene u njemu. Jer, ne možete samo šetati, šetati i šetati i gluvariti po njegovim trgovima i ulicama, pogotovo ako se sticajem okolnosti u njemu nadjete u februaru mesecu.

U intermecu između dve kišice kada se razvedrilo, a kišice su u februaru dosadne i traju skoro ceo dan, bio sam na Monmartu, nekada seocetu blizu Pariza, a već dugo, umetničkom prostoru mnogih slikara i boemskoj četvrti.



Od stanice metroa, koji uzgred dolazi do samog podnožja ove rekao bih najviše zemljišne tačke Pariza, pa do njegovog vrha na kojoj lebde kule bazilike Sakr Ker podignute krajem 19 veka, treba vam 25 min laganog hoda.

I ne očekujte da ćete naći splet ulica koje nude ne znam šta, one su više interesantne kao stambene jedinice ali mi smo turisti i jedva čekamo da vidimo taj trg, na kojem su mnogi slikari počinjali, a posle postali slavni.

Slikara ima, ali slika nema... mislim ima, ali takve kakve vidjam svakodnevno u prizemlju već ruiniranog starog "Merkatora". Velika većina slikara nudi prepoznatljivu uslugu sa svih svetskih trgova, koja im obezbedjuje preživljavanje za taj dan. Uslugu da nacrtaju olovkama, flomasterima ili već ne znam kojim pomagalima i kojom tehnikom, vaše lice. Za to će vam uzeti 30 evra i ponosno predati crtež koji ćete još ponosnije pokazati prijateljima kod kuće, a oni će vas upitati “Hm.. simpatična sličica, a ko je to na slici?“. Jer oni vas toliko ulepšaju da je to nepristojno.

A onda na tom čuvenom Monmartru susrećete još jednu vrstu “ umetnika” sada sa makazicama u rukama koji su prava napast i koji, dok ne shvatite šta žele, liče na ozbiljnu pretnju. Naime za par sekundi će vam ovi “krojači lica“, na parčetu belog papira makazama, iskrojiti vaš profil, a vama posle ostaje samo da ga nalepite na neki stari karton od cipela, naprimer.

Prisustvovao sam sceni kada mladom paru dva slikara “seku“ lice. Stoje tako na trgu, koji je u mojim mislima izmamljivao nežna osećanja za svetske slikare koji se na boemskom Monmartru bore za život i seku vam čelo, nos, usta i vrat...kada su stigli do vrata odjednom sam osetio njihove makaze na svom vratu kako mi režu glavnu arteriju... Iz tog stanja me je prenuo dodir i pitanje još jednog rezača hoću li i ja svoj profil...Hvala, NE.



Ako baš želite da vidite vrednije umetničke slike udaljite se malo i zadjite u neke ulice, tamo ćete verovatno naići na neku galeriju koja izlaže i prodaje mnogo lepša i interesantnija slikarska platna. Imao sam sreću da sam nabasao na galeriju gde su izložena platna slikara Marka Stupara koji se sa ovih naših prostora 1964 god. otisnuo prema Parizu i u medjuvremenu postao poznat i priznat. Cena njegovih slika se kreće izmedju 12.000 i 25.000 hiljada evra.

Sa stepenica crkve Sakr Ker pruža se veličanstven pogled na Pariz.. Na njima stotine posetilaca sedi, gleda prema Parizu i sluša muzičke numere uličnih muzičara. Jedan je doneo pojačalo, zauzeo centralno mesto na širokim stepenicama i svojom bučnom muzikom potpuno zaglušio ostale zabavljače, repertoarom Bitlsa, Gari Mura, Holisa. Očekivao sam šansone Edit Pjaf i Žilber Bekoa, Šarl Aznavura...

 

[crvendac_011]

Kan - lepota, luksuz i glamur

Kan - lepota, luksuz i glamur

Ljepota.ba 30.09.2010 11:06



Vekovima je ovaj grad bio malo ribarsko selo sve do dolaska Napoleona 1815. koji je bežao s Elbe. Najstariji deo naselja bio je na brdu, opasan zidinama koje su ga štitile od napada.

Turističko središte Kan je postao tek nakon što je lord Brougham tu sagradio svoju vilu 1839. Taj britanski državnik otkrio je ovo mjesto kada je sa svojom ćerkom krenuo u Nicu na odmor, ali kako je jugom Francuske vladala kuga, skrenuo je u taj mali ribarski gradić i oduševio se njegovom pješčanom plažom. Odlučio je financijski pomoći u njegovom turističkom razvoju – elitnom turizmu.Ono najvažnije u Kanu je filmski festival. To je najprestižniji filmski festival na svijetu. Prvi je put održan od 20. septembra do 5. oktobra 1946. i od tada se održava svake godine u mjesecu maju. Najprestižnija nagrada festivala je Zlatna palma koja se dodjeljuje za najbolji film.
Zanimljivo je da je najviše dobara na ovom području arapsko i kraljevsko. Svatko bi pomislio da su vlasnici ovih rezidencija i vila, koje izgledaju poput onih u 1001 noći presretni, no ako se netko odluči na prodaju apartmana neće to lako učiniti. Cijene apartmana se kreću oko 5 mil. $ po apartmanu, a svaki stan uključuje individualni bazen.
Kan je najpoznatiji po svojoj 2,5 km dugoj pješčanoj plaži, širokoj 20 m, tj. bulevaru (Boulevard de la Croisette). Na glasu je kao jedna od najljepših svjetskih promenada koju okružuju luksuzni hoteli, galerije, butici i ostale skupe glamurozne trgovine. Inače ovaj bulevard obilježavaju i visoke palme i cvjetni „kreveti“ koje tijekom godine održava 130 stalno zaposlenih vrtlara. Plaže su privatne, u vlasništvu hotele i namjenjene samo za njihove goste. (Danas ljudi koji posjećuju Kan i šeću ovom promenadom u principu dolaze tek toliko da vide „koga još ima)“
Najluksuzniji hotel je Carlton hotel koji se nije promijenio ni malo već 80 godina. Njegov najpoznatiji dio su dvije kupole koje su modelirane po uzoru na grudi La Belle Otero, famozne kurtizane tog vremena. Te kupole smatraju se simbolom Kana isto kao što se Big Ben smatra simbolom Londona.

 

[crvendac_011]

“Nestereotipan” simbol Francuske

LION

“Nestereotipan” simbol Francuske

Drugi po veličini i značaju, ovaj prelep francuski grad na ušću dveju reka predstavlja susret drevne istorije i najmodernijih zbivanja

Kada kažemo Francuska, najpre pomislimo na vina, dobru hranu, luksuz, modu... Francuska nas podseti i na najveća imena iz sveta umetnosti, ali i na monarhiju, revoluciju, slobodu i neke od najvažnijih istorijskih i političkih momenata. Turistički gledano, Pariz je nesumnjivo „najstereotipniji” simbol svega navedenog. Ako ste već posetili Pariz ili biste da nastavite upoznavanje Francuske, obavezno posetite Lion. Drugi po veličini i značaju, ovaj prelep francuski grad na ušću dveju reka predstavlja susret drevne istorije i najmodernijih zbivanja. Prva prestonica francuskih predaka, grad u kojem je živeo jedan Rable, čije ulice i znamenitosti nose velika imena, poput Viktora Igoa, Emila Zole, čiji centar svojim velelepnim spomenikom slavi najvećeg kralja, Lion je obnovio i potpomogao najmoćniji imperator. Lion je ujedno i mesto na kojem možete dobro da se zabavite i odmorite.
Trg Tero, jedan od najlepših u centru Liona, svojim imenom označava močvarne terene, jer je upravo na takvim i sagrađen. Taj trg nekada je bio mesto izvršenja svih glavnih presuda i važnijih okupljanja, a danas se na njemu nalaze Gradska kuća, Muzej lepih umetnosti u palati Svetog Petra, velike banke i luksuzni kafei

OD GALSKE DO PRESTONICE FRANCUSKOG OTPORA

Istorija lionske regije blisko je povezana sa geografskom pozicijom ušća Rone i Sone. Svi važniji putevi trgovine ćilibara i kalaja prolazili su kroz dolinu Rone. Lion postaje značajan u 16. veku pre nove ere, kao glavni grad Gala. Oko 600. godine pre nove ere Kelti osnivaju svoj grad na ušću ovih dveju reka. U 2. veku pre nove ere on je sedište rimskih trgovaca, a 43. godine pre Hrista, slobodni seljaci osnivaju Lugdunum (grad keltskog boga Luga). Rimska kolonija razvija se na uzvišenju Furvije i postaje raskršće svih velikih puteva. Ali, stanovništvo ubrzo napušta brdašce i nastanjuje se na obalama reka.
U 5. veku nove ere Burgunđani krste ovaj grad u Lugdon, a posle franačkih osvajanja ova regija priključena je Provansalskoj kraljevini, a zatim i Svetom rimskom carstvu. Tokom vekova ime ovog grada se pojednostavljuje u Ludun i konačno u 18. veku postaje Lion. Isterani iz svoje zemlje građanskim ratovima, Italijani uvode u Lion proizvodnju svile početkom 15. veka. U isto vreme firentinski bankari, među kojima i Mediči, uključuju ovaj grad u svoje poslovanje, a nemački štampari osnivaju u njemu svoje ateljee. Krajem veka dvor Šarla VIII smešten je u Lionu, koji postaje najbogatiji i najnaseljeniji grad kraljevine. Fransoa I, koji je često boravio u ovom gradu, favorizuje razvoj svilarstva i podstiče velike intelektualne i umetničke pokrete renesanse. Nakon razaranja za vreme revolucije, Napoleon oporavlja grad i razvoj svilarskih ateljea. Za vreme Drugog svetskog rata Lion postaje “francuska prestonica otpora”.

TRI “SVETA” KVARTA

Stari Lion je remek-delo renesanse u Francuskoj. On obuhvata tri kvarta: Sveti Đorđe, Sveti Jovan i Sveti Pavle. Trg Svetog Jovana je polazna tačka obilaska Starog Liona. Pored fontane koja nosi ime ovog svetitelja pruža se impozantna crkva Svetog Jovana, započeta u 12. veku, u stilu romanike, završena tri veka kasnije, veličanstvenom fasadom u gotičkom stilu. Tu se nalazi i veliki astronomski časovnik, čudo mehanike, koji zvoni u 12.00, 14.00, 15.00 i 16.00 časova, i označava vreme praznika već četiri veka.
Skoro sve fasade i dvorišta ulice Sveti Jovan zaslužuju pažnju. Kuća sa lepom fasadom i kulicom sa stepeništem, koja nosi broj 37, bila je deo manastira Svetog Jovana, uništenog za vreme revolucije. Nešto dalje, s leve strane, u Kući advokata nalazi se internacionalni Muzej minijatura. U istoj ulici je i Palata pravde, sa svojim stubovima u stilu neoklasicizma, okrenuta ka keju Sone.
Na Trgu svetog Pavla nalazi se istoimena crkva, jedna od tri najstarije crkve u Lionu, sagrađena u stilu romanike i gotike. U istom kvartu nalaze se i istorijski muzej, ali i internacionalni muzej marioneta. Vezu između ta dva muzeja “stvara” prisustvo Ginjola, simboličke figure francuske istorije. Obilazak Starog Liona završava kvartom Svetog Đorđa, koji su nastanjivali prvi Kanuti i čiji su delovi bili izloženi čestim poplavama. Legenda kaže da je Papa Klement V, došavši u Lion 1305. godine da se kruniše, pao sa mazge i sa svoje tijare izgubio u vodama jedan smaragd za kojim se i dalje traga.

ŠETNJA TRGOM TERO

Iz Starog Liona specijalnim žičarama penje se na brdašce Furvije, koje je bilo početna tačka nastanjivanja Rimljana. Sa ovog uzvišenja vidi se čitav Lion i okolna regija. Pred očima imamo tipične krovove Starog Liona, četiri kule katedrale Svetog Jovana, zatim zaokret Sene i centralno poluostrvo, uzvišenje Crveni krst, centralne trgove, Gradsku kuću, Operu i najdalji deo, sa druge strane Rone, urbani grad, sa najvišom građevinom Liona od 50 spratova – Kulom lionskog kredita. Na Furvijeu se nalazi imitacija Ajfelove kule, visoka 80 metara, na čijem vrhu je nekada bio restoran.
Trg Tero, jedan od najlepših u centru Liona, svojim imenom označava močvarne terene, jer je upravo na takvim i sagrađen. Taj trg nekada je bio mesto izvršenja svih glavnih presuda i važnijih okupljanja, a danas se na njemu nalaze Gradska kuća, Muzej lepih umetnosti u Palati svetog Petra, velike banke i luksuzni kafei. Središnji deo trga osvežava fontana Bartoldi. Tu fontanu, delo arhitekte Statue slobode u Njujorku, najpre je odbio Bordo, da bi je tadašnji gradonačelnik Liona kupio posle Univerzalne izložbe 1887. godine u Parizu. Ženska figura u kočiji sa pobesnelim konjima, simbol Garone i njenih pritoka, uskoro postaje “Kočija slobode”, koja slavi stogodišnjicu revolucije.
Tačno naspram Garonine kočije nalazi se Muzej lepih umetnosti, koji nudi dela najpoznatijih umetnika: Rodenove skulpture, slike Rubensa, Delakroe, Žerikoa, Pikasa, Van Goga i drugih impresionista.

INTERNACIONALNI GRAD

Iako ne spada u najuži centar grada, kvart Crveni krst veoma je značajan za istoriju Liona. Svoje ime duguje jednom krstu od crvenkastog kamena, podignutom na brdašcu, koji danas više ne postoji. Od 16. veka ovaj kraj postaje sedište manastira mnogih monaških redova, i sve do kraja 18. veka on će biti naselje zemljoradnika. Posle revolucije i prodaje nacionalnih dobara, zanatlije i trgovci svilom postavljaju ovde osnove prave industrije.
Pored starih delova grada koji nam omogućavaju da tokom posete upoznamo značajne momente istorije, ima i onih modernih, koji nam pružaju zabavu. To je pre svega krajnji sever grada – internacionalni grad. Ovde, pored kompleksa najmodernijih bioskopa, hotela i kazina, možemo posetiti Muzej savremene umetnosti i Park zlatne glave, inspirisan engleskim stilom. Najmoderniji deo grada – nešto južnije na levoj strani Rone, predstavljaju kvartovi Broto, Prefektur, Žerland i Urbani grad sa ogromnim tržnim centrima, stanicama i univerzitetima.
Kad je reč o ukusima, lionska kuhinja biće specifična za sve one koji nisu navikli na “težu” hranu. Glavni sastojak jela je slanina ali i svinjsko meso. Čuvena je lionska salata, koja pored nezaobilazne slanine sadrži jaja i sve vrste povrća. Sva ostala jela nose težak miris zaprške i crvenog mesa, ali za sve prave gurmane to je nešto što se ne propušta.



Izvor: AKTER

 

[crvendac_011]

Stepenicama od Pigala do Svetog srca

Stepenicama od Pigala do Svetog srca

Mirjana Nikić Politika 06.10.2010 23:11



Na boemskom brdu nad Parizom, danas zvonjavu crkve skoro nadglasava smeh turista koji uživaju ispijajući francusko vino

Iz kafane na Monmartru sva prljavština Pariza bila je skoro nevidljiva, a sav sjaj ne toliko jak da zavede um. Zato su, zaključuje se iz pisanja Balzaka, Igoa i Zole, upravo u njoj nastala mnoga upamćena slikarska dela, pesme i knjige. S pogledom na prestonicu Francuske, Monmartr je najviši deo grada, sa crkvom Sakr K(e)r koja kao najviša tačka blista nad Parizom.
Danas, iako i dalje nad blještavo belom bazilikom zjape čeljusti ogromnih nemani, zvonjavu skoro nadglasava smeh mnoštva turista koji uživaju ispijajući francusko vino dok posmatraju zalazak sunca nad metropolom na obalama Sene, koja je u međuvremenu „narasla” na 11 miliona stanovnika.
Vekovni centar kulture, velegrad revolucije ali i crkve Notr Dam zidane deset vekova, središte svetske mode – Pariz je okupljao u osamnaestom i devetnaestom veku upravo na svom severnom, boemskom brdu, najveće talente Evrope. Monmartr je bio ne samo njihovo omiljeno mesto već druga kuća, terasa sa koje kao da su se bojali da siđu kako nešto ne bi propustili. Na Monmartru je tako i nastao jedan od najupečatljivijih slikarskih pravaca u istoriji umetnosti – impresionizam.
Mane, Mone, Sezan, Rembo... Pa Tuluz Lotrek koji se danas na mnogim slikama može videti kao simbol tadašnje slikarske kolonije. O svemu svedoče njihova imena ispisana na zidovima kafanica u kojima su i Modiljani i Pikaso svakog povečerja ispijali apsent. Svedoči i mnoštvo slikara koji danas pokušavaju da ih na licu mesta reprodukuju. Ujedno, da zarade koji franak slikajući vaš portret na ovako značajnom mestu u čijem podnožju se nalazi bulevar Pigal, po kom je Pariz bio i središte „crvenih fenjera” i na kom se nalazi preteča modernih striptiz barova, kabare Mulen ruž (Crveni mlin).
Danas, to više nije mesto prefinjenog erotskog naboja iz Bertolučijevih filmova, već komercijalizovano turističko odredište koje liči na deo globalističke seks industrije. Danas, baš, ne bi mogao da bude inspiracija Henriju Mileru koji je napisao da u zoru Monmartr postaje neizrecivo lep „kad mlazevi rumenila oblivaju beličaste zidove zgrada” i da se „jarko crvene reklame ističu gotovo čulnom svežinom”.
U pozadini ovakvih reči uvek je bila muzika najlepših šansona sveta kakve je pevala Edit Pjaf i melodičnog jezika prosvetiteljstva i ljubavi, kojim su pisali jedan Stendal, Kami i Sartr.
Njihova vlast nad Monmartrom sigurno je pomogla da ovaj deo najvernije sačuva izgled starog Pariza, sa krivudavim ulicama, stepenicama, starim, otvorenim ali tajanstvenim kućama. Pored crkve se nalazi i groblje Monmartr na kom su sahranjene mnoge poznate ličnosti, među kojima i Hajnrih Hajne, Hektor Berlioz i Anri Žorž Kluzo.
Svake godine Pariz poseti više od 15 miliona turista što čini, recimo, celu populaciju Holandije. Parižani su gostoljubivi i odgovoriće vam i ako se obratite na engleskom, ali na francuskom će vam možda postati i prijatelji.
Naročito na Monmartru, gde se uz dobar „ bordo” ne oseća ni holesterol u hrani i gde kompletna večera za dvoje, uz piće i muziku, košta oko 15 evra. U tradiciji brda na periferiji, čije su jeftinije ali čarobne kafanice privukle najveće umetnike sveta, koji su se od Pigala, uzvišeno, svakog dana peli do Svetog srca (što je u prevodu Sakr Ker).

 

[crvendac_011]

Pariz podeljen na centar i predgrađa

15. oktobar 2010.

Pariz podeljen na centar i predgrađa

Pariz je metropola sa ogromnim problemom. Grad je strogo podeljen na centar i predgrađa, a razlika u kvalitetu života i bogatstvu je nemerljiva. Predsednik Sarkozi ima plan da to promeni. Lokalni zvaničnici ne veruju.

Izvor: Deutsche Welle

Photo: Rosss / Wikimedia Commons

Trijumfalna kapija u Parizu, naravno, podseća na Napoleona Bonapartu. Novo, velelepno parisko naselje sa Kapijom bratstva, izgrađeno po ideji Fransoa Miterana, takođe podseća na francuske vladare… pardon predsednike.

Ali, i današnji predsednik Nikola Sarkozi ima velike planove sa Parizom. U tu svrhu angažovano je deset velikih arhitekata koji bi trebalo da promene lice glavnog grada Francuske. Predsednik sanja o blistavoj svetskoj metropoli. „Novi Pariz biće jedinstven grad u kome neće postojati predgrađa, u kome neće više biti nesigurnih četvrti i gde sudbina pojedinca neće više zavisiti od toga gde on živi. To odakle neko dolazi, neće više igrati nikakvu ulogu.“

Iza obilaznice ni traga od sjaja

Centralni deo Pariza oivičen je obilaznicom. U naseljima iza te saobraćajnice to odakle neko dolazi i gde živi, zaista igra veliku ulogu. Neko ko nije iz Kliši-Monfermejla u tu četvrt može ući samo uz policijsku pratnju. U državu tu ne veruje niko. Ljudi su besni na predsednika i sa novinarima ne žele da razgovaraju. Još se pamte nemiri od pre pet godina, u vreme kada je Sarkozi bio ministar unutrašnjih poslova. On je tada bio pre za konfrontaciju nego za kompromis, a ništa se nije promenilo na bolje ni otkada je predsednik – tu i dalje caruju siromaštvo i nezaposlenost. Ko može da ode – odlazi.

Kliši Monfermej, četvrt sagrađena 60-tih godina, odsečena je od ostatka Pariza. Nikada nije bila povezana gradskim saobraćajem. Zgrada opštine jedino je staro zdanje u naselju. Jedan transparent najavljuje skoru izgradnju tramvajske pruge, a prema Sarkozijevim obećanjima, četvrt bi trebalo da se poveže sa centrom i podzemnom železnicom. Ali to nije dovoljno, kaže zamenik predsednika opštine Olivije Klajn.

„Postoje predgrađa u koja je odavno stigao metro, ali ona i dalje moraju da se bore protiv siromaštva. Metro je samo deo rešenja. Ljudi moraju da vode računa o svojim porodicama i, ako u Francuskoj i dalje bude rastao broj nezaposlenih, onda to za nas nije nikakva pomoć.“

Problem uvek isti – novac

Oronuli soliteri nisu u upotrebi više od 30 godina. Danas tu caruju dileri droge. Sada bi trebalo da budu srušeni i na njihovom mestu sazidane nove zgrade. Samo, nedostaje novac. Šefu projekta Filipu Ermeu fali par stotina miliona evra. Njegovi zahtevi za tom sumom do sada su odbijani. „Mi i dalje nemamo utisak da su predgrađa sada u centru pažnje. I dalje čekamo da se pokaže solidarnost sa svim delovima pariskog regiona.“

Metro će stići i u Kliši Monfermej, ali teško da će se njegovi žitelji i tada osećati kao stanovnici „Grada svetlosti“. Za sada, Sarkozijevi projekti deluju više kao „poligon za elitu“.

 

[crvendac_011]

Bretanja - raj na ivici kontinenta

Bretanja - raj na ivici kontinenta

Krstarica 27.10.2010 22:05



Gurmani koji su bili u Bretanji poznaju ukus ribe, školjki i drugih plodova mora iz ove oblasti. Reč je o vrhunskom kvalitetu namirnica iz mora i izvrsnim specijalitetima koji se mogu naći u restoranima širom Bretanje. Livade bogate morskom solju na obalama Bretanje daju poseban pikantan ukus životinjskom mesu.

U Bretanji se uglavnom uzgajaju ovce, tako da je jedan od najomiljenijih domaćih specijaliteta jagnjeća plećka ili batak. Jela sa pačetinom iz okoline Nanta i specijaliteti sa piletinom iz Renea, glavnog grada Bretanje, takođe su omiljeni, ali je vrlo visoko cenjena i šunka. Stari bretonski specijalitet su i tamne palačinke od prekrupe, poznate pod nazivom galete, kao i svetli tanki kolači od finog brašna.
Na bretonskim pijacama ima svega što vam je potrebno za pravi gurmanski ručak - pored domaćih proizvoda kao što su voće, povrće i jela od živine, tu su i artičoke od debelog mesa, liker od jagoda i rakija od jabuka.
Na severu Bretanje su granitne stene koje se presijavaju u svetlucavim ružičastim tonovima. Stene dubokih klisura uvek su služile ljudima kao zaštita od surovih vremenskih prilika, a u njihovom podnožju zidane su kuće. Čuveni manastir u Francuskoj, Mon Sen Mišel, uzdiže se iznad sonih livada. Za Normane i Bretonce on je kultno nasleđe od izuzetne važnosti.
Cidar - bretonsko vino od jabuka, po tradiciji se pije iz šolje, jer navodno tako najviše prija. Vino je tamnožute boje, a može biti i braon boje, i ima jaku aromu. Da li ste ga već probali? Na festivalima u Bretanji organizuju se folklorne svečanosti na kojima se može videti tradicionalna nošnja. Za dobro raspoloženje brine se bretonska narodna muzika.
Širom Bretanje ima mnogo zamkova i dvoraca. Izuzetno atraktivan za turiste je zamak Treviri. Okružuje ga raskoš rascvetalih latica cveća. Bretanja je okružena pravim vencem malih ostrva. Najveće i najnaseljenije ostrvo je ostrvo Belil, koje je dugačko dvadesetak kilometara. Slike ljupkih marina sa brodovima su kao sa razglednice. Sveže ostrige na pijaci su poseban delikates i zaštitni znak bretonskog kulinarstva, naročito u kombinaciji sa šampanjcem.
Strme plaže, uvučeni peskoviti zalivi, okean tamnoplave boje - sve su to magični predeli na ivici kontinenta. Zato, posetite magičnu Bretanju!

 

[crvendac_011]

Korzika - uzbudljiva lepota Sredozemlja

Korzika - uzbudljiva lepota Sredozemlja

Večernje novosti 03.11.2010 08:44



Korzika, ušuškana u Sredozemlju, okupana Mediteranskim morem i okružena strmim stenama i pećinama, pruža turistima nezaboravan, zanimljiv i idiličan odmor.

U njenom središtu nižu se nepristupačne lagune i zalivi sa rajskim plažama, mali gradovi sa uskim, skoro neprohodnim ulicama okruženim visokim liticama na kojima se ponosno šepure luksuzne vile opasane visokim ogradama. Pa ne čudi što su je stari Grci zvali “kalista”, što znači najlepša, a čuveni umetnik Anri Matis uzvikivao:
- Korzika je prelepa, u njoj je sve boja i sve je svetlo!
Ipak, poseban dragulj ovog egzotičnog ostrva čine meštani, radoznali, veoma lepi i nesalomivog duha kakav je imao i najpoznatiji žitelj Korzike Napoleon Bonaparta. Ne čudi to što je francusko ostrvce postalo utočište iz snova za mnoge poznate i bogate ličnosti.
Stanovnici Korzike uživaju u idealnoj mediteranskoj klimi, jesenji dani su topli, a nebo vedro, pa se tada odražavaju svi vašari, festivali, proslave, čak i reli trke skupocenih četvorotočkaša. Tokom blagih i sunčanih zima odražava se festival kestenja od kojeg se pravi i njihov čuveni “drveni hleb”. Prolećni dani su okupani suncem, uz opojan miris lavande oko sela Kargeze gde meštani proslavljaju pravoslavni Uskrs. Leta su vruća ali prijatna jer su noći sveže, pa turisti tada posebno uživaju u brojnim vetrovitim regatama koje se organizuju na relaciji Sardinija i Bonifačio.
Mirisi na ostrvu su posebna priča... Tokom čitave godine oseća se prijatna aroma bosiljka i nane, a glavni proizvodi na ostrvu su ukusan med, krupne masline i sočne mandarine "klementine".
Istorija Korzike može se posmatrati i "kroz tanjir". U davna vremena na meniju je dominiralo meso i u ostacima antropomorfnih figura iz neolita koji se mogu videti u Filitosi, jasno je da su različite vrste divljači sa bobicama bile glavni specijalitet, a ta strast za proteinima zadržala se i nakon 8.000 godina. Posle kratke okupacije Kartaginjana, koji su u nasleđe Korzici ostavili smokve i pomorandže, stari Grci i Feničani su doneli masline i vino. Ipak, stari Rimljani su uživanje Korzikanaca u jelu doveli do savršenstva. Probudili su im ljubav prema ribi i ostalim morskim plodovima koje pripremaju sa mnogo raznovrasnih začina, dok su Vandali i Ostrogoti su proširili košnice sa pčelama po čitavom ostrvu.
Osvajači iz Pize su na ostrvo doneli strogo hrišćanstvo, ali i i vrhunske sireve i kačkavalje, dok su sa trgovcima iz Đenove stigli pitomi kestenovi, krompir i pasta. Poslednji osvajači Francuzi naučili su meštane da prave i koriste razne sosove i čorbe. Prve mandarine na ostrvu posađene su kada je puštena železnica.
Zvanično, na Korzici postoje tri različite kuhinje: "korzikanska", koja podrazumeva teška jela sa dosta mesa i sira, "francuska", kao spoj različitih stilova, i "italijanska", na bazi raznih vrsta paste, sveže ribe i morskih plodova. Korzikanci vole da jedu i proju, kobasice, prasetinu kuvanu u crvenom vinu i jagnjetinu sa začinima i maslinama. Omiljeni slatkiši su kolačići sa kestenom i palačinke.
Kao i na svim mestima sa “burnom” istorijom, i ovde je bilo malo sreće za stanovništvo. Tačnije, duge periode ratova i okupacija, presecali su kratki trenuci mira i spokoja. Zbog svega toga, Korzikanci imaju izražen nacionalni ponos, ljubav prema slobodi i nezavisnosti, naročito oni koji žive u planinskim krajevima. Zmijolikim putevima kroz planine Korzike, oštre poput ajkulinih zuba, prolazi stotine automobila i svi idu ka Korteu - gradu u kojem vlada posebna alhemija. To je centar korzikanske "vaseljene".
I dok je istorija gradova na obali: Kalvi, Ajačio, Bastia, Bonifačio i Porto Vekio, neodvojiva od tradicije i istorije Italije i Francuske, Korte je srce Korzike. Oko spomenika Paskala Paolija okruženom grafitima koji pozivaju na nezavisnost, ćaska se uz aperitiv "kap korse" - isključivo na tradicionalnom jeziku. U radnjama se prodaju isključivo lokalni proizvodi, a zanimljivo je da na čitavom ostrvu nema nijednog kineskog butika.
Korte je bio prestonica Korzike od 1755. do 1769. godine, a ime hrabrog Paskala Paolija nosi i glavna ulica, Univerzitet, Centralni trg, čak i feribot koji plovi do Nice. Drugi heroj revolucije bio je Žan Pjer Gafori na čijem trgu zgrade nisu okrečene 200 godina tako da se još vide tragovi đenovskih metaka iz 1746. godine!
Izuzetna arhitektura starog grada Porto Vekio podseća na orlovo gnezdo, u jezgru su brojne galerije, butici sa kvalitetnom garderobom i zanimljivim suvenirima, a posebna atrakcija je noćni klub "Via Notte", u kojem se okuplja francuski krem - filmske zvezde, fudbaleri i, naravno, atraktivne manekenke.
Francuska je stigla na Korziku 1768. godine. Narednog leta rodio se Napoleon. Njegovo ime i danas se sa ponosom izgovara u rodnom Ajačiju, a kuću u kojoj je odrastao svakodnevno opsedaju turisti diveći se instrumentima u muzičkoj sobi i malim krevetima pravljenim za niskog čoveka, ali velikog osvajača. Iako se, posle odlaska, Napoleon nikada nije vratio na Korziku, meštani su mu to oprostili jer je širom sveta proneo slavu ovog lepog ostrva. U Ajačio svakodnevno stižu brodovi iz Nice i Marselja i kada gladni turisti krenu u potragu za nekim od restorana brze hrane, meštani sa mnogo ponosa i pomalo nipodaštavanja naglase da je najbliži "Mekdonalds" u Đenovi. Ali, iako im Đenovljani kao osvajači nisu ostali u dobrom sećanju, njihova arhitektonska dela ostavila su neizbrisiv trag na ostrvu u obliku mostova, kula, luka i citadela, baroknih palata i crkava. Duh Đenove tako i danas dominira Korzikom, ali ne i Francuske, njihove matične zemlje koja nije napravila ni kilometar autoputa na ostrvu, tek ponegde njenih tragova ima u Ajačiju, glavnom gradu, za koji važi da je korzikanska Azurna obala.
Burna istorija Korzike, preka narav i život “na ivici noža” inspirisali su i čuvene pisce Aleksandra Dimu (Korzikanska braća), Gi de Mopasana (Korzikanski bandit), Onorea de Balzaka (Vendeta)... Tokom drugog svetskog rata ostrvo je nazivano USA Korzika, jer su SAD tu podigle17 poligona i odatle su bombardovale Musolinijevu Italiju. Jedan od pilota bio je i Džozef Heler koji je tamo napisao poznatu novelu "Kvaka 22".
Korzikanci zaista vole život “na ivici”. Kažu da se na ovom ostrvu možete šaliti sa svime, osim sa čašću. Vendeta, o kojoj je pripovedao Balzak, osveta je za povređenu porodičnu čast, a svako ko je povredi morao je biti ubijen. Pretpostavlja se da je od 1683. do 1715. godine “od vendete” stradalo čak 30.000 od tadašnjih 120.000 žitelja. A još 4.300 Korzikanaca ubijeno je od 1821. do 1852. godine. Danas je vendeta zabranjena zakonom, ali simbolično postoji u obliku noževa koji se od 10 do 30 evra prodaju turistima. Od noževa, koje su prvi napravili pastiri, stvorena je umetnost koja ima i brojne kolekcionare. Oni koji su ih držali, znaju da savršeno pristaju u ruci. Drške se prave od jarčevog roga ili kedrovog drveta, sečivo je damaskno. Postoje različiti modeli: "kursina" (pastirski), "runčeta" (džepni nož), "temperinu" (mali) i "stileto" (nosili su ga banditi), a pravi ih svega desetak majstora na ostrvu.
Šta znači život na ivici noža možda najbolje znaju stanovnici Bonifačia, najjužnijeg grada Korzike, gde stanovnici sa svojih terasa imaju pogled na susednu Sardiniju. Kao što je najbolje i najudobije da u Korte stignete vozom, tako i u Bonifačio treba stići brodom. Prizor belih oštrih stena, visokih 30 metara sa belim kućicama na vrhu i modrih talasa u podnožju je nezaboravan. Ove stene, visoke kao neboderi Menhetna, napravio je vetar, a prema legendi starogrčki junak Uliks je sa svojim ljudima našao ovde sklonište i izazvao gigante na dvoboj. Danas se u Bonifačiju održavaju regate jahti. Od Sardinije i famoznog arhipelaga Madalena udaljen je jedva 11 kilometara, tako da u ovom gradu vetar nerpestano duva. Ovde letuju Sting i Bil Gejts, i mnogi bogataši koji žele intiman odmor daleko od radoznalih očiju.

ČUDAN I LEP JEZIK
Znanje francuskog na Korzici može samo donekle da pomogne u sporazumevanju sa meštanima. Korizkanci koriste svoj jezik koji predstavlja spoj francuskog i italijanskog. Na severu ostrva je mekši i ima toskanski dijalekt, a na jugu grublji, akcenat je sličan kao na Sardiniji. Na jezik Korzikanaca su uticali i osvajači iz Pize i Đenove, koji su na ostrvu ostali čak pet vekova tokom kojih je toskanski bio oficijalni jezik. Zanimljivo je da se ovde još čuje i ligurijski dijalekt koji su u 13. veku doneli Đenovljani, ali i brojne grčke reči sa Peleponeza. Korzikanski jezik je zvanično priznat tek 1974. godine, a list "Tramuntana" izlazi na korzikanskom od 1896. godine.

 

[crvendac_011]

Francuska za bogove

Francuska za bogove






04.11.2010.

Izvanredna kuhinja i fino vino, raskošni dvorci i prelepa priroda - srce Francuske je mesto za pamćenje.
Pre nego što će 1477. godine postati francuska provincija, Burgundija je bila kraljevina i moćno vojvodstvo. Njen glavni grad Dižon, iz kog potiče i poznata vrsta senfa, svojim građevinama i umetničkim delima podseća na vreme velikog vojvodstva i ukazuje na slavnu istorijsku epohu. U Boenu se nalazi opšta bolnica za siromašne i beskućnike koju treba obići. Neizostavno treba posetiti čuvene dvorce na Loari. Ipak, ne dolazi se u Burgundiju samo radi uživanja u arhitekturi i umetnosti. Prelep krajolik i idilični gradići mame sve koji su tu makar u prolazu. Naravno, i ukusna i pitka vina, kao i kuhinja koja se bazira na najkvalitetnijim proizvodima. Živina na brasanski način, goveđi gulaš s pečurkama, kao i riba i rakovi iz čiste slatke vode - garantuju prvorazredni gastronomski doživljaj. Specijaliteti koji se najčešće traže jesu goveđe pečenje u crvenom vinu i puževi na burgundski način.
Okser na reci Ivon krasi veličanstvena katedrala Sent Etjen. Iz živopisnog gradića sa svojim očuvanim srednjovekovnim kućicama ide se na izlete u obilaske vinograda Šabliz. Radnici vredno rade u mnogobrojnim vinogradima. Iz Burgundije dolaze poznata vina kao što su šabliz, sanker, burgonj i božole. U Burbon-Lansiju na Loari kao da je vreme zauvek stalo. I divni dvorci na Loari, sa više od 1.000 kilometara najduže francuske reke, moraju biti uvršteni u svako turističko putovanje. Idilično smešten, Semur na rečici Oksoa, na severu Burgundije, sačuvao je karakter i atmosferu srednjovekovnog gradića na najlepši mogući način. Obavezno treba posetiti močvarni dvorac Rošepo iznad istoimenog mesta. Brana na Glavnom kanalu još se diže i spušta ručno. Kroz 2.500 kilomatara kanala reka mirno teče širom Burgundije. Odmor na jednoj od rečnih plovećih kuća predstavlja poseban doživljaj. Razgovor više prija uz čašicu vina! Napitak za bogove svakog priziva da ga isproba. I u kuhinji važnu ulogu igra sok od grožđa. Mnoga lokalna jela pripremaju se sa njim.

Izvor: Krstarica

 

[ndp751]

Palais de Fontainebleau - Дворац Фонтенбло

Ренесансни краљевски дворац Франсоа I Француског, започет 1528. године и непрестано дограђиван наредних 200 година. У дворцу су живели многи француски краљеви, од Франсоа I до Наполеона III. Ту су рођени краљеви Филип IV Лепи, Анри III и Луј XIII, док је Филип ту и преминуо. Кристина од Шведске је годинама живела у Фонтенблоу после своје абдикације 1654. Папа Пије VII је две године овде живео у заробљеништву (1812-1814).

Историјат

Краљ Франсоа I је желео да створи грађевину у стилу Ренесансе. У том циљу срушио је постојећи средњевековни дворац, изузев куле и једног дела на северу. Објавио је позив италијанским уметницима да пројектују и декоришу нову палату у парку који је краљу био омиљен за лов. Радовима су руководиле многе архитекте: Флоримон де Шампеверн (1528-1531), Пјер Пол (1528-1535), Саломон дез Ербен (од 1543). Није могуће поуздано утврдити све оне који су дали допринос изградњи. Најважније грађевине око „Овалног дворишта“ пројектовао је Жил ле Бретон. Краљ је желео да дворац постане галерија ренесансне уметности. Сакупљао је уметнине из Италије, античке и савремене, наручивао дела на митолошке теме, у Француску је донео гипсане отиске античких скулптура које су рекреиране у бронзи (Лаокон, Аполон Белведере). Галерију Франсоа I фрескама је украсио Росо Фјорентино.

Син и наследник краља Франсоа, Анри II, комплетирао је палату изградњом дворске капеле и сале за балове. Он је поставио Филипа Делорма за новог управника радова, који је на том положају био до 1559. У овом периоду главни декоратери су били Николо дел Абате и Франческо Приматичо.

Анри IV је проширио палату канцеларијама државних службеника, као и затвореним тениским игралиштем. Тада је у палати могло да живи око 1000 људи. Декорацију у ово доба су радили париски уметници инспирисани фламанском уметношћу познати као друга фонтенблоовска школа. Луј XIV је волео да долази у Фонтенбло где је саградио театар. Дана 18. октобра 1685. у овом дворцу је потписао Едикт из Фонтенблоа којим је опозван Нантски едикт и забрањен протестантизам у Француској.

У доба Француске револуције намештај из палате је распродат. Палата је служила као касарна и затвор. Наполеон I је од 1805. вратио значај овој палати која је постала центар политичког и културног живота. У Фонтенблоу је потписао своју абдикацију 1814.

Уметнички значај

Дворац Фонтенбло је први пример италијанске маниристичке декоративне уметности и вештине уређења паркова, које су прилагођене по француском укусу. Француски маниризам 16. века је отуда добио име „фонтенблоовски стил“, који је у сликарству дао прву фонтенблоовску школу. Најранији пример овог стила је галерија Франсоа I (грађена између 1533. и 1540). Стил је комбиновао скулптуру, обраду метала, сликарство, штуко декорацију и дрводељство. У хортикултури је увео геометријско уређење паркова. Унутрашња декорација је комбиновала алегоријске слике у раскошним гипасаним оквирима комбинованим са арабескама и гротескама. Представе женских фигура имају карактеристичне мале дотеране главе на дугом врату, издужена торза и удове, и мале високо постављене груди. Својим изгледом оне подсећају на приказе лепотица у касној Готици. Стил развијен у Фонтенблоу се проширио по северним земљама, а посебно је постао популаран у Антверпену, Немачкој и Лондону.

салон ваза

престона дворана

Извор: Википедија
zahvaljujem crvendac ili ti robine

 

[Armag]

2. decembar 2010.

Prespavajte u apartmanu Džejmsa Bonda

Svi fanovi Džejmsa Bonda koji se zateknu u Parizu mogu da posete apartman u hotelu “Seven” koji je potpuno uređen u stilu najpoznatijeg tajnog agenta 007.

Izvor: Blic

Apartman predstavlja spoj futurističkog i retro-šik dizajna. Gostima su na raspolaganju svi filmovi Džejmsa Bonda koji mogu da gledaju na velikom led ekranu, lampe u obliku revolvera, kabina sa turskim kupatilom, zlatni toaleti, “beskrajno” ogledalo, brojni mirisi za razna raspoloženja, posebno dizajniran aparat za espreso, bade mantili, a u pogodnosti ovog apartmana spadaju još i “WiFi” i “iPod” priključak.

Da bi ste osetili potpuni užitak u stilu Džejmsa Bonda i potaknuli avanturistički duh treba izdvojiti 485 evra. Inače u ovom luksuznom hotelu nalazi se još 28 tematskih apartmana među kojima su “Alisa u zemlji čuda” koji spaja luksuz i razigranost, zatim apartman “Marija Antoneta” koji svojim specijalno dizajniranim nameštajem, materijalom i atmosferom priča jednu od najvećih ljubavnih priča sa francuskog dvora.

Cena svih tematskih apartmana je ista, 485 evra.