Srećan rođendan, Dejo!
Na današnji dan, 15. septembra 1966. godine, rođen je Dejan Savićević, naš nekadašnji prvotimac i jugoslovenski reprezentativac, legenda crnogorskog fudbala, ljubimac Severa i jedan od najboljih članova naše zlatne generacije koja je 1991. godine trijumfovala u Kupu evropskih šampiona u Bariju i osvojila titulu klupskog prvaka sveta u Tokiju. Te godine Dejo je sa Darkom Pančevom dobio „Srebrnu loptu“ kao drugi najbolji igrač Starog kontinenta.
Na „Marakanu“ je stigao u leto 1988. godine i do 1992. odigrao je 118 zvaničnih utakmica u kojima je 41 put bio strelac. Osvojio je i tri uzastopne titule prvaka Jugoslavije (1990, 1991, 1992) i jedan trofej Kupa (1990).
Karijeru je nastavio u Milanu, s kojim je osvojio još jednu „srebrnu amforu“ Kupa šampiona, potom se na kratko vratio u Crvenu zvezdu, da bi potom karijeru završio u bečkom Rapidu.
Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 56 utakmica i postigao 22 pogotka. Učestvovao je na dva
Svetska prvenstva – 1990. u Italiji i 1998. u Francuskoj.
Bio je član selektorske komisije u kvalifikacijama za SP 2002. u Japanu i Južnoj Koreji, a potom je „plave“ samostalno vodio u kvalifikacijama za Evropski šampionat 2004. u Portugalu, da bi podneo ostavku posle poraza od Azerbejdžana.
Od 2001. godine je predsednik Fudbalskog saveza Crne Gore.
„
Kad on igra, to je lom
Na terenu pravi slalom
Deli lopte za ceo tim
Publika je luda za njim...“
Od trenutka kad je neverovatnim driblinzima i golovima u dresu titogradske Budućnosti skrenuo pažnju naše fudbalske javnosti na sebe, pa do dana današnjih kad suvereno drži sve konce crnogorskog fudbala u svojim rukama, Dejan Savićević je bio i ostao jedinstvena, neponovljiva zvezda na fudbalskom nebu nad Balkanom. Milan Živadinović se i danas hvali da je Dejo njegovo igračko otkrovenje, Ljup
ko Petrović s osmehom može satima da priča kako mu je
prilazio ne bi li ga oraspoložio, Ivan Osim i Fabio Kapelo sigurno se sećaju kako su s njim ratovali, ali bez ikakvog potcenjivanja bićemo najbliži istini ako kažemo da će svi navedeni, pa i drugi stručnjaci pre pamtiti da su u timu imali jednog Savićevića nego što će se Dejo osvrnuti na njihove savete, treninge i zapovedi.
Jer reč je o biseru koji se rađa i nalazi – a ne stvara,
jednom u sto godina! Reč je o igraču sa neverovatnim osećajem za l
optu koja bi bila „ljubljena“ i kad bi po njoj opaučio. Bez obzira da li je uštopuje, primi, doda, centrira, dribla, s njom se ušeta u gol ili je odnese u svlačionicu, na terenu, tribina
ma ili kraj malog ekrana svakome se čini kao da je to nešto najlakše na svetu.
Pored svega toga Dejo se još po tri stvari razlikovao od ostalih talentovanih i nesumnjivo
velikih igrača:
Što ga svemu tome što je znao niko nije naučio.
Što je čim primi loptu bez kalkulacija išao pravo u protivnički gol.
I, što bi mu lice posle svakog uspešnog, ali i neuspešnog pasa, posle svakog gola ali i promašaja, obasjao osmeh. Širok, neiskvaren, dečački. Dejo Savićević se od početka do kraja karijer
e na terenu najpr
e zabavljao, pa tek onda sećao koje su to taktičke zamisli dogovorene pre utakmice. Ono što su mu bogovi lopte lakim dodirom preneli po rođenju bilo je važnije od svega.
„
Dejo, Dejooooo
Dejo, majstore, pa ti si Bog...“
Leto 1988. godine. Prvi dan prelaznog roka. U prostorijama Fudbalskog saveza Beograda dva mladića stoje jedan pored drugog. Smeše se, poziraju. Istovremeno potpisuju ugovore sa Crvenom zvezdom. Jedan stiže iz Skoplja, kao najmlađi prvi strelac lige. Zove se Darko Pančev. Drugi iz Titograda. Ime mu je Dejan Savićević. Trčaće (neki kažu u šali, šetaće) terenom „Marakane“ uglavnom tamo ispred ili u protivničkom šesnaestercu. Zajedno će predstavljati tandem koji će u godinama koje su usledile pokoriti Evropu. A, ono što im je u tom trenutku takođe zajedničko je – da su obojica bili „već viđeni“ u Partizanu. Pančev je, pričalo se, potpisao i predugovor, čak u Londonu. Deja su krili, i od Hajdukovih, i od Partizanovih ljudi. Moćnih, svemoćnih!
Da li zbog toga što je crno-beli dres pretpostavio Zvezdinim, nikad nije dokazano, ali Savićević je odmah morao u vojsku. Na njegovu (i Zvezdinu) sreću nije išao u pešadiju već je mogao da trenira u Sportskoj četi JNA, a uz dozvolu vojnih vlasti igrao je i neke evropske utakmice. Nagovestio je svoj talenat protiv Dandalka, a onda je uz Dragana Piksija Stojkovića stao na prvi branik odbrane od buduće evropske imperije – Berluskonijevog Milana. U te tri čuvene utakmice sa „rosonerima“ učinio je da Arigo Saki izgubi još malo kose, a „tata Silvio“ upiše njegovo ime u svoju beležnicu. Na Dejinu žalost, gol koji je postigao u drugom susretu nije bio dovoljan da Zvezda prođe Milan, jer su Italijani pored Gulita, Van Bastena i Rajkarda na svojoj strani imali i maglu.
Usledile su godine Zvezdine vladavine u Jugoslaviji i sklapanje šampionskog mozaika za Evropu. Odlaskom Stojkovića u Olimpik, Savićeviću je poverena „desetka“ i glavna uloga u timu „vanzemaljaca“. Prirodno, ipak, nije centralni vezni, u krugu na sredini češće je Robi Prosinečki. Dejo tik do njega, poludesno, gde njegova čarobna „levica“ pomera granice mogućeg. Sezona iz snova. Golovi, asistencije, driblinzi i vrhunac na Olimpijskom stadionu u srcu Bavarske.
-
Pobedićemo Bajern u Minhenu – izjavljuje direktor Zvezde Dragan Džajić odmah posle žreba, a cela fudbalska Evropa se krsti u čudu. I levom i desnom.
li, čudo je Savićević. Onaj njegov beg od centra do Aumana, onaj njegov gol tada trostrukom prvaku Evrope, svaki Zvezdaš još sanja širom otvorenih očiju. Pa onda Bari, penali, slavlje, Zvezda najsjajnija među zvezdama. Nekoliko meseci kasnije – „Old Traford“. Finale Superkupa Evrope sa Mančesterom. Trofej ostaje u rukama Aleksa Fergusona, ali kompletna odbrana „đavola“ danima kasnije odlazi kod fizioterapeuta pošto im je Savićević „izlomio kičmu“.
Tokio. Jedna bravura „a la Savićević“, jedna prava dijagonala u pravom trenutku i Jugović načinje Kolo-kolo. Ostatak utakmice i gaženje Čileanaca Dejo gleda s tribina jer nije otrpeo udarac, nepravdu, jer je vratio čileanskom fudbaleru milo za drago.
Ali, i to je Dejo...
„
Zvezda, Milan i plavi tim
Pobeđuju kada su s njim...“
A da mu se nekad nije igralo, i nije. Znao je da dođe prvi na trening i zakasni zato što mu se nije silazilo sa stola za masažu. Znao je da prespava pet-šest utakmica i navuče gnev navijača, a odmah zatim, jednim driblingom, jednim potezom ponovo je kupi u sedmoj. Znao je da dovede do očaja novinare, trenere, funkcionere, samo bi slegao ramenima i prošao. Znao je i da natera celu „Marakanu“ da mu zviždi u 5. minutu finala Kupa kad je tražio zamenu jer ga je zaboleo primicač. „Boli, pecka, zateže...“ naučili su da izgovaraju i Italijani, baš kao i mi – sa neksrivenim simpatijama i ponosom što imaju Deja. I kad je otišao da levom kopačkom pokori „čizmu“, kad je krenuo da lomi i gvozdenu volju „Imperatora“ Kapela, Dejo se nije promenio ni za dlaku. Isti onaj, lenji, čudesni, neprevaziđeni Crnogorac naterao je kompletnu postavu Milana da ga moli da igra jedno finale, ali i čitavu planetu (osim, naravno, Zubizarete) da mu se divi posle onog famoznog pogotka lob udarcem u drugom, njegovom atinskom finalu Kupa šampiona, kad je Milan deklasirao Barselonu sa 4:0.
Skočio je tada i svaki naviač Zvezde, ali i svaki njegov dotadašnji protivnik konačno priznavši da je Dejo zaista – Genije.
Srećan rođendan Dejane Savićeviću. Hvala ti za one neverovatne poteze, driblinge i golove. Hvala za vreme koje si proveo na „Marakani“. Da li si mogao i više? Sigurno. Ali to onda ne bi bio ti...
Dejo, Dejo,
Dejo, majstore, pa ti si Bog.
Dejo, Dejo,
Dejo, genije, pa ti si Bog.
Kad on igra to je lom, na terenu pravi slalom.
Deli lopte za celi tim, publika je luda za njim.
Hej, svi aplauz sad za našeg Dejana
Dejo, majstore, pa ti si Bog!
Hej, neka peva sad cela Marakana:
Dejo, genije, pa ti si Bog.
Dejo, Dejo,
Dejo, majstore, pa ti si Bog.
Dejo, Dejo,
Dejo, genije, pa ti si Bog.
Zvezda, Milan i plavi tim pobeđuju kada su s njim.
Braća Rajt i braća Grim za njega su pitin dim.
Hej, svi aplauz sad za našeg Dejana
Dejo, majstore, pa ti si Bog!
Hej, neka peva sad cela Marakana:
Dejo, genije, pa ti si Bog.
Aj a aj a ea ea e, ae ea ea ea e a e
Hop Dejo, skoči Dejo, Dejo daj gol!
Hop Dejo, skoči Dejo, daj taj gol!
Deeeeejoooooo!
