Zanimljivo je kako se neke sekte i samoproklamovani hriscani takodje poklapaju u stavovima. Ne razumem sta si time hteo da kazes ili dokazes, ali to ide u oba smera.
Mene ne nagoni nista da verujem da ima bilo sta osim nicega, posle smrti. Stanje u kome se covek nalazi posle smrti ako cemo po filozofski, je identican onom pre nego sto je bio zacet. Dakle, ne postoji nikakvo stanje, koje bi se recima moglo opisati ili docarati, da je ikome poznato.
To nepostojanje je ono sto nagriza vernike iznutra, kao rdja, pa vise pridaju znacaja toj prici u koju veruju, nego u sam cin zivota. Razlicito ga tumace, neki kao san iz koga ce se probuditi, neki kao kosmar, neki jednostavno zive samo zato sto je antihriscanski ubiti se, nekima cak ni to nije problem, vec nadju izgovor i za to. Razlicite vere, razlicito odgajanje, razliciti ljudi. Uglavnom se svodi na isto.
E sad, odatle krecu drugi problemi. Neko ko ne ceni sopstveni zivot, ne moze da ceni ni tudji. Pogotovo ne vise od svog, zato sto nema nikakvo merilo. Sve sad to zavisi ko je kako shvatio sta za njega predstavlja vera, ali vera ni u jednom stadijumu nije bezopasna.
Dusa kao koncept, je zapravo izuzetno stetan alat, nagoni coveka da misli da njegove misli dolaze iz neceg sto ne pripada materijalnom svetu, i da je kao takva vecna, iako je koncept vecnosti apsurd. Zamisljaju da je to nekakav duh, duh je najcesce pominjana forma/obik. Taj duh moze svasta nesto nemoguce. Svasta sto malo dete moze da izmasta.
