Način stvaranja čoveka razlikuje se osobenošću od načina svaranja materijalnog sveta. Sveto Otkrivenje svedoči da je materijalni svet stvoren po reči Božjoj, a čovek po obrazu i podobiju Božjem. Tako je prvoga čoveka stvorio ne samo Otac, nego i Sin, i Sveti Duh.
Govoreći po drugi put u knjizi Postanja o stvaranju čoveka, bogovidac Mojsej daje neke pojedinosti koje u mnogome rasvetljuju tajanstveno dvojstvo čovekova bića. Tu on pokazuje da je telo čovekovo iz praha zemljinog, a duša — iz daha Božjeg.
Preimućstvo čovekovog stvaranja sastoji se u tome što je Triipostasni Bog lično i neposredno, tako reći svojim sopstvenim rukama, sazdao telo čovekovo i dao mu svoj dah života, a nije ga zemlja, po zapovesti Božjoj, sama proizvela, kao što je tobio slučaj sa ostalim živim bićima na zemlji. „Od vidljive i nevidljive prirode, veli sveti Damaskin, Bog je svojim vlastitim rukama stvorio čoveka po obrazu svojemu i po podobiju: od zemlje je sazdao telo, a dušu razumnu i misleću dao mu dahom svojim“. U čoveku je na veoma tajanstven način izmešana bogolika dobrota i krasota sa crnim prahom zemljinim, i „čovek je stvoren Tvorcem da bude ovoploćeno obličje transcendentne Božanske moći“, čovek nije ni samo telo niti čisti duh; on je jedinstvo tela i duha, i to bogozdano jedinstvo, u kome je sve neizrecivo tajanstveno i zagonetno. Duša bez tela ne sačinjava čoveka, niti telo bez duše, nego jedno sa drugim i jedno u drugom. Tako, po rečima svetog Irineja, duša može biti deo čoveka (pars hominis), ali nikako sav čovek; potpun čovek je u jedinstvu, u savezu duše sa telom. Isto tako ni telesni sastav (plasmatio carnis) sam po sebi nije potpun čovek, nego je telo čoveka i deo čoveka (pars hominis); ni duša sama po sebi nije čovek, nego je duša čoveka i deo čoveka. Šta je čovek, pita sveti Justin, ako ne razumno biće, sastavljeno iz tela i duše? Je li duša po sebi čovek? Ne, nego je ona duša čoveka. Hoćemo li telo nazvati čovekom? Ne, nego telom čoveka. Ni duša ni telo, odvojeno uzeti, nisu čovek, nego se njihovo jedinstvo naziva čovek.
Iako je telo neophodni sastojak čovekova bića, njegov veštastveni osnov, ipak je ono oruđe, organ, a duša život i životvorno načelo u čoveku. Duša može živeti bez tela, ali telo ne može bez duše: duh je ono što oživljava (το ζωοποιοΰν), telo ne koristi ništa (ούκ ωφελεί ουδέν), jer je telo bez duha mrtvo (το σώμα χωρίς πνεύματος νεκρόν έστιν). Bogolika duša je biće prosto, bestelesno, razumno, slobodno, životvorno. Kao prosto biće ona je nedeljiva, kao bestelesno — nevidljiva, kao životvorno — besmrtna. A telo je prašina zemljina, glineni sasud duše, zemljani dom duše, u kome duša živi privremeno. Na to ukazuju reči premudrog Solomona: I vozvratitsя perstъ vъ zemlю, яkože be, i duhъ vozvratitsя kъ Bogu iže dade ego. Svu svoju vrednost telo dobija od bogolike duše koja boravi u njemu; bez nje se ono raspada, umire i gubi svoju vrednost. O tome rečito govori Spasitelj kada pita: Kakva je korist čoveku, ako sav svet dobije, adušu svoju ošteti (την δε ψυχήν αύτοϋ ζημιωθή)? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju? Ovom životvornom istinom Svetoga Pisma o duši i telu živi Sveto Predanje, i govori nam o njoj blagodatno i svešteno. Sveti Damaskin piše: „Duša je suština (ουσία) živa, prosta, bestelesna, po svojoj prirodi nevidljiva za telesne oči, besmrtna, misleća i razumna, bezoblična (ασχημάτιστος), služi se organskim telom i daje mu život, i uzrastanje, i osećanje, isilu rađanja; um (νους) pripala duši ne kao nešto tuđe njoj nego kao najčistiji deo njen, jer što je oko u telu to je um u duši. Duša je, dalje, slobodna, ima sposobnost htenja i delatnosti (Φελητική τε και ενεργητική); ona je promenljiva, to jest promenljiva s obzirom na volju, jer je stvorena. Sve je to duša po prirodi (κατά φΰσιν) dobila od blagodati Stvoritelja, od koje blagodati je dobila i biće (το είναι) i naročitu vrstu prirode“. Bog je tvorac i duše i tela; duša je prekrasno sazdanje Božje, bogoliko slobodno, besmrtno, netruležno, po blagodati Božjoj; telo je oruđe (έργαλειον) duše, neka vrsta odeće i pokrivača duše. „Telo nije jače od duše, veli sveti Irinej, pošto duša nadahnjuje, i oživljava, i uzrasta, i ustrojava telo; duša poseduje telo i vlada njime. Telo je kao instrument, a duša zauzima mesto umetnika… Dajući život telu, sama duša ne prestaje živeti“. Telo je kao harfa, veli sveti Atanasije Veliki, na kojoj duša, razumna i besmrtna, kao muzičar svira. Duša kreće telo, a ona sama sebe pokreće, jer kretanje duše nije ništa drugo do život duše. Za telo velimo da živi kada se kreće, a umire kada prestane da se kreće, tj. kada ga duša napusti. „Duša je život tela, a život duše je Duh Božji“
Према учењу Новог завета и изворном црквеном предању, Свети дух није апстрактна, односно безлична сила већ стварни Бог, треће лице Свете Тројице, једносуштан Оцу и Сину. U principu, u ontološkoj dubini svojoj, život duše je od Svetoga Duha.
Avve Justin Popović
