Jevanđelje arhangela Gavrila
Luka, 1, 24-28. Zač. 3.
Sunce se ogleda u čistoj vodi, i nebo u čistom srcu.
Mnogo domova ima Bog Duh Sveti u ovoj prostranoj vasioni,
ali čisto srce čovečje dom je Njegove najveće radosti. Ovo je upravo Njegov dom, sve ostalo su samo Njegove radionice.
Nikad čovečje srce ne može biti prazno; ono je vazda ispunjeno: ili adom, ili svetom, ili Bogom. Sadržina srca zavisi od čistote srca.
Nekada je srce čovečje bilo ispunjeno samo Bogom; ogledalo - samo za krasotu Božju, harfa - samo za hvalu Boga. Nekada je ono uistinu bilo
u ruci Božjoj, i stajalo je van opasnosti; no kada ga je čovek po bezumlju uzeo u svoje ruke, zverovi mnogi napali su na srce čovečje, i od tada je nastalo ono što posmatrano iznutra naziva se robovanjem srca čovečjeg, i što posmatrano spolja naziva se istorijom sveta.
Nemoćan da drži
sam svoje srce rukama svojim, čovek ga je naslanjao na bića i na stvari okolo sebe. No našto je god čovek naslonio srce svoje, od toga se srce čovečje uprljalo i ranilo.
O, jadno srce ljudsko, svojino mnogih nezakonitih gospodara, bisere među svinjama! Kako si otvrdlo od duga robovanja, i kako si potamnelo od teške tame! Sam je Bog morao sići, da te oslobodi od ropstva, da te spase od tame, da te izleči od grehovne prikaze i da te ponovo uzme u Svoje ruke.
Silazak Boga među ljude je najneustrašivije delo Božje ljubavi, Božjeg čovekoljublja, najradosnija vest za čiste i najneverovatniji događaj za nečiste srcem.
Kao stub od plamena u najgušćem mraku, takav je silazak Boga među ljude. A povest ovoga Božjeg silaska među ljude počinje sa angelom i devojkom, sa razgovorom između nebesne čistote i zemaljske čistote.
Kad nečisto srce razgovara s nečistim srcem, to je
rat. Kad nečisto srce razgovara s čistim srcem, i to je rat. Samo kad čisto srce razgovara s čistim srcem, onda je to radost mir i - čudo.
Arhangel Gavril prvi je blagovesnik spasenja ljudskog, ili čuda Božjeg; jer spasenja ljudskog ne bi bilo bez čuda Božjeg. Prečista Deva Marija prva je čula tu blagovest, i prva od ljudskih bića ustreptala od straha i radosti. U njenom čistom srcu nebo se ogledalo, kao sunce u čistoj vodi; pod njeno srce imao je da položi glavu Svoju i obuče se u telo Gospod, Stvoritelj novog i Obnovitelj staroga sveta.
O tome govori današnje jevanđelje.
U one dane zače Jelisaveta žena Zaharijina, i tajaše se pet meseci govoreći: tako mi učini Gospod u dane ove u koje smotri da skine sramotu moju među ljudima. U koje dane? U one dane, koji prethode velikom danu Rođenja Gospoda Isusa. Egda pride končina ljeta, kada se sustigoše sva velika proročanstva u ispunjenju, kada se navrši rok, prorečen Danilom, kada nestade kneza od kolena Judina, kada nemoćni rod ljudski uzdisaše zajedno sa nemoćnom prirodom oko sebe očekujući spasenje ne više od čoveka niti od prirode nego od Boga jedinoga, u to vreme zače Jelisaveta žena Zaharijina. No šta ima starica Jelisaveta, žena Zaharijina i nerotkinja, zajedničko sa spasenjem roda ljudskoga? Ima zajedničko to, što će ona roditi Preteču Spasiteljeva, koji će kao vojnik napred ići i objavljivati dolazak Vojskovođe. Starica nerotkinja mogla je roditi samo glasnika spasenja no ne i Spasitelja. Ona je verna slika staroga sveta, koji je bio sastareo i besplodan, bez roda i ploda, gladan i žedan; slika sasušenoga sveta, koji je kao prestarelo i sasušeno drvo još mogao nekim čudom i ozeleneti, i objaviti proleće, no nikako i plod dati.
U ono vreme, kao i u sva vremena, žena nerotkinja osećala se pod sramotom stideći se i Boga i ljudi i sebe. Našto brak, ako supruzi nemaju dece? I Raj može za bezdetne da postane mestom iskušenja i propasti a kamo li zemlja. Bezdetne supruge najviše jede stid jedno od drugoga. Jedno drugome oni izgledaju kao zelene smokve bez ploda, i u dnu svoje duše bojažljivo i neizrazivo osećaju prokletstvo na sebi. I što je najgorče - kao i u naše dane - jedno drugo obično podozreva u pohoti i nečistoći, i oboje smatraju svoj brak, hteli ne hteli, ozakonjenom pohotljivošću i nečistotom, naročito još ako ne znaju za Boga i ne osećaju prst Božji na sebi. Za to su bezdetni brakovi kratka veka i još kraće sreće. Jer ništa u svetu ne razočarava ljude više od besplodne želje, već zadovoljene i prezadovoljene. Prvobitna zapovest Božja:
rađajte se i množite se (Post. 1, 28), teži kao planina nad besplodnim supruzima, ma je oni čak i ne znali. Ma je oni i ne znali razumom, kroz učenje, moraju je znati srcem, kroz osećanje jer je utisnuta kao neizgladljivi pečat na svaku dušu ljudsku, kao i sve osnovne zapovesti Božje. O tugovanju besplodnih supruga dovoljno se zna kako iz Svetoga Pisma tako i iz svakodnevnog iskustva sviju naroda i sviju vremena.
Ali čudom u te čudesne dane Jelisaveta zače u svoje stare dane. Kako to može biti? pitaju se oni, koji lete čulima po površini stvari kao po ledu nad jezerom, prepunim sile i života. Oni koji i sami dušom osećaju i jezikom priznaju, da se ovaj svet ne može drugčija spasti nego čudom Božjim, obično, kada čudo Božje dođe, vrte glavom i odriču čudo pitajući se: kako to može biti? Kad ne bi postojao živi i svemoćni Bog, onda ništa ne bi moglo biti, ništa postojati, ništa se uopšte desiti. Niti bi tada mogla roditi rotkinja ni nerotkinja. Ali kad postoji živi i svemoćni Bog, onda je sve moguće, tim pre što Boga ne vežu zakoni prirode, koje On nije dao da veže Sebe nego druge, niti da ograniči Svoju moć nego da učini neophodnom Svoju milost. Isto kao jedna sprava, koju je čovek napravio svojom rukom, što ne ograničava slobodu čoveka, da radi ovako ili onako, kroz nju ili mimo nje, isto tako ni Bogom stvoreni svet sa svojim zakonim ustrojstvom ne ograničava slobodu Boga da radi ovako ili onako, shodno Svome milosrđu i ljudskim potrebama. Valjda oni, koji rađaju, rađaju svojom silom a ne Božjom! Bog je naročito surevnjiv na život, te ga deli kako On hoće; začinje se život gde On hoće i ne začinje gde On neće. Otuda i biva, da ponekad mladi supruzi pri svim ispunjenim prirodnim zakonima nemaju dece, a ponekad opet stari supruzi mimo prirodnih zakona imaju dece. Živi Bog je jedini gospodar života, te nad onim, nad čim On jedini gospodari, nemaju sile ni priroda ni prirodni zakoni, a još manje gatari i vračari, kojima se nerotkinje često za pomoć obraćaju ne znajući da su gatari i vračari služitelji ne svetle božanske sile no tamne sile demonske.
Čovek očekuje čudo od Boga, a kad čudo dođe on ne veruje u njega. Priroda je postala drvetom iskušenja za čoveka. Sakriven zbog svoje golotinje pod senku prirode čovek bi i hteo da ga Bog poseti i boji se Božje posete. Kad ga Bog ne poseti, on se žali, a kad ga poseti, on odriče. Kao što je u Raju Adam bio stavljen između dva drveta: života i poznanja, tako je potomstvo Adamovo stavljeno opet između dva drveta: Boga, kao Drveta Života, i prirode, kao drveta poznanja. Da se i sad, kao i onda, oproba sloboda čovekova, njegova poslušnost i njegovo smirenje. Da se okuša mudrost čovekova. Da se okuša srce čovekovo. Da se okuša volja čovekova. Jer da nema iskušenja, ne bi bilo slobode. A da nema slobode, ne bi bilo ljudi kao ljudi, no bilo bi u svetu samo dve vrste stenja: nepokretnog stenja i pokretnog stenja.
Sve ove proste i jasne istine, koje ne znaju duše sa zemaljskim razumom i koje one ne mogu znati zbog pomračenosti duhovnog vida grehom, znala je jedna prosta no pobožna starica, Jelisaveta. Zato se ona i ne začudi, kad zatrudne u starim danima, nego odmah izađe sa gotovim i jedinim razumnim objašnjenjem svoje nevremene trudnoće:
tako mi učini Gospod u dane ove. A zašto? Ona još i ne zna, niti po smirenosti svojoj sme da pomisli, kako će redak i veliki biti plod utrobe njene. Ona ne zna za lavovsku ulogu u istoriji ljudskog spasenja, koju će imati da odigra njen sin: Prorok, Preteča i Krstitelj. Niti ona zna duboke smerove Božje, sračunate do kraja vremena, niti još proniče u to, kako Bog bešumno izvodi te smerove kroz sluge i sluškinje svoje, bešumno i lagano, ali bez prepona i zadržavanja. Ona zna samo jedan skroman i dirljiv razlog Božjeg blagovolenja prema njoj: tako mi učini Gospod u dane ove, veli ona, da skine sramotu
moju među ljudima. Čudo Božije ona protumači kao znak Božje milosti prema njoj. I to je pravilno, no nije sve. Da je to čudo ona protumačila kao znak Božje milosti prema vascelom starom svetu, koji je bio besplodan, onda bi rekla sve. Gle, tim čudom Bog je pripremao jedno veće čudo, kojim je hteo da skine sramotu pred angelima sa celoga besplodnoga roda ljudskog.
A u šesti mesec poslan bi angel Gavril od Boga u grad Galilejski, po imenu Nazaret, devojci obručenoj mužu, po imenu Josif, iz doma Davidova, i devojci ime Marija. Ovde se misli na šesti mesec trudnoće Jelisavetine, ili na šesti mesec začeća Jovana Preteče. Zašto baš u šesti mesec? Zašto ne u treći, ili peti, ili sedmi? Zato što je stvaranje čoveka bilo u šesti dan, posle sve stvorene prirode. Hristos je Obnovitelj sve tvari. On dolazi kao novi Stvoritelj i kao Novi Čovek. U Njemu je sve novo. U ovome novom stvaranju Jovan je preteča Hristu onako od prilike kao što je u prvom Božjem stvaranju sva priroda bila preteča starome Adamu. Jovan predstavlja pred Hristom Gospodom svu zemaljsku tvar ukupno sa starim čovekom, samo u njemu pokajanim. U ime čovečjeg roda on će ići pred Gospodom kao pokajnik i propovednik pokajanja. Još ovaj šesti mesec, u koji se mladenac Jovan zaigra u utrobi matere svoje, odgovara šestom periodu vremena, u kome se Spasitelj rodio, i šestom pečatu iz Otkrovenja Jovanova (6, 12).
U šesti mesec, dakle,
poslan bi angel Gavril. U velikoj drami prvoga stvaranja pojavljuju se angeli na prvom mestu:
u početku stvori Bog nebo i zemlju (Post. 1, 1). Pod nebom se razumeju angeli u svima stupnjevima nebesne jerarhije. Pa evo, i na samom početku velike drame novog stvaranja pojavljuju se opet prvo angeli. Angel je kroz usta proroka Danila odredio vreme, kad će se roditi Car nad carevima; angel je kroz usta proroka Isaije i drugih proroka, izrekao način, kako će se On roditi, angel je objavio prvosvešteniku Zahariji rođenje Preteče; angel objavljuje sada rođenje samoga Bogočoveka. Kada se pak Bogočovek bude rodio, angeli će horovima pevati nad vitlejemskom pećinom. Svako stvaranje Bogu je radost, jer Bog ništa ne radi po nuždi i moranju, kako to uče neke mračne filosofije i neznabožačke basnoslovne religije. Svako stvaranje Bogu je radost, i tu Svoju radost Bog voli da podeli s nekim. Jer radost u čistoti i od ljubavi jedina je stvar na nebu i na zemlji, koja se deljenjem ne umanjuje nego povećava, ako bi uopšte smelo biti reči o povećavanju radosti od ljubavi kod Boga, praistočnika i radosti ljubavi. Zato stvorivši angele u prvom stvaranju, Bog ih odmah uzima u saradnju na daljem poslu svome. Stvorivši Adama, on ga odmah uzima u saradnju u upravljanju Rajem i svima stvorenjima u Raju. Isto tako i pri Novom Stvaranju: pred Hristom, Novim Čovekom, idu angeli; u strojenju Svoga Carstva Gospod odmah uzima u saradnju apostole, potom i druge osobe, koje Njemu sarađuju ne samo dok su na zemlji, u zemaljskom životu, nego i posle svoje telesne smrti. U tu Svoju saradnju Gospod i do dana današnjega uzima svetitelje, mučenike i ostale, koji su se toga udostojavali i udostojavaJu. No, kome bi poslan veliki arhangel Gavril? ("Poslan bi vojnik, da objavi carsku tajnu, tajnu, koja se verom poznaje a ljubopitstvom ne nahodi; tajnu, kojoj se treba klanjati a ne čovečjim razumom meriti; tajnu, koja se da protumačiti božanskim razumom a ne čovečanskim."
Zlatoust: Beseda na Blagovesti.)
Devojci obručenoj mužu, po imenu Josif iz doma Davidova. Veliki arhangel Božji javlja se devojci, jer kroz devojku, čistu prečistu, treba da prođe i dođe Početnik novoga sveta, Novoga Stvaranja. Novi svet treba da bude sama čednost i čistota, nasuprot starome, istrulelome svetu, koji je postao nečistim zbog svoje uporne neposlušnosti prema Tvorcu svome. Devojka treba da posluži kao kapija, kroz koju će Spasitelj sveta ući u svet kao u Svoju radionicu i Svoj dom; devojka a ne žena, jer žena, ma kako bila uzvišena duhom, vezana je za stari svet i staro stvorenje, budući vezana za svoga muža, te nije slobodna od svetskih želja i svetske pristrasnosti. Zato ne žena no devojka, čista prečista, savršeno predana samo Bogu i srcem svojim odvojena od ovoga sveta. Takva devojka je telesno izrasla u truležnom svetu, kao krin na đubrištu, no nedodirnuta od truleži sveta.
Ta izabrana devojka bila je
obručena Josifu, rođaku svome. Zašto je bila obručena? Promisao Božji tako je uredio, da bi je sačuvao od podsmeha demona i ljudi. Da nije bila obručena, pa rodila, ko bi od ljudi mogao poverovati, da Sin njen nije nezakonito rođen? I koji bi je zemaljski sudija u tom slučaju poštedeo od strogosti zakona? Promisao Božji nije hteo, da navodi bedu na izbranicu Svoju niti teško iskušenje na ljude, zato je tako ustrojio, da prikrije Devu i njeno rođenje pod vidom obručenja. ("Kad sam Hristos mnogo što šta iz početka prikrivaše, nazivajući sebe sinom čovečjim i ne otkrivajući svuda javno svoju jednakost sa Ocem, što se čudiš što i ovo prikri, pripremajući neku divnu i veliku tajnu?"
Zlatoust: Bes. na Mateja.)
Zašto je čoveku ime baš
Josif? Da podseti na divnoga i celomudrenoga Josifa, koji je u strašno pokvarenom Egiptu očuvao svoju telesnu i duševnu čistotu, te da se i time olakša vernima savest u verovanju, da je plod devičke utrobe Bogomaterine u istini od Duha Božjega a ne od zemaljskog strasnog čoveka.
I ušavši k njoj angel reče: raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama. Novo stvaranje radost je Bogu i ljudima; zato ono i počinje s blagovešću:
raduj se! Tom rečju otvara se drama novoga stvaranja. To je prva, početna reč, koja se čula čim se zavesa velike tajne počela podizati. Gavril naziva Devu Mariju
blagodatnom zato što je duša njena kao hram bila ispunjena životvornim darovima Duha Svetoga, nebeskim mirisom i nebeskom čistotom. Neblagodatni su oni, čije su duše zatvorene prema Bogu a otvorene jedino prema zemlji, te mirišu zemljom, grehom i smrću.
Blagoslovena si ti među ženama. S kim je Gospod, s tim je i blagoslov. Odsustvo Gospoda, odsustvo je i blagoslova. Udaljenost Boga od čoveka jeste prokletstvo, blizina Boga čoveku jeste blagoslov. Naravno, jasno je iz pojma o čovekoljublju Božjem, da se Bog nikada ne bi udaljio od čoveka, da se prvo čovek nije udaljio od Boga. Dolazak Gospoda Hrista u svet pokazuje to bezgranično Božje čovekoljublje. I ako je čovek prouzrokovao razdaljinu između sebe i Boga, ipak evo Bog se prvi približuje čoveku, da premosti tu razdaljinu. Žena je prva stvorila ambis između čoveka i Boga. Evo, žena biva i most nad ambisom. Eva je prva pala u greh, i to u svetlome Raju, gde ju je sve zadržavalo od greha; Marija je prva pobedila sva iskušenja, i to u tamnome svetu, gde sve vuče u greh. Zato je slabovoljna Eva i rodila, kao prvi svoj plod na zemlji, bratoubicu Kaina, dok je junakinja Marija rodila Junaka nad junacima, koji je izveo iz tamnice greha i smrti bratoubilački rod ljudski, rod neposlušne i nečiste Eve.
A ona videvši (arhangela)
smuti se od reči njegove i pomisli: kakav bi ovo bio pozdrav"?
Kao dete! Marija i jeste pravo dete. Gospod je rekao:
ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećeše ući u carstvo nebesno (Mat. 18, 3; 19, 14). Ovaj svet strasti i strasnosti brzo stari čoveka. Naše je detinjstvo vrlo kratko, i u modernom vremenu ono biva i bivaće sve kraće i kraće. Ko se može povratiti i biti još jedanput dete? Marija je bila i ostala celog svog života dete, po čednosti i naivnosti, po strahu i poslušnosti prema Bogu. Nije li ona ušla u carstvo Sina svoga još i pre Njegove propovedi o carstvu? Gle, carstvo je Božje bilo unutra u njoj (Lk. 17, 21)! Kao dete ona se i uplašila od pojave angela; kao dete i pomislila:
kakav bi ovo bio pozdrav? Ničega izveštačenoga, ni uvijenoga, ni pozorišnoga nema kod nje, no sve detinjski prosto, čedno, jasno i naivno.
Veliki Gavril, koji je prisustvovao stvaranju čoveka u početku vremena, i koji ima moć da prozire skroz duše ljudske, gledao je burne pomisli Prečiste Deve jasnije no mi što možemo da gledamo tela. On vide, dakle, smućenost njene duše i pohita da je umiri umilnim rečima
Ne boj se Marija! jer si našla milost u Boga. Ne boj se, dete! Ne boj se, blagodatna kćeri Božja! Ne boj se, najblagoslovenija od svih smrtnih, jer će blagoslov Božji sići kroza Te na sav rod ljudski! Ne boj se, jer si našla milost u Boga. (Bogoduhnoveni Andreja Kritski ulazeći u misao velikog arhangela ovako objašnjava blagovest Presvetoj Devi: "Ne boj se, Marija! Ti si obrela blagodat u Boga, blagodat koju nije primila Sara, koju nije osetila Reveka; obrela si blagodat, koje se nije udostojila ni slavna Ana, ni Fenana, njena suparnica. Jer mada su one postale majkama, ipak su u beščadstvu izgubile devstvo, a Ti postajući Materom zadržavaš i devstvo Svoje nepovređeno. I tako, ne boj se; Ti si obrela blagodat Božju - blagodat, koju osim Tebe niko od večnosti nije obreo". Beseda na Blagovesti.) Ove poslednje reči govore protiv tvrđenja nekih zapadnih bogoslova odnosno tzv. "neporočnog začeća", naime, kao da je Deva Marija začeta i rođena od svojih roditelja bez senke greha Adamova i odgovornosti za taj greh. Kad bi tako bilo, zašto bi arhangel rekao: našla si milost u Boga?Milost Božju, koja uključuje pojam opraštanja, nalazi onaj, kome je ta milost prvo nužna, a drugo onaj, ko je traži. Ne, nego je Presveta Deva uložila herojski trud na uzvišenju svoje duše ka Bogu, i na tom putu uzvišenja srela ju je Božja milost.
Pošto je umirio devičku dušu Marijinu, sada joj krilati vesnik Božji isporučuje glavnu poruku neba:
I evo začećeš u utrobi, i rodićeš sina, i nadeni mu ime Isus. On će biti veliki i nazvaće se Sin najvišega, i daće Mu Gospod Bog presto Davida, oca njegova, i zacariće se u domu Jakovljevu va vek, i carstvu njegovu neće biti kraja. Božji vesnik govori jasno do pojedinosti. Začećeš u utrobi, to jest u telu. Kao što ovaj izraz upotrebljuje i Psalmist: i duh prav obnovi vo utrobje mojej (Psal. 50). Ovim naglašavanjem u utrobi arhangel kao da želi unapred da predohrani protiv zabludnog učenja jeretika doketa, kao da Hristos tobož nije imao stvarno telo, niti da je bio stvarno rođen, niti da je bio stvaran telesan čovek, nego kao da je tobož bio samo jedan prizrak telesnog čoveka.
Ime Isus, ili Jošua - po jevrejskom - takođe je značajno. Takvo je ime nosio sin Navinov, koji je uveo narod izrailjski u zemlju obećanu, preobražavajući tako ulogu i delo Isusa Spasitelja, koji je uveo rod ljudski u Jednu istinsku i besmrtnu zemlju obećanu, u carstvo nebesno.
Sve ostalo što saopštava arhangel, sračunato je na to, da uveri Devu, da će njen sin biti očekivani Mesija. Da će On biti Sin Najvišega, da će dobiti od Boga presto Davidov i da će se zacariti u domu Jakovljevu va vek - sve je to u svesti svakoga Izrailjca, a tim pre u svesti duhovno vaspitane Deve Marije, dovođeno u vezu jedino sa očekivanim Mesijom. Arhangel ne govori Devi sve o Gospodu Isusu, no samo ono što je njoj kao proročanstvo poznato i pojmljivo iz Svetoga Pisma.On joj ne govori o svetskoj i svečovečanskoj ulozi Isusovoj, o Njemu kao Spasitelju svih naroda i plemena, niti kao Osnivaču duhovnoga carstva, niti kao Sudiji svih živih i mrtvih, a još manje o Njemu kao Slovu Božjem, kao jednoj od tri večne ipostasi Svete Trojice. Da joj je to rekao, još više bi je smutio. Ona nije sveznajuća, pored svoje čednosti i čistote. I ona će imati mnogo da se uči od svoga Sina u toku i vremena i večnosti, da sluša i čuva u srcu svome sve reči Njegove (Luka 2, 51; Jov. 2, 4). Arhangel se drži tačno ramova izrailjskog poimanja. On govori u organskoj vezi sve ono što se nalazi rasejano po prorocima i što ona zna (Is. 9, 6-8; 10, 16; 11, 1; Jerem. 25, 5; 30, 9; Jezek. 34, 24; Osija 3, 5; Mihej 5, 4; Psal. 132, 11; Danil 2, 44; i dr.). "Zakle se Gospod Davidu u istini, od koje ne će odstupiti: od poroda Tvojega posadiću na prestolu tvojemu (Ps. 132, 11). Gospod posla Reč Jakovu, i ona pade u Izrailju (Is. 9, 8.).
Čuvši ovu poruku neba Deva Marija, u svojoj detinjoj čednosti i naivnosti pita čudnog Posetioca: Kako će biti to kad ja ne znam muža?(Dobro zapita ona angela: "kako je to moguće?" jer ona je ranije čitala, kako je rečeno, da će devojka začeti, ali nije čitala kakvim će načinom začeti. - Amvrosije). Ove reči ne izražavaju njeno neverovanje glasu arhangela nego samo njenu detinjsku čednost i naivnost. Šta bi neko od vas rekao na sličnu poruku najneobičnijeg gosta od svih gostiju? Ono što bi vam prvo palo na um pri treperenju srca vašeg, je l' te? No Deva Marija nije rekla nešto izlišno. Ako je njeno pitanje, pretpostavimo, izlišno za nju, ono nije izlišno za nas. Radi nas njen blagodatni duh postavlja jedno pitanje, koje bi postavili svakako svi mi, budući pod teretom prirodnog zakona. Za rođenje treba muž; - gde je muž? Tako bi pitali svi mi, udaljeni od slobode, koja se raduje svemoći Božjoj, a prignječeni navikom na silu prirode. Zato je nužno bilo, zbog nas, da Deva postavi ovo pitanje, te da mi čujemo odgovor Božjeg poslanika. Šta odgovara Gavril?
Duh sveti doći će na Tebe i sila najvišega oseniće te, zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji. I eto Jelisaveta tvoja tetka, i ona zače sina u starosti svojoj, i ovo je šesti mesec njojzi koju zovu nerotkinjom, jer u Boga sve je moguće što reče.
Potpun i potpuno zadovoljavajući odgovor. Bog idježe hoščet pobježdajetsja estestva čin. Priroda i prirodni zakoni su kao i da nisu kad živi Bog sprovodi Svoju volju i Svoje ustrojstvo ljudskog spasenja. "Blagodat se ne potčinjava zakonu prirode" - veli Grigorije Neokesarijski. (I Slovo na Blagovesti). Duh je ono što oživljava (Jov. 6, 63), posvedočio je sam Obnovitelj sve tvari, Gospod Isus. Duh oživljava posredno ili neposredno. Neposredno Duh Božji je davao život u Raju, pre greha. I reče Bog - i bi tako! Posle greha Duh daje život posredno, kroz stvorene duše i stvorena tela. To posredno dejstvo Duha i nazivamo mi prirodom i prirodnim zakonom. No Duh Božji ima Sebi rezervisano pravo i neograničenu moć, da daje život i neposredno, sve prema Svojoj volji a shodno Božjem ustrojstvu spasenja ljudskoga. No i pri posrednom davanju života Duh je i začetnik i vlasnik života. Priroda, ovakva kakva je, samo je jedna sen, jedan zastor, kroz koji Duh dejstvuje. No i u slučajevima posrednosti ima stupnjeva, jer Duh dejstvuje više posredno i manje posredno. Takvi su slučajevi kod rotkinja i kod nerotkinja. Posredan, no manje posredan, Jeste slučaj i sa starom Jelisavetom, kao što je bio slučaj i sa majkom Isakovom, Samsonovom i Samuilovom. Jer začeće kod starih žena ne može se ipak nazvati neposrednim dejstvom Duha, pošto su sve rotkinje i nerotkinje od Eve pa nadalje pričasnice greha, vezane sa ovim svetom željama i pohotama, više ili manje. Jedino začeće pri neposrednom naitiju, ili dejstvu Duha Života jeste začeće Prečiste Devojke Marije. U svoj istoriji stvaranja od Adama do Hrista takvoga slučaja nije bilo. Takav je samo jedan slučaj u vremenu, i samo jedan u večnosti. Oba se odnose na Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista.
Jer u Boga je sve moguće što reče. To znači, da svaka reč Božja ispunjava se uvek u potpunosti. Još kroz nadahnutog Isaiju proroka Bog je pustio reč: gle, devojki će začeti i roditi sina (Is. 7, 14). Pa evo to se i zbiva. Od kad svet postoji za Boga se može samo jedno reći. Bog reče - i bi tako! Reči su Gospodnje reči čiste, srebro u vatri očišćeno od zemlje, sedam puta pretopljeno (Ps. 12, 6).
Deva Marija nije posumnjala u reči Gospodnje, objavljene joj arhangelom. Jer da je posumnjala, kao što je sveštenik Zaharija posumnjao, i ona bi bila kažnjena kao što je i Zaharija bio kažnjen. I mada su dosta slična pitanja, koja upućuju angelu i Zaharija i Marija, ipak su srca njihova sasvim različna. A Bog gleda na srca ljudi. Dva sasvim različna srca mogu iskazati slične reči.
Saslušavši objašnjenje Božjeg vesnika najsmirenija od smirenih devojaka zaključuje svoj razgovor s arhangelom umilnim rečima:
Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči Tvojoj: Ona ne kaže: evo sluškinje tvoje, arhangele, nego veli sluškinje Gospodnje, jer zna, da je arhangel samo isporučitelj volje Božje, i da je i on, mada velemoćan i besmrtan, samo sluga Boga živoga. S druge strane opet ona ne kaže: neka mi bude po reči Gospodnjoj - nego po reči tvojoj, da time ukaže čast besmrtniku i vođi čitave vojske besmrtnika. I jedna i druga misao pak izražava najgotoviju poslušnost i najpotpuniju smirenost. Ovakav mudar odgovor moglo je dati samo srce preispunjeno čistotom, jer u takvo se srce prava mudrost najradije i uliva. U času svoga iskušenja u Raju Eva je bila trenutno zaboravila ovakav jezik. Jer u času njenoga kušanja ona je poklonila pažnju rečima Satane, i njeno se srce trenutno onečistilo, a zbog nečistoće i mudrost iz njega udaljila. Od gordosti i neposlušnosti onečistilo se srce Evino i pomračio um njen; od gordosti i neposlušnosti naspram Boga propao je stari svet, onakazio se rod ljudski, unesrećila sva stvorena tvar. Na smirenju i poslušnosti ima se zidati novi svet. Neopisivo je smirenje i poslušnost Presvete Bogomajke, nju će samo njen Sin, Spasitelj i Obnovitelj svekolike tvari, prevazići Svojim beskrajnim smirenjem i poslušnošću.
Najzad, krilati vesnik početka našega spasenja uzlete u višnji svet, među svoje besmrtne drugove. A njegova blagovest ne bi samo reč, no kao i svaka Božja reč - delo. Bog reče - i bi tako. Nikad jedan vesnik nije doneo radosniju vest zemlji, prokletoj zbog svog otuđenja od Boga i svoga saveza sa mračnim Satanom, nego li što je to učinio lučezarni i divni arhangel Gavril. Koja usta da ga ne slave, i koje srce da mu ne blagodari!
Nikad nikakva bistra voda nije bila tako čisto ogledalo sunca kao što je Prečista Deva Marija bila ogledalo čistote. ("O, čistoto, što radost stvaraš srcu i dušu pretvaraš u nebo! O, čistoto, dobra imovino, neoskvrnjena zverovima! O, čistoto, što prebivaš u dušama krotkih i smirenih, i što ove činiš Božjim ljudima! O, čistoto, što cvetaš kao cvet posred duše i tela, i sav dom ispunjavaš mirisom!" Jefrem Sirin: O čistoti). I jutarnja zora, iz koje se rađa sunce, zastidela bi se od čistote Deve Marije, iz koje se rodi Besmrtno Sunce, Hristos Spas naš. Koje koleno da joj se ne pokloni, i koja usta da joj ne uskliknu: raduj se, blagodatna! Raduj se zoro spasenja ljudskoga! Raduj se časnija od heruvima i slavnija od serafima! Slava neka je Sinu Tvome, Gospodu Isusu Hristu, sa Ocem i Duhom Svetim, Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
Izvor/svetosavlje.
A vi koji pljujete po Sv Mariji cuvajte se dobro od Gospoda!
Pozdrav od Gere.
