Apostoli su se sastajali skoro svakog dana i lomili hleb:
"I svaki dan behu jednako jednodušno u crkvi, i lomljahu hleb po kućama, i primahu hranu s radošću i u prostoti srca,
Hvaleći Boga, i imajući milost u sviju ljudi. A Gospod svaki dan umnožavaše društvo onih koji se spasavahu" ( dela apostolska 2. 26 - 27 )
Što se tiče teksta iz dela apostolskih 20 glava, on nije nikakva potvrda o uzimanju večere Gospodnje isključivo u nedelju.
Čak šta više, iz njega se vidi - da su se apostoli sastali u prvi dan, i da je apostol Pavle do ponoći.
Novi dan kod Jevreja počinje na zalasku sunca, a Pavle je kako tekst kaže "GOVORIO DO PONOĆI" tako da je diskutabilno kada su apostoli lomili hleb.
Po svemu sudeći - to je bilo uveče, dakle - negde u ponedeljak.
"A u prvi dan nedelje, kad se sabraše učenici da lome hleb, govoraše im Pavle, jer htede sutradan da pođe, i proteže besedu do ponoći"
Da vidimo ko laže i izvrće:
Rimljani su i te kako praznovali dan sunca nedelju, jer i Konstantinov edikt o svetkovanju nedelje oko 300 godine to potvrđuje:
Latinski
"IMPERATOR CONSTANTINUS AUG. HELPIDIO: OMNES JUDICES, URBANAEQUE PLEBES ET CUNCTARUM ARTIUM OFFICIA VENERABILI DIES SOLIS QUIESCANT. RURI TAMEN POSITI AGRORUM CULTURAE LIBERE LICENTERQUE INSERVIANT, QUONIAM FREQUENTER EVENIT, UT NON APTIUS ALIO DIE FRUMENTA SULCIS AUT VINEAE SCROBIBUS MANDETUR, NE OCCASIONE MOMENTI PEREAT COMMODITAS COELESTI PROVISIONE CONCESSA."
Hrvatski:
"Uzvišeni car Konstantin Helpidiju: U časni dan Sunca svi suci, gradski službenici i ljudi u gradovima se trebaju odmarati, a sve radionice trebaju biti zatvorene. Na selu, međutim, oni koji se bave zemljoradnjom mogu slobodno i zakonito nastaviti sa svojim običnim poslom, jer često se dogodi da drugi dan nije tako pogodan za sijanje ili rad u vinogradu, pa bi zanemarivanjem iskorištavanja pogodnih trenutaka mogli propasti darovi koje nam nebo daje."
Izvori:
http://en.wikipedia.org/wiki/Constantine_I_and_Christianity#Legal_reforms
- Corpus Juris Civilis Justinijana I. Velikog
ibi.
- Сол Инвиктус (лат. Sol Invictus, у преводу Непобедиво Сунце) је био бог сунца државне религије Римског царства чији је култ успоставио цар Аурелијан 274. године и који је због своје важности наставио засењивати остале источне култове.
- Називом "Sol Invictus" су се називали и бројни други богови сунца пре и за време овог раздобља. Назив "Sol Invictus" се појављује на кованицама Римског царства још од Септимија Севера. [2] Константинов новац као и златни медаљон из доба његове владавине приказује цареву бисту из профила постављену уз Непобедиво Сунце и натпис "Invictus Constantinus:
- Иако је средином 2. века постојало много источних култова унутар римских легија, једино је Сол Инвиктус био службено прихваћен за време цара Елагабала и намењен војсци.
- Овај бог се често поистовећује с Митром, главним богом широко распрострањене грчко-римске мистеријске религије митраизма. Дан у који се славио бог Сунца, био он Сол Инвиктус или Митра, била је недеља, dies Solis (лат. „дан сунца").
Извори: Allan С. Hoey, "Official Policy towards Oriental Cults in the Roman Army" Transactions and Proceedings of the American Philological Association, 70, (1939:456-481) п 479ф.
- Hoey 1939:470, 479ф и белешке.
- Jocelyn M.C. Toynbee, Roman Medallions (1944., поновно издато 1987.)
- Hoey (1939). стр. 456.
prof. Gilbert Murray, Oxford University: History of Christianity in the Light of Modern Knowledge, страма. 73-74.
-----------------------------------------------------
У Европи, а касније у целом свету, у службену употребу су ушли називи месеци установљени у календару старог Рима, иако су римски називи недоследни, јер су скрпљени у разним временима. Хришћанскa Европа, како у називима месеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име верског чистунства, вековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.
Римски називи месеци
Пет месеци носе називе по боговима римског Пантеона – Јанус, Фебрус, Марс, Маја, Јунона, за два су имена, у своју част, наметнули цареви – јул (Гај Јулије Цезар) и август (Гај Октавијан Август), једноме име долази од глагола – април (аперире, што значи: раскривати), а четири имају нумеричке називе, који су неодговарајући – девети месец се назива седмим (септембар), десети осмим (октобар), једанаести деветим (новембар), а дванаести десетим (децембар).
Многи народи Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недељу и седмичне дане од халдејских звездочатаца у древном вавилонском царству. Запазивши на небу седам покретних небеских тела или „светиљки“ вавилонски астролози су развили учење да та тела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане.
Глинене тaблице сa aстрономским зaписимa из Вaвилон; Фото: Reuters
Преузимањем тог учења се у данашњем европском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици:
недеља Сунцу (dies Solis), понедељак Месецу (dies Lunae) уторак Марсу (dies Martis), среда Меркуру (dies Mercurii), четвртак Јупитеру (dies Jovis), петак Венери (dies Veneris), и субота Сатурну (dies Saturni).
--------------------------------------------------
Семирамида
Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Име
Семирамида (
Семирамис или
Саму-рамат), прослављено записима старогрчких историчара, везује се за древну оријенталну јунакињу и краљицу. Тек
1910. професор Карл Фридрих Леман-Хаупт из
Берлина је успео да пронађе њено право место у вавилонско-асирској историји. Сматра се да је владала од 810. до
782. п. н. е. Доказано је да су легенде које су око њеног имена испрели Јуније Јустин, Диодор Сикул и други, потпуно нетачне.
Семирамидини висећи вртови, у позадини Вавилонска кула, слика из 16 века.
Садржај
Историјски налази
Професор Леман-Хаупт је, састављајући резултате археолошких истраживања, донео следеће закључке.
Семирамис је грчка форма
Самурамат. Била је вероватно из Вавилона, јер је заправо она била та која је наметнула вавилонски култ „Небо“ или „Набу“ уместо асирске религије.
Стуб откривен
1909. описује Семирамиду као „жену из палате Самсија-Адада,
краља света, краља Асирије, краља четири стране света“. Нинаис је био њен син.
Легенде о Семирамиди
Пастир налази Семирамиду
Како Ктесијас и Доидор пишу, она је била митска јунакиња божанског порекла. Била је кћи богиње-рибе Атагартис из Аскалона у
Сирији. Рано напуштену, одгајили су је голубови, све док је није нашао Симас, краљевски пастир.
Верује се да је након победе код Бактре срела
Нинуса,
митског оснивача
Ниниве. У то време била је удата за једног од Нинусових официра, Онеса, за кога се сматра да га је Нинус лично уклонио или да је извршио самоубиство. Импресиониран њеном храброшћу у бици код Бактре,
Нин је узима за жену.
Са Нинусом је Семирамида имала дете, Ниниаса. Након Нинусове смрти, наслеђује га на престолу. Подиже му је маузолеј у близини
Вавилона, девет стадија висок и десет широк. Подиже велике
градове, посебно Вавилон, и чудесне споменике, и
путеве кроз неприступачне планине. Семирамида је наредила изградњу
Висећих вртова Вавилона. Била је неуспешна само у нападу на Индију. На крају владавине, након 42 године, препушта престо сину Ниниасу и нестаје. Према ономе што се сматра оригиналом ове приче, претвара се у голубицу и од тада бива обожавана као
богиња.
Нинус је владао од 2189. године п. н. е, владао је 52 године, до 2137. године п. н. е, што треба да буде потврда да је Семирамида живела у то време.
По другој верзији Семирамида је била безначајна дворска дама у палати некаквог асирског краља и задобила је његову наклоност и постала је затим и његова супруга. На једној од гозби га је наговорила да јој на пет дана препусти владавину и када је у руке добила жезло бацила је мужа у тамницу и више га из ње није пуштала. Владала је дуго година али су је више од те владавине прославили висећи вртови које је дала саградити на реци Еуфрат
[1].
Било како било са Семирамидином биографијом нема двојби да су
висећи вртови заиста постојали
[1]и да су били наводњавани из реке
Еуфрат и ово је открио крајем прошлог века немачки археолог Роберт Колдевеј (била је то исто такова сензација као и када је открио основу Вавилонске куле и остатке Вевилонских зидина које се исто тако сматрају за светска чуда. Чини се да је неосновано тврдити да је ове вртове дала саградити историјска личност Семирамида која је владала 810- 806
[1]. godine p.n.e. и вероватно су настали у доба краља
Навукодоносора II 604- 562. godine p.n.e.
Занимљивости
Краљ
Навукодоносор II и његова жена Нитокрис која је по некада поистовећивана са Семирамидом разгледају изградњу
Висећих вртова Вавилону Висећих вртова у Вавилону
Популарна
етимологија, која јој је прва повезала име с голубовима (асирски: „сумат“ - голуб), покренула је идентификацију историјске Семирамиде са богињом
Иштар и њеним голубовима.
Јеврејски историчар Јосиф повезује Нинуса са
библијским краљем
Нимродом. Протестантски митолог Александер Хислоп подигао је Семирамиду на космички пиједестал. У својој књизи „Два Вавилона“ покушава да покаже да су Семирамида и Нинус, кратко поменут у
Књизи постања као моћни ловац пред
Богом, исти као
Изис и
Озирис, или
Астарте и
Тамуз. Према Хислоповој верзији ове приче, Семирамида постаје Благословена девица Марија; већина светских митских фигура су само копије приче о Семирамиди и Нинусу. Ова теорија је требало да покаже да је
римокатоличанство заправо
паганство. Мало је људи прихватило ову верзију приче, а она се данас одржава кроз стрипове
Џека Чика.
Izvor: Wikipedia
-----------------------------------------------
Semiramida
U Askalonu, u Siriji, poštovana je boginja Derketo, koja je imala glavu žene a telo ribe. Kad je jednog dana uvredila Afroditu, surovo je kažnjena. Da bi je ponizila, Afrodita je u Derketinom srcu rasplamsala ljubav prema jednom od njenih vernika. Čim je smrtniku rodila kćerku, Derketo je, veoma postiđena, ostavila dete u stenovitoj pustinji, a zatim je ubila svog ljubavnika i skočila u duboko jezero. O napuštenoj devojčici starali su se golubovi; dok ju je jedno jato svojim krilima nežno zaklanjalo i zagrevalo, drugo joj je donosilo mleko i sir od obližnjih pastira. Ti dobri ljudi pitali su se ko im svakodnevno načinje sir, a kad su krenuli da po okolini traže kradljivca, našli su dete iznenađujuće lepote (slika ispod), koje su odmah odneli Simi, nadzorniku stada asirskog kralja Nina. Ovaj je rado prihvatio devojčicu, nadenuo joj ime Semiramida i odnegovao je kao rođenu kćerku.
Semiramida je svojom lepotom, ljupkošću i mudrošću očaravala sve ljude. Ones, jedan od vojskovođa kralja Nina, nagovorio je Simu da mu dozvoli da odvede Semiramidu u Ninivu i da se njome oženi. U srećnom braku mlada žena rodila je Onesu sinove Hijapata i Hidaspa. U to vreme kralj Nino krenuo je sa velikom vojskom u pohod na Baktriju, u kojem je učestvovao i Ones. Nino je osvojio zemlju, ali nije mogao da zauzme glavni grad. Kako je opsada dugo trajala, Ones, željan ljubavi svoje lepe supruge, pozvao je Semiramidu da se pridruži vojsci. Kad je mlada žena stigla u logor, odmah je uočila slabost neprijateljske odbrane i veštom taktikom naterala Baktrijce na predaju. Njena mudrost i lepota očarale su kralja Nina, koji je najpre molbama i obećanjima, a zatim pretnjama pokušao da privoli Onesa da mu ustupi suprugu. Kad je primenio silu i zapretio da će mu iskopati oči, Ones se iz očajanja obesio. Nino se odmah oženio Semiramidom, koja mu je podarila naslednika, sina Ninija. Kralj nije dugo uživao u bračnoj sreći, jer je ubrzo posle sinovljevog rođenja umro. Tako je Semiramida postala asirska kraljica. Čim je stupila na presto, ona je u Ninivi podigla suprugu sjajan mauzolej i odlučila da sagradi veliki grad na Eufratu, u Vavilonskoj ravnici (Vavilon). Da bi tim poduhvatom sebe ovekovečila, okupila je najbolje graditelje i umetnike celog sveta i, sa dva miliona radnika, pristupila zidanju novog grada. Najpre su podignuti bedemi, dugi više od 60 kilometara, sa 250 kula. Ti bedemi bili su visoki stotinak metara, a njihova širina bila je dovoljna da se mimoiđu dve kočije. Kako je Eufrat proticao sredinom grada, obale reke pretvorene su u široke kejove i povezane dugim mostom. Zatim su podignute dve utvrđene palate, jedna na levoj, a druga na desnoj obali Eufrata, kako bi kraljica iz njih mogla da posmatra izlazak i zalazak Sunca. Palate su međusobno spojene podzemnim hodnikom, koji je prolazio ispod reke. U središtu grada sagrađen je veličanstven hram, na čijem su vrhu postavljene zlatne statue Zevsa, Here i Reje. Pored akropolja nalazili su se čuveni viseći vrtovi, u stvari zasvedene galerije, sagrađene jedna iznad druge, koje su držale teret zemlje zasađene prekrasnim rastinjem. Vrtovi su navodnjavani složenim napravama, koje su crple vodu iz Eufrata.
Semiramida je i u drugim oblastima Azije osnivala gradove i podizala sjajne građevine, parkove i fontane. U Mediji je sagradila veliki vodovod i zasadila dva ogromna parka. Tu se ona dugo zadržala i predala ljubavnim uživanjima; za ljubavnike je birala najlepše vojnike i kako nije želela da se vezuje ljubavlju i brakom, brzo ih je odbacivala. Iz Medije je prešla u Egipat jer je od Amonovog proročišta htela da sazna kako će okončati život. Tu joj je rečeno da će na čudesan način nestati s lica zemlje, i to onda kad se njen sin Ninije zaveri protiv nje. Pošto je posetila i Etiopiju, Semiramida se vratila u Baktriju i otpočela pripreme za veliki pohod na Indiju. U tom poduhvatu nije imala sreće; izgubila je dve trećine vojske i vratila se poražena u svoju zemlju. Semiramidu je ubrzo sustigla i druga nesreća: Ninije je skovao zaveru protiv nje, i to uz pomoć jednog evnuha. Ta zavera je otkrivena, ali je mudra Semiramida, sećajući se onoga što joj je prorečeno u Egiptu, dragovoljno napustila presto. Ubrzo je iščezla na čudesan način, u šezdeset drugoj godini, posle četrdeset dve godine vladavine. Verovalo se da je preobražena u golubicu i da je odletela na nebo, gde je primljena među bogove.
Neki pripovedaju da je Semiramida bila kurtizana koju je voleo asirski kralj. Kad je postala kraljeva zakonita supruga, nagovorila je muža da joj ustupi vlast na pet dana. Prvog dana svoje vladavine ona je pripremila gozbu i na njoj pridobila za sebe sve vojskovođe, a već drugog dana bacila je svog supruga u tamnicu.
Mit o Semiramidi bio je poznat jonskim Grcima već početkom V veka stare ere. Njen lik je verovatno stvoren po uzoru na Samuramat, suprugu asirskog kralja Šamši-Adada V, koja je neko vreme vladala Asirijom u ime svog maloletnog sina Adad-Nirarija III (od 810. do 805. godine stare ere). „Semiramidine viseće vrtove” izgradio je kralj Nabukodonosor II (vladao od 605. do 562. godine stare ere) za svoju suprugu, međansku princezu Amitis.
IZVOR: Opšte obrazovanje
Gdje piše "skupljajte od prvog dana pa do kraja tjedna", ili "skupljajte od prvog do šestog dana"?
