Verujem da smo većina nas u mladosti napisali poneku pesmicu nekome, pa ako je ovo mesto gde se može zalepiti sadržaj tih tekstova rado bih učinio. Napominjem da sam ih pisao kao nevernik pa ako tekst može da stoji postavio bih određeni broj i pozvao i druge da to učine bez obzira na uzrast u kojem su pisane jer to obično biva od 12 do 20 god. manje više.
Saznanje
Kad poletiš put beskrajnog neba
nije više važno dal je pala tama
na pupoljke mlečne.
Molitve za duševnu čistotu
ostavljene u vremenu davnom,
pokušaji da budemo veći tonu u
bezobzirnoj prolaznosti svojoj.
Mogla je večnost u semenu
čovečanstva da sazre i tamnička
vrata da slobodu rode.
Moglo je ne dokučivo postati blisko
u polarnoj noći kad stižu saznanja.
Za spomen
Ostavljam ti device moja
Neke ljude ne shvaćene
i noći ne prospavane.
Ostavljam ti svetlosti gradova
I starca u planini pustoj.
Ostavljam ti neko vino,
dahtanje gospođe i tek
usnuli ljiljan u sobi.
Ostavljam ti ne dorečene misli
i sva bezživotna tela
u mom životu.
Večeras
Večeras jedinoj mojoj
krhko ću telo ljubiti,
ugasiću jecaje spokojno
u plahovitoj sočnosti njenoj.
Umorno Sunce na žalu
kraj uzglavlja našeg tananoga,
nit zvučna zapara horizont
I nastade tajac u zanosnoj blagosti.
Večeras će vrba u pitomosti svojoj
kroz sjaset senki roditi proleće,
rasprhnuće se dašak opojnog polena
na zracima što se s jutrom rađaju.
Nek izblede sećanja na sve tuge
bliskosti naše neka se rasplinu,
neka lepota zapali vasionu
kroz žar ljubavi u nama.
Večeras jedinoj mojoj
pokloniću večnost celu
istkanu mislima srećnim
nosiću je u svilenom velu.
Mislio sam da je žena
Natopljeno mirisom poljsko cveće
osta bez praha u naručju vaze,
odsjaj neonke naglo pade
na pramen njene kose snene
i naslutih skrivene želje.
Saznadoh kroz večnosti zvuk
da lira peva o lepoti duše odnoseći
suze u zaborav tih, i kolena
moja zgrčena ko sjena
mislio sam da je žena.
Zanosni madrigali
u gradu bez vetrova,
pune čaše ne ispijenog vina
i tihi šum pepeljastog dima
u prostranstvu vasione.
Dodato posle 2 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Tek da kažem
Ja ne dođoh da plačem
na svilenom skutu tvom,
poželeh da vidim telo
što ljubljah ti odavno.
Gazeći svetlosnu prašinu
umorio sam senku mojih iluzija
proganjajući vetar što oštri
kristalne kapi rose i nestaje
u dubini mojih snova.
Oglašavali su svodovi hladni
vapaje jednog bola,
blještavi putnik sreće
stapao se sa zenitom
da bi doveo tebe.
Čekale su te laste
i breza na proplanku snenom,
pevao ti starac slepi
u naručju zaborava.
Sve pristojnosti behu
male za visinu tvoju ,
karanfili mali stajali su
stidno u mom zagrljaju
kad si zablistala
u večitom sjaju.
Ja ne dođoh da plačem
na svilenom skutu tvom,
poželeh da vidim telo
što ljubljah ti odavno.
Sećanje
Tihom slutnjom suza zatvoriše se oči,
na pesku ležaše izmoreno telo a
poj sirena kraj pučine plave
prizivaše galeba beloga.
Tihi romori čempresa i jela
stopiše se u suzi device,
zvuci mandoline dovedoše sumrak
i ostavih ženu koju mašta mazi.
Sokovi životni
ostaše sladočašće nežno
i šapatom se snenim
nasluti svitanje novo.
Dodato posle 2 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Gospođi
Ne pitajte me
zašto sam vam došao opet,
beskrajni vidici mojih sanjarenja
skupljahu prosute raskoši bujne.
Duh mi dodirnu čula
opi mi telo vašim,
dođoh iz nagona snažnog
željan saznanja novog.
Ne pitajte me
zašto dečak uz gitaru plače?
Što bludnice ubiše lepotu?
Što partenon uspomene broji?
Dozvolite da utonem u san
pri smiraju sumornoga dana,
vaš sačuvani osmeh u očima
pronalazi mladost u nestanku vekova.
Ne pitajte me
zašto sam vam došao opet,
oprostite postojanje želje
pa da umrem vam u zagrljaju.
Povedi me
Povedi me
kao što se vode ne dorasli uz majčine skute,
povedi me
da ti oči ne ostanu mutne,
da ti kosa ne zaspe
kada suton prekrije ti sobu.
Povedi me
da ne budeš sama kada počnu kiše,
da ti hir vetrni razdraganost rodi
i cvetaju sjajni oleandri
na balkonu bezbrižnosti.
Povedi me
kada pođeš beskonačno lepa
kroz kondorov večernji madrigal,
odajama carskim
da ugasiš vreme.
Povedi me
tek da svitanja ne kasne za slepe
da hodočasnik zaboravi vreme,
tron od uma da nam bude
da ne kude i ne sude.
Povedi me
kao što se vode ne dorasli uz majčine skute
da ti oči ne ostanu mutne,
zlatnim prahom vasione obuhvati staze
da umorna duša utočište nađe.
Izgubljena praznina
Već noćima duboka neizvesnost
a dani bez sadržaja
čemu to vodi?
Civilizacija gazi jedan narod
dok razmažene zveri u naručju sede,
neko je plakao
čemu to vodi?
Ludaci na trgu spališe snove
alkohol muzika grudi u raspadu
roje se besane noći
čemu to vodi?
Na ruletu želje
i nestali pogled davnih ljubavnika
greh i smrt slede nas
čemu to vodi?
Želje ne dokučene u stvarnosti,
napušten prostor ne dorečenosti
potapa moždana plima
čemu to vodi?
Odlazak
Neka ostane sve mirno i tiho,
neka glasovi vaši i zvuci dugih čekanja
nestanu u izmaglici jesenjih večeri.
Neka sada ne zaplače niko,
nek se vino pomeša sa krvlju
neka čovek bude veći od svega.
Ako se vrati žena mojih prostranstava
poklonite joj ostavljene zvuke samoće
živite i recite da je bilo lepo.
Neka puknu okovi vremena
u srcima prošlih pokolenja
i ožive ne ostvarena sanjarenja
neka ostane sve mirno i tiho.
Dodato posle 2 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
,,M''
Varaše te morski vali
da su beskonačni,
pričali ti zvuci pastorala
da su usamljeni,
snevali te u prošlosti dani.
Pevali ti cvrčci
kroz more žitnih polja,
ispijali pehare soka
sa tvojih usana sunčevi zraci.
Zamarali te u sećanjima
svojim travari,
i stapali u besmrtnoj odi
večiti boemi.
Urezano ime letnjih večeri
seti me topline,
a klonula mi duša od svega
pade po rosom ovlaženoj zemlji.
Kako da te gledam
u prošlosti mladosti naše,
kako da ti praštam
sve besane noći.
Kako sam da maštam
o svemoći ljudskoj,
kome sad da kažem
da me muči seta.
Prvi stihovi koje napisah u osnovnoj školi, večernji sati i đurđevak u mojoj ruci dok stojim pod njenim prozorom i čekam da joj uručim cveće umotano u papir sa stihovima.
Neka zvezde gasnu neka mesec bdije
nek visoko lebde misli moje setne
oprljene vatrom sagorele želje.
Neka grudi prsnu na ledenoj ploči
i utonu u duboki san proletnjih noći
oglušenih penušavom krvlju.
A kad mesec izgubi svoj sjaj
u okrilju Sunca što se s jutrom rađa
procvetaće ljubav naših pokolenja.
TEK DA KAŽEM
Sve reči u tebi kao kamen behu
jer imao si sve i sve si izgubio.
U tebi tuga peva i nemože je gitara reći
ni albatros na krilima poneti
ni sve noći u svojoj tami skriti.
Negde u sećanju tvome
cvatu pupoljci sneni.
Izgubljen pogled prema vasioni
drži robinje davne lepote.
Evo, tek da kažem
da tebe ne poznaje niko.
Sva su rastojanja kao koža blizu
kao brodolomnik davni
gasiš poslednju želju na mekom galebovom krilu.
Ko još misli na ispijeno vino
meru za vreme i izgubljeno telo.
Tvoje su želje stazama gorskim
odnosile mlade srne.
U lance te okovali teške
i sve ti uzeli ljudi, ali jauk
ne nađoše u životu tvom.
Dodato posle 2 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
KAD BI ZNALA
Kad bi znala devojčice moja
sve lude balove prostranih poljana
kako plešu na jesenjem vetru.
Kad bi znala tugu što starački glas prožima
videla bi večernje vetrove
kako miluju kosu devojačku.
Kad bi znala devojčice moja
da su želje ostatci čoveka,
željno bi ispružila ruke
da dohvatiš reči protiv greha.
Kad bi znala ispovest dečaka
rodila bi spokojstvo budućih vremena.
Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
SUMRAK
Pločnici metropola
idila u vremenu sumraka,
miris ruže slasti
pokidani biseri i postelja vlažna.
Dajte mi reči
da pomenem tugu nestajanja,
dok zvezde prkose
tramvaj se u zadnjem krugu okreće.
Nova svitanja
lapota cvetnih razotkrivanja,
lahor šapuće usnulom uhu
proleće je na dohvatu.
Dečak sa molbom
tek naučen plakati,
gleda večite muze
srce mu poče izgarati.
Caryl Chessmanu
Još jedan drhtaj
i skupi se život u šaku pepela,
a jauk neki posta zaborav.
Kao reči što izdaju
pred zakonom ovoga sveta,
gube se želje u ehu života.
Domeni osećanja
ostaše u beskonačnosti i
pogled pade da iskopa
neku davnu toplinu u duši.
Dodato posle 2 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Rekvijem
Postojanje . . .
Nije li to himna svim pokoljenjima?
ta parčad kosti bez gospodara
pregažene vekovima,
zalivana horovima nemoćnih
u svetlosti nade zasenjene istinom čekaju.
Ljudska vrednost u duševnom
nagonu se rasplinu,
omamljene iluzije utonuše
u prostoru začeća novog.
Ostade nam nepostojano vreme
u ruci dubina i čvrstina
napuštenih daljina,
sve čoveku beše početak i kraj.
Boem
Ostavljeno vino, ispijena želja,
stotinu manira u jednome grehu
odlaze pronađenom istinom
u davno izgubljenom vremenu.
Stvoreno nebo za buduća konašišta
u praznini generacija čeka
sa osmehom jedne mladosti što sniva
prerijske svodove plave.
Prostranstvom prosute reči
nad oltarom vernosti muk
poslednjim odjekom zvona
uspravi se mermer i osta da svedoči.
Kao vernik upitah.
KAKO
Kako je teško naći reč,kako je teško biti čovek.
Kako je daleko blizo i blizo daleko.
Kako proći dolinom suza kada nada ode.
Kako jezdi mir na orlovom krilu, zašto snegovi prekrivaju tamu.
Gde uteha putuje,kome je mudrost zaštita.
Ko nalazi izgubljeno i poklanja radost.
Kako izbrojati kapi kiše i put misli pronaći.
ko se boji sebe i ko nalazi sunčanu stazu.
Ko će sačuvati sjaj u oku ko će otići sa verom.
Kako bosonoga leta vratiti na prašnjave puteve.
Kako dohvatiti usnulu slobodu na pramenu kose.
Kako zvezde bodu sećanja i vetar luta poljima duše.
Kako počinje beskraj i gde završava početak.
Kako reći ne izrecivo i utehu dati tuzi.
Ko je jak a tako slab ko je slab a tako jak.
Kako videti sve stvoreno i stići u večnost.
Kako je teško ostati isti,kako je teško nositi sebe.
Kako zadnji dah izlazi tiho i gasi se vidik želja.
Kako je čekanje dugo kako je samoća jadna.
Kako da kažem ne izrecivo,kako da zatvorim vreme.
Kako,kako brate moj utešiti krv koja viče?
