Šta je novo?

Da li pišete poeziju i prozu?

Član
Učlanjen(a)
07.01.2012
Poruka
7
Ja znam kad duša gorko zaboli,
znam da teško je na rastanku
a srce još ne prestaje da voli
još od onog trenutka
kad smo bili na prvom sastanku.

Ja znam kad rukama pokrivaš lice
da ne vidim oči suzne, pune straha
da ne vidim tužan pogled
da ne vidim te takvu
ženu koju ne poznajem...
a ipak ćutiš i u sebi gušiš jad.

Ja znam kako cveće miriše
ali samo kad sam zaljubljen
samo tada osećam draž i toplinu
samo tada osećam, samo osećam...

Ja znam da dok se budiš
i sneno ustaješ iz kreveta
razmišljaš o životu i deci...
znam govorila si mi o tome.

Ja znam da
piješ gorku kafu, crnu
znam da voliš svitanja i zalaske
voliš šetnju i obilaske
a mrziš rastanke i odlaske
baš kao i ja...

Ali šta mi znači
da sve to znam,
da sve to osećam?
kad nemam onog
zbog koga sam srećan...
 
Član
Učlanjen(a)
07.01.2012
Poruka
7
. . . . . . . . . . .

Još me uvek muče jadi
još uvek sam skrhan
umirem od ljubavne gladi
dok moje te srce zove
pomozi sad ti meni
da izađem iz tuge ove!

. . . . . . . . . . .

Bezbroj sam zvezda pobrojao
svake noći na putu za sreću
tražim te kao,
ali znam da nikad te naći neću....
 
Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.023
Žarko Laušević : " Godina prođe, dan nikad "


I iscrta nam Žarko sebe, svoju sudbu, svoju dvojbu i ostadoh tako nad knjigom ,zamišljena, sklapajući korice, znajući da priča nije završena. Priča tek počinje. Prvobitni košmar u kom se našao, trenutak koji mu je promijenio život zauvijek, samo je šok nevjerovanja , nemoć slična dječijoj, bdjenje nad bratom i njegovim životom i neznanje o budućim tugama,danima, godinama, mislima, sumnjama. A sve je počelo davno, na Cetinju, u Prijestonici, dok mlađi brat gleda u starijega kao u Boga, a oca kao nevidećega, ali Boga po tradiciji i porodičnom vaspitanju. I brata, kojem nije nikada mogao da dokaže dovoljno svoju ljubav, barem u onoj količini u kojoj je to oduvijek htio, a nije uspijevao . I to su osjećanja starih crnogoraca, crnogoraca vremena Njegoševa, vremena Nikolina, ne današnjega .Brat je svetinja i Žarko to u srcu nosi, ali se od crnogorskoga u sebi žestoko brani. Ne znam zbog čega, jer sve crnogorske zavjete je održao u sebi, a odriče ih se i hoće da obuče tuđe ruho, koje mu ne pristaje. Ne boj se Žarko crnogorskoga u sebi, odsjeći to iz sebe ne možeš, ma koliko se trudio, a trudiš se iz petnih žila. Da nije tako, sve bi bilo drugčije i sve bi bilo ništa. Uzaludno. Ovako sve ima svoj smisao i sklad, svoj tok, razumijevanje i potvrdu bratske ljubavi. I niko nikada ne smije da kaže -kriv je, jer niko nikome nema pravo da sudi, jer niko ne zna kada će ga izabrati momenat , koji će mu život promijeniti zauvijek. I nikada poslije tog momenta niko ne može ostati isti. Tragove će zauvijek nositi i mora ih sroditi sa sobom, jer su njegovi i ne može ih odbaciti. Sa njima treba živjeti. Sa njima će i umrijeti. Svako ima ispisanu svoju sudbinu, a njegova je utoliko teža jer je glumac. Njegova je krivica trostruka, jer ljudi ne praštaju tuđi uspijeh, jer ljudi čekaju iz prikrajka ,momenat kojim će se nadgorditi nad glumcem, jer tako jadno i žive za taj momenat " moći ", koji je sitnim dušama potreban, više od vazduha koji dišu. Običnom čovjeku, građaninu , u potpuno istoj situaciji , ne bi nikada bilo postavljeno pitanje: " A da nije malo Šmajser uticao na tebe ? " Žarku je pridavana mnogo veća težina svake izrečene riječi ili učinjenog djela. Zar to nije čudno, sve ima duple aršine, nikome nije jednako odrezano. Nije to samo u ovoj zemlji čuda i vremenu čuda, to je oduvijek bilo i zauvijek bit će, dok je pokvarenoga ljudskoga roda. Do posljednjega. Svakome je mogla da se desi takva julska noć , ali Žarkova je Žarkova, njegova i ničija druga. I neka je nosi, gordo, uspravljene glave, jer je crnogorske tradicije djelo, ponajviše bratske ljubavi, a neka neko progovori protiv toga.
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.023
KALENDAR

Kome moje ime znači? Moji koraci po neravnom asfaltu.
Moje misli i tuge,moje sve? Gledam kamena lica.
Bojim se da moje ne postane takvo.
Gluvonijemi film, najava oluje,sumraci.
Kalendar se ispunjava sam. Ne, ja ga i ne gledam.
S vremena na vrijeme okrenem list tog kalendara.
Vidim da je ostao tamo zaboravljen, u oktobru.
Ne pokušavam zaustaviti vrijeme,
pokušavam nestati u njemu.
Kome moje ime znači, kada ga ni ja sama ne znam?

13.11.2012.
 
Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.023
SUSRET S MAJKOM

Zvono na vratima i čekanje,
blistavo lice i suze,
radost i nevjerovanje,
toplota u majčinom zagrljaju.
Razgovori i misli, prolaze minuti,
saznanje o kratkoći susreta,
o propuštenim godinama i satima.
Vrijeme ne stoji, ne može mi vratiti
ništa od onoga zbog čega osjećam tugu,
tačka na kojoj sve prestaje i gdje sve
ostaje su oni moji grobovi, kojima se kao
pas, vjerno vraćam.
I to je vječno i to je jedina istina.
Sve drugo je trenutak.

29.08.2010.
 
Član
Učlanjen(a)
10.11.2012
Poruka
4
Hej ti!!

„Hej ti!“ Okrenuo se čudno me gledajući. “Da, ti!“ – ponosno sam rekla.“Znam da me ne poznaješ i da sad misliš da sam neka čudakinja koja ne zna šta radi. „Zaustavila sam te jer želim samo da te pitam nešto.“ Zbunjeno me gledao. Hrabrost je protekla mojim tijelom. Konačno sam progovorila. „Znaš li uopšte da ja znam sve o tebi? Znaš li da svaki dan neprestano mislim na tebe, znaš li da pratim svaki tvoj pokret? Znaš li da si prva osoba koja me očarala svojim ponašanjem iako te još nisam upoznala, iako se još ne znamo? Znaš li kako boli to što znam da ti nikada neću biti blizu, osjetiti tvoj miris, toplotu tvoga tijela, tvoj zagrljaj? A znaš li i to da nikada neću moći shvatiti kako sam tako naivna i glupa da te volim, a ti me ni ne poznaješ? Znam da sad misliš da sam luda i da jedva čekaš da te ta luđakinja ostavi na miru, da se vratiš svojoj djevojci. Ali znaj da te ta luđakinja voli. Ne znam da li ću moći da ti obećam da ću bez obzira na sve da te čekam, jer si vrijedan toga, ali znam da te neću sputavati da uživaš u svakom tenutku provedenim sa svojom djevojkom.“ Suze su mi potekle. Osjećam neke trnce kako prolaze kroz moje tijelo. Osjećam jake udarce koje mi zadaje srce, kao da želi izaći iz mog tijela. I nisam očekivala nikakav njegov odgovor, reakciju. Čak šta više sam jedva čekala da ode jer nisam mogla više trpiti tu tišinu. Osjetila sam nešto toplo na mom licu. Otvorila sam oči. Njegova ruka je nježno brisala moje suze, a pogledom me razarao. Gledao me pravo u oči. Nasmijao se, onako slatko kao što to uvijek radi. Snažno me je zagrlio i tiho, kroz smijeh, izgovorio: „ Budalice moja.“ Taj trenutak nikada neću zaboraviti. Taj trenutak je bio samo naš. Ne, tada je cijeli svijet bio naš. *•.¸¸.•*❇
 
Član
Učlanjen(a)
14.04.2011
Poruka
30
Lazar Janić - Veštičje ludilo (odlomak iz romana)

vesticje ludilo v2.jpg

Aleksa Lakić je odlučio da umre.
Ova odluka stvorila se naizgled niodkuda, izmedju dva dima cigarete, posle trećeg gutljaja kafe, do pre par trenutaka o tome nije imao nikakvu ni primisao, ali, sada, bila je tu.
Sedeo je u svojoj sobi, okružen gomilom, sad je znao, nepotrebnih stvari, koje je godinama sakupljao kao bednu nadoknadu za promašen život. Svaka knjiga, svaka ploča, svaka drangulija u sobi, imala je svoju priču, svoj blistavi trenutak, ali, sad je shvatio, kad je konačno ostao sam sa sobom, koliko je sam sebe zavaravao da je to nešto što mu je potrebno, što ispunjava život. Jer, ono što mu je stvarno bilo potrebno, izgubio je pre mnogo godina...
Pokušao je sada, u ovim svojim zadnjim trenucima, da prizove slike lica dragih ljudi, iz njegove prošlosti, ali one su mu bežale, razlivale se poput prosutog piva na stolnjaku, pene koju upija tkanina... Sad je razumeo, o da, konačno je to shvatio, da mu je najvažnija slika pobegla, da je u svojoj aroganciji sam oterao, i odjednom je sam sebe zamrzeo zbog toga! Tako je to! Onaj ko ti nedostaje nikad nije tu, a oni kojima ti nedostaješ potpuno su ti nebitni, nervira te njihova prisutnost, njihova briga za tebe! I pozavideo je životinjama na njihovom neimanju svesti, moći razmišljanja, na njihovoj sposobnosti da ne osete patnju kad su site, nije im zima ili vrućina ili nemaju nikakvu fizičku bol. Jer, nema te fizičke boli koja ne može lakše se istrpi od duševne boli, emotivne praznine, ličnog osećaja izgubljenosti i promašenosti života..
Neobjašnjivo je to. Šta čini čoveka? Kutija načetih cigareta, hladna večera u frižideru koju treba podgrejati, kompjuter na kome winamp sam bira omiljene pesme? Pokvarena klima koju majstor nema vremena da popravi, iako ga je tri puta samo ove nedelje zvao? Jevtin šampon u polici u kupatilu i skup parfem zaboravljen na komodici za obuću? Započet i nedovršen roman u folderu na desktopu kompjutera? Mali drveni mornarski kovčežić sa starim slikama, pismima i dokazima da si rodjen, da si državljanin neke države, i da si vlasnik stana u kome stanuje tvoje telo? Slika loše izbrijanog lica, koje te svako jutra gleda svojim zakrvavljenim očima okruženim sad već vidljivim borama, iz ogledala? Ili svest o svojoj ništavnosti, kukavičluku, nesposobnosti da se suočiš, ne sa ravnodušnim svetom u svojoj okolini, nego sa samim sobom?
Aleksa Lakić je ugasio dopola popušenu cigaretu u ogromnoj i skupoj pepeljari od lažnog kristala, u kojoj je bio još jedan opušak...
Vreme mu je isteklo.

&

Blic, izdanje za Beograd
Beograd, 19. septembar 2011. godine

Kasno sinoć, u svom stanu, u Beogradu, u svojoj 51. godini, preminuo je Aleksa Lakić, pesnik i boem, dobitnik NINove nagrade za najbolji roman 2010. godine.
Dežurni doktor koji je na poziv anonimnog prijatelja došao u njegov stan, u svom izveštaju napisao je da je smrt nastupila kao posledica infarkta.
Isti anonimni prijatelj, koji je telefonom pozvao našu redakciju, izjavio je da je doktor bio samo delimično u pravu.
Aleksa Lakić je umro od slomljenog srca.
&

Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta. Osetio je njeno telo ispod čaršava, golo, oznojano, okrenuto ledjima… Primakao se uz nju, prebacujući ruku preko njene nadlaktice do njenog stomaka, čvrsto je grleći. Svojim grudima stisnutim na njenim ledjima, uhvatio je ritam njenog srca… svojim slomljenim srcem… i preživeo…

&

Mile je bacio pred njega novine, smejući se…
Laki je upravo završavao sa ubacivanjem šifara novih artikala u fiskalnu kasu, i bacio je pogled na njih. Bio je to današnji Blic, presavijen na unutrašnje strane, Hroniku Beograda.
“Zvao me Ivan, on je prvi kupio novine, i pročitao ovo,” rekao je Mile, pokazujući prstom na mali, uokviren članak u dnu lista.
Laki je dvaput pročitao kratak članak, zamišljen.
“I da je istina, žalosno je to da sam zaslužio da se ovakva vest pojavi samo na dvanaest redova jednog stupca novina”, prokomentarisao je vest ironično.
“Za nekog drugog moralo bi se platiti da se tako nešto objavi u novinama!” smejao se Mile. “A ti si dobio reklamu za džabe! Ivan je poludeo, mislio je da je stvarno, jedva sam ga ubedio da sam te danas već video, i da novine lažu!”
Laki je slegnuo ramenima.
“Čudno. Obično ne lažu baš ovoliko!”
“Pitam se, koji im je to izvor informacije, koji je to anonimni prijatelj koji ih je telefonom pozvao?”, pitao se Mile.
Laki se zamislio.
“Ja mogu da se dosetim samo jednog”, rekao je.
Laki je ućutao. Nije rekao koji je to prijatelj, a Mile nije hteo da pita. Iznenada, kao da je nešto sam u sebi prelomio, Laki je pogledao Mila pravo u oči.
“Znaš, Mile, ona kuća, obrasla bršljanom, koju si sanjao… to je moja rodna kuća!”, rekao mu je, sa oklevanjem.
Mile ga je gledao svojim nasmejanim zelenim očima:
“Znam”, rekao je, “išli smo zajedno ovog leta da iskrčimo dvorište, i tad smo sav bršljan skinuli sa zidova i spalili!”

&

Kod Lazara je otišao nenajavljen, noseći samo svoj lap top, primerak novina koji mu je Mile danas doneo, i u flaši od koka kole dve litre rakije od šljive…
Lazar je stanovao u Dobanovcima. Bio je gradjevinac, kao i on nekada, imao je 45 godina, u slobodno vreme pisao je romane, a zaradjivao je za život praveći mostove i nadvožnjake na koridoru 10 …
Posle treće čašice rakije, Laki je izvadio iz torbe lap topa primerak Blica i pokazao ga Lazaru.
“Proverio sam u redakciji sa kog broja su dobili ovo obaveštenje, i nisam se puno iznenadio kada su mi dali tvoj broj,” rekao mu je dok je ovaj čitao članak.
Lazar se nasmejao.
“Šta da ti kažem, istina je da je ovo deo teksta koji sam objavio na svom blogu, iz mog najnovijeg romana koga pišem o tebi… Redakciju Blica, naravno, da nisam zvao, mada moj broj telefona može da se nadje na mom sajtu”, rekao je kad je pročitao članak.
“Hoćeš da kažeš, da je neki novinar amater pročitao tvoj blog, i ovo objavio kao vest, i ne proverivši je?”, pitao je Laki Lazara.
“Ne znam šta da ti kažem, osim da sam prilično siguran da novinari svoje tekstove obično ne prepisuju sa sajtova pisaca,” rekao je smejući se.
Laki je sipao još po jednu čašicu rakije.
Lazar mu je nazdravio, gledajući ga u oči: “Hajde živeli, pijemo sad za tvoj novi život!”
Ispili su naiskap i sipali ponovo.
Lazar je bio par centimetara niži i desetak kilograma lakši Aleksin odraz u ogledalu, sa svojom skoro potpuno sedom kosom i bradom ošišanim na keca, i u ispranim starim leviskama i majici bez rukava.
“Kako ide tvoja knjiga?”, pitao je Laki. “Jesi završio drugi deo?”
Lazar se uozbiljio.
“Završio sam skoro sve, ali mi se nije svideo kraj, i sad imam ideju da sve promenim. Ubacio sam novi tok, još jednu priču u priči, i ovaj blog sa mog sajta, koji se nekim čudom našao u Blicu, jeste samo jedan probni balon, reklamni trik, da vidim kakve su reakcije čitalaca prve knjige, na ovakvu “odluku” Alekse Lakića”, objašnjavao je Lazar.
“Mislim, drago mi je da si moje ime upotrebio za ime svog glavnog junaka, ali, šta da ti kažem, ja još nemam nameru da umirem, ni od infarkta, niti od slomljenog srca, imam još neka posla na ovom svetu da pozavršavam, pa bih te zamolio, da na istom mestu gde je izašlo, demantuješ te glasine o mojoj navodnoj smrti,” rekao je Laki, pola ozbiljno, pola šaljivo.
“O, da, to sam i mislio, ionako sam čitaoce zbunio, i dobio sam već više mejlova, gde me pitaju, šta je sad ovo, otkud to da Aleksa Lakić umire na početku druge knjige, kad sam već najavio i treću! Jedna čitateljka me je molila da spasim Aleksu, i ja sam, kao jedan džentlmen, obećao jednoj dami, da ću to i da uradim! Ionako, ovakav rasplet mi se i ne uklapa u moju zamisao radnje! Prema tome, spašen si, i zato živeli!”, smejao se Lazar ponovo podižući čašicu.
Mnogo čašica i još toliko zdravica kasnije, sad već malo pripit, Laki je iznenada rekao:
“E, moj Lazare, čudne stvari mi se danas dešavaju… Jutros pročitam u novinama da sam preminuo… Večeras sedim ovde sa tobom, i stalno pokušavam da uhvatim jednu sakrivenu misao, naslućujem, jako važnu, ali koja mi izmiče… Na tren pojavi mi se neka slika, čini mi se u obrisu dima naših cigara, ali ne mogu da je zadržim… Nestane u treptaju oka… I sedim ovde za stolom, gledam sebe kloniranog u tvom liku, pa pogledaj se, i kosa i brada su ti posedeli na istim mestima, kao i meni, imaš iste krvave oči, kao što svoje vidim u ogledalu … sedim ovde, i ne mogu da dodjem sebi od čudjenja! Evo, reci i ti! Zar to nije čudno, da ti pišeš knjigu o mom životu, kažeš i kraj si već smislio, ti napišeš u romanu da sam umro, i to se nekim čudom objavi u novinama! Sedim ovde, i sve sam sigurniji da je sve ovo nekakva varka, i da ti, u stvari, i ne postojiš, da sam ja izmislio tebe, a ne ti mene, kao glavnog junaka moje nedovršene knjige smeštene u lap topu… Eto, ime sam ti dao po svom ocu, izgled sam ti dao po sebi, ali tvoja uloga je ograničena samo na pripovedača radnje koja se dešava meni, Aleksi Lakiću…!”
Lazar se smejao.
“Pa kako, ako ja ne postojim, ako si ti mene izmislio samo da budem glavni junak u tvom nedovršenom romanu, ko je onda večeras, sa tobom zajedno, popio dve litre ove rakije?!”, rekao je, pokazujući na skoro praznu flašu.


&

Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta…
Nije bila prazna, a ni hladna…
 
Poslednja izmena od urednika:
Član
Učlanjen(a)
13.01.2013
Poruka
3
POSLEDNJA ELEGIJA


Oprao sam ruke od tamne tišine
Za pohode neznane smireno se spremam
Pakujem u krošnje sve svoje vrline
One koje imam, one koje nemam

Vetar vaznesenski jedini me prati
Psi nemirni neki neprestano laju
Misle da ću kosti njima ostaviti
Da ih nemam više oni to ne znaju

Izlazim iz kuće, prolazim kraj trema
Pod nogama lišće sparušeno ječi
Na granama crnim beli gavran drema
Iza vrata majka uplakana kleči

Moli se za mene, za jedinca svoga
Samo u njoj tinja uzavrela nada
Ne zna da je zalud i da nema Boga
Da se neću vratiti. Ne, neću nikada.
 
Cupidon
VIP
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
5.211
Zamolio bih forumaše da ne postavljaju dijelove iz tuđih dijela, nego da sa nama podijele isključivo svoje radove. Hvala!
 
Top