Osamdesete su bile ok, ali je devedesetih cela scena, ili bar dobar njen deo, našla svoj smisao. Rok, kao i umetnost uopšte, ne crpi snagu i inspiraciju iz sreće i harmonije, već upravo iz suprotnih uslova. Scena devedesetih se stavila u ulogu bunta ili glasa savesti u vreme rata, propale ekonomije, duhovnog i moralnog posrnuća, u vreme kada, kao i danas, niko ne j..e mlade ni 5%. Te godine su meni fenomen - uslovi nikakvi, mladi na margini, nikoga ne interesuje tvoj glas, uništene najlepše godine života, kriminal, najljigaviji državni projekat koji smo ikada imali (podmetanje turbo folka kao kulturnog i patriotskog identiteta nacije), hleb iz zamrzivača,... Bilo je dovoljno samo takvo okruženje i malo entuzijazma, pa da buntovni bendovi niču kao pečurke, a stari bendovi da doživljavaju ponovno rođenje sa novom misijom. Sve je bilo živo, niti manje medija, niti više svirki i posećenijih koncerata. Nije bilo nikakve reklame, znalo se samo da tad i tad moraš da prisustvuješ tom i tom događaju - koncertu. Sve je bilo spontano, ništa usiljeno.
Sada, posle toliko godina, zahvatilo nas je nešto što je još gore - apatija, svima je dosta svega, više se ne ratuje, imamo više para, ne nestaje nam struja i grejanje i kao da želimo da se već jednom skrasimo, da nam potreba za buntom bude ružno sećanje. Mnoge grupe koje su tada prašile isto rade i danas. Ali imate neverovatnu situaciju da te grupe koliko-toliko redovno izdaju albume-dobre albume, ali da kada izađete u grad ne možete nigde čuti nove pesme, samo stare zaključno sa 1999. Isto važi i za radio stanice. Da ne znamo da ima dosta svirki i da ne pratimo rad bendova, stekli bismo utisak da je rok sa svim svojim podvarijantama zaista umro. Pu-pu, daleko bilo!
