„Добро дете иде из школе право кући, мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, а не звера лево и десно. Кад дође кући, остави пажљиво своје књижице, пољуби старије у руку, па седне на своје место.”
„Кад полази од куће у школу, опет тако исто: иде мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, и, чим дође у школу, остави своје књижице и седа мирно на своје место, а ручице опружи на клупи.”
Видите ђаче: мирно, слабачко, десном руком држи књижице, а леву приљубило уз бутину; лице му смирено, глава му повијена земљи (пун класић знањца), гледа с толиком пажњом преда се да већ лишце добива смешан израз; иде, то јест помиче ножицама по један сантиметар, не звера ни лево ни десно, иако мимо њега врви свет на све стране. Никакав предмет не сме, нити може, привући његову пажњу. Тако иду и друга деца; пуна их улица, али једно друго и не виде. Улазе тако, управо умиле нечујно у школу, седају свако на своје место, испруже ручице и седе тако мирно и таквог израза лица као да их је фотограф спремио за сликање. Ту туве сваку реч учитељеву, и опет на исти начин измиле из школе. Ето, такви бисмо ми изгледали да смо били сасвим добра деца. Стрини се та поука много допадала, али ми нисмо могли потпуно по њој да се управљамо. Сваки је од нас грешио, ко мање ко више, и због тога је, у ствари добар, учитељ кажњавао ког мање ког више.
— Молим, господине, овај трчао путем!
— да клечи! — пресуди учитељ.
— Молим, господине, овај гледао кроз прозор!
— да клечи!
— Молим, господине, овај се разговарао!
Пљус шамар.
— Молим, господине, овај скакао!
— Без ручка!
— Молим, господине, овај певао!
Опет шамар.
— Молим, господине, овај играо лопте!
— да стоји!
„Било једно несташно дете, па се попело на дрво и с дрвета се омакне, падне и сломи ногу, и тако целог века остаде богаљ.”
„Било једно неваљало дете, није слушало савете, већ је трчало улицом, па се јако озноји, дохвати га хладан ветар, те назебе и падне у постељу од тешке болести. Његова сирота мати је многе ноћи бдила над њим и плакала. После дугог боловања дете умре и уцвели своје добре родитеље. Тако не раде добра деца.”
„Једно, опет, несташно дете шетало по улици, па га ухвати нека зверка и свега га рашчерупа.”
После сваке прочитане поучне причице учитељ нам објасни и протолкује поуку.
— Шта смо сад читали? — пита.
— Ми смо сад читали како је било неко неваљало дете, па шетало само по улици, а искрсне нека зверка и дете рашчерупа.
— Чему нас учи та прича?
— Та нас прича учи како не треба шетати.
— Тако је.
— А какво је то дете што је шетало?
— Оно је неваљало и опако дете.
— А шта раде добра деца?
— добра деца не шетају, па их воле родитељи и учитељ.
— Врло добро!
„Било опет једно дете, па седело у соби крај прозора, али друго дете гађало голуба каменом из своје праћке, и не погоди га. Голуб одлете весело, а камен удари у прозор, разбије га и погоди оно прво дете у око, тако да му око исцури и остане довека без ока!”
— Какво је оно дете што је седело у соби близу прозора?
— Оно је неваљало и опако дете!
— Чему нас учи прича?
— Прича нас учи да не треба седети, јер то раде само зла и неваљала деца.
— А шта чине добра деца?
— Добра деца не седе у соби где има прозора!
Свака се причица тако лепо објасни и из ње извуче корисна поука како треба да се владају добра и послушна деца.
Добра деца не иду, не трче, не разговарају, не пењу се на дрвеће, не једну воће, не пију хладну воду, не излазе у шуму, не купају се, и — већ ко ће све то набројати.
Радоје Домановић - МРТВО МОРЕ
